РАСПРАВЉАЊЕ РАНКА ПАВЛОВИЋА СА ПЕСНИКОМ РАНКОМ ПАВЛОВИЋЕМ
Овај текст је писан поводом књиге Варљиве висине[1], али не само о њој, биће речи и о страху, али не и о акрофобији. О страху надничара, о тескоби, о томе како се сакрити „од цијелог свијета“. Ту нам мајстор прописује лек: „напиши пјесму/ и завуци се крадом/ међу њене стихове“[2].
Расправљање Ранка Павловића са песником Ранком Павловићем траје шездесет година. Свака му част, дивим се и чудим се да је човек тако издржљив. Ја бих вероватно бацио копље у трње. А ево имам част да читам расправе и да у њима проналазим себе. Павловић каже, „Идем да потражим себе“[3], па мало даље у истој песми, „ни са самим собом дуго нисам био“[4], а пред оним што не знамо шта је „бјежимо у себе“ да би се „пјесник и тишина“ сити на миру изразговарали. Павловић нам доказује овом књигом да је величина песникова то што он може да се завуче „у тишину, у књигу“. Они други обигравају около. Кевћу.
Кад се спомене реч висина одмах помислим на Њега, а шта је то што Га је натерало да оде горе? Да ли је побегао? Због чега је напустио рај на Земљи? Да ли Га је преварила висина? Шта Га је привукло? Космос је реч која у обичном говору замењује реч небо, или реч бесконачно, или станиште Бога. Павловић пева о онима који хоће горе, што више, што даље, спомињући и оне које жеља не вуче у висине, оне ближње од чијих се тела праве мердевине помоћу којих хоће горе. Осећа се у песми горчина, па може се рећи бес против оних који остављају људе који их нису следили да се безглаво батргају. Песма има социјалну ноту, она је истовремено бунт против оних који рушећи све пред собом,/ гурајући свакога ко им се нађе на путу,/ срљали у висине[5]. Један се попео и још није сишао, хришћани Га миленијумима чекају. Павловић указује и на такве који не силазе да кажу/ шта су, остављајући себе, нашли у висинама[6]. Није тешко погодити да је реч о онима који су се домогли власти, који су изневерили себе, па никако да сиђу са „висине“.
Трговци све избуше. Сваку границу. И моја је стрина говорила, а била је бистра жена, у време Првог светског рата знало се који су нам непријатељи. А сада се ништа не зна. И Павловић тврди да су наши „часно с њиховим очевима гинули“. Није лоше споменути да је Прудон одавно тврдио да тамо где почиње трговина престаје морал.
Страх је гадна напаст. И када човек бежи од страха он га носи са собом. Страх ваздан мешетари по човековој глави. Не каже џаба наш народ, Кога уједе змија он се и гуштера плаши. Дакле, страх остаје да заводи ред. Да није страха свет би потпуно подивљао и поништио сва достигнућа човечанства. Ево рата у Украјини. То није рат између Русије и Украјине. То је рат између Русије и НАТО-а. И једино их страх од атомске бомбе спречава у својим монструозним намерама. Страх од оних америчких бомби које су бачене на Хирошиму и Нагасаки још није исчилио. Одавде гледано, то је срећа, иначе ко зна шта би данашњи идиоти, (читај, политичари!) могли учинити. Страх, брајко, „гутамо као пилуле против главобоље“[7]. По том питању нисам „разапет на крсту сумње“[8]. Можда је срећа да сваки човек носи свој крст. Ранко Павловић се и другде бавио феноменом страха. Он каже: „Увјерио сам се да нису љубав и мржња, како говоре и пишу, најмоћнија човјекова осећања, већ да је то страх.“[9]
Ранко Павловић „сам са собом разговара,“[10], води расправу о односу човека и космоса, о односу два и/ли више космоса. Он пева: „Сав космос у човјеку./ Човјек ни тачка у космосу.“[11] Зна се да је Мисао Мајка Божја. Песмом Улицом иде човек Павловић ме је озбиљно уздрамао. Он испушта душу у песму. Негда сам тврдио: „Подсетимо, иако је живот људски ограничен, неки кажу и коначан, мисао је бесконачна, јер мисао је Мајка Божја. Мисао може да пригрли цео свет.“[12] А и њој је лепше у песми која је из душе.
Сада код Павловића видим да је мисао човјек велика као и (про)мисао Господ:
Улицом иде човјек,
сам са собом разговара.
