ПЕСНИК
Спев
Када се уверио да се од ваздуха не живи,
А да се без њега не може,
Сишао је на земљу
И покупио сву славу.
1
На свету и у околини владао је
Хаос, у том хаосу и пометњи
Сам себе измислио је,
Створио се ни из чега, из духа.
Све остало било је на тањиру,
На Големом Столу,
У околини света.
Први посао био му је,
Свима ставити до знања
Ко је свемоћан, ко може све и
Свакога уразумити.
У том науму помогао му је
Песник, а ко би други.
Пре њега није ни било људи.
Песник је први објавио Бога.
И сада се мисли,
Онако како јесте,
Песник, па Бог!
2
Песник је из свог приватног света,
Из свог хаоса извадио Бога
И објавио га.
Као прву, једину, највећу,
И у нас Срба најзначајнију,
Своју књигу.
Света књига,
Дебела једна,
Тврд повез,
Скројено, шивено и зашивено.
Пре тога је било пљуни па залепи
Дакле, и залепљено.
3
Временом се тај малишан отео
И створио своје царство.
Док се Он тамо на Истоку замајавао царством
У Великом Боњинцу су се намножили песници.
Множили су се, множили,
Тако им је речено,
Идите и множите се,
Множили су се,
Док се нису намножили.
А онда су као људи, као богови, као песници,
Сели уз Големи Стол
И онако братски у сласт појели своје село.
Сада певају другу песму.
4
Нетом је уз припомагање Песника
(И уз запомагање),
Он створио Сина
Да би му седео с десне стране.
Кажу да тај још тамо седи.
[Нисам видео тог мангупа
Од времена када је мог сина одвео
Код Петра на занат,
Пецање да учи.]
5
И за њега причају свашта.
Очекују његов силазак.
Ко зна, свашта се прича!
Људи су то.
Чини се, прво ће сићи
Песник, па Бог!
6
У данашње време,
када је време постало тако скупо,
ко би на ову скупоћу спискао толико времена
и поверовао у бабине деветине
које је милостиви родитељ,
Песник, изговарао у десетерцу,
јер је своју бабушку поштовао
и волео још док је била млада?
Песник је то, па Бог!
7
Реч може пасти на памет, на главу,
може се о главу обити
а може човека и убити.
Погледајте мог земљака,
Мог комшију Бранка Миљковића!
Онаква људина!
8
Реч отаџбина није за шалу,
Она је за песму.
А песму треба бранити као отаџбину.
9
Заносих се језиком,
Својим рапавим српским језиком.
Миц по миц дођох до речи.
Вероватно ћу доћи и до слова.
То ће бити дробљење.
Каменолом.
10
Засад добре су ми и речи.
С њима могу свашта урадити.
И корисно и штетно.
Штетно за друге, али и за себе.
Могу бушити.
Могу бургијати.
И то до миле воље.
Из рупица које тако начиним
рађа се љубав.
Некоме то и не одговара.
Али ја бринем о човечанству,
О његовом опстанку.
Дозвољавам себи рад
По заповестима Божјим.
11
Речима могу звезде скидати,
Могу песме певати,
Могу зидати куле и градове.
И то без пара.
Могу зидати лепоту,
Могу зидати Србију,
Могу је измислити и рећи,
Па и забележити реч,
Србија.
Јер, реч је реч.
Могу сликати слике и сличице.
(Могу и развлачити, растезати и размазивати,
Могу, али нећу!)
Могу призивати несрећу
и чудити се зашто сам то урадио,
И против кога брате, Србине?!
12
Речима се чистим од злих мисли
и упорно одбијам урокљиве погледе.
Пецам се на све и свашта.
Риба ми неће утолити глад.
Лагана је то храна за озбиљну мисао.
Све је то јалов посао,
али тако волим.
Не браним љубав.
Напротив,
(Зло)употреба правих речи
Права је ствар,
Чак и ако су моје.
Могли би се и песмама гађати.
И то мислим боље је него бомбе бацати,
Чак и онда када су оне од речи саздане.
13
Користим речи да бих објашњавао теорије.
Описујем постање.
Да се не лажемо, све могу,
Али Господ је направио човека
И оставио ме без посла.
У данашње време то значи и без хлеба!
Божић и ја Га чекамо
Очекујемо играчке
И питу са орасима и јабукама
Као за Божић.
