Београд, Савременик плус, 321-322-323/2023.
Стојан Богдановић
ТВИТЕРАШКИ РОМАН, ЗБИРКА ЗАПИСА ИЛИ ТВИТЕР ПРИЧА ПЕСНИКИЊЕ ДАНИЦЕ ВУКИЋЕВИЋ
Овде ће бити речи о књизи фрагмената = твитер прича Унутрашње море песникиње Данице Вукићевић у издању Нојзаца из Новог Сада, 2022. Има их 1279. Прилично. Дана је озбиљан писац и књига није баш за брзинско читање. На срећу ја волим да се бакћем таквим књигама.
Не дописујем се свакодневно са Светим Савом, али се уздам у Бога.
Кад је објављено име добитника НИН-ове награде затресао се цео Београд као кад је у Румунији био јачи земљотрес. НИН-ову награду су почели да бране и они који нису погођени земљотресом. Београдског победника Горана Петровића ретко ко спомиње. А написао човек роман.
Добавио сам се до књиге Унутрашње море Данице Вукићевић. Прочитах и критику Игора Перишића. Он говори о прозним записима. Одмах на старту он иронично примећује „после добијања НИН-ове награде – није шала – „роман“ године, неће надаље да се посматра изван тог контекста.“
Књигу ће сваки читалац доживљавати друкчије и оцењивати према својим критеријумима без обзира шта пишу критичари и без обзира на оцену Ниновог жирија да је реч о роману године. Ако је и тако, онда имамо нову сорту романа. Роман је код наших жирија имао и форму речника и ко зна какве још форме. А било је и речника који нису речници.
На књижевној сцени одавно већ су присутне твитер приче.
То су оне приче које су ограничене бројем карактера, 140. Давид Албахари је саставио
антологију, Најкраће приче на свету. У њој су заступљени велики светски
мајстори прича и приче се уклапају у ограничење 140. Славољуб Марковић је
такође састављач панораме кратких прича. Драган Бабић, такође. Твитер је
повећао број на 280. Има веома занимљивих твитер прича.
Уопште, кратке приче су захтевна форма, потребно је да мисао сабијете у тачку. А тачка је оно чији је део ништа – рече Еуклид и остаде жив до дана данашњег и сви су сигурни да ће он живети док је света и века.
Књига Данице Вукићевић може се посматрати као дневник записа, али се може посматрати и као збирка кратких прича (не мора сваки запис да буде прича!). Можда недостаје нека систематизација, да се причице разврстају по темама, по садржају... или како год већ, онда би се свакако олакшало читање.
Ако се поставља питање неког промашаја, онда се не може говорити о промашају ауторке Данице Вукићевић. Пре ће бити да се награда „Промашај“ треба доделити издавачу, а „Највећи Промашај“ Ниновом жирију.
Још увек трагам за романом у књизи прозних записа Данице Вукићевић. Добила је НИН-ову награду за роман године, а не знам зашто! Осећа се кошмар. Причице су међусобно неповезане, али су у вези догађаја, ствари и личности из околине ауторке или су забележена нека стања ауторке, па би се могло рећи да имају аутобиографску ноту. Коришћена је интроспекција, симултана и ретроспективна, има интересантних записа.
Кад су овакве књиге у питању имам утисак да се академска критика баш не сналази.
Мора се признати да постоје људи који нису криви што су добили неку књижевну награду. Криви су само они који су написали добру књигу. Остали су нормални.
Када
кажемо „добра прича“, шта то значи?
Критичар би требало на почетку да укратко опише садржај ове књиге за који ауторка, жири и издавач тврде да је роман. У катологизацији Матице српске пише 821.163.41-3 ПРОЗА. РОМАН је под бројем 821.163.41-31. Садражај овог „романа“ чине фрагменти за које неки тврде да повезују текст, а видљиво је и голим оком да су фрагменти неповезани. Фрагменти, фрагменти, фрагменти. Није море, него океан.
Не бих ову књигу могао да сместим у постмодерну. Рекао бих да је она последица постмодерне.
Фрагменти су често веома занимљиве твитер причице, а има и оних који су потпуно без везе. Фрагменти су у овој књизи твитер приче. А оне су смишљене због недостатка времена, због опште фрке у којој се налази данашњи човек. Прича је скраћивана, огољена је до коске. Или, хајде, само кост и кожа. Али ауторка која је и главни лик ове књиге досетила се како да доскочи читаоцу. Написала је 1279 комада твитер прича. Завидан број. Свака од прича има наслов који је често дебљи од саме приче. Али за такву работу човек треба да има времена, тврду столицу, да усија гузицу и да зајебе живот.
Има и песама.
