БОГДАНОВИЋ И ТОДОРОВИЋ, НЕОПОЗИВО
Стојан Богдановић: Песме из Трешњевице (с аналитичним и лирским поговором Мирослава Тодоровића)
Пјесник Стојан Богдановић, који у свом лирском бићу врло успјешно усклађује нетипичног, увијек макар мало побуњеног мислиоца који не зна како се иде низ длаку и доктора математичких наука (не знам да ли он тако мисли, али један његов колега каже да математика није ништа друго до чиста поезија), дошао на неколико септембарских дана код пријатеља и пјесничког сабрата Мирослава Тодоровића у Трешњевицу, и настала је необична књига. У тој књизи, сасвим једноставно и можда једино могуће насловљеној Песме из Трешњевице, лирски трептаји проткани су чињеницама, док је истовремено фактографија одјенута у лирско рухо.
Али, прије макар овлашног прелиставања овог још неукориченог рукописа, неколико узгредних напомена.
Посвета испод наслова пјесме „У Драгутиновој ариљској цркви Светог Ахилија из Ларисе“ која гласи: На позив Мирослава Тодоровића, / песника из Трешњевице / поред које се налази Ариље, мада није тешко претпоставити да се приједлог „код“ односи на цркву, а не на Трешњеницу, призвала ми је у сјећање два добро позната стиха још познатијег француског пјесника и међу двојицу „нишких Орфеја“ довела Франсоа Вијона: Ја сам Франсоа, што ме тишти, / Рођен у Паризу, крај Понтоаза... Јер, ако Париз може бити крај тог Понтоаза, зашто и Ариље не би могло бити код Трешњевице, а не обрнуто, Трешњевица крај Ариља.
Мирослав Тодоровић – ево и друге напомене – како наводи и испод својих врцаво писаних, есејистички интонираних колумни у листу „Политика“, живи и у Нишу и у свом родном селу, међу малињацима „поврх гора“, а Стојан Богдановић је у Трешњеницу донио макар дјелић свог родног села Великог Боњинца код Бабушнице, које иначе увијек носи у себи, заправо у свом пјесничком бићу, увјерен као и други пјесници да без сјећања на дјетињство и на завичај нема истинског умјетника. Није тешко претпоставити какав емотивни набој букне када се два родна села двојице врсних поета сретну у заједничком им, језичком и пјеснчком завичају.
Било би немогуће да се поменутој тројки (којој сам можда неоправдано придружио и француског барда), макар у разговор и присјећања, не прикључи недавно отишавши а увијек присутни „Доротејев отац“ Добрило Ненадић. Неопозиво, како то у наслову књиге о њему (и не само о њему) каже Тодоровић. Он је у својој кући која се види са Градине, у малињацима који су уз његову агрономску помоћ и завичајну љубав освојили ариљски крај, у Тодоровићевом сјећању на њихово дружење и дуге, врло занимљиве разговоре, у свим оним романима који живе и у двојици пјесника.
Трећој напомени, коју сте управо прочитали, додајем да у Богдановићевим пјесмама, овим из Трешњевице, и Тодоровићевом огледу о њима, има и елемената који карактеришу путописну књижевност, чињеница својствених монографским издањима о знаменитим црквама и манастирима, химничног пјева и светитељима, нарочито из немањићке лозе, одâ посвећених фрескама, исказаних у стиху и прозној реченици. И љубави, много љубави има у овој необичној књизи, чудесној симбиози стиха и лирског говора о том истом стиху.
Нисам сигуран да послије ових напомена треба било шта још рећи, али ево ипак неколико фрагмената.
Из Трешњевице се види цео свет. Овим стихом Богдановић исказује свој осјећај, али читаоца позива да се и он на сличан начин односи према оном што гледа. Јер, они који тако не гледају и који нису са Трешњевице (и својих трешњевица) пружали поглед у даљине, не знају како то изгледа / Кад вас небо милује.
