 |
| Стојан Богдановић |
Овде неће бити речи о трагедији као књижевном делу, нити о њеној структури, нити о њеном историјском усавршавању и мењању. Ово ће бити осврт на разорни ехо трагедије. Осим што је утицала на разарање душе и на изазивање психолога, психијатара и филозофа да се хватају у коштац са трагедијама, тагедија је утицала на разарања друштвених система. Она се инфилтрирала у ткиво хришћанства и отуда нападала психу народа, намећући колективну свест о потреби мучеништва, патње и сажаљења. О томе у неколико цртица.
1
Култура би морала да живот, мишљење, снове, илузије жеље приближава природи. Оним облицима који су сагласни са природом, који извиру из природе, које подстиче сама природа. Не мислим на Емила, на Русоа,
мислим на усаглашавање спољашњег и унутрашњег света и то у сваком појединачном свету који се већ састоји из великог броја светова. Мислим пре свега на сталну градњу хармоније света и на хармонију градње света човека као физичке јединке и као личности. Тиме и као актера културе, као ствараоца и као конзумента.
2
Индивидуалност се у глобалу, брзином интернет мреже брзо преноси и брзо намеће, а то значи у глобалу се брже губи, јер је унификација, тежња за идентификацијом са „бољим“, „лепшим“, подстакнута интернетом учинила да се индивидуалност брзо покрије нечим што постаје шаблон, тј. декор, чему се индивидуалност апсолутно противи. На тај начин инернет сузбија креативност, штавише, утиче на културе читавих народа, чије културе испаравају, које се распадају, или чији збир култура представља просту унију свега и свачега, реч је о општем хаосу, без сагласности унутрашњег и спољашњег. Садржај је прекречен, премазан, најчешће јарким бојама, као иконе у старим црквама, утопио се у глобал.
3
Сведоци смо да нема значајних искорака ни у једној од познатих, хајде да их зовемо класичних, области културе, као што су књижевност, филозофија, религија, сликарство, скулптура, архитектура. Не кажем да нема покушаја. Али брзо се испоставља да је сваки покушај јалов.
4
Награде које би морале бити у функцији подстицаја стваралаштва су се изметнуле у дресиране аждаје које прождиру мисао. Оне су у функцији неолибералне еконимије. Оне су ту да укажу на модел који прави паре. И тај би модел био репер. Био би за углед. У ту сврху се и додељују награде, и оне највећег формата, додељују се за достигнућа која нису из области, а нису ни нова, али су се доказала као успешна на пољу бизниса. Могло би се рећи да су историјског значаја, да су била некакав покушај у одређеном тренутку историје, али не и неко значајно достигнуће. Јер је већ историја и ништа више.
Да би ствар била чистија боље би било прихватити предлог Владана Деснице да се књижевност подели на чисту и примењену. Онда би ствари биле чистије, знало би се ко је за шта добио награду.
5
Индивидуалност се није развила, глобал је гуши, иако су сви зинули и на сва уста се, наводно, залажу за индивидуализам, за развој сваке личности понаособ. Ту се негде поткрада грешка, која је све већа и све опасаније разара тзв. мале културе, културе „малих“ народа, које и чине срж културе једне цивилизације, у којима се производе крвна зрнца културе, која преносе суштину и која ту суштину смештају у неки од облика ближе природи.
6
Хришћанство које је приграбило мучеништво и патњу као социјални модел заиста је безвезна идеја. Она друга идеја да све треба дати на душу, такође, је безвезна, јер душа живи у телу, она је стих у песми. Она трећа идеја да све треба да буде умерено је убиствена. Дакле, не таласај, безвезе! па како ће се створити нешто ново. За нешто ново потребни су велики таласи, цунами, који би све надвисили, који би све прекрили, а ако буде било потребно и разорили и поравнали терен на коме би се градило ново велелепно здање.
