ДИГРЕСИЈЕ МИЛИСАВА САВИЋА
Поводом књиге Пепео, пена, шапат, Београд, Лагуна, 2020, Милисава Савића[1], добитника НИН-ове награде
И када сам нашао где је и зашто искористио пепео живота, пену и то све шапућући нисам био задовољан. Глуматање Вергилија и његовог пакленог Дантеа није ме нарочито дотакло, тражио сам још. Можда више ничег није ни било, али ја сам тражио још. Ишао сам уз реку. Да сам кренуо надоле, упао бих у пакао дигресија и више не бих имао воље да из њих изађем, јер, руку на срце, божанствене су. Дигресија је обично начин да се побегне од стварности, али овде она објашњава књижевну стварност, она јесте ствараност која филтрира, али задаје муке читаоцу који је у ситацији да види и како је било писцу. У крајњем, сваки писац разгрће свој пепео, ако је пепео још врућ, онда прибегава дигресији, покушава да пеном покрије стварност, али дим се не може покрити, не може се покрити ни небо, а дим је као лош знак, дим може бити и кожни капут, у том случају, зна се, мора се шапутати. Шапутање на јастуку је пријатније. Знам. Али, постоје и такве дигресије, у ту сврху коришћене су сцене „Од свог живота који гасне под пепелом.“ Као расан писац, већину, а можда и све, измислио је, извадио је из својих снова, док је оне о његовом Милошу научио напамет као свако бистро србијанско дете па их је овде изручио не би ли себи, а и нама, мало олакшао остатак пута. Са клецавим коленима пут је тежак, свеједно да ли је узбрдо или низбрдо. Важније је да мисао не клеца. Да нема прескакања. Да не трокира.
Књижевност није наука, а када наука о књижевности то не разуме, то је страшно.
Загледао сам свако слово у књизи и то са горње стране Ибра не бих ли сазнао да ли се писац пењао на Биг Бен или је само посматрао са стране како га његов Милош (за)обилази. Најпосле, то за Енглезе и није значајно, за њих је важно да сат ради, а знају они и да им он откуцава и када не ради. Сад видим да то зна и мој омиљени писац.
Ово ингениозно чудо направио др Милисав Савић. Оно се састоји од 33 тријаде (три приче) плус Пролог плус Епилог плус О писцу = 1 + 33x3 + 1 + 1 = 101 + 1. Немојте мислити да је реч о Франкенштајну. Није. Реч о веома добро организованој вишеслојној књизи коју је створио врстан приповедач Милисав Савић која је прокњижена као роман, а могла је бити названа путопис, дневник, есеј, мемоари, историја књижевности од седамдесетих година прошлог века до данас, збирка прича, (ауто)биографија, то би били слојеви, има још, али да не бих досадио читаоцима засад доста им је ово што сам навео. Овакво богатство досад нисам срео, обашка што су приче у тријадама пуне, и зреле, пуцају. Ја сам се одлучио за есеј, дакле, о том слоју ове сјајне, и мудре, Савићеве књиге ћу овде писати. Немојте ми замерити ако се ту провуче још нешто и немојте сумњати да сам све то урадио намерно и само зато што ми се Савићева књига много допала.
1
У Прологу се правио важан, а важан је и без тога. Претерао је са убацивањем античких митова, а и ренесансних, (ми смо ренесансу промашили због Турака, а оно што су нам Турци оставили то смо порушили!) па је гурајући тако догурао и до мита о Шекспиру. Све те ликове је морао у тексту поново да дефинише, да објасни. Није могао да издржи да не покаже београдској паланци како је он образованији, иако је сељачкога порекла, као да у Србији има и неког другог порекла. Српска властела је одавно нестала, а ово и није неки начин да се врати ренесанса. Уместо закључка у вези Пролога испричаћу вама следећу причицу:
Београдски сељаци. Некако у пролеће пред рат, Друштво српско-јеврејског пријатељства, уз сагласност Владе Србије, организовало је посету Србији двадесетак градоначелника израелских градова. У израелској делегацији било је и неколико људи из њихових кибуца. Неколико председника српских општина јавило се на позив др Кларе Мандић, председнице Друштва српско-јеврејског пријатељства. Међу њима је био и Чича. Пријавио се да прими и угости некога из израелске делегације. Састанак је био уговорен код Милошевог конака у Београду. Чичи је запао градоначелник Кохавјаира, господин пуковник Давид Рош. Занимљив, преплануо омањи човек. Образован. Говори неколико језика. Брзомислећи, а опет одмерен. Писмо, захвалницу, по повратку у Израел, написао је Чичи на српском. Но да не дужим. После неколико дана, Чичу поново зове др Мандић. Е то је била једна изузетно способна жена. Пријатна и одличан организатор. О њеној лепоти ћу вам причати неком другом згодом. Зове она Чичу. Каже да има тројицу Израелаца из неких кибуца. Наши сељаци и не знају шта је то кибуц.
„Они би волели да виде неко српско село“, каже докторка и наставља: „Дајте ми, Чича, идеју где да их пошаљемо.“
Чича јој одговара: „Па, докторка, у Србији су све сељаци. Где год их пошаљете ту ће им бити добро.“ А докторка ће њему: „Имате право, Чича. Остаће у Београду.“ ▄
Напомена. Ову сам причицу негде раније објавио, у некој књизи или часопису, али нема везе, кад може Киш да прави папазјанију од туђих прича, могу и ја од својих. Надам се да ми читаоци неће замерити малу дигресију (digressio). Док сам се, кад сам био млађи, мотао по Београду, чуо сам овакву анегдоту у вези Кишовог (ко)лажирања, морам да шапућем, да не бих после морао да се посипам пепелом: "Сретне Данила један познати песник и пита га, Је ли Дачо, јесу ли све твоје књиге од истог писца?"
2
Савић је излио љубав према Црњанском, а није бежао ни од општих филозофских разматрања, мудролија: стр.20. Наравно да је та љубав утицала на Савићево писање...
Савићева искреност долази до изражаја, и раније сам говорио да је искреност мотор који је битан за атмосферу приче, за подизање тензије између писца и читаоца, а Савић то документује готово на свакој страници овог фрагментираног романа. Одувек сам волео да пишем, а и да читам, у фрагментима, тада се боље види целина.
3
Савић има своје аргонауте. Неке је наватао у детињству и нису га напустили ни после толико година. Они су се појављивали на саборима и на вашарима по Рашкој, а ја лично сам их виђао сваке године и на Светоилијском вашару у Књажевцу. Верујем да су то ти исти. Писац је водио свога Милоша у Књажевац, на Светоилијски вашар, а прогласили су то путовање као да иду на неки Фестивал културе. Каже да су се лепо провели. Ја не верујем јер су тамо испод вењака имали пиво и певаљку, а Шабана Бајрамовића нису видели јер је пијан спавао испод стола, и то веровали или не, све до пензије.
4
На крају прве главе започео је расправу о односу писца и читаоца и када сам помислио да ћу нешто сазнати Милисав ме је глатко заврнуо:
„Веза између писца и читаоца у бити се своди на три врсте.
У првој, најчешћој и најбронијој, писац доминира.
Друга је веза равноправних партнера.
У трећој вези читалац је онај који води игру.“
Овај цитат је чиста проза. Она огавна која кида везу између читаоца и писца. Али зато је виспрени Савић (мали Сава!) у стилу Чехова[2], а може се рећи и у стилу Милоша, написао и прозаиду digressio 1:
„Прича о писцу и читаоцу стара је колико и књижевност, може се описати и као љубавна. У овој вези први корак припада писцу, он је тај који – како би се шатровачки рекло – „забацује удицу“, све друго је неизвесно. Писац се удвара читаоцу, повлађује му и подилази, мази га и тепа му, али га повремено оставља у недоумици, измиче му, вара га, лажуцка, грди, шокира, подсмева му се, прави га будалом. С друге стране, и читалац не остаје дужан писцу: љути се на њега, грди га, смишља му разне пакости. У крајњем случају одбацује његову књигу.“ (Стр. 34)
А због мира у кући, набацио је Милошу и ујну, мада ја мислим да се ујна није њему допала не би она ни пригвирила у овој књизи. Тек, ујак је Милоша избацио зато што није хтео да учи, а он се поред ујне провукао, ушао је у ову причу.
