ПОТРЕСНО И УЗВИСНО
 |
| Мирослав Тодоровић, књижевник |
Стојан Богдановић: Све Крајина до Крајине, па Украјина (Ревнитељ, Ниш 2023)
Обимом невелика, садржем превелика је збирка песама „ Све Крајина до крајине, па Украјина“ Стојана Богдановића. Овај песник филозоф велике ерудиције, аутор читаве библиотеке књига, насловом сугерише ововремену тему. Актуелну и болну из које одзвања Његошево појање: „Св'јет је овај тиран тиранину, /А камоли души благородној!/Он је состав паклене неслоге...“ „Насрће на моја плећа век-вукодав“, искричао је Мандељштам, у наслеђе оставио опомену о страшном двадестом веку. Овај, XXI, се показује још суровијим, као да је тзв. напредак обездушио и људску врсту.
Запослио је политику која је на позорницу извела актере људске трагедије. Она се огледа у песмама Стојановим. То су песме метафоре збијене у густе стихове и песничке шифре. Проткане су иронијом што боји Богдановићево стваралаштво и битна одлика његовог певања. По коме се препознаје и издваја из хорског певања, мода и разних изама. Онај Мунков крик се находи у овој поезији. Ехо историје бруји из дубине певања и језика који памти. Потврђује се моћ поезије да асоцијативним призивима отвори вечиту књигу страдања и сатирања народа. Отуда у овој поезији Американци (Каубоји) и Индијанци, краљ Леополд Други, ... као симболи који оличавају зло. Увек присутно у различитим облицима изражено.
У Стојановом „погледу искоса“ су „Песници, светски и наши“, време и теме где је све бизнис, а човек (народ) роба, жртва оног што је створио. Кроз призму наслова збирке – крика Све Крајина до Крајине, па Украјина приказује се суровост времена и збивања. Рат у Украјини постао је метафора, песничка тема универзалног дискурса. Студиознијим рашчитавањем тематски, и семантички, спектар ће указати на злочин који траје кроз времена. Данас: Балкан. Украјина. Газа.... су метафоре зла и страдања. Герника. Аушвиц. Јасеновац.... Голи оток. Гулаг. Ехо историје – морије одјекује у стиховима ове поезије.
И као што се на оно што „прича Хомер не може сатвити датум. Строго узевши, то није прошлост. То је једна временска категорија која лебди над временом, стално жудећи за садашњошћу.“ То исто се може написати за поезију Стојана Богдановића. Он палимпсестно пише, опомиње да је ова тема вечна, да не застарева. Казује како се на (у) земаљској арени тирани смењују, прерушавају, у различитим облицима објављују...
Ранко Павловић с правом пише да Стојан Богдановић као „ пјесник с истанчаним нервом за животну и друштвену збиљу, није могао остати равнодушан према рату између Русије и Украјине. Повезујући то с оним што се догађа у његовој земљи, окружењу и цијелом свијету, прошле и дјелимично ове године написао је тридесетак потресних пјесама и повезао их у мотивску и тематску цјелину која се, могло би се рећи, уланчала у својеврсну поему и, сама по себи, добила антиратна обиљежја.“
Оглашене на друштвеним мрежама оне су допрле до бројних читалаца. Показала да је поезија потребна човеку овог времена. Коментари и тумачења су такође потврдили да је доживљај песме личан чин, да свака има верзија колико и читалаца. Да права поезија говори о времену у којем је настала, да је као таква потребна читаоцу. У њеном огледалу се види избезумљено, и уплашено, лице овог времена у којем читалац препознаје и своје.
„Поезија се појавила када је почела грижа савести“ стих се чије се тематски кадар шири, сублимира и повезују све о чему казује, из чега се јавља прва реч песме. Њен плач над човековим усудом. Ехо из Библије као да је допуњује: „Шта је човјек да га много цијениш и да мариш за њ?“
„Сваког јутра наћулим уши/.... не бих ли чуо да је рат завршен. / Уместо тога чујем други је почео...“ пише Богдановић и у стихове утискује немире свог бића. И душе. Стихове који треба да пробуде савест, да свет отвори очи.
Ови стихови опомињуће грме.
„Руси су бомбардовали и свој парламент. /Они зликовци из НАТО-а нису ништа бољи./ Бомбардују и једни и други, само треба да им се укаже прилика./ Каубојци су појели Индијанце..../ Срећницима који имају идиота није потребан Достојевски.“
Као да пише СОС поруке свету о времену којем је зло појело људскост.
