ПОГЛЕД НА (П)ОГЛЕДЕ ИЗ ТРЕШЊЕВИЦЕ[1]
Мука ми је од оваквог живота, мука ми је од свега. Добро прође док трепнеш, мука никада.[2] Мука је онај део живљења који се мери потрошеном мишљу, па самим тим и потрошеном енергијом. Троши се мисао, па и промисао, и свака концентрација мисли има своју муку. Свака песма има своју муку, па ту сам у ствари рекао две чињенице, да песма садржи муку као садржај, а друга чињеница је да се за исказ ове мисли потрошила мисао, односно енергија. Е сада разни распредачи распредају приче о различитим мукама. Ја не мислим да је мука онога што оре већа од муке оног који ствара песму, нити од муке онога који треба да реши неку једначину, нити од љубавних, тзв. слатких мука, нити... Свако има своју муку. Да ли се мука може мерити, то овога тренутка не знам, јер је то исувише комплексно, дотераће нас до бола, па сад, постоји физички бол, постоје душевне боли. И да би вука истерали на чистац, потребно је много нових појмова да дефинишемо, што за мене није незанимљиво, али није за ову прилику.
Мука чучи у тишини и чека тренутак.
Мука је кад си сам.
Мука је кад си досадан.
Мука је кад си ћопав, ћорав или блесав,
Мука је кад то само видиш.
Мука је кад си на десетом спрату, а не ради лифт.
Мука је када имаш затвор.
Мука је када си у
затвору.
Данима сам у недоумици у вези наслова ове Тодоровићеве књиге. Не бих могао да
потврдим да су то само пОгледи из Трешњевице. Ови тугаљиви пОгледи више ми личе на изливе љубави и бриге за ближње, за комшије, за сељаке, за мученике који малину пуне љубављу као би зарадили цркавицу и бар на задушницама засладили свој горки живот.
О колумнама мислим као о поповању или о пљувању, псовању, ниподаштавању... Има људи који то читају, неке и познајем, а неке сам познавао. Прочитао сам неколико таквих текстова различитих писаца. Међу њима бејаху и неке веома познате личности. Не знам да ли су ми се допале две три колумне. Не могу да се сетим ни наслова, а камоли садржаја, и то је неки доказ о каквим је текстовима реч. Сад реших да читам књигу пОгледи из трешњевице Мирослава Тодоровића, издање НКЦ, Ниш, 2020. Зато што знам човека, одличан песник. Недавно сам и посетио Трешњевицу и Ариље. Чиста природа, све је подивљало, нетакнуто. Километрима не можете да сретнете човека. Одозго „из Трешњевице се види цео свет“, па и надалеко познати ариљски малињаци. Скоро да су познати као „српски Балзак“ Добрило Ненадић, о том виђењу је ова књига. Он у Политици пише о свом разговору са Сретеном који скупља по Клисури ствари, најчешће пластичне флаше и кесе које људи бесомучно бацају не водећи рачуна о земљи, а о њој је каже он Сретену, индијански поглавица Сијетл 1854. писао америчком председнику Пирсу: „...земља не припада човеку. Човек припада земљи.“ „Није чуо Сретен за поглавицу, али осећа колико су важне ове речи. Зна колико је важна чистоћа у природи. Зна да је дрво жив створ, и зато сади, чисти. Каже: „Нисам школован вели, али сам паметан. Најгоре су школоване будале.““ Моје би питање било, а има ли других? О томе у књизи.
Малине су за некога слатке. Али, Тодоровић у својим трагањима долази до невероватних резултата. Наиме, он открива колико људске муке може да се смести у једну малину, а тек у кило. За кило малина, не рачунајући претходну муку: сађење, копање, резање, ђубрење, наводњавање... потребно је да се човек суне три стотине тридесет и три пута. Он има велико уво за муке малинара, за муке обичних људи, које сваке године уцењују хладњачари, којима сваке године држава обећава да ће им догодине гарантовати цене... Кад малине убије град, онда оне постигну реалну цену, а од тога немају вајду ни малинари ни држава.
Мука је кад не роде малине.
Мука је кад прероде малине.
Мука је кад нема ко да обере малине.
Мука је кад малине обере град.
Муку може схватити само човек који има душу. О томе колико је љубави изливено у овој књизи.