Улицом иде цијели космос
и ко зна с ким разговара.[13]
Мисао може да пригрли цео свет, и ми који читамо поезију учимо бруј, човек изневјерен себе тражи[14], и то грозничаво. А ко нађе себе нашао је цео свет.[15]
Човек без Њега не постоји, а ни Он без човека. Верујем да је све мисао. То је суштина. Сваки је човек један свет, али мисао уједињује људе у једну мисао, у једног Бога. Мисао објављује човека.
Мисао је жива ватра. Може да буде запретана миленијумима и да се изненада разгори, да букне и направи неко чудо, неки белај. А може и да миленијумима осветљава путеве другим мислима.
Шездесетогодишње искуство Ранка Павловића, животно и књижевничко, код њега се то не може раздвојити, допринели су да ова књига буде крцата филозофијом, а ипак је реч о поезији. Признајем његове мудрице ми одузимају време и стимулишу уживање, те спорије читам, ваљда је то њихова главна улога.
Навешћу овде текст једне целе Павловићеве песме да би се могла испратити реплика на њу:
Позоришна представа
Подигла се завјеса,
Публика је дуго аплаудирала,
Нико није излазио на сцену,
Па се све утишало.
Пролазили су минути,
сати, дани, године,
ништа се није догађало.
Није било ни сјенки,
ни карађоз црним оком
није покушаво
да омађија гледаоце.
Онда је из публике
изашао човјек и дуго,
ћутећи, шетао позорницом.
После годину,
можда двије,
изашао је други човјек,
па су, изгубљени,
стајали и освртали се,
као да неког чекају
(Годоа, можда).
Позориште је живот!
То је викнуо онај
што је први изашао.
Дајте ми нож!
Крв мора потећи
прије него се спусти завјеса![16]
Читам "Варљиве висине", дабоме, све висине су варљиве, а песници се упецају на оне душевне. Упоредих песму са оном која је била објављена на Фејсбуку и установих да у књизи недостаје претпоследњи стих који гласи: "Крв мора потећи". Велемајстор је проценио да је исувише сиров, оштар, али за реплику он ми је неопходан. Слажем се да читалац изостави тај стих као и реплику.
После Позоришне представе маестра Ранка Павловића
Знао сам да је живот позориште,
Каткад ми се чинило да је циркус,
Онда је на позорницу изашао трећи човек,
Уместо крста подигао је мач
И прогласио пандемију.
Ону двојицу који су пре њега изашли
Понапоље пождерали су вируси.
Позорница је остала чиста,
(Можете почети да се смејете),
Публика ће доћи касније.
Полицијски је час,
Није смешно,
Није!
„Дајте ми нож!
Крв мора потећи
Прије него што се спусти завјеса!“
*
Oд маестра Ранка Павловића позајмио сам
Песнички нож,
Видећу шта ћу с њим,
Биће крви
До колена песме.
*
Волим крваве песме.
Кад човек те величине разговара са Господом, он му може поставити и овакво питање:
Господе, упитах се,
Коме је овде потребна поезија?[17]
А одговор можемо дати и ми мали који не сумњамо у Господа као ни у поезију: Нама песниче, нама малима, потребна је поезија да бисмо кад-тад порасли.
Ранко Павловић изучава, тражи себе и препевава Ранка Павловића. Ту
нема промашаја, оригиналност је загарантована. Реч је о поштеној поезији,
искуственој. Језик је стандардни, све је избрушено, стилски дотерано и питко.
Видели смо у песми
„Позоришна представа“ како је песник строг, има метлу и нож и секиру, и зачас
брисне стих како би песми олакшао, као да јој пушта крв. Павловић стиховима
бије у срце и у главу, а оно о варљивим
висинама је за нас смртнике. За њега је висина природна, он се са својим
стиховима лако пење, чак лети, и изазива
дивљење, а мене издају ноге, а крила немам. Већина ствари на Земљи су за мене
недостижне.
Ако бих се попео горе, можда би се боље виделе. Али, шта ће мени то? Мени је довољна поезија. А сад идем да потражим себе.
На Видовдан, 2022.
[1] Ранко Павловић, Варљиве висине, Бања Лука, Арт принт, 2022.
[2] Стр. 21.
[3] Стр. 22.
[4] Стр. 22.
[5] Стр. 7.
[6] Стр. 7.
[7] Стр. 10.
[8] Стр. 11.
[9] Ранко Павловић, Страшни суд, Бања Лука, Удружење књижевника Републике Српске, 2021. Стр. 23.
[10] Стр. 5
[11] Стр. 5.
[12] Стојан Богдановић, Грозница, Ниш, НКЦ, 2021. Стр. 353.
[13] Стр. 5.
[14] Види [1], стр. 5.
[15] Стојан Богдановић, Зид, Ниш, Наис-принт, 2015. Стр. 40.
[16] Стр. 17.
[17] Стр. 72.
