Мирослав ТОДОРОВИЋ: ХИЛАНДАРСКА ЛОЗА У СРБИЈИ

 

Мирослав Тодоровић

Хиландарска лоза у Србији

Љубиша Бата Ђидић: Хиландарска лоза, Крушевачка епархија, 2020.

 

Прича казује а време причу потврђује. Оживљава и ожиљава да на  тлу опстане.  Када је Свети Сава  1208. године  добио  дозволу да мошти оца свога Симеона (Стефана Немање) пренесе у Србију, у Студеницу, хиландарски монаси су били у жалости. Светац се у сну јави игуману манастира Методију и каже  му  да ће из његовог гроба „изнићи  винова лоза, као знак благослова над монасима која ће бездетним родитељима помагати  да добију дете.“ 

Међу многим причама о чедотворној моћи лозе је и она коју слушају ходочасници, и туристи,  у метоху Какову на Светој Гори. Oна  казује да је Хиландар  овај  метох добио  пре много векова, од тадашњег солунског паше, којем је грожђе са чудотворне лозе Светог Симеона помогло да добије мушког наследника.

Да ли се Свети Симеон јавио и барду Љубиши Ђидићу? И казао му да се хиландарска лоза пренесе у Србију.  Да Србија оживи, да жене буду плодне, да се народ обожи и  множи, да се не испуни пророштво како  ће сви Срби под шљиву једну стати.

После преживљеног инфаркта 2014. и операције срца  Бард  Љубиша Ђидић је, у Крушевцу, месту скровитоме,  запевао гласом другог живота. Испевао је збирку „Срчани удар“, и започео послове  које треба још  да обави.  Један од тих послова  послања, био  је и доношење лозе из Хиландара. Јавио се  барду Светац, као што се Господ  „прво јави кроз поезију и онда народ почне да се  усправља.“ (П. Пајић).  Задатак да изврши, судбини испуни.

О томе у књизи Хиландарски лоза (Дневнички записи), штампана је страшне, ковидне, 2020. с благословом епископа крушевачке епархије Г. Давида. У исто време се у стоном Београду подиже споменик Стефану Немањи. Све је, дакле,  повезано па и оно што мислимо да није.  Књига казује како је хиландарска (чедотворна) лоза пренета, и засађена. Дневник је вођен од септембра 2016. до 24. маја 2018.  у ритму збивања, договарања, ходочашћа у Хиландар, доношења лозе, калемљења, одређивања места, копања јаме у коју ће се обредно засадити света лоза.

У предговору књизи епископ крушевачки Давид пише: „Јер ми нисмо само слушаоци духовних изрека, но и више и даље - делатељи смо добрих дела: искуситељи тајанствених ствари које стижу до трећег неба… до деобе душе и духа.“

Делатељ бард Ђидић књигу започиње записом о манастиру Милентија. Био је вековима под наносом земље, која га је прекрила, и скрила,  и ево у овом времену  се поново рађа. Из земље устаје. Манастир Милентија. Света рана, пише  песник. Окупила је братство хиландарске лозе.

Ту је засађен први калем ... Рашће заједно с обновом светиње. И кренуће на свети пут повратака у Србију. У Александровац, поред споменика Тежаку.

На света места, у порте намастирске... Све са благословом, и речима које као да  кроз дневник ходе и узвикују: „Све је свето и честито било“.  Зборе вероречи што су на белини  за веке траг оставиле. Речи вере  што памте. И  призивају оне заборављене што  се из тишине оглашавају. Из којих  се звук звона чује. Око лозе хиландарске се свијају. И поју гласом што хиландарску молитву призива. Светим Духом обасјава. Све је безмерно дубоко, и високо.  У  дневнику су имена оних што су се старали да све честито буде. Изабраници за фреску о светој лози хиландарској.