7
Хришћанство је промовисало жртву. И ништа до данас није променило. Суштина доктрине је жртва, тј. трагедија. Човек се може жртвовати за своју децу, на пример, али потпуно је безвезе да човек жртвује своју децу. Још је лакше жртвовати туђу децу, браћу... Ако смо сви браћа, онда никакве жртве нису оправдане. Ове жртве су допринеле промоцији трагедије. Што је, наравно, трагично. Све је то доведено до апсурда, доведено је дотле да уметничко дело базирано на трагедији, пошто производи најснажније емоције, јесте најбоље, најубедљивије уметничко дело. Сијасет мученика, великомученика, испосника, светих стараца, апостола, кукавица, потказивача, самоубица...су светли примери хришћанских модела за углед како се треба жртвовати за веру. Импозантан списак глупости које подстичу трагедију. Овај списак се може знатно продужити, али свака од наведених глупости је тако велика да је само једна довољно трагична.
8
Пошто се домогло власти, хришћанство је производило трагедије у великим количинама. Сетимо се инквизиције, крсташких ратова, хомосексуалних злостављања по самостанима и манастирима...
Хришћанском свету нико није нанео толико зла као хришћанство. Изузмимо оне делове света где су комунисти били на власти. Они су сатрли милионе и милионе људи. Они су укочили развој цивилизације. Да се њихова доктрина није наслањала на хришћанство вероватно би све друкчије изгледало.
Хришћанство се декларативно залагало за мир, а за мир су се током историје залагали само они који су освојили власт.
9
Не би требало изоставити ни чињеницу, која је још увек на цени, да је утицај хришћанства на поезију толики те се сматра, чак и песници то подржавају, да је за писање поезије нужна мука. Неки од песника директно саопштавају да су се порађали пишући ту и ту песму. И највећи српски песник Његош каже, Без муке се пјесна не испоја... Није ни чудо, овај песник је био митрополит. Он је свакако утицао на потоње српске песнике који су редом прихватили становиште да је за песму потребна мука, „порођајна“ мука. Многи од њих су се мучили, али нису успели да испевају добру песму. Иза њихове муке остао је само мук.
Немир, несаница, и сензибилитет јесу потребни за стваралаштво, али то нису и довољни услови.
Поједини критичари посебно форсирају песнике који су дигли руку на себе. Називају их уклетим песницима. Није нигде доказано да су дигли руку на себе због поезије. Није доказано ни да су били врхунски песници. Неке њихове песме су свакако интересантне. Међу највећима свакако нису. Али постоје дебеле антологије песама песника самоубица који су припадали различитим епохама и различитим покретима, рзличитим стиловима, и тако све различито, али их је у заједничку антологију довело самоубиство. Гле!
Свакако да живот песников утиче на његову песму, чак и против песникове воље, рекли бисмо несвесно. Али није јасно због чега се критичари држе шаблона да је важно, штавише и најважније, то шта је утицало на писање, него оно шта је написано.
Неки људи су се препознали у Пушкиновом Евгенију Оњегину, па су му то и замерили, али он им је одговорио да то можда тренутно смета, али да опште ствари остају да важе без обзира шта је био мотив, или ко је био модел (прототип) за углед, тако да будућност то неће узимати у обзир. То се и десило, и то ће се десити увек када дело преживи и надживи савременике. Споменимо да најбоље Пушкиново дело није било на цени тадашњих књижевних критичара. Трагичност живота ствараоца не доприноси квалитету дела. Пушкин је прво написао своје дело, потом је скончао, а та трагедија није утицала на квалитет Евгенија Оњегина.
10
Трагедија је била значајна још у античко време, овде истичемо њену улогу на развој савремене уметности. Чак и они који критикују хришћанске поставке и они несвесно увећавају тзв. значај хришћанства, јер се трагедија подмеће као основ и њен доживљај служи као креч који ће премазати све и предложити вам веру. Тај креч није средтво дезинфекције за прочишћење душе. Реч је о замени тезе, реч је о навлачењу на веру изазивајући снажне емоције. Тога има и у другим културама. У исламу се обећавају награде после жртвовања. Он се и наслања на хришћанство. Он је и настао у судару са хришћанством, али трагедију је задржао.
11
У садржају трагедије као дела се могу наћи и фрагменти, краћи или дужи, који су комичног карактера, али суштина њена јесте у томе да јој је крај грозан! Циљ је да изазове сажаљење, ужас, мржњу, бес, па ћо то довести и до прочишћења душе код оних који су трагедију гледали!!! Неће ли трагедија повући на страну освете? Неће ли се осећања која су предвиђена да изазивају катарзу усталити као модел понашања? Једини разлог за тај трагични обрт и расплет у форми катастрофе јесте да изазове снажне емоције и ништа више. Да ли је то довољан разлог за инсистирање на трагедији?