„ И?“
5
У првом фрагменту смо имали ујну, овде имамо мајорицу. Да не буде досадно. И није досадно. После ће нам писац сервирати Воденичарку коју је жедну превео преко реке. Од њега је и то доста. Милош је волео... На крају другог фрагмента, првог дела, онај дечак што је лизао капи са девојачког извора убацује digressio 2. И? Све мислим да хоће да ми нешто подвали, мада знам да ме је сместио у неку од оних својих група и групица, има и подгрупа, читалаца, укапирам, и кренем да читам есеј, нећу ваљда да дозволим да ме надобудни Мали Сава зезне, решим да прогутам прво дигресије, оне овде имају сличну улогу као оне фусноте код Саше[3]. Али, овде су захвати дубљи. Када сам прочитао последњу, видим да ме је Савић наместио, навукао ме. И? Морао сам да се вратим. Али, одмах да признам свидело ми се. Реч је о фуги. Савићева фуга. Уосталом, сви знају да после ј...а нема кајања. Свако од нас је негде изгубио време, само је питање како, или зашто, а може и како и зашто, а одговори су сувисли једино они које дају они који су преживели читање.
6
Трач књижевност. Моја је мати често говорила, Издају ме ноге. Тек сад видим шта је то. Многи мисле да нас је нови мандарин издао, ако није има још времена. А мене издају ноге! Ноге су способне да зауставе луду главу! Размислите!
Никада ми неће бити јасно зашто жене воле да имају дугачке ноге. А видим да то воле и мушкарци. Феминизирани. За дуже ноге потребне су и дуже чарапе. Осим тога, дугачке ноге се брзо расклиматају. Неки верују да брзе ноге брзо трче. А нико се не пита шта ће то мени. Ни ја не питам за мене, него за комшику. Комшија је црко к'о Басара. Њега не интересују жене, па ни књижевност, само трач! То је та нова сорта, трач књижевност! Не чита ништа. Седи у кафани и само чека. Као мунгос. Кад му наиђе трач, зграби га и беж у ве-це да брже боље прокњижи још једно срање. Понекад га шутне, па трач и погоди некога у главу. Сада су га издале ноге, а и глава, не може далеко да добаци. Упиша се.
Овај фрагмент сам овде убацио да би читалац био упознат шта је тренд у српској књижевности овога тренутка, али тај исти читалац коме нисам успео још да нађем место у Савићевој класификацији, мора да зна да иако је Савић лоцирао радњу или иницијацију, па и свога Милоша у кафани, најчешће је то била Влтава, да су захвати, мисли се на књижевне захвате, дубљи, мудрији, префињенији, и да никакве везе немају са писцима а ла Басара. Сигуран сам да је на то утицало образовање, тј. ерудиција писца, а не трач, иако се аргонаути који се возе током ове књиге могу препознати као људи из ближе или даље околине писца или његовог Милоша, њихова симболика има и дубља и шира значења. Овде сам хтао да убацим три тачке, али се тргох кад сам се сетио шта сам прочитао у digressio 10: „Велики писци не употребљавају три тачке.“[4] Одличне су приче самог наратора, а и есеј који је истолкован у преко тридест дигресија које су означене, а има и оних које су у књизи инкогнито. „Приче су један од начина, варљивих али нужних, да се ублаже катастрофе...“ (Стр. 260). Макар да су узете из сопствене биографије, или из биографије неког Милоша.
7
Обавезе су иначе веома гадне. То су оне радње које морате... Одувек је важило да није тешко оно што се мора. А мени је то најтеже. Можда су лакше оне обавезе које човек, мислим на писца, и то на озбиљног, одраслог расног писца, сам себи наметне. То је намет, али може се третирати и као обавеза. То је у вези са савешћу. Но, да не ширим тему, заглибићу се. После овакав бангав нећу успети да се искобељам. Бангав може бити и у ноге и у главу, а може и посебице. Мој први уредник био је Милисав Савић, а његов Милош био ми је колега у панчевачкој гимназији, то су мотиви за обавезе.
Отац има милосницу, те писац не заостаје за својим Милошем. Рекосмо да мора бити занимљиво. Засад држи темпо. Бурлескно.
„Кривица је једино што смо Срби.“ (Стр.45). Шапће Милош. Он ће то чинити од кад се вратио из Лондона до краја живота.
На страни 46. нађох себе, као читаоца, као закерало. Провалио ме мој омиљени писац а још нисам ни почео да читам.
8
Досад ме није много изненадио. Писац је баш увиђаван, и мене је турио у књигу. Види стр. 49. Овако ми је завукао, само је изменио место догађаја: „Цокуле ми је позајмио брат, нема смисла да идем у Лондон у гуменим опанцима, које сам до тада носио.“ Ове гумене ми зовемо пиротски, јер се фабрика „Тигар“ која их производи налази у Пироту.
Прилично сам одгурао у читању, све чекам да писац каже нешто о Милошевим књигама, али не оно, Tешко је објављивао, Енглези нису хтели да га преводе... него о садржају мисли у тим књигама, о дубини... али он упорно врда, илити хоће да буде дискретан, а мене то нервира. Међутим, писац зна да је београдска чаршија опака...
9
Реч „шапат“ се први пут појавила на корици, па на стр.46. али тек на страницама 56-57. видимо да је реч о шапутању због страха. За сваког емигранта и зидови имају уши. Он се плаши емиграната, плаши се и људи који су ко зна из којих разлога дошли из отаџбине, свуда су шпијуни... у таквој атмосфери живи његов Милош, она епизода са стрицем који је заглавио затвор због цигара је чисто да би читалац имао дуплу причу, причу двојника, а и да би писац био доследан у дигресијама. Ево је на страници 59. Носи број пет. Ту се писац острвио на читаоца који га проглашава „преварантом, сумњивом особом, дрзником, насилником који му се непозван ушуњао у кућу, у кревет, у главу, у мисао у сан. Потказује га полицији...“[5] Закључићу овде да не бих даље разглабао и да се не бих завлачио у тмурне мисли писца које морам после да тумачим, и то како је њему воља, закључићу Песоом: „Открио сам да је читање ропски облик сневања. Ако морам да сањам, зашто не сопствене снове?“[6] Открио је Песоа, а писац је спровео у дело.
10
Дирљива је прича о односу писца (сина) и мајке. Откуда год да се враћа увек га дочекује мајка. Макар у мислима. „На столу ме чека парче проје, кришка сира и кисело млеко у здели.“ (Стр. 65) Претерана романтика. Ни ја нисам мање болећив према својој мајци.
11
„Од лудила може једино да га спаси поезија, схвата. И не одустаје од ње, Наказа Апсурд ипак не може да се носи са лудилом Диониса, Муза, Ероса и Афродите. На љуту рану ратног лудила треба ставити љуту траву поезије.“ (стр. 71)
Његов Милош мисли да је ПРЕРУШАВАЊЕ спас од невоље и зла. Мислим да је реч о глуми. О способности да се човек претвори у другу личност. Да се умножава. Да се цепа све док не буде потпуно расцепљен, онда ће рећи да је реч о будали па ће га се клонити, а он ће се саклонити, избећи ће невољу.
„Поље које треба прећи од неизговреног а јасног до изговореног а нејасног јесте поље литературе.“ (Стр.73)
На дуже стазе побеђује уметност.