Ако буде било хлеба,
Видећемо ко ће извући парицу.
14
Реч је прасак!
Реч је слобода.
Ако је у магли, у блату, у невољи,
Пружите јој руку.
Треба је извести на пут.
Треба је укрцати у реченицу,
У стих,
У празник!
Реч морате пустити да се испраска,
Као Млада Србија,
Родиће реч,
Србија!
А за рат увек има времена.
15
Реч има право да се гура,
да кроз гомилу прокрчи себи пут,
да свечано на белом коњу,
на пегазу, уђе у стих
и да заједно носе песму,
и да створе трешњу,
и да направе пролеће,
и да небом лете маце,
да разносе љубав.
А ми ћемо је звати истим именом као мајку,
Србија!
16
Реч је човек.
Човеку је реч љубав према Богу
без обзира на врсту попова
и без обзира на сорту религије.
Који нормалан човек може да пева
када некога сахрањују?
Хајде, кажите сами!
Чувајте се слатких речи.
Превише слатке су горке.
17
Тешка реч је као брзи воз
Очас излети из шина.
Тешка реч руши све пред собом,
Гази и братску љубав.
Тешка реч кида живце,
Као ветар паучину.
Ако ти се тешка реч обеси о врат
бићеш ваздан грбав.
Савијаћеш шију и пред љигом.
Кад падне тешка реч све се спљеска.
Када падну тешке речи,
и бомбе падају.
Тешке речи праве тешке опекотине
и ружне ожиљке.
Твоја тешка реч увек падне на твоју душу.
Осим ако ниси идиот.
Да, теби кажем,
Теби, Стојане!
18
Стара добра реч је путоказ.
Млада Србија треба да упија речи
док јој не порасту зубићи.
А онда може и сама,
Може развући осмех,
Може и бирати као млада,
Као невеста,
Као богиња.
19
Тешке речи су букагије.
Не дају ти ни напред ни назад.
Ако их се изненада ослободиш,
Одуваће те ветар на усамљену планету,
На пусто острво у свемиру.
Тамо ће те уместо Сунца пржити
И спржити несаница!
20
Тешка реч је угасила вулкан.
Са Трема поглед докле сеже
Још се дими.
Песник се диже у небо.
Воздиже се.
21
Тешка реч није јабука
И неће ти открити силу земљине теже,
А може ти расцопати главу.
22
Када је Господ сео уз Големи Стол
Из уста му је испала реч
Као најлепше парченце меса.
Он је подиже,
Отпи гутаљ боњинске мученице,
Хукну, стресе се,
И за тили час од те златне речи
умеси једног Боњу.
23
Размишљах синоћ,
Потраја то до касно у ноћ,
Да преузмем све од њега,
И под окриљем бојe гаврана,
Овако изгладнео поједем тишину
И све мрвке са Големог стола стрпам у главу
Да бих у блиској и далекој будућности
Њима хранио децу.
Гавран који је на крсту
У кљуну држао мозак, људски мозак,
Осети ме, гракну и штуче
Иза копља римског војника, испаде му мрвка.
Oстаде ми орах
Који је извртела веверица из Великог Боњинца.
Сада у кљуну држим земљу
Mислим да је то цео свет.
Глумим Гашу преваранта,
Причам јој о љубави,
A она се вере по дрвету
Kао да никада, нигде, и ништа није било.
Пред зору дође ми тако,
Да се сјурим у ону рупу,
Да покупим све лешнике и орахе,
Које смо тамо оставили за дуге зимске ноћи
Да их полако крцкамо,
И да кренем испочетка са стварањем света,
Али би ми жао њеног дивног репа.
[Овај компа је прави тупсон.
Ништа се не разуме у поезију.
Прави прелом песме како му се ћефне!
Могао бих га ликвидирати,
али наилази зима,
па не знам како ћу после сам!
Kо ће ме до пролећа грејати.]
24
Мали Боња је живахно скакутао
по Големом Столу Шутирао је мрвице
као фудбалске лопте.
Стативе су му биле огромне,
столетне, букве и оморике
Чије је рођаке изгубљене у мећави
Јосиф Панчић пронашао на Копаонику
И вратио у ботанику.
25
Господ их је гајио
На рубу Големог Стола.
У тој тишини се склањао од завидљиваца и пузаваца.