Био је час да   лоза  у Студеницу  дође. Приђе оном из чијег је гроба никла.  Да расте, рађа. Да наздрави, напоји…

 Исписана је посланица о доласку   свете лозе.  Да Мајка лоза  има потомство у Србији, да се шири, живи, и множи  да се српски народ не затре.  Јер, веле, „шапућу  у Хиландару да  ће српски народ трајати колико чедотворна лоза буде рађала“. О томе песник Александар Б. Лаковић  у књизи: „Хиландар – историја и мит.“  

И заврши се послање. Казује дневнички запис 8. мај 2018: „Диљем Србије, засадили смо 49 калемова  као дар Одбора за обнову манастира Милентија. Студеница, Жича, Љубостиња, Дренча, Каленић, Манасија, Раваница, Костолац… све до Храма Св. Саве.“ Какво сазвежђе грађевина, симбола српског народа. Као што симболика  лозе датира ’иљадама година, као што ове грађевине трају.  „Из симболике да је винова лоза божанство, духовни ствараоци су написали многе оде и похвале вину, да је у вину унутрашње сунце, садржај дубоке радости и да је вино симбол скривеног живота.“

  Стога књигу ову  допунише приношења  записима  и песмама о лози.  Потврди се Борхесова мисао да се песма сама пише.  Принета, завршна песма  „Лоза, видик“ казује о лози која се обавила око напуштене куће. Кућа симбол Србије.  Као да хоће  да је сачува. За оне који ће се вратити.  И сачуваће је,  јер  лоза је света као што је  и ова књига… Икона.

Данима читам и прелиставам  књигу „Хиландарска лоза“. Смутно је време. Пошаст, ововремени потоп,  звана корона људски род  је застрашила, у  куће заточила.

Читам, листам и гледам књигу што је више од књиге. Записи. ФотоГрафије. Поезија.  Као да се читајући и сам придружујем Братству хиландарске лозе у Србији. Осећам како ме плави блаженство светости, да се зебња због  короне   повлачи.  Нестаје.  Схватам да  ова није обична књига, да вида као хиландарско грожђе што роду помаже.  Као што реч песничка оплемењује и божанском светлошћу обасјава. О томе Хиландарска лоза.  И бард који књигу ову написа Љубиша Ђидић.

 

Гордана ВЛАХОВИЋ: ПИШИ, НЕКО ЋЕ ПРОЧИТАТИ

Гордана Влаховић

 

ПИШИ, НЕКО ЋЕ И ПРОЧИТАТИ

(Мирослав Тодоровић: Добрило Ненадић неопозиво, Ариље, 2020)

Књига Мирослава Тодоровића Добрило Ненадић неопозиво у први мах учини се као низ интервјуа, размењених мејлова и писама. Али, пажљивим читањем уочава се да је то књига о пријатељству, заједничким сатима проведеним у мирису јесени, који одише из свега око њих (из ораха, небеске плавети, сухе траве, руја букове шуме); сатима бригом о злом времену за малинаре, (о радости, о зебњи, о тузи, о срџби, али и љубави према крају). 

Јесте Добрило Ненадић, неопозиво, јунак књиге. Али се кроз њихове разговоре сазнаје доста и о аутору, Тодоровићу, јер су им теме заједничке, однос према књизи, те и животу сличан, искуства наталожена годинама, а блискост интелектуалног промишљања искључује сваку сујету, загрижљивост и злурадост. Магија приповедања и писање као путовање кроз време их упућује на сусрете и безвремено ћаскање над небом Трешњевице и мирисом ариљских малињака.

Добрило Ненадић штампање првог романа Доротеј назива ходом по мукама. Романа који је доживео касније небројена издања и преводе, а у читаоцу усадио непролазно сећање на јунака романа Доротеја, узнебесеног и чарног познаваоца смиља и босиља, благости и исцелитељске моћи. Јер, чега се све дотакне, из њега зраче милошта и човекољубље. Кад о Ненадићу и лаик говори, он помиње Доротеја, па онда можда још по који од двадесетак Ненадићевих романа.

Добрило и Мирослав

Тог је Доротеја одбила Просвета, а Видосав Стевановић објашњава да је надгласан. Ненадић накнадно зна да је уредник у дослуху са партијским комитетом и државном безбедношћу. Да писац почетник нема шта да тражи у познатој издавачкој кући. Роман је објављен у издању Удружених издавача (1976) и постао је најчитанија књига код нас. Његов коментар је да често суд чланова жирија или редакција може да буде површан, погрешан, мерен некњижевним мерилима. На ово се надовезују и речи о писцу из унутрашњости, изван Београда; проблем Ненадић и Тодоровић називају "лошом адресом". Ненадић: "Као уљез и странац који долази Ибарском магистралом, од које рођени Београђани добијају копривњачу, морам да будем бар три пута бољи да бих био једнак... Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су жирији, новинска слава, ТВ сјај..." љут је што није добио НИН-ову награду за Деспота и жртву. (А, ипак, кад се погледа пишчев животни опус набројаће се десетак значајних, додељених му награда).