ПРОБЛЕМИ
Нешто ме је ујело за ногу
Изгубила сам наруквицу
Он ми се не јавља
Не можемо да се договоримо око летовања
Дисплеј је напукао
Не могу да смршам
Заробљен сам на послу
Немам посао
Без деце смо, покушавамо
Син, одрасли мушкарац неће да ради
Имам синуситис
Он пије
Не плаћам рачуне
Живимо у Србији
Оговарају ме
Погађа та равнодушност
Рата је превисока
Не могу да спавам
Влажно је
Топло је
Ах
Дрхте ми руке
Не сећа се ничега
Жабе прегласно крекећу
Лош
је телевизијски програм...
Класификатор би да нас утера у прозу, али не морамо се сложити да је реч о прози. Можемо рећи да има елемената и прозе и поезије, па и целих песама, а и песама у прози.
Унутрашње море се може посматрати и као (унутрашња) мора ауторке, те да се нараторка може без икаквих ограда прогласити главним ликом „романа“. У принципу, требало би у књизи тражити добру причу а не тражити за своје злобне мисли као подршку пример неке лоше приче. Мада је врло дискутабилно шта је то добра прича. Дефиниција и не постоји. Све је то до на интуицију. А најбоља оцена добре приче па и указивање на њен квалитет је „свиђа ми се“, „много ми се свиђа“ и сл. Има луцидних мисли које се свакако могу разрађивати, али за ову прилику нараторка је мислила да је довољно да узнемири читаоца. И у томе успева. Таквих причица има. Оне су сјајно изведене. Сведене. Јасне. Афористичне. Са јасним порукама.
Море
је небеско огледало. Унутрашње море
је књига Данице Вукићевић. Унутрашње море
је огледало Даничине душе. Свако море има и плићак. У њему нема великих риба,
али у дубинама постоје и велике але, као што и у озбиљним књигама постоје
велике мисли које често називамо дубоким, ваљда зато што су из дубине Унутрашњег мора. Унутрашње море је океан твитер прича.
Могло би се рећи и да је ауторки = нараторки лакнуло када је то све, те ноћне („унутрашње“) море избацила из себе и прострла на папир и попунила белину која вапи за поезијом. Али се не може порећи егоизам, до те мере да не произведе други књижевни лик, да све приграби, рачунајући на наивност свих читаоца, чак и оних који су после неколико страница очекујући „роман“ одустали од читања. А могли су се обогатити.
Читајући Унутрашње море повремено ми се учини да видим ауторку како вири иза ћошка и смеје ми се што читам ове њене глупости. Смеје ми се што се мучим. Видим јасно да ужива што ме је насамарила. Ликује. Церека се. Речито. Као њена „интелектуална сестра“ кад прди. Приђем ближе, приближим књигу, нема је. Сто посто је отрчала да забележи још неки твит. Бојим се да се не саплете. Жив нисам.
Не може се порећи аутентичност књиге, па чак ни провокативност и критика стања. Једино је спорно да ли је у корицама роман. А можда роман уопште добија нову форму.
У Унутрашњем мору Данице Вукићевић један од фрагмената изгледа овако:
„АКО
ЋЕМО ПРАВО
Људи, ко вас јебе...“[1]
Е па
ко је јебе!
Што се читања књиге тиче узимајући у обзир чињеницу да фрагменти нису повезани могу се читати и преко реда. Читалац може вежбати скок у даљ, тј. може прескакати поједине фрагменете или групе њих. А може прескочити и целу књигу. Може и одложити читање. У своје време сам чуо овакав виц: „Једнога су запошљавали на протекцију. И пође он на разговор, сад се то зове интервју, тамо га испитивач пита, Шта знаш да радиш, а он рече, Знам да косим. Испитивач продужи, а шта знаш још да радиш, а кандидат из топа одговори, Знам и да зајебем да косим.“
Има сијасет ликова. Има и значајних, али ниједан није главни, нити књижевни ни иначе. Главна је газдарица = нараторка = ауторка. Она ведри и облачи диљем целе књиге. Могло јој се.
То што у књизи Унутрашње море Данице Вукићевић има и оваквих поетских записа као овај:
ЗАШТИТА
Има нечег умиљатог у брусхалтеру, чува, у њему
се љуља попрсје нежно као светло на површини воде.
не квалификује књигу да буде роман. Мени је увек сметао брусхалтер, био сам неспретан, признајем, нисам умео ту одврату направу да откопчам, кад год смо дошли до њега увек су ми помагале особе које су биле изнад звезда. Улога брусхалтера била је да ме спречи да полудим. А то је признаћете незавидна улога.
Неки значајни српски писци, (добили су "значајне" српске награде!) јављали су ми се и по неколико пута. Говорили су да ће ми сутра послати своју награђену књигу. То сутра било је мало сутра. Навлачили су ме мислећи да ћу потрчати да купим њихову књигу. Мисле, ваљда, да ћу и о њиховим брљотинама писати као о звезди Даници.