12
У digreessio 8. писац наводи: „Књижевност мора читаоца добро да дрмне, протресе од пете до главе, изазове грчеве у утроби, убрза рад срца, заустави дах, подигне притисак.“ (стр.79) Све се то постиже ненаписаним. Техником. А надасве грозницом. Некад је зовемо ватром. „Кад гори човек/ цео свет се/ греје“[7] писао је о својој ломачи Брана. „Јер срећа је лепа само док се чека...“[8]
Digressio 9. „... Бес и гнев у људима је одавно замро. Најпречи задатк поезије је да га оживи. Уколико је то могуће. Највећи непријатељи поезије су пригодни песници. С њима се поезија претвара у баналије, у сплачине којима је Кирка хранила посвињчене људе.
Оживљени бес и гнев треба у првом реду да пробуди код људи осећај да су слободна бића. Попут правих, неукротивих песника.“
Слажем се да је мир једна одвратна идеја. Он ће нас оберучке дочекати као крст.
Ни Христос није проповедао учмалост. Проповедао је уздржавање од злих дела, али је тражио од својих ученика акцију:
„Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу.“
13
До странице 93. нисам успео да сазнам да ли се Баба Пауни на репу појавило Агусово око, а ни на поменутој страници нема ништа о том оку нити о Баба Пауни. Можда зато што Аргус још није ништа оњушио.
14
Његов Милош је имао решење за све пишчеве проблеме. Саветовао је воду са девојачког извора. Али много је цела кофа. Ако је та водица тако слатка, онда се она лиже, а не пије. Добро пустимо сада то, писац и није тако жедан, него мајка. Сигуран сам да ће се до краја књиге снаћи и за воду и за ракију. Нема живота без жена и без ракије. Мој брајко! А ко успе да лизне девојачки извор осетиће и мед и млеко. Чак и ако је то учинио у тајности, и ако никоме никада није рекао, излануће се он, написаће. То је писац. Наше је само да читамо и да му повремено отпишемо.
15
Запањио ме писац својим тврђењем у digressio 11:
„Будућност књижевности је у есеју. Приповедати и певати значи размишљати. Или, боље рећи, коментарисати. Историја модерне књижевности и није ништа друго него историја коментара.“
Е, сад ми је стао на жуљ. Може га донекле извадити последња реченица ове дигресије: „Но, писцу је највише стало до туђих коментара: тек они откривају да ли је његов текст допао пажњи оног препаментног, циничног, немилосрданог, препотентног читаоца.“
Када пишете о некој књизи, ви пишите свој текст, износите своју мисао, објављујете се, а оно што је у књизи требало би да буде само каписла, ако то не буде, онда и не заслужује реч. А то се ради углавном онда када је човек претоварен и да би олакшао својој души мора да се растерети.
О поетичности се говори и када није реч о поезији!
поезија је само једна појава у којој се испољава поетичност! Баш ме занима, зашто се кад је реч о поезији не би могло говорити о њеној пластичности, скулптуралности? А може се и о томе. О томе се може говорити свуда где има уметности.
Ако роман може да буде речник, зашто не би могао бити есеј? Или, зашто есеј не би могао да буде роман? Немојте сада постављати питање: како? Потрудите се мало. Уосталом књига Пепео, пена, шапат Милисава Савића је пред вама, ако тражите неки бољи доказ нећете га наћи јер не постоји.
За писање есеја није довољна само ерудиција, потребно је и животно искуство, па рекли бисмо и извесна доза мудрости.
Ако есеј не садржи емоцију, он је хладан и тврд као камен, и није за под главу, а ни за под гузицу.
16
Перле, семафор и зартустра. Савић се овде појављује и као писац и као наратор, богме и као сведок. Као што је Паунд у своје време ишао трагом трубадура Савић креће за Милошем, каткад и стварно. Срећом, путеви су им се укрстили. Службовали су... Овде сам ставио три тачке у инат писцу који ме је упозорио у digressio 10. да то не чиним јер ће се то сматрати једном врстом немоћи да опишем своје емоције. Ово сам учинио чисто да подсетим мог омиљеног писца шта значи српски инат. Али, ово што ћу сада написати и не садржи емоције, чисти факти. Његов Милош и ја смо службовали у Панчевачкој гимназији. Он је предавао гимнастику, а ја математику. Сада, овај мој Милош био је прзница, стално се жалио управитељу школе, а и министру просвете: „...Преврћем се, дакле, на справама пред ученицима...“[9] Није спомињао да ли би се превртао пред ученицама. А мислим да би. Онај Савићев Милош био је озбиљнији. Вероватно се сада обојица преврћу. Тако се прича, али ја не верујем. Иначе, тачке су му већ пребројали, као националисти крвна зрнца, има их 101, што би значило да се ове приче Милисава Савића које чине роман, а које, чини се, и нису баш чврсто повезане, а то мислим да је он намерно тако урадио да би се читаоци мало чудили, али и да релаксираније читају, могу читати до сто један, и назад. Дакле, тачка овде значи крај и почетак. И перлице се једва додирују, каткад се и не додирују, али када се нађу на лепом врату светлуцају, зраче, привлаче, прави су магнети за очи. Савићеве приче у троструким фугама су прави правцати бисери српске књижевности, а дигресије су колачићи којима се читалац слади на крају сваке фуге.
17
Мислио сам да ћу моју причу о књизи Милисава Савића, расног писца, брже написати, али његово писаније је густо, а избрушено је тако да делује заводљиво, па док ја то разгрнем, оде време. Лепо, лепо је написано, Савић је вешт, уме да напакује мисли и ко год чита мора да буде пажљив, па и обазрив, тако да и не осетиш кад се време измакне. Сјајно Савићу, сјајне су ти дигресије, мини есеји, фрагменти великог есеја. Озбиљног, који се бави суштинским питањем књижевнога посла, односом писца и читаоца, по правилу то је иста личност, јер озбиљних читаоца и нема до писаца. Од кад је света и века увек су писци писали за писце. Савић се овде изванредно носи са социјалним положајем писца и са карактерима писаца, са њиховом психологијом, са пропалим писцима, истичући туберкулозу, алкохол и политику као могуће разлоге њиховог пропадања, са писцима политичарима, тј. оним писцима којима је допуштено да се баве политиком: „Само велики писци могу да се баве политиком јер их од прљавштине и курварлука, иманентних политици, чува њихово дело.“ То се, како што је познато, није десило са његовим Милошем, који у књизи репрезентује идеализованог и измаштаног Милоша Црњанског. То се није десило ни самoм писцу ове изванредне књиге. Путешествија њихова су и основа и потка ове књиге. Њихова искуства, животна, па и књижевна, јер је књижевност њихов живот, уткана су у сваку причу. Просто, када читате књигу, где год у причи сретнете име Милош, а има га у свакој причи, оно дејствује као црвено светло на семафору, упали се и заустави читаоца да би му мало посолио. То је та нит, која је наизглед танка, која повезује перилице, приче, у тријаде, па у роман. Уосталом, знамо да и танке нити могу бити јаке да би издржале велику тежину. Није нужно да човек буде рибар па да зна да веома танка струна, једва видљива, на којој је привезана удица, може да извуче велику рибу. Те нити које су јаке а једва се виде користио је Савић да би повезао за лаике потпуно безвезне догађаје које је сместио у своје приче. Кад смо већ код рибарских реквизита и њихове улоге споменућу да је важна врста удице и како је она везана, јер риба се пеца на удицу, а не на струну. А на крају фуге уместо Also sprach Zarathustra као посластицу имате digressio. Савић је све ово велемајсторски спровео кроз своје приче које је кувао на тихој ватри од свог детињства до данас, зато су оне тако укусне, изазивају умами. Не шалим се, стварно тако мислим.