Заливао их је својим горким сузама
Жалећи за својом судбином:
Зар сам морао створити човека.
А сада му још и судити морам?!
Шуму није спремао за зиму као зимогрожљивци.
У њој су у домаћој радиности прављена гнезда
за птице певачице, и оне друге.
Надлетали су их кондори, орлови, соколови
чувајући њихов глас и њихову песму за пролеће,
за гозбу коју су локалци уз јагњетину,
шеву и ладно вино
(када није било вина
била је добра и боњинска мученица)
приређивали Господу у част
сваки пут када би се домогли неке зле паре.
Господ их је богато награђивао за њихов труд
Лепим женама и здравим породом.
[Заузврат, Њему су брали своје сливке
И тајно пекли боњинку
Спремајући се за улазак у кућу
Коју су стално кречили
Док су у њој султани и Европејци шенлучили.
Требало би се за Васкрс
Уселити у своју нову кућу,
У Стару Србију.]
26
Боња је био лепушкасто детенце,
Округло као Божићно кравајче.
Гледао је у очи вуковима,
Лисицама је отимао живину,
Сенице и славуји су га подсећали
Кад је време да протрља очи,
Легао је у орловско гнездо,
Мирисао је пољско цвеће,
Јаребице печене на сунцу су му ускакле у уста,
Чекао је дрен да процвета, па глог,
А у долини бабино уво.
За не дај Боже брао је чемерику.
Она је најбољи лек против шугавог времена.
За тих неколико дана прође му детињство.
Брзо је прошло.
27
Једног лепог дана гурнули су му
метлу у шаке.
Нико није видео ко је на њој дојахао.
(Јахање на метли је ноћни посао!)
Чудио се шта ће с тим чудом.
Јурио је њоме муве
Са којима је до јуче играо крпењачу.
Оне су му се подсмевале,
Понека би му слетела на нос,
Неколико њих се удружило,
Писале су му летећа љубавна писма.
Мали ништа није разумео.
Потрчао је као вихор
не би ли се ослободио пошасти,
Улетео је Господу у главу.
Тамо је радио неколико милијарди година
неке важне послове.
Голицкао му је непце.
Чистио му је небо од тмурних мисли.
Чистио му је зубе и врх језика,
Не би ли матори могао разликовати
укусе вина и крви
И како би се могао ослободити речи
Које су му навирале из свих језика
на врх језика.
Баш на врх!
Горе је и слава и страва.
28
Боња је био марљив и добар.
Скидао је Господу речи са врха језика
Уредно их је слагао по значају и по величини,
Као цигле на Керлином гумну
Када их вешти Боњинчани припремају за печење.
То је за њега био рај,
Све док му нису подметнули јабуку.
[Била је црвљива,
Такве су данас на цени.]
Загризао је, а није требало.
Умало није платио главом.
Добро је прошао,
Премештен је по потреби службе
У Велико Боњинце са једним јединим задатком
Да брине о Србији.
Тај сада пече речи као циглу, као хлеб.
И зида песме милостивом Господу.
Ако
буде родна година, пече и ракију.
Мученица ти је у Великом Боњинцу као Бог,
Спомињу је при рођењу, на крштењу,
приликом венчања, на сахранaма
и у свим другим приликама и неприликама.
А и Малог Боњу су задојили цујком.
29
Његови сељаци обнављају цркву светог Николаја.
У њој ће окајавати грехе својих предака који су
Поп Јови чупали браду и бркове,
(Као да је кајање црквена а не духовна радња!)
Длаку по длаку све мерећи
прислањајући их као клечке једну уз другу.
Чија већа, његова је следећа.
Ћосавог Јову су заједно са попадијом
и са гладном и промрзлом децом најурили.
Поп није био гладан, био је сит батина,
Које је деценијама под присмотром комуниста
Искајавао поред Мораве.
Ноге је од букагија хладио у лавору.
Кажу, Такво је било време!
30
То се дешавало ономад
када је краљ збрисао преко баре.
Као да им је то у фамилији.
Недавно су се појавили потомци,
Нису дошли као људи покајања ради.
Дошли су по краљеву имовину,
Ону коју није могао са собом понети.
(Ћути, боље што није,
иначе би и то проћердао!)
Још увек се не зна шта је чије,
Али се зна у кога је нож.
