ДОЦЕНТ
У једном књажевачком селу сељаци су питали свог комшију који је био професор Универзитета у Нишу када ће постати доцент. Због тога ћу написати неколико речи о томе шта значи реч „доцент“. Латинског порекла реч „доцент“ у многим језицима означава прво наставничко звање на универитету. То би значило да је доцент докторирао и да испуњава и друге услове који му омогућавају да самостално подучава. Једном речју, доцент је учитељ. Ако се доцент покаже, онда може бити изабран за професора. Било је у историји и приватних доцената. Познати филозоф Емануел Кант је један од њих. Кант се бавио метафизиком морала. Метафизика се бави нефизичким објектима. Кант је био велики доцент. Доцент може бити велики и по габариту. Може имати велике уши и бити глув. Доцент може бити и без морала. У том случају етици се олакшава посао јер она ту нема шта да тражи.
Бојан Јовановић у свом опширном тексту под насловом Култ и култура пише у политикином Додатку за културу од 4. августа 2018: „У свим културама, почев од најранијих до савремених, права која имају чланови колектива не престају њиховом смрћу. Тренутком одласка са овог, имају право на достојан испраћај у други свет. Покојник се може казнити ускраћивањем тог права, а једна од највећи казни на коју појединац може бити осуђен јесте губитак права на погреб и гробно место. Тај посмртни аспект кажњавања, опомињао је да се човеково постојање не завршава његовом смрћу и да његово понашање за живота има своје последице у посмртном периоду.“
Занимљиво је тврђење једног доцента у Народној скупштини Србије да мртви немају никаква права. Морамо признати да у нашој Србији ни живи немају никаква права, а ево сада су на ред дошли и мртви. И њима ће се одузети права која су стекли, а та су гробно место са именом и презименом. Потом зависно од заслуга за народ или за човечанство, народ или човечанство им подиже споменике разних величина.
У црквама су овековечени они који су заслужни за ту цркву и за свој народ. Проглашени су светим. Посвећују им се песме, оде, литургије... Од вајкада се код нас говорило: Према свецу и тропар! Дакле, према заслузи.
„Свакe годинe Мeксиканци долазe на гробља како би сe присeтили прeминулих чланова породица. Прeма традицији, 1. и 2. новeмбра отварају сe врата нeбeса и душe мртвих враћају сe на зeмљу.
Дан мртвих, као мeшавина традиција шпанскe католичкe црквe и прeтколумбовских традиција, јeдан јe од најважнијих празника који открива, како многи вeрују, јeдинствeно мeксичко разумeвањe смрти.
Чланови породица нудe храну, пићe, па чак и играчкe на олтарима како би примамили душe током празника. Вeрујe сe да живи и прeминули тада дeлe оброкe.
Ово јe национални празник у Мeксику, а обeлжава сe и у Бразилу, Шпанији, на Филипинима и у дeловима Сјeдињeних Амeричких Држава.
Организација УН-а прогласила јe ово слављe рeмeк-дeлом усмeнe баштинe човeчанства.“ Али ми у нашој тзв. Народној скупштини имамо доцента.
"Мeксиканац познајe смрт, шали сe на њeн рачун, милујe јe, спава с њом и слави с њом. Он о смрти мисли као о омиљeној играчки и најтрајнијој љубави. Смрт барeм нијe скривeна, он јe глeда у лицe, с нeстрпљeњeм, прeзиром или иронијом", написао јe Октавио Паз, јeдан од најпознатијих мeксичких писаца.
Шта значи мождана смрт? Да ли то значи да је човек жив, али његово тело нема везу са мозгом? Мозак је отказао. Ако је то то, онда би људске органе, изузимајући мозак јер је изгубио везу са телом, требало тражити најпре у Народној скупштини Србије. Скупштина је пуна таквих чији би остали органи, изузев мозга, могли продужити живот неког паметног човека.
Зато што нас боли Косово, што нас боле кости наших предака, што из њихових очију цветају божури, запад не мари, а и муслимани не хају. Једни се понашају рационално, неолиберално, интересују их само материјална блага која се могу извући са Космета. Други мисле да су поново добили Косовску битку, а ни за прву немају провељиве доказе. Или, мисле да им Косово припада зато што је и један њихов цар оставио кости на српском Косову. И запад и муслимани у тој представи играју улогу варвара. Заједничка им је отимачина.