18
Ледени брег. У digressio 14. Милисав Савић пише и ово:
„Нема тог писца који је загосподарио у потпуности својом причом. Прича је као ледени брег: писцу је доступан само врх, а онај огромни, тамни, непознати, недокучиви део под водом изван је његових моћи.“
Ако крене ледени брег, може потопити писца, макар да је писац велики као Титаник. Ако зарони, постоји могућност да ће се удавити, те да више неће давити. Само велики, одрасли, писци, а њих ређе читају јер су тешки (за разумевање!), могу да изроне, а када се то и деси, онда их ухапсе под оптужбом да су хтели да изврше (само)убиство, и то више пута. А у егзилу знате како је, досадно, а та досада књиговође, не рађа књиге. Писац воли илузију да је слободан. Не излази из свог ћумеза пуног тешких мисли и замишља сваког дана, а почне чим се пробуди, да је то слобода. Ужива. Будала. Лед се мора разбијати. Не вреди чекати пролеће. Можда и не дође. Или, дође ли са са короном, онда се може живети и писати само Робија. Савићев Милош, од кад зна за себе био је опседнут озбиљним темама: „The first sex is in the focus of many novels.“ „Ех, колико је само прича о томе написано! Коментарише Милош.“ Скрећем пажњу читаоцима да је Савићев Милош правио огромну разлику између леденог и Венериног брега. Знао је. Био је ерудита, иначе му Савић не би тутнуо у уста ону реченицу на енглеском.
19
Пишући о песнику боему наш омиљени писац није мислио само на Ђуру Пијаницу, нити на његове патриотске песме, али је смислио да „таквом свету, без љубави и среће нема спаса.“ У тој причи нашао сам да је писац нешто преписао и из мог живота, али убрзо се преселио у Лондон, а ја сам отишао у Париз. Тако смо се тада разишли. Били су му занимљивији подрум и лондонска магла коју лукави Енглези продају туристима и српским писцима у покушају као што српски касапи покушавају да варошким домаћицама продају муда за бубреге. Маглу имамо и ми,
МАГЛА
Кад сви мисле да ти је остало још мало,
Онда највише размишљаш о животу,
јер имаш највише времена
које не зависи ни од твог
а ни од њиховог мишљења.
Некада давно чинило ми се да
живот има дугачак реп као комета,
Недавно су преко радија јавили
Све је то нека магла!
али из подрума се могу посматрати разне врсте ципела. И то је нешто кад се већ не виде лепе женске ноге. Морам овде да му кажем, кад већ нисам то учинио раније док је био уредник, и то главни, Бранко није рекао нигде и никада да ће сви писати добру поезију. А и оно што му приписују да је рекао није баш сигурно, не због приписивача, него због преписивача и понављача који се баве приписивањем. Свако према способностима. Свакоме је Бог дао по заслузи. А да је књижевност за елиту то смо расправили. Чак смо се нас двојица и сложили. Остали ћуте. Слажемо се и да књижевност „не трпи стадионску публику“[10]. Није писац мислио на невољу која прати председниковог сина до московског олимпијског или до стадиона Партизана, свеједно је, и назад, али прича се односи и на њих.
20
Нисам стигао са читањем ни до пола књиге, а већ ме хвата мука. Спопада ме страх. Размишљам шта ћу после да радим, шта ћу да читам када дођем до краја књиге, до последње дигресије. Мораћу у свом животу да направим неку дигресију. Ако већ није касно. Али, увек је касно, зато ћу пробати. Савићеве дигресије су божанствене, инспиративне и понад свега провокативне, али руку на срце, и нису за свакога. Откад знам за себе увек сам тврдио, Мисао је Мајка Божја. Посрећило ми се, допаде ме ова Савићева књига, те ми то и потврди.
21
Сада и ја морам да направим једну дигресију. Моја ће бити већа. Упозоравам читаоца да не прекида читање јер ћу се вратити на књигу и наравно, на дигресије. Ја без њих не могу. Не мислим да преписујем од писца, него кад је у Лондону тугаљиво споменуо Фијезоле и Стражилово сетих се шта све није споменуо, а о чему је ћутао и онај његов Милош. У Фиренци често пада. У Фијезоле сам ишао по највећој киши, а ветар ми је копао очи испод наочара. Распитивао сам се за његовог Милоша, али Италијани нису чули за њега. Знају само за пасту. Вино им је добро, али га углавном попију туристи. Што се жена тиче, не могу да грешим душу, има лепотица, али нису Жабарке.
Piazzale Michelangelo. Ове две речи означавају велики трг великог Микеланђела. Одозго се божанствена Фиренца види као на длану. Поглед са терасе Микеланђеловог трга јесете посластица за свачије око. На средини трга је копија његовог Давида. Оригинал је у Академији. Ова копија је постављена, као и она испред Старе палате ( Palazzo Vecchio ), да би се поред Давида фоткали они туристи који немају стрпљења да сатима чекају у ред испред улаза у Академију или они који не желе да плате 15 евра да би видели оригиналног Давида. На оригиналу као и на копијама скулптуре Давида могу се уочити диспропорције: превелике шаке, дугачке руке, уска рамена, велика стопала... Неки то тумаче као да је Микеланђело користио те симболе како би истакао снагу Давидову. Мени то тумачење није уверљиво. Али Давид привлачи пажњу милиона људи из целог света.
„А знамо и шта је учинио, када га је гонфалонијер (gonfaloniere) Содерини, укорио, што је нос Давида повелики. Попео се на скелу и, тобоже, почео да струже нос, на Давиду. Посуо је мало прашине Содеринију на главу и питао: како му се сада чини? Савршен је – одговорио је 'мецена'. – Ни Перикле није, можда много бољи био.“ Овако је Милош Црњански у својој књизи о Микеланђелу описао одговор Микеланђела папи Содеринију.
У Фиренци пада киша. Падала је и у време његовог Милоша Великог, а и када је писац био професор. Срећом, кафане на сваком кораку. Лепо винце, лепе жене-мезенце за очи.
Испред Дантеове куће, испред Дантеове цркве, испред Дуома, нигде оних људи који раде у Фијату, у Јури, у Гоши... Нема ни оних из српске владе, они понекад залутају овде због шопинга, тј. због секретарице, не због културе.
Испред базилике Санта Кроче испрсио се убедљив споменик Дантеу, великом италијанском песнику. Нигде не прочитах ни реч о томе да је Данте био охол човек и да је потписао акт о изгнанству песника Гвида Кавалкантија, а други пут није био за повратак Гвида у отаџбину. Можда и Жабари имају писце који су свиње као српски писци који о српским писцима пишу свињарије. Али. Људи су увек били значајни. Чак и они које је црква или држава осуђивала.
Преко пута Палате Пити на једној кући је табла са натписом да је овде боравио Ф. М. Достојевски и да је овде завршио Идиота. Мислио је човек да ће лепота спасити свет. Али на табли о томе ништа.
За студенте архитектуре у Фиренци је прикачена легенда од које они дрхте: Ко се попне на Дуомо, свега 400 степеника, и погледа лепоте Фиренце одозго неће никада завршити студије архитектуре. Страх, познато је, најчешће изазива незнање, али познати су страхови од висине, од затвореног простора... Нико не спомиње страх од лепоте. Ма колико да је лепота привлачна и тај постоји. Хајде присетите се.
Нисам се пењао на куполу Дуомо, али јесам на Његошев маузолеј. Степенице, степенице... Црква Светог Николаја у Великом Боњинцу се не може упоредити ни са каквом из Фиренце. Мало Боњинце нема цркву, ни Равна Дубрава.