31
На улазу у цркву Св. Николаја
Домаћини, печалбари, из Великог Боњинца
(Који само током лета долазе из белог света)
Стају у ред за причест,
поглеђују се,
Не препознају се људи,
чекају осмех озеблог сунца,
Дух светог Јована и
Реч да се чује!
А Млада Србија расута по свету
Куца на туђа врата,
Жељна
Реч српску да чује.
32
Можда има и оних који мисле
Да Велико Боњинце није Србија.
Могу они мислити шта год хоће,
Ми знамо шта је.
Муку своју са собом носимо
Као песму.
Што се нас тиче,
Тежа је од Часног Крста,
Али нама је тако лакше.
Србија је то!
Није шала.
Није, није!
Да су Србију бранили у Великом Боњинцу,
Не би она отишла низбрдо,
Низ Крс.
33
Они који су легли,
Који су за отаџбину живот дали,
Као и ови који су мртви пијани,
Не жале се на своју земљу,
На њену специфичну тежину,
Нити на њену боју.
Не арче речи узалуд
34
Тешкоће са својом земљом измишљају
Они који по њој ходају,
Који је газе.
Али и за њих ће се наћи место
Под земљом,
као што се нашло под Сунцем!
Она све трпи па и себе.
Када не зна шта ће са собом
Врти се у чуду.
Описује кругове за поколења.
Црна земљо!
Црна Србијо!
Човек је земља која хода.
35
Земљу нашу требало би уредити,
Не би на одмет било прочешљати је.
За гњиде и вашке довољан је густ чешаљ.
За мувама мораш трчати
Као на сто метара и пазити на препоне,
Мораш махати прахером као кишу да призиваш,
Или као заставом на старту
или на циљу трке у Монци.
Мораш пазити и на кинеску вазу.
Лакше је онима који је немају.
Мање ће чистити прашину
И не морају да јурцају за чистачицама
Као за тркачицама.
Сиромах увек гледа како убити
Две муве одједном,
А газда како му уопште не платити.
Неко мора чистити!
36
И шишање је лек против ваши.
Тврде у ЦЗ-у.
Трговци и банкари најбоље
и најбрже шишају своје муштерије.
Кад год им се пружи прилика,
узму им и последњу пару.
И то без пардона!
Без иједне речи.
И њима ће доћи крај.
Али зашто чекамо,
Питају се по Србији људи.
Питају се сваког дана,
Питају се као луди!
37
Господ Му је одузео Моћ говора,
Могао је горе слушати Брану
Чуо би шта значи Моћ говора,
Не би морао по црној земљи
Тражити црног ђавола.
А на нашој Земљи у његово име
Говориће неколико апостола самозванаца.
Буде ли их било мало довешће још неког.
Комшије по вери имају вишкове,
Покушавају да их извезу.
Тешко им иде,
Раде то на силу.
Људи хоће свеже речи
Које не смрде на старе лажи!
Народу не би требало говорити
О разлозима за ову ујдурму,
А ствар је проста:
Ако није изговорена,
Ни царска се не пориче.
38
Одувек су постојали смутљивци и лапрдала
Који су опањкавали своју отаџбину.
Било је, тврде неки историчари, и странаца
који су лепо говорили о Србији.
Углавном из неког свог интереса.
Али било је и правих људи,
И са ове и са оне стране границе,
Који су и пред смрт поклањали
Богу нашу златну реч,
Србија!
39
Мали Боња померен је у позадину,
Пушта ветрове и страшне мисли,
Разгони их по хиперболичним кривинама
Од Суве до Старе Планине,
Слуша како грми око Големог Стола,
Гледа како сева око Миџора,
Псује у себи и око себе деци Мајку Божју,
Крсти се и прекрсти
Док из општине нису стигли
Дебелокошци са кожним капутима.
Траже да једу и када нема
Једу народу душу.
Никада се не зна на коју страну ће то кренути,
И свако се пита,
А зашто баш на мене?
40
Кад човек зађе у неке године
и почне да се ослања на штап,
а не на мисао,
Када не може да (за)држи реч
значи да је дошло време које је чекао.
Може слободно ићи.
41
У току ноћи дођоше анђели
Саопштише му у присуству апостола
Који се ту сјатише после неколико векова,
[Неки су каснили мање, неки више,
Али, ето, сада су ту,
Као једини сведоци]
Господ није твој отац.