Стојан Богдановић се 28. септембра попео на Градину и ту нашао врело инспирације из кога је настала кратка антологијска пјесма „Ког ђавола тражим горе“. Послије три стиха у којима исказује своју запитаност, пјесник даје емоцијама и смисленошћу набијен одговор који заслужује да буде у цјелини наведен:
Хтео сам да сретнем Реч,
Да нас двоје на миру прозборимо,
Да се погледамо у очи,
Али она је сишла дубоко у песму.
Као што је ријеч за којом пјесник трага сишла дубоко у пјесму, тако и пјесма коју је написао силази дубоко у читаочево памћење и наводи га да размишља за чим то он трага (или бар треба да трага). Одговори на ово и слична питања дају смисао животу, а читаоца наводи да себи и другима постави питање: Има ли веће среће за пјесника од оне када му ријеч сиђе дубоко у пјесму и да ли га то подстичке на нову запитаност?
Пјесник је на поклон добио штап (јер, какав би то ходочасник по Трешњевици био без штапа?) – и ето повода да се испјева танана поема о том библијском предмету који није само помагало при ходу. Маших се за штап, каже пјесник и када нам се учини да у томе нема баш много поетичног, слиједи стих који читаоца увјерава у моћ поезије: Историја ће показати његову дужину. Нешто касније услиједиће стих-филозофема која у лирику Богдановићу открива мислиоца: Хартија је некад била штап. Има разних штапова, али ненадмашан је онај дрвени, дренов рецимо. Зато аутор поодавно написаног спјева Криво дрво, посматрајући дрвеће по Трешњевици, пише и пјесму о дрвету која дјелује као наставак оне поеме о штапу. Јер: Дрво је инструмент / На коме свира виртуоз / Звани ветар.
Није ми намјера да овдје анализирам збирку / циклус Песме из Трешњевице, јер то је на прави начин учинио Мирослав Тодоровић, него ћу само указати на неколико фрагмената / пјесничких слика, чије одјеке након читања на неки чудан начин осјећам у себи.
У торби коју је песник окачио о клин На смреки коју је са оцем посадио Гнездили су се стихови.
Када су се птићи обукли
Одлетели су
У књиге мудрости.
И емоција и рефлексија, али нигдје једна другој да засметају!
Пјесма „Двор Тодоровића у Трешњевици“ има призвук и такозване политичке поезије, али истовремено и родољубиве лирике, што потврђују и стихови:
Овде политичари не залазе,
све је чисто. (...)
Откад су Турци отишли,
код нас залазе само анђели.
Углавном празником или на задушнице.
Одавде, кад им дође време,
(од)лете у суседно Ариље.
Тамо се гнезде,
У цркви Светог Ахилија.
Богдановић, као и сваки пјесник, воли да се чује за књигу... У којој је као у зрну малине / Сабијена велика мука. Ето, у ариљском крају, о било чему да се говори / пјева, па и о поезији, не може без малина!
Тако Стојан Богдановић. А Мирослав Тодоровић не може ни без поезије ни без малина, зато овдје, с посебним задовољством, својим изнесеним напоменама придружујем његова два врло интересантна и утемељена запажања о Богданвићу и Песмама из Трешњевице:
„У походе Трешњевици стигао је у осмој деценији живота са својом сапутницом Биљаном. Стојан Богдановић, професор математике у мировини, активан писац, творац бројних жанровски разнородних књига. Математика – космичка поезија, била му је хлеб насушни, пoeзијa коју је деценијама писао смисао живота, стварања, постала уточиште од земаљских зебњи, прибежиште од стварности, одбрана од старости.“
„Архимеду из Сиракузе је био потребан ослонац, да подигне Земљу, Стојану из Великог Боњинца тема, и надахнуће, да је преобрази у песму. На свој начин. Собом. У дарованом штапу нашао је ослонац који постаје мотив кроз који исказује особеност своје поетике... и песничке филозофије.“
Наведеним опоетизованим мислима заиста није потребан коментар.
28.1.21.