„Бог је мртав“ казао је Ниче и тиме „изрекао усуд западне цивлизације и однос човека спрам истине битка.“ Јестатство губи смисао пред навалом зла.
Човек је уловљен у замку штампе, тв слике која га држи у страху од страдања, вируса, непогода... Све оно што је стварао окренуло се против њега. Отуда стихови:
Хакери ће помоћи да се унапреде медији
Како би лажови несметано,
као прави комичари,
Забављајући светину...
Оствариле се Проповедникове речи: „ Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушти...“ Јер: „Продају се људски органи. / За старије Европљане цене су пригодне. / За дечје органе цене су папрене, / Достижу и милионске цифре, / Људи су преосетљиви на децу// За децу су и ципеле скупе / Камоли бубрег.“
Овај мајстор поенте зналачки упесми чињенице тако да стварност (и судбину) уклеше у песму, а да јој при томе параболични смисаони еквиваленти обезбеђују универзални оквир историјског. У којем се и наша топонимија, топографија и етнолошка боја обзнањује. Како да се човек ослободи од пошасти свега што се дешава? Ево песниковог одговора:
Ако желиш мир
Када пођеш поред Нишаве
Искључи мобилни.
Али да ли може да „искључи“ оно што носи у себи? Што тражи песму? Доживљено, и виђено, и оно што се у генима находи, што гради ово певање.
У књизи „Отворена књига“ (Против агресије)[1] Богдановић је написао: „На нас бацају бомбе, криминалци из УСА, УК, Француске, Немачке... У цркви светог Ђорђа молим се за спас ваших душа“.
Моли се, и пише стихове који су као светлећи меци што се распрскавају у тами овог времена. „Нема песме изван истине“, стих Бранка Миљковић лебди над овом поезијом. Из које се чује врева народа, из којег се гласе стихови као под кровом песме „Фишинг је успео. Сом се упецао“:
Ако су вас бомбардовали, то не значи да би требало бомбардовати друге.
Сву ноћ сам слушао сирене које су најављивале бомбардовање Ниша.
Натовске бомбе су падале на нишкој пијаци, убили су трудницу.
Бомбе су падале на Kлинички центар. На клинику
за патологију пала је бомба од две тоне.
Нисам спавао. Сада опет не спавам.
Зачепио сам уши воском, али се нисам ослободио сирена...
Песма крик, ратни извештај, чији ехо одзвања под овим небом, због злочина чије ће се последице дуго осећати, јер осиромашени уранијум је ушао у земљу. Земљу која рађа. Огуглала на зло људска врста гледа страдања народа из фотеља на ТВ екранима.[2] Све постаје представа, док посматрач још не схвата да је и сам у чељустима зла и претећег ништавила.
Песник кроз поезију саопштава личну (животну) филозофију, поглед на свет, на политику и политичаре (...та ђубрад), без савести. Песма „Сваког јутра“ речито казује о немиру душе из које настају стихови: „Види човек да нисам добро,/ А то је по њему за поезију добар знак.“
Меша Селимовић каже: „Умјетност је прије јаук због живота него слика његова“. И Богдановићеве песме су јаук - побуна против рата и свих недаћа, оне вибрирају оним што се дешавало, у ономе што се збива, и с тих струна одзвањају опомињуће стихови:
„Сву историју су заузели диктатори и убице./Њима су најчешће помагали топови, попови и лопови./ Каткад су се и сами проглашавали за попове,/ а неки и за Бога./ Било је и оних који су постали свеци а носили су мачеве и копља./То више није модерно.
Из стихова се ишчитава ово „доба“, неусиљеном драматургијом представља се трагедија људске врсте. Садржај и композицина певања су усаглашени с песниковом намером да напише С.О.С поруку, да позове на савест које је све мање, на људскост која се изгубила у јагми за профитом, влашћу....да свом доживљају обезбеди снагу универзалног искуства, опомиње да се од „Од почетка до краја“ догађа иста прича.
После рата: „Рукују се, / Са обавезним смешком, / Одлазе на свечани ручак,// А мајке иду да плачу / До краја живота, /Од почетка до краја / света.“ У том завршном рез стиху је поента у којој је прича ратовања, оживљења за тумачење које се у концизним стиховима манифестује као песничка посланица свету. Народима. Политичарима. И теби, врли, Читаоче.