Његов теоријски отац је
Нека скитница по имену Дарвин
Која је одавно преминула
А још увек тврди да је његов отац-праотац,
Мајмун.
Као да је та протува мајмуну држала свећу.
Нико не рече ко је, када, и да ли је, свећу утулио.
Због тог немилог догађаја
Три дана није имао среће.
А онда је нешто са неба пало
у бунар, нико није видео
шта је то, само се чуло, клок!
Од тог историјског догађаја
Мери се време
И свако се држи свог става.
42
Када обилази гробље у Великом Боњинцу
Боња повремено погледа у бунар.
Још увек је на међи између Николче и Сотира
Само њих двојице нема.
[Не знам да ли су се помирили,
Да ли су проговорили?
Много је времена прошло
Од када су се упокојили,
А време лечи све
И све затре.]
Од дубине или од висине,
Заврти му се у глави,
А ђаво мисли,
Да је земља фудбал
и да је може шутирати кад год му се прохте.
Може само док не пукне.
О, Србијо!
Оооој!
Оооој!
Јооој!
Све што је црно, црно је као ђаво.
43
Господ нам је оставио Дарвина,
Са њим ће се до краја живота земаљскога
Играти древна игра:
Пуј-пике,
Не важи се!
44
Усправим ли се после звирке у бунар
Нешто ме жигне у крста.
Онај Дарвинов мајмун
Силазећи са дрвета ушинуо се
И то је све што ми је оставио у наслеђе.
Жига ме као Србија,
И то на сваку промену.
Никако да одгонетнем
Зашто се онај мајмун уопште пењао горе.
45
Око Малог Боње се скупљју српски духови.
Играју коло као у Великом Боњинцу
Панталеј када беше:
Старији коловођа, а млађи кец.
У мртвачкој тишини
Боња им дланом о длан даје такт,
Бодри их да издрже што дуже,
До Васкрса Србије.
46
Родитељи са стране премеравају снаше
Све се мери, лепота, мираз, њиве, виногради, све.
А баба и деда пред радњом
Стрпљиво размотавају године.
Под свећом се поново пребире.
47
На помен крста мали Боња се дурио,
А када се попео,
Када се домогао висине,
Утихнуо је.
А ко не би?
Какав величанстван поглед на Србију!
48
Суботом и недељом је силазио са Големог Стола.
Са комшијама би попили по неку,
почистили двориште
и припремили терен за оро.
Успут би отпио по неки гутаљ боњинке.
У Србији се може јести и пити
и када ништа нема,
Само би требало смислити како?
Сељаци су се у тишини окупљали пред задругом,
Из прикрајка су све посматрали сумњичаво.
Бојали су се тешких речи.
Нису заборавили време када су пуцале тикве.
Остављали су пивске флаше недопијене
Забезекнути мрмљали су нешто.
Нико није рекао да сам малочас сишао са Стола.
Понеки сељак би, уз помоз' бог, додао,
Дошао је неки човек!
Ни ја нисам имао времена да оним Србима
из Шведске објашњавам
Како Големи Стол није Шведски Сто.
Прочитајте шта је Господ хтео рећи,
Па ћете видети да сам у праву.
49
Срби ће схватити величину своје отаџбине,
Своје Србије,
Тек када се попну горе.
Одозго са Големог Стола све се боље види.
Големи Стол.
Наш видиковац.
Отуда се види цео свет
И његов центар,
Србија!
50
Будале усмртише човека
Да би васкрсо.
А сада их, као, боли глава!
Синоћ је било супер,
А сада ми је глава као шиник.
Није проблем у падању,
Него у дизању.
Слобода није у слободном паду!
Подигни поглед,
Народе мој!
51
Велика реч као отаџбина
Чује се и када је само гледате.
Велика реч као мајка
Чује се иако ваздан нечујно снове.
Велика реч као Бог
Чује се у свој тишини својој.
Велика реч као отац
Чује се у глави као Бог Отац.
Велика реч је увек на врх језика
Чује се и када нико ништа не каже.
И мала реч преврће очи!
52
Време није слон
А може доста да понесе и поднесе.
Најтеже је нанишанити време,
Зачас се измакне.
Од кад смо почели бројање година,
Набројасмо преко седамдесет
А као да смо јуче почели.
Да ли би овде требало
написати,
Немам речи?!
Или би то пред јавношћу требало забашурити,
Комшије иначе све знају!