22
Мало ли је? Награде књижевницима су се додељивале и у античкој Грчкој. Забележено је чак, примера ради, да је Софокле прву награду добио против Есхила, творца трагедије, а да је Еврипида победио три пута. О томе се читалац може информисати на разне начине, па и путем интернета. Податке које сам навео сам прочитао у предговору Веселина Чајкановића у књизи Есхил и Софокле, Одабране трагедије, Београд, СКЗ, 1926. Превод је сачинио Милош Ђурић. Овде ћемо се наградама бавити посматрајући их са оне мрачне стране. А на то нас је навео писац Милисав Савић на чијој заиста одличној књизи Пепео, пена, шапат, на корицама пише „добитник НИН-ове награде“. На коментар, др Ненада Кебаре, да би тамо требало да стоји реч „одбитник“ сам аутор је дописао „добитник и одбитник“. А о томe зашто је вратио НИН-ву награду читалац може прочитати у књизи почев од стране 127. и верујем неће бити задовољан јер о томе неће ништа наћи. То се има сматрати коректношћу. Наш писац ће се овде, а и током целе књиге, бавити улогом литературе у животу човека и њеном моћи да ту своју улогу одигра онако како би требало, или боље речено, онако како од ње очекујемо. Писац ће изразити и сумњу: „...почињем да сумњам да се лепота, крхка, тешко може супротставити злу... и увек ће бити они који ће тражити да пишемо књиге које би требало да оправдају њихове сулуде идеје, увек су они, злостављачи духа и лепоте, на страни, тобож, слободе и правде.“ Он с правом мисли да се моћ литературе прецењује. Али: „Можда је њена моћ што код мрзовољног цара измами И са знаком питања, цар је нестрпљив да чује наставак приче. Све док је тог И, а оно значи много шта, па и наду, биће приче. А то није мало.“
23
А сада наступам ја. Ја ћу о наградама, и то о књижевним. То ће, можда бити најинтересантнији део мога текста, а сами ћете у мом тексту тражити, надам се да ћете нешто и наћи, одговоре у вези изванредне књиге Пепео, пена, шапат врсног приповедача Милисава Савића. Али морате прво прочитати књигу. Остатак текста који се односи на награде пребацићу у фусноту[11], па ко воли. Фуснота ће овде бити замена за дигресију.
24
Запета. Кад се каже запета, ја одмах помислим на запету пушку. Сваку другу запету упоређујем са њом. Запета служи да мало одмори читаоца, она има реп, значи следи наставак, и може бити још више запетљано, него што је било, тј. што је описано. Писац се наизглед извукао, кажем наизглед, јер да се је стварно извукао када је био уредник нoвина које су требале да објаве подршке ухапшеном песнику, онда би књига Пепео, пена, шапат имала коју страницу мање, а можда би и њена концепција била друкчија. Извукао је живу главу. Али се није извукао, то сада показује његова глава чије кошмаре, патње, промишљања... читамо као ствари „принчева“, као „елита“, јер што се књижевности тиче: „Пише је елита и чита је елита.“. А то су писци, и само писци. „Ствар је писца а не ортографских конвенција како се употребљава запета.“ (стр.148). Ствар је писца и где ће он запети. „Она мери откуцаје срца. Прати ритам духа.“ Због оног песника док је био у затвору полиција је данима саслушавала Песника Уредника који је одобрио књигу за штампу. Потпуно исцрпљен потписао је папир који су му иследници написали. Дошло је и до суђења. Позван је и сведок Песник Уредник. После његовог исказа судија је машући папиром на коме је био потпис сведока приметио: „Друже, у истрази сте другачије изјавили.“ На то му је сведок одговорио: „Друже судија, да сте Ви били на мом месту и Ви бисте исто урадили.“
А сад једна дигресија. И даље смо код запете. Обично се техника ставља у други план, али ово је пример да је техника суштински део организма романа, јер је поткраћена интерпункција и постигнуто убзање текста, тако да читалац чита у даху. Приметићу да то читаоца уводи у максималну концентрацију. Познато је да писци, а и обични људи, имају проблем да „стигну“ и ухвате мисао. Сарамаговим домишљањем текст и мисао су се приближили, што је врхунски допринос постизању хармоније дела. Мере се „откуцаји срца“ и прати се „ритам духа“. А Црњански каже: „Ритам је екстаза.“[12]
Навешћу пример, управни говор почиње са два знака, две тачке, :, иза њих дођу два знака, две запете, „ , па велико слово, а на крају су тачка и две висеће запете. Укупно, осам знакова, а код Сарамага има шест знакова мање!!! Уз све ово, дијалог се води у низу и учесници су одвојени само запетом и великом словом, тако да текст добија фантастично убзање. Предлагао сам неким мојим пријатељима, писцима, да обрате пажњу на ово генијално Сарамагово решење. Углавном су одмахнули. Једноме сам дао неки свој рукопис на читање, брзо ми га је вратио са напоменом: „Могао си и да прочиташ овај твој рукопис пре него си ми га дао на читање“. Други ме је убеђивао да интерпункција треба да упућује читаоца, да га води, са чиме се слажем, али се не слажем да претерана интерпункција треба читаоцу да смета. Продаја оноликих Сарамагових књига демантује оне скептике по питању Сарамагове измишљотине, који тврде да читаоцу треба сугерисати ово и оно, а руку на срце и ружно је подцењивати читаоца.
Кажем сам себи, ко бајаги шапућем, а обазирем се и ослушкујем, да ли ме писац чује, Пусти сад Сарамага, мораш ово са Савићем да завршиш, а са друге стране Голије Савић лично, познајем га по гласу, промукао као онај његов Милош кад се вратио из Лондона, Добро, кад си запео, стави запету, па иди с милим Богом! А онај његов Милош, и он наћулио уши, свуда је он, куда год кренеш он из текста промуљи главу, не кажем да је досадан, напротив, али много је немиран, само се врпољи. Тера га неки андрак. Морао сам и њему да подвикнем, као и жени, Смири се већ једном, пусти ме, бре, живот је кратак, морам ово да завршим.
25
Прошлост и вајдица. Путујем даље са писцем, открива упут како се скидају чини од претходне љубавнице. Рецепт је стари само се сада другачије зове: На љуту рану, љута трава. Обилази са пријатељем места за која зна, или мисли, да их је његов Милош посећивао, док је овде био дипломата, баш где је он сада. Текст врви од имена кафеа. Добро, спомињу се и палате и фонтане... Нећу погрешити ако кажем да се цео роман може сврстати у путописну прозу. Писац бележи и ово: „У Риму, српски дипломата је најобичнији опушак....“ „Прошлост се никад не може повратити, чујем како ми шапће Милош.“
Писац се освестио: „На биографију писца ни смрт не ставља тачку.“ Сваком писцу се то деси пред крај када више нема времена бар да прекречи оне делове биографије које је већ захватила буђ. Али, „после смрти на њој могу радити и писци и блиске особе...“ Сви који процене да ће од тог посла имати неку вајдицу.
Најважније шта ме је писац овде научио јесте то како да скинем чини, а да се не расчиним.
26
„Сваки човек направи неку брљотину у животу.“ На питање полицијског доушника, „шапатом: да ли видим шта нам се догађа? До дна смо догурали.“[13] Писац није овај пут одговорио, писао је то током целе књиге, а и питање садржи одговор.
Избеглице и просјаци су свуда, и када је рат они траже сигурније место. Писцу су се наметнули они које је срео у Риму. А није морао да иде чак тамо, избеглица је било више у Србији, било их је лепших, вреднијих, сиромашнијих, старих, младих, блесавих, било је и лопова и убица, богме, свакаквих. А такве смо имали и без њих, али за све је крив неко други. Вероватно су га привукли кршеви из дворишта наше амбасаде, добри су за причу, постоје људи које такве ситуације жалосте, а ми се радујемо да је његов Милош, док је дипломата био у Риму, возио бицикл.
27
Литература. Сваки писац поставља питање односа литературе и живота. Неко то чини чешће, неко тврђе, а неко и батали то и таква питања. Неки су се људи посветили Богу, а неки литератури. Она зна да опседне човека, да га омађија и да му упропасти најбоље године. Литература је заводница. Тражи од човека душу. Само ли се закачиш са њом, хоће душу да ти узме. Хоће, и то ти је. Хоће са њом да маше. Да руљи скреће пажњу, тражи да јој се дивите, да је умотавате у књиге, да је намотавате на дискове. Само тражи, а даје на кашичку. Ништа боље није прошао ни наш писац, а ни његов Милош, па ни ја који ево покушавам да исправим криву Дрину, да то све изнесем на видело и сутра ће се наћи неко ко ће да ми пљуне на то, знате. Важно је за људе који се одлуче да буду књижевници да знају, или бар да брзо сазнају, на почетку, да ниједан књижевник није успео да заврши своје дело. Разлог није тај што није било способних и талентованих књижевника. Није, било је. Али, живот је кратак.