У ранијим песмама Богдановиће је саркастично писао о политичарима ( зликовцима) који уз виски склапају мир. Бојишта преузима трава. О томе један други песник, Карл Санберг[3] пише: „Закопајте их и пустите ме да радим - / Ја сам трава; ја покријем све“. Да ли ће после Стојановог писања о ововременим збивањима ова песма бити могућа? Да трава све преузме. Или ће вештачка интелигенција преузети и овај вид уништења људске врсте. Иза свега оставити песак и прах[4]. Онај у који ће (да ли ће неки други Бог удахнути дух животни.
Али Уметност ништа не може променити, поезија не зауставља ратове, она је уточиште „покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол..“ (Кавафи). Богдановићева збирка је песнички јаук због свега што се дешава. И што ће се дешавати. Јер историја људског рода је историја ратовања.
Сваког јутра наћулим уши /не бих ли чуо да је рат завршен. //Уместо тога чујем други је почео... Што се понавља кроз времена Сваког јутра кроз сва времена...
Исписује се поезија која не застарева, убедљиво говори да су на позорници белосветски лажови, трговци (народима, људима, органима...) пише о будалама које иду за идиотима, о европској папазјанији, о песницима.... А ОД СРАМОТЕ НИШТА... Чиме указује на нови систем вредности које не хају за савест. А поезија је савест. Зато је поезија неопходна. Ова посебно. Ангажована како је само овај песник може исписати. Она дише. Крвари. Из ње се чује вапај овог света. Имам, док је читам, на уму речи Ј. Сеферија:
„Јер ја верујем да овом модерном свету у ком живимо, под тиранијом страха и неспокојства, треба поезија. Поезија има своје корене у људском даху - а шта би се десило с нама да нам се дисање ограничи? То је чин поверења. Бог зна да ли ове страхоте не дугујемо недостатку поверења.“
Стојаново песничко око види, и чује, шта се дешава, речима дочарава то што се у свести формира у песме. Његове песме причају, памте. У њима је садашњост у коју као понорница избија прошлост. То је оно што овој поезији обезбеђује просторност у којој је вертикала од искона до данашњих дана.
Симовићев стих „Ово није небо већ земљино огледало“казује да је Богдановићева поезија огледало овог, и не само овог, времена.
Као поштовалац Богдановићеве поезије, есејистике и афористике мислим да се он у свом делу огледа, да је његово дело њему самом налик. Кроз поезију, у овој књизи, он говори о животу и времену, о ратовима - страдању, потресно и узвисно. Он је поезија коју пише. Судбинска, и свевремена. Узвисно се објављује у завршној песми која наговештава тематику небеског. Намењена Весни Капор аторки романа „Небо тако дубоко“ песма „Све дубље тонем“ животну и стваралачку филозофију сумира у стихове:
Небо ми је понад главе,
Не могу га се решити.
И други су пробали.
Све дубље тонем
У Небо.
Трешњевица – Ниш, О Митровдану, 2023.
[2] Пре десетак година питаше ме рођак у Трешњевици зашто се на ТВ приказују филмови у којима су људи гори од звери. Зашто се на ТВ приказују свирепа убиства? Његов унук је на ТВ видео сцену у којој партизани моторном тестером секу човека, уплашиосе толико да су морали да траже лекарску помоћ. У време рата у Српској Крајини спикер је са ТВ упозоравао родитеље да склоне децу испред екрана јер ће се приказати сцене које ће их узнемирити(?). Данас нико никога не упозорава. Преко мобилних се мења свест корисника, ...ствара се безосећајно биће звано човек. Убирају се страшни плодови новог доба. Вештачка интелигенција преузима власт над човеком и животом. У једном запису Михаило Лалић (1914-1992) пише испамећено човјечанство и амбисе будућности. Није ли свет стигао на ивицу амбису или је увек био на њој...
[3] Карл Санберг (1878-1967)
[4] Видео сам у Тунису, 19. 05. 2001., на путу за Доуз место где је код Ел Алајмена британски фелд маршал поразио Ромелове снаге 1942. Исписах тада стихове: „С обе стране пута/Сабласно црне се бункери/ Догледају / Мрачно зинуле из песка рупе / Утихнуе битке давне звек/... Сада пустињски песак / преко огњених страница дописује/ комедију људске врсте доле/ Ум је казна / А књига тек реч / Исповест зачуђена у мраку/ А горе ено орао / Бритка је мисао пустиње/ Сена његова мину и преко овог списа опомене.“ (Песме путовања, 2009)