53
Мислио сам да за ово нису потребне неке речи
Али реших да потрошим неку,
Не долази нико.
Ни инкасанти, ни поштар.
Немам ни кинту,
Па ко веле да ме не узнемиравају.
[Започех писамце,
кад ова компјутерска будала
поче да пише латиницу.
Звекнух га,
а он се ускописти
па ни напред ни назад,
као македонско
магаре.]
54
Глупости у математици не припадају историји математике,
него историји глупости.
Исто је и у другим наукама,
па и у другим делатностима
које не спадају у науку,
али је цена другачија!
Глупости се не сабирају и не одузимају,
Оне се множе.
55
Реч Бог је под Б.
Није тешка и није је тешко наћи
Јер је велика,
А није слон
Који је незаслужено тек под С.
56
Време је изнедрило заборав.
Он је његова највећа измишљотина.
Као да је створило човека,
Неговало га је као дете.
Заборав је стасао,
Запослио се без протекције,
Ради као спасилац
Поред набујале памети.
Шећка се обалом и мотри
Да ли се сви добро владају
И да бујица не однесе баш сваку мисао.
57
Излапе и они који се придржавају сатнице
И свих других природних и неприродних правила.
Њима се то деси строго на време.
Иначе, мучили би се до краја живота.
58
На Јевику понад Књажевца букнуло је гробље,
Разбокорили се споменици.
За Митровске задушнице
Из прикрајка птице немо посматрају
И ослушкују неке чудне мелодије.
Жене као вране облећу око гробова,
Одсипају онима горе,
А они их слушају одоздо.
Све је то вечна игра мелодије и певача
Који наричу над судбином
Верујући да је то добро
За будућа поколења.
Уз све поштовање српске традиције
У све то дебело сумњам.
За сваки случај прекадисмо.
59
На црни петак у Паризу
Неки људи су одлучили
У име Алаха,
Бар тако повикаше пред публиком,
Да затворе бистрое, позоришта, стадионе.
Из ђавоље торбетине извукоше мрак.
Усред дана на град светлости
Са злим приликама простиру страх
Као крвави тепих
Под којим белосветски политичари
Крију своје и туђе намере.
Под њима се завлаче као бубашвабе
Кад год пожеле да их згази смрдљива чизма.
Само да је императорова!
Глава је евакуисана.
Налази се на тајној локацији,
На сигурном месту.
Народ је уплашен за децу
За своју будућност.
Он из јазбине прети,
Обрачунаће се са свима
Који су пуцали на недужне људе.
Верујем да не зна
Освета како је гадна работа.
Булеварима јурцају возила
Пуна мртвих и рањених
Вртећи бесомучно светла
Појачавајући ехо прозуклих сирена
Из прошлих ратова,
Из разних крајева света.
Париз делује сабласно,
Као Београд 1999.
Сви сељаци из Великог Боњинца
И они из Шведске и они из Париза
згрожени су.
Ћутимо какав је и ред
У таквим ситуацијама.
Не разумем зашто свет
Једанпут не подигне глас!
Да ли свету заиста недостају речи
Или је нешто друго у питању?!
Можда су проблем људи,
Људи Божји!
60
Сада
се не пуца као некада,
Све је опако и наопако.
Кад год опале на Блиском истоку,
Експлодира у Паризу!
А они тамо џабе чуље уши.
Немојте се радовати томе
Што мечка игра код стрининих.
61
Наши су преци читали из живота
Били су стока као и остали људи.
Ми читасмо књиге
Не бисмо ли научили како се
Од речи праве људи.
Дође време када се сва памет сјури
У сокоћало звано компјутер
Које се закључава
Са свом својом памећу.
По потреби службе шаље
Неразумне речи које експлодирају,
Које се не чују и не виде.
Тек умре човек
Јер није провалио проклету шифру.
62
Зујим над текстом
Као мува без главе.
Из даљине чује се
Детлић удара својим чекићем
(Ниједном није добио потрес мозга)
Пред Богом истерује
Ствари на чистац.
63
Излазим подигнутих руку,
Погнуте главе
Снисходљиво питам
Господе, шта би још требало урадити?
А можда је ово питање
Упућено на погрешну адресу.
Било би добро
Људи да вас чују
Бог вас чуо!