Борхес је неком приликом изјавио да је оно што је прочитао далеко важније од онога што је написао. Ненадић и Тодоровић прихватају Борхесову мисао. Каже Ненадић да чита сваки дан (од четвртог основне и Робинсона Крусоа), и тривијалну и елитну књижевност, налази задовољство у једном и другом, али зна шта је шта. Не упушта се у књижевно теоретска питања (о стварносној прози, постмодернизму, нити од којих ИЗАМА). После свега остаје прича а време је најбољи сведок. Истина је да постоји магија уметности, привилегија дара да се више поверује писцима него историчарима, иако писци измишљају (мада се морају испомоћи мноштвом истакнутих појединости) а историчари користе факта. (Нпр. Рат и мир, Тихи Дон, Доктор Живаго...).

Налазе се у књизи и објашњења за настанак Деспота и жртве (посета Смедереву и тврђави, и преписивање онога што види својим унутрашњим оком). Затим, сазнаје се откуд тема за Гвоздено доба (о расизму и шовинизму, о демонима неба и земље, о чопору и њиховом доминантном предводнику). Свако доба има своје нелагоде и стрепње, невоље и тескобе. Доказа за све нема, прошлост писац оживљава и парадоксом.

Ненадић је човек богатог животног искуства а Тодоровић уме да из писца извуче и оно што иначе не говори често. "Никад нисам имао потребу да се исповедам, јер сам васпитаван у атеистичком духу. Шта ћу да испричам је само моја слободна воља". Очигледно, за разговоре са Тодоровићем није недостајало воље. "...Оно што радим само је моја ствар. Нисам у најму ни код кога, могу да сведочим у своје име. Не дугујем ником ништа".

Два писца, који из милоште један другог зову Миркан, чика Доле, и сл. имали су још низ зајдничких тема (роман у нашој књижевности, историјске грешке Срба које нам се о главу обијају, о усамљености, старачким домаћинствима, нестајању села...). Најмилије су им теме књиге и малине. Али што Ненадић рече "Све је мучно и све је мука духу (рад, писање, посао, људи, живот). Трагају и један и други за архаичним речима које нестају са људима који их говоре. Али се трагати мора кроз "брда песка до зрнца злата". Тодоровић наводи (у Погледима из Трешњевице) речи своје мајке на скепсу о смислу писања: "Пиши, неко ће и прочитати".

Преписка је пуна духовитости, жељом за чешћим виђењима, бригом за здравље, знатижељом о обостраном стваралаштву. Разговори, размишљања, сагледавања, поређења. (Скоро сви текстови објављени у дневним гласилима).

И све тако до коначног одласка (августа 2019). Буњин поручује: "Све је исто само живот прошао".

Али прича остаје, рекао би Добрило Ненадић.

Милуника МИТРОВИЋ: ДОКУМЕНТАРНОСТ ИЗ ПРВЕ РУКЕ И ДРУГЕ СУПСТАНЦЕ ЈЕЗИЧКЕ МАЈСТОРИЈЕ

 

                                           Милуника Митровић                         

           

                          

                           ДОКУМЕНТАРНОСТ ИЗ ПРВЕ РУКЕ И ДРУГЕ СУПСТАНЦЕ ЈЕЗИЧКЕ МАЈСТОРИЈЕ

 

Мирослав Тодоровић: пОгледи из Трешњевице; Нишки културни центар, Ниш, 2020.

                                   

У најновијој књизи Мирослава Тодоровића пОгледи из Трешњевице ауторски глас, за разлику од неког Овидија наших дана, измештен је из урбаног врела и буке вољом властитог душевног послушања, управо на чистину  горја и црвених зрна завичајних корала села чудесно поетичног имена  - Трешњевица. Отуда, повезане ореолом обасјања истог надахнућа живописних видиковаца, стижу до нас ови марићевски умни „пропланци есеја“ као порука и сведочанство нашег времена. У форми особитих огледа и погледа ту је све  о свему што је видљиво и битно, да се зна и пропитује венaц уланчаних бројних апсурда и повезаности узрока и последица.