12
Чак и у наступу уметника-интерпретатора-глумца, тражи се од њега усхићење. Ако оно изостане, ако глумац не успе да доживи лудило и да то прикаже, онда ће сигурно од публике добити негативну оцену. Он ће код публике изазвати веће одушевљење уколико је ближи бунилу. А и гестикулације, његово оружје, хајде да кажемо глума, а није, него је уживљавање до бола, што се мора видети на лицу глумца, морају бити такве да би изазвале публику, да би код публике изазвале емоције које понекад могу прећи и у делиријум масе. Значи, бол и његово дочаравање, што јесу драмски елементи трагедије изазивају снажне емоције. Што опет значи да и одушевљење изазива бол. Ето апсурда!
13
Ако вас не заболи нећете ни осетити. Душевни „бол“ се претвара у физички, у патолошки. Изазива убрзани рад срца, гушење, болове у желуцу... Том силином доживљаја трагедија се претвара у уживање, у славље. И најстарија књига на свету Гилгамеш, древни сумерско-вавилонски еп, настао пре око 4000 година, се бави трагичношћу људске судбине. На једном месту се каже, Гилгамеш је „човек бола и радости“, то је и данас кључ за разумевање живота. Можда другог, бољег, кључа и нема. Тај дуализам и јесте срж трагедије, он представља суштину људскога живљења и ту не би требало ништа мењати. Јер парадокс живљења у болу и радости је конструкција која држи свет. Ако бисмо то променили, не бисмо променили свет, срушили би свет, довели бисмо га до ништавила, а ту се ништа више не би могло направити.
14
Проблем два света. Овај свет је паћенички. Таква је хришћанска доктрина. Неоправдано. Онај свет има два одељења: Рај и пакао. Да би човек стигао до једног или другог, свеједно је, мора да цркне. Из тога бисмо закључили да човеку није потребан живот. Ако одмах цркне, онда ће бити потпуно невин и његово би место свакако било у рају. Али пошто је човек рођен грешан њему је место у паклу. Да би избегао пакао, требало би да се на овом свету мучи како би зарадио кандидатуру за рај. Али то не значи да би требало да се мучи и за друге људе. Свако би требало да изнесе свој крст. Али крст се не носи као одело, носиш и када га износиш промениш га. Не, крст се носи док не цркнеш. А носе га и они који су крштени и они који су некрштени. Што пре га изнесу пре ће стићи до врата. Паметније би било одбацити крст што пре. А мудро би било избећи други крст. Кад је већ Господ носио нас ради тај чувени крст, ми бисмо сада требали користити ту благодет и свакако се ратосиљати крста. То никако не значи одрећи се вере. Нарочито је погрешно одрећи се вере у себе. То би значило да сте се одрекли целог света. Па чак и оба света.
15
Човек као свет ће се успешно бранити својом културом, као у осталом, и народ. Култура се мора развијати и увећавати пре свега развојем индивидуалне културе, не може народ кога чине некултурни појединаци бити културан. Мора се подстицати стваралаштво, које је углавном персонално, изузев хора и оркестра.
Општа култура се састоји из разних врста култура, што их је више, то је она богатија. Свака област науке, уметности, спорта... има своју културу. На пример, медицинска култура би била да свако сам себи, или неком другом, пружи неку врсту прве помоћи. Свака делатност има своју културу, саобраћајна култура, помоћ на друму...
16
Није разумно борити се против господе. Требало би се трудити да се господство достигне. Господство би требало да подразумева висок ниво културе. Без културе се не може ни говорити о хуманости, о етичности, о правди, о достизању правичности. Апсолутна правда и не постоји, то је само теорија. Господа би требало да буду покретачи, носиоци идеја, тегљачи, борци, предводници и подстрекачи, а не спавачи, ленчуге, чувари ризница, чувари отетог блага. То не, и готово!