Сећам се када сам са уживањем пио хладан сок од малина и то са содом, па ми прска бркове, али нисам размишљао коликом је горчином натопљена малина и како се она на волшебан начин преобратила у тај слатки сок. О томе како се малина(р) види одозго из Трешњевице, а ту је близу и Ариље, у овој књизи Мирослава Тодоровића, песника, критичара есјисте, колумнисте: „Који је то напор може се само претпоставити када берач на тежини изгуби у време бербе до 10 килограма. Боле мишићи, грчеви, одузму се руке. Женама сукње спадају, каже Милић, ископне од напора. Јер, бере се од зоре до мрака...“
Текстови из ове Тодоровићеве књиге су углавном објављени у Политици. Политика је на радост читалаца препознала Тодоровићеву душу. У Политици од 17. децембра 2010. Под насловом Писац са лошом адресом Тодоровић пише о положају писца у нашој средини: „Српски Балзак“, Добрило Ненадић, каже:
„Као уљез и странац који долази Ибарском магистралом, од које рођени Београђани добијају копривњачу, морам да будем барем три пута бољи да бих био једнак. Прике и пајтоси, комшилук, та нека генерацијска солидарност...“
Ако бих овде додао јоту, сигурно бих покварио намеру писца са адресом: ЗП ДИВЉАКА, ТРЕШЊЕВИЦА. Све се надам да Тодоровићу овај пут „Лоша адреса“ неће бити минус.
Тодоровић није одолео да спомене речи и писца ових редова: „...на градском казану могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни.“ „Стојан Богдановић, каже:
„...Они ти дају новце, а после ти узму душу, то је амерички специјалитет, узму ти све, и новце и душу, и градове, и целу земљу, после ти дају да ручкаш на кафену кашичку, цуцају те, закускују и уцењују, хајде ово, ако не узмеш то, нема ни оно...“
Пишући о поплавама награда писцима у Србији Тодоровић каже: „...на свом Парнасу, у Трешњевици не хајући за књижевне марифетлуке зна да је само писање награда, божје послање...“ „Још од Вука Караџића, па ево до данас писци раде на ползу отечеству.“ Тодоровић се непрекидно залаже за чистоту језика. И Вук је имао намеру да избаци турцизме, али је одустао, јер... Кад бисмо избацили све туђице из српског језика остали бисмо без језика! Брана Петровић: „Зар су српски властодршци били глупави кад су у свим рачуницама и комбинацијама највише полагали на неписмене. И садашња власт највећу подршку има од неписмених и полуписмених грађана Србије.“ Дакле, ништа се није променило од времена Милоша, оца господара Србије.
И у Старом Риму писци су били робови.
Тодоровић током целе књиге указује на разне пошасти: похлепа, лоповлук... а често и како то сузбијати:
Тодоровић је готово увек запитан како уградити муку у поетски део приче, а реч је, мора се признати, и о личном искуству како у вези са муком тако и у вези са њеном афирмацијом. У оба случаја Тодоровић је пером побеђиво муку. Тодоровић је велемајстор да муку удене кроз иглене уши у поетски део приче и када пише о малинарској муци и када говори о писцима који су по Јустинијану имали право да се хране на градски казан као и сва градска сиротиња. Користећи синтагме из народног говора он појачава динамику, илити драмски део приче, тако да читаоцу не дозвољава дремку ни за секунду.
Тодоровић из живота читким рукописом преписује приче. Свака прича има своју муку. Није реч о његовим мукама, али може се рећи и да су његове, јер он осећа и туђе муке, а мука је та која уздиже трагедију и продубљује мисао. Ту срећемо муке малинара, сељака, радника, старих и напуштених људи, обесправљених, обогаљених, отпуштених, муке песника, пензионера... Ту срећемо размишљања о смислу живота и о пластичним флашама које на Трешњевицу падају с неба. Стотине мука које се и даље гомилају, сустижу једна другу, Бог свети зна докле ће... „Сваком је дану доста његове муке.“ (Мт.6.34). Можда ће некоме приче, (по)огледи, Тодоровића изгледати као жалопојке, али ја мислим да су оне последња упозорења попут поглавице Сијетла (1854):
„И, у већ пустој Трешњевици нема више сврака, креја, врабаца... све је мање зечева, веверица, све мање живота у потоцима, у Моравици нема више риба. Све је мање шумског народа. И тамо где помислиш да људска нога није крочила дочека те плсатична флаша. Као да је с неба пала, да те опомене, памети призове.“
Тодоровић наводи и шта су стари Кинези рекли о смислу живота и како да га човек постигне: „...да роди дете, напише књигу, посади дрво...“ и Бурич каже: „Не бој се будућности/ ње неће бити.“ Ово последње делује песмистички, али наводи на помисао да би сада требало живети. Уосталом, живот и нема други смисао осим да се живи.
И ова књига јесте доказ да је веза земље и човека, „земља која хода“, најчвршћа веза човека и његовог завичаја. Она је неуништива. „Земља која хода“ је дух који се протеже на страницама Тодоровићеве малинарске књиге и ослобађа људе мука. После читања, осећао сам се боље.
Људи старе, а свет се подмлађује и све је лепши! Живот је такав, то што вам се чини да је тежак, или да је леп, само вам се чини. О томе у књизи Мирослава Тодоровића, пОгледи из трешњевице.
Света Петка, 2020.
[1] Мирослав Тодоровић, пОгледи из Трешњевице, Ниш, НКЦ, 2020.
[2] Вера Цветановић, Добро пројде док трепнеш, мука никада.
