ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ДАНИЛА КИША
3
Прочитах десетак страница приче Енциклопедија
мртвих. Ко зна по који пут читам. Све нешто тражим, а не налазим ништа.
Очекивао сам, ваљда, под утиском оних текстова о Гробници за Бориса Давидовича да се је тај „пљачкаш“ туђих гробница
приликом бекства са пленом бар мало ослободио терета, те да је у овој толико
хваљеној причи негде оставио неку бомбу или да је трагачима (злобницима!)
наместио неку мину, коју је закопао тек толико да је трагач мора намирисати баш
у тренутку експлозије. Али, ништа. Све иде као по лоју. Ништа се (значајно!) не
дешава. Нараторка разговара сама са собом, наравно да је баба досадна, износи
детаље из живота свога оца. У ствари она прича своју причу тако да час-час па
вас нешто штрецне, она слика стање у држави и односе у друштву из времена пре
Другог светског рата. Види се да је Киш опседнут смрћу и „гробницама“. Већ смо
неке сахранили, а о другима су приче у Енциклопедији
мртвих. Мени су занимљиве, а ако ми неко не верује препоручујем да прочита,
једино на тај начин и њему могу бити интересантне.
Киш се завлачио по тим рупама, по кућама. Улазио је у туђе приче, није
га мрзело, њега је то занимало, а многи тзв. проверени писци су мислили да су
изанђале. Али Данило је успевао да их
оживи, мада су неке од њих брзо колабирале, а неке су на самрти, још се
муче. Сваки човек има своје настраности, виц је у
томе да ли, или колико, уме да их сакрије од средине у којој живи. Киш је отуда
излазио са ресетованим причама, а каткад, може се рећи и често, старе приче је
пресвлачио, шминкао даноноћно, сам се себи дивио и био је убеђен да их нико жив
неће познати. Машта за маске које би имитирале старе ликове, а који би требало
да изгледају као нови новцијати, није му мањкала. Било је интересантно. Ту је
Киш био оригиналан. А што се ерудиције тиче. Хм. Спомињана су многа имена из
филозофије, из тзв. окултних наука, али мени је све то било површно. Не знам,
можда сам више очекивао од Данила Киша.
Данило Киш је био један лукави православац који је, повремено, вешто
глумио Јеврејина да би се књиге боље продавале. Али мора се признати да је
тачно знао када које дугме би требало притиснути да би се стара прича
ресетовала. Он то није ни крио. Бар у овој књизи. Видети Post scriptum.
Завршио сам читање и друге половине приче, коју сам као и прву половину
читао неколико пута. Ако сте очекивали да ће се ту сада десити експолозија
нагазне мине, преварили сте се, као и ја. Данило Киш се показао као велемајстор
приче о обичним стварима, о обичним дешавањима. Можда би се могло рећи да је у
описима ратног времена и послератног живљења људи успевао да на завидном нивоу
приповедача дочара досаду паланачког живота, у београдској паланци, а и у другим карјевима државе куда је све ишао
гоњен послом један тадашњи геоматар. Једини обрт у причи је скоро при крају
приче када нараторка након што је прочитала последњи пасус у замишљеној Енциклопедији каже, „...вриснух.
Пробудила сам се у голој води.“ Тада она одлази код доктора који је оперисао
њеног оца од кога добија потврду да је слика коју је насликао њен отац коју је
нашла у сну у Енциклопедији у ствари
слика саркома од кога је отац умро. Тако
смо сазнали да је ово још једна Кишова спиритистичка прича. Добро је. Браво
за Киша! Како је прича одмицала њој су прикачивани вагони са још тежим
догађајима, ситуацијама у животу, у држави па и у свету, али прича под теретом
није губила брзину. Напротив, на моменте ми се чинило да иде све брже и брже.
Баш сам се прибојавао да на некој кривини не испаднемо. Срећом, али још више
умећем Данило Киш је успео да „Читав живот“ сажме у свега двадесетак страница.
У једном есеју[1]
записао сам следеће: „Уметник мора да сажме епоху, као што су то учинили
Шекспир или Пушкин! И само тако он може преживети и надживети своје време.“ Ето
шта се десило са Данилом Кишом.