„Увек се питао да ли је литература бедна пред животом или живот пред литературом, каже Милош.“ (стр.139). „Живот је обична крпа пред литаратуром, одговара Милош на своје постављено питање јуче.“ (стр.140). „Јер литература се не своди само на измишљање.“ (стр.164).
„Не може се с њом уживати у мраку, а да не знамо од чега је створена и да јој не завиримо у лице.“ Тако ти је са књижевношћу, каже мој омиљени писац.
28
Писац је себи доделио ново одликовање. Доделио је себи и трећу жену. Мој Николча је говорио: „Срећни људи се три пута жене.“ То је било његово схватање слободе. Није ми јасно зашто су критичари тражили Пиу ди Валмарана у Венецији, а нису у Вићенци. Но, то ће бити тема за неку докторску дисертацију. За наук: „Велика дела се познају по суштинским загонеткама човековог бића.“ (стр.176). Ову мудролију сам навео само да бисте знали шта је шта и где шта треба тражити, да се не бисте ваљали као неваљало дете и да се не бисте изгубили док стигну крофне.
29
Лично сматрам да је дипломатија врхунско бављење политиком. Ту ми Срби никада нисмо имали среће, а ни оно друго. Наравно да се средства дипломатије могу и морају користити и у књижевности. И то треба умети, потребан је осећај, а и школа. Нећете ваљда изаћи насред Теразија и свима показивати своју гузицу уместо главе као поједини Ниновци, и то понављачи. За лудило није потребан таленат. Неки мисле да би требало више пута да добију НИН-ову награду како би се научили памети, али то се у пракси показало погрешним. Будућност, ипак, треба тражити у прошлости.
30
„Кукавица је и пилот ловца-бомбардера...“ открива нам писац, а ми смо се и сами уверили у њихов кукавичлук, те је ово подсећање со на наше ране. Једну другу врсту кукавица на Косову открио је Хандке. То су биле Кукавице из Велике Хоче[14].
Опет смо дошли на мечки на рупу. Писац је бринуо за трешњу. „Трешња рађа.“ Али нема деце, отишла су низ Ибар „у потрази за оном Новом Сербијом“. И сад се писац пита, друго му није ништа остало, чак је и питања погубио успут, бар она тежа, неких се и намерно ослободио да би олакшао читаоцима, али ево га оно старо: „Шта претходи литератури – живот или лектира?“ Ево и његовог одговора: „Као што коментар постаје будућност књижевности, тако ће литература претходити животу.“ Да ли то значи да ће литература сама себе стварати, да ће она бити Бог? Читаоцима саветујем да не претерују, да не цепидлаче, и да у књижевности не траже логику. Има људи који мисле да је литература Бог, али се та реч пише великим словом само на почетку реченице. Бог је један, али има и других богова. Зна писац да су они некада били у комитету, а мандарин је био на Брионима. Сада су сви ти у Београду, а кукавица има диљем Србије, преносе вирусе страха.
Толико су ми се Савићеве дигресије завукле дубоко у главу, у сваку рупицу, и тамо су се разиграле, као да играју оро на Пантелејском сабору у Великом Боњинцу, неке само трупкају, неке скачу, има и оних које подврискују, има их разних, само бургијају, морам да признам, не знам како да их се отресем, а можда је и боље тако кад већ не умем ништа боље да смислим. Знам да је лек нова књига, али нисам завршио ни овај текст, а и оне друге сам забаталио. Мораћу да направим неку дигресију, можда ће ми лакнути, али бојим се остаћу без уживања, а то производи досаду, а досада је смрт за књижевност, а... Одлучио сам се за уживање и писање.
31
Чуди се мој омиљени писац куд се деде проклета Белина лепота?! А чуди се и зашто онај његов Милош, замислите одавно га нисам споменуо, није хтео да у Београду сретне оне лепотице које је сретао у младости, за којима је уздисао. Само се чуди. Матора, „левичарска будала“.
32
Читам оно кад је са мајком кренуо у Студеницу. Све ми се чини познато, као да је мој омиљени писац преписао од мене, али ја то нисам никада написао, ја сам то доживео и преживео. Ево жив сам. Сећам се кад смо моја Надица и ја ишли у манастир Светог Ђорђа, у Завидинецу, она га је звала манастир Светог Илије, наше путовање је забележио мој омиљени писаца као посету Студеници:
„Кад изађосмо из манастира, порта пламтеше у зрацима излазећег сунца. Мајка и ја седосмо на траву испод расцветале липе. Она изу ципеле. Из торбе од козје длаке мајка извади везени убрус и поређа на њега заструг са сиром и кајмаком, погачу и чутуру окићену босиљком. Најпре она окваси уста ракијом из чутуре, а онда је пружи и мени.
Ја навалих на сир и кајмак.
Мајка насу ракије на мараму и обриса рањава стопала.
У крошњи липе зује пчеле.
То певају анђели, рече мајка.
Из бистрог ока откиде јој се суза.“ (стр. 187)
Немој сада неко да ми каже да ово није поезија, и да не постоји провиђење, имаће посла са мном. Ето, човек зна да препише из туђег живота, а неки се мисле да су писци, а не умеју да препишу ни из свог.
33
Књижевност и историја. Да видимо шта наш омиљени писац мисли о односу књижевности и историје, наравно да је реч о дигресији:
„Књижевност не може без историје. Толико је историја насртљива и наметљива, да се убацује у текст, ако не може кроз врата, онда кроз прозор, ако не може усправно, онда пузећи. Историја се према књижевности понаша као према кућној помоћници.Књижевност треба да јој почисти ђубре и улепша кућу.“ (стр. 188).
А сада да види наш омиљени писац шта му мислимо ми из Великог Боњинца, тако ће сазнати и шта му мисле и они други код којих није омиљен. Књижевници, а нарочито песници, лакше подносе новине у књижевности него књижевни критичари. Критичари, уколико нису књижевници, тешко, а и споро, да не кажем лењо, прихватају новине у књижевности. Углавном чекају да чују ехо, па се тек онда огласе. Није редак случај да зину као але на неко ново дело из потпуно бизарних разлога, политичких, рецимо. Мислили су ваљда, ако пусте браду да ће бити запажени.
Српски историчари књижевности се понашају као књиговође. Замишљају да су књиговође у Лондону у некој обућарској радњи. Мисле да је то лако, да Роман о Лондону треба само прокњижити. Често не знају како, у коју рубрику да прокњиже дело. Нашли су флоскулу, кажу, писано је слободним стилом? Бележе факта и углавном реагују негативно. Образложења им нису јача страна. Пишу свашта, а изоставе образложење – стуб носач, тако да им се зграда често накриви, а најчешће се сруши и прекрије је мук историје.
Дубинске анализе књижевног дела, мисаоне, натоварене емотивним набојем који есеју даје лични печат – арому, срећемо само код великих књижевника, а нарочито код великих песника. У том случају се те анализе сматрају књижевним делима и тако се и читају.
Ко би ми веровао да кажем да сам редовно до добрих књижевних дела долазио читајући историју књижевности? Нико, нико, баш нико!
Историју књижевности могу писати само велики књижевници, и само они који су је стварали, који разумеју идеје. Сви остали се ту само прикачују као крпељи.
34
„Врхунска литература се мало чита.“
„Треба писати за боље и паметније од себе. Такав, идеални читалац није корумпиран. Јер модерно време рађа, више него раније, и корумпирану књижевност. Надире свуда, као коров после кише.“ (стр.195)
35
„Писање је ризичан посао.“ Постоје разне могућности да писац надрља. Најлакше је, а и најповољније по њега, када покаже извесну тзв. грађанску храброст и напише нешто против актуелне власти. У том случају следују му бесплатно стан и храна плус батине. Подношљиво је, мислим није за (само)убиство, ако промаши тему, то се одмах одлаже на сметлиште историје књижевности. То је огромна депонија, види се из далека, стално дими, тиња, тако да се писци који су тамо доспели не виде од дима ни када се разведри. Најгоре је ако приликом писања тај писац упадне у тупик па не уме да изађе. Прочитах ево неколико Савићевих тријада, делују ми исповедно, видим да се отац хвалио синовљевим петицама. Нисам због тога приметио ниједну трунку кајања.