17
Трагедија је кукавичје јаје. Она је подметнута уметности. Она изазива снажне емоције које су одурне, али због продирања у дубину душе човек је несвесно прихвата као уметничко остварење највишега домета. И питање је да ли постоји нешто дубље, блиставије, емотивније, што би се могло унети у књижевност, у позориште у филм. Мислим да нема. Дакле, остаје нам стари Гилгамеш, „човек бола и радости“ као кукавичје јаје за Васкрс?! Дуго ће човечанство после Васкрса кусати киселу чорбу и са задовољством спавати у загрљају трагедије.
18
Издаја је стара колико и човечанство и има је у свим културама. Увек је саставни део трагедије. Најчешће као узрок. Последице су украси трагедије у којој је издаја носећи стуб. У западној цивилизцији матрица је она коју је наметнуло хришћанство и она је базирана на издајству Јудином. Јуда је издао учитеља. Последице су трагичне: убиство и самоубиство. Али цела прича ове трагедије јесте издаја. Шекспиров Хамлет је такође саздан на издаји.
И у Хамлету се говори о Јудином издајству кроз разговор гробара. Хришћанство због Јудине издаје не прихвата самоубиство. О томе је и Шекспир водио расправу о најпозитивијем лику његове трагедије, преко Офелије. Расправом гробара је покушао и да Офелији опрости самоубиство.
19
Филозофија трагедије јесте у томе да је она убиствена! Циљ трагедије је срце. Последица је срчка. На срце се најлакше и најбрже утиче преко мозга. Никакви бета блокатори, нити инхибитори, не помажу, ако човек није спреман разумом да прихвати или одагна нешто што је за или против срца, против емоције.
20
Трагедија је постојала и пре грчке, пре „јарчевих“ песама. Већ сам спомињао Гилгамеш, он предстваља трагедију, а испеван је пре грчких трагедија скоро миленијум и по.
21
Када је све готово, тј. када песник мисли да је готово, онда би требало кроз уво све провући још неколико пута и све испеглати. Нарочито је важно дотерати музику. Сваки песник има свој ритам, реч је о екстази, али се то мора дотерати, изгладити, или повисити тон тамо где треба. Многи песници се изјашњавају да их није брига шта о њиховој песми мисле публика и критичари (и они су публика) што је потпуно погрешно. Не мора се подлећи укусу народа, нити укусу појединих критичара. Али, прави мајстори поезије читају наглас своје песме, како би себе чули и како би уочили где „шкрипи“ да би то и „подмазали“ и поправили. Читају као да су на позорници. Често то раде и пред огледалом.
Ова епизода се мора примењивати посебно у трагедијама у којима је веома важно користити психоефекете ради снажнијег подстицања публике. О коришћењу таквих ефеката се знало и у античко време. Софокле је био песник психолог. За Еврипида се говорило да је био велики мислилац и моралиста, велики ретор и изврстан психолог. Од митолошке трагедије, какву су неговали Есхил и Софокле, Еврипид је начинио психолошку. Дакле, лична презентација песника његове песме, или посредством глумца, свакако ће зависисти од музике песме, која се мора осећати. Реч је о унутрашњој музици песме која би излазила кроз уста песника или глумца и изазивала афекте сажаљења и ужаса. Томе се може додати и спољашња музика, хорска или оркестарска, која би појачавала доживљај. Сажаљење и ужас би требало да доведу слушаоца, гледаоца, до моралног прочишћења, до катарзе, што се не може сигурати. Пре би се могло устврдити да ће ужас изазвати бес који би нагнао на освету, на дивљање?! Или до самосажаљења, па и навлачења помисли о греху, о непостојећој кривици, каква се добија, на пример, „грешним“ рођењем.