Слободу свога неспутаног духа и списатељско умеће Тодоровић усмерава ка оптици оног што јесте његова и наша најпреча рана  - тегобна обесмишљеност збиље посрнулог стања одумирања живота српског села. Са неком убојитом лакоћом, прецизно поткрепљен непосредним детаљима и знањем, проницљиви поглед хроничара нетремице скенира (не)идиличну стварност и њене драматичне рефлексе у себи, захватајући сећањем и ветрове времена минуле овим простором и народом. Као сведок и учесник савременог тренутка, Тодоровић не скрива своју зебњу пред будућношћу садашњости притиснуте налетом нових и свагдашњих коби, јада и борбе за голи опстанак и хлеб насушни  „обичних“ људи.  

 Разгрћући брда песка и остатке  запуштених крчевинa и окућница, за чим трага и која зрнца злата налази искуство говорљивог пишчевог срца  и пера – открива свака реченица мајсторски срезаних призора ове књиге дубоке оданости Трешњевици - своме роду и народу.  Пред читаоцем се роје разнолика вечна и текућа насушна питања, остајући често без наде и одговора. Ова вишеструко узбудљива писма су и vitae fragmenti дневника једне осаме и глухоће, која плене аромом егзотичне лепоте предела, у исти мах узнемирујући суморним сликама погубне реалности нашег менталитета и провинцијалног духа, који се тврдокорно опире „чуду“ књиге и опште културе. Наш писац, беспоштедно упорно подвлачи ту непосредну аргументацију, захваћену  из самог живота  где просвећеност није више врлина, налог  времена ни залог напретка.  

Упркос свему, Тодоровић  истрајава на  бранику темељних вредности људског духа и лучоноша мисли филозофа и песника: „Ако је историја озбиљна наука, за поезију се може рећи да је још озбиљнија: њена материја лежи дубље и простире се шире.“ Из позиције те универзалне куле осматрачнице,  иронијски горко и невесело, происходи питање за оне без душе, знања и књиге: „Шта је налог, овог, нашег  времена?“ Аутор унапред рачуна на читаоце који „у свом господству не читају ништа“,  обраћајући  се  само оној огромној мањини поетичних бића  која и даље жуде за магијом поезије и добром књигом. Као поуздан сведок, између осталог, зато предочава и поразни парадокс  овакве чињенице: „У домаћинским кућама православних Срба чешће ћете наићи на Лењинова сабрана дела него на Библију…“ Неспорно, пишчеву есејистичку потку на ову битну тему као и сваку другу која заокупља непрестанце његову пажњу, чини свакидашњица тежачког живота, одакле  искрсава визија апокалиптичног сумрака  будућности. И само  душу окрепе рајски призори невиности природе, која не хаје за изгубљене илузије, за  усуде нашег незадовољства и менталитета.

Свакако, „проклети занат“ налаже и овом писцу који попут Црњанског је „осетио сву нашу немоћ, сву нашу тугу“, да пита и одговори себи самом на сушто питање смисла писања, једноставно и истинито: „Нема избора. Пише,  не хаје за речи својих Трешњевичана  да „нема хлеба без мотике“, да је књига у Србији само за доконе и ђаке.“

 Упркос клишеа све наглашеније маргинализације аутентичних вредности културе и нарочито стваралаца изван центара моћи и политике,  понекад се ипак деси чудо да и „лоша адреса“ буде оно право место за писца. Такав пример показао је Тодоровић управо жаром свога  ангажовања  обликујући недавно изашлу књигу посвећену своме великом књижевном пријатељству „Добрило Ненадић неопозиво“. А сада овим пОгледима  из Трешњевице село Трешњевица улази дефинитивно у корпус важних митских топоса наше савремене књижевности. И чињеница, захваљујући можда само храбрости неодољиве чежње да се помилују завичајна далека брда, и „под старе дане“ донесе одлука да се чио и радознао писац врати на своју  зелену Итаку.  Из њених брда јасније се види и осећа цео свет,  сведочи шумор гора и запљускивање мора и снатри  чак Егеј и Суматра - „и сада далеко од свих, и после свега, самује. Слуша хуј ветра понад гора, чује Рилкеа („Удуби се у себе!), редове ове исписује…“   