Полако сахрањује своје аргонауте. Најбоље прођу они пишчеви аргонаути које он ликвидира на почетку књиге тако да читалац има времена да о њима размишља, а и да их ожали ако су лоше представљени. Оне друге аргонауте писац зна и да мрцвари, а најчешће се понаша као подводач. Подмеће их у разним ситуацијама разним ликовима не би ли те ликове оживео и тако придобио читаоца. Помно пратим да ли ће некога промашити, тј. помиловати. Хромог Диониса кога је током романа пресвлачио, коме је мењао лик, (као да је писац максиофацијални хирург који се бави само естетском хирургијом), па и психологију, пустио је на улицу да га као ћопаво куче згази нека пијана будала. То би требало да буде судбина песника.
36
Када је сишао са Копаоника, признао је Милошу да му је он „најслађа дрога“, вратио се и одлучио да свету саопшти шта мисли о књижевности, тиме се бавио током целе књиге, а и мене је навукао, али ево још једнапут. Овај пут, књижевност и етика: „Књижевност није слушкиња морала или науке о добру. Није она приручник из етике.“
37
Није обавезно да ја будем у праву, али увек је „у лудницама било боље и сигурније него напољу“. Ово тврђење се односи на ратне, предратне и послератне ситуације. Сиоран[15] је тако остао жив. Али свако зна своје муке и свако тврди да је он најбоље прошао. А сви су надрљали. Писац се смиловао на нас јадне читаоце, одлучио је видевиши Симону, балерину која игра собарицу, да запосли свог Милоша, свог саветника: „Помени је у причи. Иако је вероватно никад више нећеш видети. То је твоја Пиа ди Валмарана, вели Милош.“.
38
Ближећи се крају књиге наш омиљени писац покушава да скине маске Марку Ристићу и Милошу Црњанском, пријатељима непријатељима. Успешно је поделио маске својим аргонаутима тако да су и они сада могли да скину маске, али за обичног читаоца то ништа не значи, то је важно за оне који дубински копају по тексту. Маске су „из Милошеве омиљене грчке митологије“ коју је омиљени писац апострофирао у Прологу. Кад смо већ код текста, „и тишина је саставни део текста. Чак битнији од оног чујног. Само велики писци могу да улове тишину.“ Дакле, писци читаоци би требало да имају на уму, и то стално, следећу теорему: Тишина је капиталац!
39
Касандра му је најзад у подрумчету скинула чини, он је наравно угасио светло пре него је почео да скида гаће, потом је за сваки случај окренуо гузицу према зиду. Кад је све било готово, она је отишла на онај свет зато што овај јесте један „огроман свињарник“. А мој омиљени писац се окреће његовом Милошу ради спасења света. „Јер ако ико може спасити овај свет од пропасти, то су песници, додаје Милош.“ Невероватно, изгледа да је Милош утувио да је он Достојевски, а ја мислим да ће лепота спасити свет, притом мислим пре свега на женску лепоту, као и његов Милош и мој Достојевски. А песници ће за све то време спасавања ради певати, ако ништа друго, а оно, јуначке народне песме.
Писац саветује мандаринову кћерку како да исправља неправде нанесене њеном оцу, а Црњански њега саветује: „Пиши дневник о свом боравку у Риму.“ Јер „мемоаристима не треба слепо веровати: причају своју причу.“.
„Лаж је да се велика књижевност рађа у беди и оскудици. Пре ће бити да настаје у цивилизованим и богатим друштвима, и пре ће бити да је већина писаца уживала њихове благодети. Али и у таквим друштвима било је уклетих писаца, затвараних и прогањаних, који су писали сопственом крвљу. Тек да се подсети да књижевност стварају слободни за слободне.“
Слажем се, све је то лаж. Али, без илузије се не живи.
40
„Књижевност се храни поразима, личним пре свега.“ „Иначе, међу њима има и прворазредних хуља.“ (Стр. 247).
41
„Једна тема се, за сада, мора изнова и изнова исписивати. Она му дође као велика матура врхунске књижевности. То је тема лишавања људских живота, масовних пре свега, а и појединачних, у име расне, верске и идеолошке припадности. Задатак је књижевности да песничкој правди приведе и идејне творце и непосредне извршиоце ових нагнуснијих злочина у историји човечанства и да их смести у најдоњи део пакла.“
У Епилогу се даје хронолошки преглед политичких и књижевних догађаја у Београду. Остатак Србије никада није ни учествовао. Они из остатка су увек хрлили ка Београду. Али, није само епилог допринос историји, цела књига се може сматрати доприносом историји књижевности, само читалац мора да разгрће Савићеве приче. Мени је то причињавало задовољство. Књига Пепео, пена, шапат, Милисава Савић јесте прокњижена као роман, (и пошто је штампана латинцом, биће сврстана у хрватску књижевност!) али она јесте и дневник и путопис, а мене је интересовала и као есеј о књижевности. Најпре сам мислио да би дигресије којима је завршавана свака тријада романа требало објединити, те да би то био изванредан есеј Милисава Савића о књижевности, и после неколико тријада ја сам почео да (пре)скачем по тексту, читао сам само дигресије, потом сам се вратио и читајући редом дошао сам до закључка да је роман Пепео, пена, шапат у ствари есеј. А да ли сам успео да читаоцу то и дочарам, да га убедим, то ће он рећи.
9.2.-9.3.2021. Ниш
[1] Милисав Савић, Пепео, Пена, Шапат, Београд, Лагуна, 2020.
[2] Зоран Божовић, у предговору књиге Изабране приповетке, Антона Павловича Чехова наводи: „Према Буњиновом сведочењу, Чехов му је једном приликом рекао:“Чим се прича напише, треба избацити почетак и крај. Ту ми, белетристи, највише лажемо.“ (Стр. 15).
[3] Саша Радоњић, Роман Рубикова коцка, Нови Сад, Соларис, 2019.
[4] Види [1],стр. 92.
[5] Види [1],стр. 59-60.
[6] Фернандо Песоа, Хетероними, Београд, Службени гласник, 2013. Стр. 367.
[7] Бранислав Петровић, Моћ говора, Београд, Граматик, 2003.
[8] Десанка Максимовић, велика српска песникиња.
[9] Гимназија „Урош Предић“, Панчево, 2008. Стр. 31-33.
[10] Стр. 124.
[11] Наставак о наградама, и то књижевним. Фејсбук је богом дан за подметачине и олајавања. Обилно га користе и познати песници. Богме и признати књижевници.
Ако су познати то не значи да су добри. Име се може стећи и разним марифетлуцима. За то постоји и посебан назив: маркетинг. У томе маркетингу нема поштења. Као што се много рекламира роба која није бог зна какава, тако се и песници саморекламирају, или их рекламирају њихове групе ботова-истомишљеника-малоумника. Понеко од њих се истрчи. Прошета по Фејсбуку не би ли га видели људи, па и песници изван његове групе. Дешава се често да му брзо сабију рогове. А дешава се и да га прихвати официјелна критика, која, руку на срце, никада није била нарочито добра.
Има и тврђења да критика није дорасла задацима који су ту, пред њом. Тога је увек било. А критика тера своје. Неки тврде да су критичари они који нису успели као писци. Не бих се с тиме сложио. Штавише, могло би се рећи да су најбољу критику поезије писали управо песници. Намерно нисам написао добри песници. Или су песници или нису. Оно познати рекосмо да не значи да су добри.