22
И велики Шекспир је водио рачуна о томе како ће изгледати изговорена реч. Не зато што се он и практично бавио сценом, него је и читаоцима и позоришној публици, а нарочито посленицима позоришта, глумцима и редитељима, па и писцима трагедија, и драма уопште, детаљно кроз Хамлета поручио, дао прецизна упутства, како се треба односити према публици. Навешћемо неколико делова из Хамлета у којима је виспрени Шекспир вешто користио дидактички материјал којим је подизао тензију код гледалаца:
„Молим вас, изговорите тај говор онако како сам вам ја показао, да вам готово клизи са језика. Али ако будете жвакали, као што чине многи ваши глумци, онда ће ми то бити исто тако пријатно као да сам општинском добошару дао да говори моје стихове. Па немојте сувише ни тестерисати ваздух рукама, овако; него будите у свему умерени. Јер и у самој бујици, бури, или, да тако кажем, вихору страсти, морате имати и показати мере, која ће то ублажити. О, како ме вређа до дна душе кад чујем каквог плећатог, разбарушеног клипана како у дроњке цепа неку страст, да би пробијао уши најјевтинијој публици у позоришту, која није ни за шта друго него за неразумљиве пантомиме или за галаму. Волео бих да ишибам таквог дрипца који жели да превазиђе и самог Термаганта; такав би дрипац надиродио Ирода. Молим вас, избегавајте то.“
Па опет Хамлет:„Али не будите ни сувише кротки, већ нека вас учи ваше рођено осећање мере: удесите радњу према речи, а речи према радњи, и особито се старајте да никада не прекорачите границе природе. Јер свака таква претераност промаши циљ глуме, чији је задатак, у почетку и сада, био и јесте, да буде, такорећи, огледало природе: да врлини покаже њено сопствено лице, пророку његову рођену слику, а самом садашњем поколењу и бићу света његов облик и отисак. Сад, ако се у томе претера, или не дотера, незналице ће се можда смејати, али ће паметнима бити врло мучно. А суд ових, ако допустите, мора претегнути читаво позориште првих...“
Са прецизним упутствима генијални Шекспир наствља кроз свог Хамлета: „О, поправите сасвим. И нека они што играју ваше будале не говоре више него што је за њих написано. Јер међу њима има и таквих који ће се сами смејати, да би тиме натерали на смех и известан број будаластих гледалаца, иако је баш тада, можда, у питању какав важан тренутак радње. То ружно и код будале која се тим служи показује сажаљења достојну амбицију. Идите, спремите се.“
23
Уметник мора да сажме епоху, као што су то учинили Шекспир или Пушкин! И само тако он може преживети и надживети своје време.
А једна арапска пословица каже, Сви се боје времена!
24
Људи воле успомене, нарочито оне лепе. Вала, има и гадних. Већина успомена су гадне, али их се човек сећа и ваздан тражи некога да му их исприча. Као да ће тиме олакшати своју душу. Или бар да подели своју муку. При томо причању увек нешто дода, шминка причу. Да ли је то намерно или није то сада није битно. Важно је да се прича усавршава. Дешава се и да почетна прича и она после извесног времена никакве међусобне везе немају. Не мислите ваљда да је причалац намерно то радио. Па наравно да је намерно, јер није волео да се сећа неког ружног, огавног, догађаја, а морао је да прича. Још је боља варијанта да причу препричава онај који не мора, кога је прича дирнула као прича. Тај ће је боље дотеривати, а тек они који су је од њега чули. Прича се кроз неколико генерација може претворити у мит, у бајку, у предање, у легенду. Што да не!
Ако је прича трагична, боље легне. А и лековита је. Растура душу. Ако умртвљује душу, онда је прича кратког даха. Нико је неће запамтити. У том случају, штета за причање. Али међу таквим причама нађу се неке које су као крпељи. Не може човек да их се откачи. Неке може и да прогута, али ништа не осети. Бљутаве. Такве приче може се сетити само ако се загрцне.
25
Трагедија може да остави зликовца, тј. негативца живог, а да су сви позитивни ликови пострадали. Може се тако завршити. У чему је онда трагедија? Па у томе да је зликовац остао жив. То би сигурно дирнуло гледаоца или читаоца.
У осталом ако нешто не „убоде читаоца“, онда то није ништа! Чак и у комедији мора нешто да га „убоде“ да би му истерало (о)смех. Ако је „боцка“ убедљива, смех ће бити гласнији.
26
За писање поезије је потребно чудо. И сама поезија је чудо због објеката, чуда, у њеном садржају. За песника је чудо, ако је нешто округло, ако је оштро, за песника је све чудно.
За трагедију су потребна изненађења, али у реалном простору. Реаланост подразумева и логику, која свакако спутава, зато се прибегава инсертима у којима се истичу осећања, љубави, мржње... Тако се трагедија приближава чуду.