Оваква врста документарности из прве руке живи је вез матерњег језика који повезује елеганцију поетске супстанце у жанровски јасно неомеђена штива у целину. Каткад блиска есеју, дневничкој мемористици, скици са жаоком колумне, песми,  или… Полемично, са иронијским оштрим или посредованим нијансама, увек уверљиво и провокативно нижу се тематски кругови и углови осветљени тачком погледа и магијом Тодоровићевог усталасаног стила, ритама и мисаоних бравура:  „Потписник ових редова све чешће бежи из, царског града, Ниша у родну Трешњевицу. Изађе на брдо, мотри све празније село, довикује се са облацима, виче, зове. Кога? Узвикује своје име: Мирославеее! Али пусто је и глуво, нико да се позном повратнику одазове. “Ту говорљиву боју“ душе родног тла писац добро зна,  осећа сва лица и наличја која измичу опису,  о чему говоре унутарњи монолози удвојеним гласом ауторског Ја. Тада, чујемо лирски понет а мисаоно уравнотежен нечујни вапај опомене осамљеника под немом капом небеском, загледаног сред ноћи и малињака, зрење и зној  земље којој човек сав и припада, а не она њему. Јер, на крају опстаје само нешто  тајанствено и бесмртно, ван  пролазности свију ствари и коби места и тренутка.

“Песма моја је мисао што с облацима понад шара земаљског плови. А вечерња румен, и ноћни видик, из којег читам ове редове, горским дахом све намирује…“. Тако казује песник, онај стари алхемичар речи нетремице  будан у Мирославу Тодоровићу, потврђујући да у документарном живи удобно и оно лирско.  

И  док крчећи завичајни коров уређује воћњак „есејистичког  говора запуштене земље“, или тихујући умује о јадима нашег менталитета и других авети,  букну пропласаји топли и утешни, сред тмуше наше јаве у леденој стварности збиље сваке Трешњевице.  Ако би  Мнемосина или која друга богиња сећања била милостива, сачуваће пОгледe из Трешњевице књигу за сваког будућег путописца кроз ове пределе. И пронаћи нас -  садашње читаоце.      

                                                            

                                                                               

      16. новембар 2020.                  

                                                                                               

                

Стојан БОГДАНОВИЋ: ДРВО

 

ДРВО

 

Дрво не може да хода,

Али оно ваздан дочекује

Људе, животиње, птице, бубице...

Оно свима радосно маше.

Под њим се човек одмара

Као на мајчином крилу.

Дрво непрестано дочекује

Путнике и испраћа године.

Дрво шири добро расположење.

 

Крушка, јабука, трешња, вишња, кајсија, малина...

Не ваља када трешња постане топ.

Сви су мислили да је то време прошло,

А оно тек долази.

 

Човек је створен да би се пењао уз родно дрво.

Дрво је створено да би изазивало чежњу за висином,

То најбоље знају мали створови,

Па и мали људи.

Сваки мајмун воли висину.

 

Постоје разне сорте дрвета,

Постоји дрво које цвета и мирише,

Постоји дрво у које неко забада нос

И отуд истерије бубице,

Постоји дрво на коме се птица одмара,

Постоји дрво на коме птица прави гнездо,

Постоји дрво на коме се птица скрива

Док пева.

Постоји дрво које храни црве,

Постоји дрво у коме веверица крије орахе,

Дрво постоји због људи,

Док постоји дрво биће и њих.

 

Умало не заборавих,

Постоји и Криво дрво,

Под њим сам пландовао,

А сада сам га дао људима на читање.

 

Постоји дрво за вешање,

На њему вешају веш,

Вешалице,

А каткад и невине.

Кајање ту не помаже.

Дрво за вешање није помогло

Да се људи опамете,

Без обзира на боју коже,

А још мање на боју очију.

 

Понеко дрво је имало срећу,

Постало је књига.

 

Велика је несрећа за народ

Код кога се књиге употребљавају за потпалу,

А дрво се жртвује ни за шта...

 

Дрво је извор живота,

Дрво је чувар здравља,

Дрво је запис,

Дрво је чувар сећања

На претке,

На дух народа,

На мит.

Дрво зна како да се претвори у крст.

Није криво дрво што су Христа на њему разапели.

Дрво је Крст Божји.

 

Дрво је весник,

Дрво најављује љубав,

Дрво најављује хајдучију,

Дрво најављује рат и мир.

Дрво показује тачно време

Све док човек не потегне секиру.