Признати, такође, не значи да су добри. Признања су и награде у којима не оскудевамо. Око награда се окупљају групице, клановчићи, па и кланови разних пискарала која често упрегну и неписмене локалне политичаре као коње, или волове, да вуку нешто о чему немају појма. Обично се из тога крију они који перу паре или перу савест. И једни и други су далеко од савесности. Занимљиво је да те групице бивају и насртљиве ради остварења својих замисли, оне лове познате писце како би им доделили награду, сматрајући да ће тако подићи рејтинг награде, а у ствари само још више брукају име награде, и скрнаве неког доброг песника чије име су самовољно присвојили за име своје наградe.
Постоје читаве „антологије“ познатих и признатих српских преписивача и компилатора. Занимљиво је да кад год се нека таква књига појави онда на њу бацају дрвље и камење они који се у поезију не разумеју, које је природа лишила поетских мука. Њихово је камење. Они су виспрени, знају с њим.
Појављују се на Фејсбуку и песници који жестоко критикују награде које се, по њима, додељују неуспелим остварењима. Нажалост, то траје све док се ови из групица-кланова, не досете да га ућуткају-доделе му награду. После све иде по старом. А песник ћути ли ћути.
Често се код нас чује изрека: „Мала бара много крокодила.“ Углавном се то односи на политику. Али, и у књижевним наградама, почев од Нобелове, свуда је политика. Београд је имао црногорску мафију, она је била у власти, у привреди, у криминалу, па наравно, и у култури. Сада после последњег рата су дошли људи из Босне и из Хрватске. Занимљиво да су ови дошли углавном у Војводину и јасно, тамо где је власт, у Београд. Они са Косова овај пут нису прелазили Саву. Сад су се створиле нове клике, а и стара је ту. То је углавном подела клановска, мафијашка... Свако дели награде само својима. Нажалост! Још је већа туга да се тако и књиге објављују, па и текстови у часописима. Знам, овде код нас, а где-где и у иностранству стварале су се групе, оне су објављивале књиге, часописе... Но, то су биле уметничке групе, као надреалисти, структуралисти, зенитисти... А данашње групе, клике, друштва... су мафијашки организоване групице без уметничке оријентације, без икакве мисаоне конструкције која би требало да одвоји човека од трске.
Жалосно!
Није ми за утеху што видим да је у комшилуку још горе!
*
Велики играчи, то су они који на свим великим конкурсима покупе све награде, неки су постали и академици, обично су руководиоци, или уредници, у културним центрима, библиотекама, почев од НБС, или још боље у издавачким кућама чији је власник република, покрајина, град, или општина. Има и оних који су основали своје издавачке куће са истим злочиначким намерама. Они раде по систему, ЈА ТЕБИ, ТИ МЕНИ. Та се сорта намножила тако да сада тих протува има и у малим варошима. Они углавном као награду објаве књигу мањег обима, два-три штампарска табака, неком свом рођаку, а главне паре мазне главни уредник, који је по правилу и неки функционер, наравно из неке владајуће партије. И поједине парохије су почеле то да упражњавају. Има ту и рођачких веза, сад је модерно да то зову непотизам. Ако већ зависи од плодности попадија и попова, можда је боље звати га поповштина или лоповштина.
Претходна власт је делила тзв. националне пензије, а ови садашњи деле туђе паре за своју корист.
*
Посебну сорту мафијаша чине неки људи који се издају за критичаре. Њихова је улога многострука. Они су ту да путем медија праве амбијент, галаму – рекламу, пишу славоспеве – серу, а у неким случајевима и да гласају. А да критика у Србији не постоји то сви знају. Те ситне гњиде успевају да искамче и објављивање неке своје књиге. Али за то треба много својих гована да поједу. Они то и чине. Изгледа са уживањем. Наздравље им било!
*
Ретко кад сам срео неког да се појавио као кандидат зато што су му биле потребне паре. Али, има и таквих. Не знам да ли је то био једини разлог за појављивање на конкурсу. Али знам да је тога било.
*
Примећено је да су чланови жирија за награде које се додељују у Нишу углавном из Новог Сада.
*
Запажено је да многи критичари и есејисти не наводе изворе „својих“ мисли, те да су убеђени да ће читаоци бити одушевљени њиховом „позајмљеном“ памећу, тј. лоповлуком. Многи од њих се и провуку за неко време. Али, после двадесет-тридесет година, а можда и више, открије се лоповлук. Тада нови критичари почну да јашу. Они прогласе за праве оне што су у своје време били скрајнути, неки и политички прогоњени, и оцењивани као задрти.
*
У моди су извесни преводиоци који се свуда гурају а који не знају добро ни матерњи језик, мислим на српски, а камоли енглески, француски, руски, кинески... који су учили на шиптарском, па сада уместо сјајног шекспировског изговора имају диван караизговор а ла Xарадиниј! Те гњиде, није важно који је језик у питању, користе пре свега блогове за промоцију тзв. књижевних дела. Богме, прогурају се и до неких часописа јер и у иностранству има веома сумњивих текстова и великих књижевних хохштаплера. Штавише, тамо их је више, али по квалитету подвала наши ништа не заостају. И са ове и са оне стране границе мешетари се брзо удружују и временом почну да пљуште нагр(а)де. Безобразнији и безобзирнији доспеју скоро до врха неког удружења књижевника, удружења преводилаца, а у последње време се појављују скупине у којима су криминалци и једне и друге врсте. Мора се признати да су они све моћнији, а књижевност све слабија. Преводиоци сумњивог знања и сумњивог морала, а књижевност каракушљива! Нажалост, ретки су примери преводиоца који имају душу. Не кажем да их нема, али све их је мање. Нестају!
Награде и то књижевницима. Неке приче, које се ових дана појављују по новинама, нису ми баш јасне, а писали су их или изговорили озбиљни људи, песници. Кажу да се награде деле по родбинској линији или по клановској. Е, о томе. Рођаци, почев од оних блиских, до најдаљих, могу да дарују илити да награђују своје рођаке, кад год им се то учини да је згодно и да је сврсисходно. Али овде је реч, у тим новинама, о друштвеним, о јавним признањима и јавним наградама. Сада, ти рођаци се служе подвалама, па својим парама награђују јавно своје рођаке. То значи да су ти рођаци постали друштвено признати! Да ли значи? А о наградама које додељују кланови, па клан, по мом мишљењу, прво треба добро дефинисати. Када читамо историју књижевности, онда редовно срећемо овакве тврдње, тај и тај песник, сликар, или шта већ, био је у тој и тој групи, која је издала декларацију, манифест, предочила програм,... па су се још и организовали да издају часопис у коме су протурали своје идеје. Не видим да је то лоше. Једино је питање, да ли то не угрожава нечију егзистенцију. А наравно, ако су ти посленици на државним јаслама, онда често, нема места за све, и тада настају проблеми, о којима се ових дана појављују текстови у новинама. Најгоре је када рођаци дарују рођаке државним парама, е то јесте проблем. Али већи је проблем, када нема ко да то пресече, а када неко пресече, онда га прогласе за диктатора, односно, за главосечу.
[12] За слободни стих, У:- Милош Црњански, Есеји и прикази, Изабрали и приредили Бошко Петровић и Стојан Трећаков, Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1991. Стр. 14.
[13] Стр.160.
[14] Петер Хандке, Кукавице из Велике Хоче, Нови Сад, Прометеј, 2020, с немачког превео Јан Красни.
[15] Емил Сиоран, О Богу, о музици, о љубави, Пожаревац: Центар за културу, Едиција Браничево, 2010, стр. 84: „Пролеће. Док шета парком психијатријске болнице у Сибију, приђе му један „штићеник“. Пошто су изменили неколико речи, Сиоран му каже: „Добро је овде:“ – „Схватам, исплати се бити луд“, одвратио му је болесник. „Али ви сте, ипак, у некој врсти затвора.“ – „Рат се приближава, а у болници је добро, јер се клиника за умоболне не бомбардује.“ Био тај луд или не, нико ми није дао разумнији савет – закључио је Сиоран.“
(Сврљиг, Бдење, 68(2021), 119-145.)