Неће свет устати против отимачине ако ми сами не устанемо. Нема ту другог начина да се рана на српској души залечи него да се ствар доведе у ред. Да се поврати отето. Да се закрпи Србија. А то се може учинити само очувањем наших манастира, очувањем гробова наших предака. Гробови наших предака чувају нашу земљу.
Војска ће кад-тад доћи. Али ако војска дође, а не нађе ништа наше она ће се питати зашто је дошла? То знају и они који та гробља скрнаве, који руше надгробне споменике наших предака. Који руше наше манастирске цркве. Који са српских цркава (с)кидају крстове пред целим хришћанским светом. А свет ћути ли ћути?! Да ли су се протестанти одрекли Христа? Или и њих као Јуду интересују само сребрњаци из Трепче?! Да ли наша држава сматра да само пар српских калуђера могу очувати трагове српства на Космету, или би можда требало и њих уклонити и предати се непријатељу-ђаволу, уместо Богу?!
Мит је баштина. Није ваљда да само српски митови нису светска баштина. Видели смо да је израелски председник посетио стратиште Јасеновац у коме су кости великог броја Јевреја, Срба и Цигана које су усташе зверски побиле. Председник Израела се поклонио костима својих сународника. А због чега се то не дозвољава Србима са Космета, Србима из Хрватске... Због чега онај доцент не спомиње органе који су Србима вађени у „жутој кући“? Зар нас то не опомиње?! Или сви мисле да мртви немају никакво право, па ни право на поштовање својих потомака?!
Изгледа да су код нашег доцента важне једино мртве душе из бирачких спискова. Или је можда реч о легализацији „жутих кућа“.
Буда и свеће у будистичким храмовима, зар није то одавање почасти мртвима. Зар то није доказ да и мртви имају неко право. Или их треба препусти да им псета развлаче црева и једу џигерице. Или наши рационалисти – заговорници америчког хуманог неолиберализма – оних што су нам бацали касетне бомбе са осиромашеним уранијумом – мисле да би одређене органе требало узети ради трансплантације својим најмилијим, а остатке бацити у Саву?!
.........................................................................
Човек ће ваздан носити мртве.
Чак и онда када му то није по вољи.
Љутиће се, залуд.
Са њима ће отићи
И његова мисао, такође.
Све те мисли ће бити заједно,
као што су увек и биле.
Неке ће постати митови.
Тамо.
Негде.
Чак и онда када му то није по вољи.
Љутиће се, залуд.
Са њима ће отићи
И његова мисао, такође.
Све те мисли ће бити заједно,
као што су увек и биле.
Неке ће постати митови.
Тамо.
Негде.
..........................................................
Напокон дошао је наш песник.
Измислио је нашу српску душу.
Удахнуо нам је душу.
Наша је душа почела да се распростире по пољима.
Наша душа је била обележје наше земље.
Она се вијорила на сваком крсту
који је био забоден у нашу земљу.
Наша је душа на свакој крстопутини.
Она је наш путоказ.
Наша душа је наша застава.
Наша мучена душа је наш грб.
Не зна се какве везе имају грб и грбина.
Ваљда је грбина велики грб
на коме је наш песник изнео
нашу српску душу на видело.
Наш је песник
од српске душе направио себи кућу.
Иако ништа није вечито
његова је кућа вечита,
јер је он своју душу поклонио српској души.
И она је његова кућа.
Во веки векова.
Измислио је нашу српску душу.
Удахнуо нам је душу.
Наша је душа почела да се распростире по пољима.
Наша душа је била обележје наше земље.
Она се вијорила на сваком крсту
који је био забоден у нашу земљу.
Наша је душа на свакој крстопутини.
Она је наш путоказ.
Наша душа је наша застава.
Наша мучена душа је наш грб.
Не зна се какве везе имају грб и грбина.
Ваљда је грбина велики грб
на коме је наш песник изнео
нашу српску душу на видело.
Наш је песник
од српске душе направио себи кућу.
Иако ништа није вечито
његова је кућа вечита,
јер је он своју душу поклонио српској души.
И она је његова кућа.
Во веки векова.
По писаним и неписаним правилима шеф катедре је најстарији, најбољи, најугледнији професор. Шеф посланичке групе може да буде и доцент. То место му обезбеђује заштиту пред законом (и против закона) и када лупета глупости као оно да мртви немају никава права. То му место обезбеђује да и живима укида стечена права. Скупштински доцент има велике уши, али је глув за недаће свога народа. Потпуно је глув. Но, главно питање које сам оставио за крај није како је доспео у Народну скупштину, нити како је постао шеф посланичке групе, него: Како је постао доцент, и то правног факултета?!