64
Лупам главом као детлић
Покушавам мисао да истерам на чистац,
А можда би требало да утихнем,
Кад сам већ попио горку пилулу
Слатког живота.
Ипак, можда избијем још неку реч!
65
И међу Србима постоје Срби и педери,
Али они то признају
Само када су насамо,
Или кад им пуца.
66
Однекуд се појавио Боња,
Као да је пао с неба.
Старији људи су се заклињали
Да су га видели како светли
Док су се молили
Пре спавања,
Кад год им је измакао сан,
Чак и када је поред њих
Протутњала ноћ
Празних руку.
67
Жене су тврдиле
Радећи напорно свој посао,
Да их је раније посећивао чешће.
Локални парох их је на то подсећао
Враголије је изводио иза паравана
Замишљајући да је у олтару
И да се све у ствари збило.
На часној трпези
У пехару који је ту глумио
И заузимао централно место
Као Свети Грал
Подижући час мантију,
Час вино, испијали су живот
Лоза се тако продужавала.
Свима за пример
Све до судњег дана
Када је попа решио
Успомене на свој живот
Да покопа испод звонаре.
И то се радило у току ноћи
Док су около цркве плутале душе
Осталих пароха и заслужних парохијана
Боња је држао у десници огроман фењер
Којим је осветљавао нашу отаџбину
А у дубини душе искрило се
Звоно испод кога су живели
Младенци који су се тек
Вратили са свадбеног пута
На коме су се узели и одузели.
Звоно је било стаклено
Да бисмо и ми гледаоци
Уживали у свечаном чину
Стварања отаџбине.
68
Боња је кренуо странпутицом
Чинило му се као сваком младом човеку
(Млади су они који брзо живе
А не они који брзо трче.)
Брже ће стићи до гробља.
Нико није прокљувио због чега је журио
Кад су они његови сви од реда бесмртни.
Да је тако било сведок је мој добри дух Цоне.
Он, Боња и ја смо се возили целог овог живота
Све до кривине која је представљала
Црну тачку у коју сам се претворио
Оног момента када сам испао из стомака
Мајке, Пресвете Надице, Богородице.
Недавно су ми доктори препоручили да пешачим,
Зато што сам онемоћао.
Знам да нису у праву.
Зар сам ово ја?
69
Шта је после било са том тачком
Не знам, претворио сам се ни у шта,
А тачку су затрпали путари
Као гробари.
На следећој кривини.
Претпостављам да ће воз морати да успори,
Гледаћу ако икако могнем да се попнем.
Важно је стићи на онај свет
Пре него се вечера охлади
И свет нестане
Као да је од праха,
Од земље.
А као да није!
70
Кажу да му је мајка била безгрешна.
За њега ништа не рекоше.
Његов отац је створио свет,
Те сва кривица паде на Његова плећа.
Главна кривица му је што је створио човека
Који се свим силама труди
Да Му напакости.
За остало смо криви ми који Га славимо
И када смо заслужили
И када нисмо.
71
Ако би човек разорио Земљу
Замерио би се своме Створитељу
Који би створио нови кликер
На коме не би било места за обичне људе,
Већ само за оне које би требало пећи
на високим температурама, горе,
у високим пећима.
72
Господар би по обављеном послу сео уз Големи Стол
Нешто да поједе и попије
Док Му Боња не изгланца ципеле.
Потом би било удри бригу на весеље,
Све док не би наишла баба која је
Била стуб куће у којој се налазио,
А и сада је, Големи Стол,
И то усред трпезарије.
Одавде се директно улазило у гостинску собу
У којој је Матори волео да одмара
Своје старе коске уз божанствени мирис дуња.
А напољу ми смо се волели
И церили зубе на месечину!
73
Неки наши људи који прате моду
Мисле ако наместе плава сочива
Да ће им очи бити плаве.
(Пре ће се десити да помодре,
Ако им доктор препоручи погрешну диоптрију
Кроз коју гледа цео свет
И то сузних очију.)
74
Мода постоји и у поезији.
Није то ни тако лоше
Како би неки хтели.
Погрешно је мислити
Да је писање закопавање мисли.
Најважније у том послу јесте
Како од напасника сачувати реч
И не сметнути с ума
Да је она тако моћна
Ако је на правом месту и у право време.
Коначно, реч је ваздигла Господа!
75
Грешио сам много пута
И свидело ми се.
