ПОЕЗИЈА ЈЕ ЛЕК:
ДИСТРОФИЈА БЛУЗ
АЛЕКСАНДРА ВОЈИНОВИЋА
Младеновац, Пресинг, 2020.
Блуз је музика робова. Било да је вокална или инструментална. Човек је пре свега роб свога тела. А временом постане и роб свога ума. Тело човека је чудна направа. Право чудо. Нико још није проникао у то која је мисија човека. Постоје покушаји. Неки чак покушавају да преузму улогу Бога. На срећу не успева им. Неки покушавају да направе човека. Деца се рађају, а човек се тешко прави.
Тело човека трпи свог човека. Тело човека трпи од човека самог, а трпи и од других људи. Тело човека трпи разне притиске. Оно реагује. Најчешће аутоматски. Независно од воље ума који је човеку дарован заједно са телом. И тело и ум се развијају, расту. Ум посредством духа излази из тела. Дух дуже траје од тела. Ум се може сачувати на разне начине. Тело је релативно кратког даха. Али у односу на друге машине које су производ духа и тела, човек дуго траје.
Временом понешто откаже. Понеки део тела. Наука, дух, покушава да надомести део који је отказао. Који се покварио или који је дао отказ своме газди. Често се и успева. Људи живе са туђим бубрегом, са туђим срцем... Дух помаже своме телу. Често и туђем. Користе се травке, хемија, физика, биологија, али и психологија, психијатрија.
Ретко је ко признао да култура помаже телу човека. Мисли се на културу уопште не само на књигу, позориште, музику, игру... и спортска култура је незбежна... Постоје људи код којих су покидане везе ума и тела, или дела тела, те се тело мучи у обављању своје функције. Постоје и начини надомештања тих веза. Један од начина јесте да човек заборави на ту покидану везу, што је веома тешко изводљиво, или да је игнорише. Поезија је лек. Дистрофија блуз је моћно средство за такав подухват. Њега је смислио Александар Војиновић.
ДИСТРОФИЈА БЛУЗ
Мењаш ме
Тако истрајно
И тако дуго
О, како те само мрзим!
Речи најодвратнија,
Скрнавитељу тела и духа.
Од мене си бизарно
Ремек-дело направила.
Једног дана прогласиће те
За концептуалну уметницу.
Видиш ли шта си урадила?
Ти си ноћна мора
Немирних духова,
У твојим рукама
Најздравије страсти изопаче
И загади се врела крв.
Мењаш ме
Тако истрајно
И тако дуго
Да сам научио
Како се заборавља.
О, како те само мрзим!
Мењаш ме
Тако истрајно
И тако дуго
Да ћу и ја једног дана
Трептајем написати роман
Попут оног несрећног Француза,
И посветити га управо теби,
Иако то не заслужујеш.
О, како те само мрзим!
Три је ујутру.
Ни стихове у твоју част
Сад не могу да запишем.
Сигуран сам да ти се допадају
Јер су очајни као као храмови што
Пропадају услед скрнављења.
Морам да их запамтим
Пре него што утонем у сан
А волим кад утонем у сан
Јер тамо не представљаш ништа
И потпуно си беспомоћна.
Као ја сада,
У три ујутру.
Видиш ли шта си урадила?
29.9.2023.