Увек је кратко трајало
И било је скупо,
Ал опет бих.
Не волим самоћу
Чак и кад сам сам.
Најгоре је када се човек сам пробуди.
Боље је да се поврати
И да скроз полуди.
76
Поравнање са животом би требало избећи
У сваком случају
Или бар кад год можете.
Ако ли то не могнете,
Онда ону гадну
Реч оставите за крај,
Засладите се!
77
Пут није само за путовање
Он је и за бежање.
Коме се не свиђа
Може скренути.
Ја сам одавно скренуо.
Избегавајте рупе!
[Рупа је рупа
И када није мишја!]
Осим, ако је рупа без дна.
78
Реч је обична дивљакуша.
На човеку је да је припитоми,
Да је удоми,
Да је укроти,
Да је намести да легне
Да му не падне на главу
Него на памет.
79
Опхрве ме страх
Када схватим
Да сам постао заробљеник
Својих речи
Као филозоф туђих мисли.
И када човек то потпуно схвати
Као муж,
Рикне,
Као јелен капиталац.
80
Размењујемо речи са Сином,
Излети понека љута реч.
Кајем се,
Али то никоме ништа не значи.
Њега нема па нема.
Не долази ми ни у сан,
Ни када падне мрак
Да заспим не могу.
Сањам и будан.
Лудан!
Залудан!
81
Човеку дође, онако, у мислима,
Да се маши,
Да освежи дланове.
Да освежи машту.
Да напуни батерије.
У осталом за шта човеку служи глава?
82
После краћег и дужег премишљања
Господ је тврдо одлучио,
Као сваки паметан човек,
Домаћин,
Производњу људи повериће људима.
Обезбедиће им космичку прашину
А има и довољно магле,
Па могу месити до миле воље.
Зна се ко ће вадити кестење.
83
Око Големог стола су почеле пристизати
Жене сумњивог морала
Издржљиве, упадљивих облина
И видљивих кривина.
Посао је могао почети.
На кривинама су почели испадати идиоти.
Сељанке из Великог Боњинца и околине
Скупљале су их у прегачама као шљиве.
Пресипале су их у корпе
Које су Цигани с неба спуштали
Пред празник Боњиног рођења.
Корпице су биле од младога прућа
Сеченог поред Лужнице.
Претицало је,
Потоцима је текло.
Људи су се дали на уживанције,
Измишљали су нове људе,
Запошљавали су нову радну снагу,
Сви су хтели децу,
А свима је било тешко људе правити.
Лакше је пустати филмове,
Али стомаци су стомаци,
А земља, иако је округла
Дошла је до ивице.
И реке су загађене
Болесне и изнемогле
Не могу јадне све
Ђубре однети.
84
Пројектант се повукао.
Размишља.
Зна Он за грешку,
Али сад је касно.
Свет би можда требало снажно заљуљати,
Свет би требало протрести
Не би ли дошао својој памети.
Ако мора, зашто не?
85
Ко зна са Земљом шта би се збило
Да се Он једнога дана није
Представио Господу.
После церемоније почела је прозивка.
Улазили су један по један,
Изашао нико није.
Колале су сумњиве приче,
Нико још није упро прст у краљицу.
Матор човек
А још увек му грешне мисли
Пролазе кроз главу.
86
Ноћ се наврзла на дан,
Смркло му се од ње,
Па, опет, стално су заједно.
Ноћ и дан.
87
Очарала ме песма
Сутрадан прочитах нешто одурно,
Од истог песника.
Не могадох да га разочарам,
Прећутах.
То сам био ја,
Потпуно разочаран,
А не верујем ни да је песнику
Све потаман.
Такав не постоји.
88
Имам неколико питања
На која нико не одговара.
Њихов ехо запушио је уши господара
Баш у трену када их је
Пропуштао кроз оба уха.
Да ли ће икада прочачкати уши?
Ако наше молбе не чује,
Да ли ће нас бар погледати?
89
На Земљи постоји земља Србија,
И ништа нам више не треба.
Стално се питамо,
А шта ће њима наша земља?
А што се то, једном бар, не запитају и они?
Шта ће њима наше Косово?
Ако не мисле Ћеле-кулу зидати,
Шта ће њима кости наших предака?
90
У Палати правде у центру Ниша
Данас је наставак суђења Песнику.
Оптужба је тешка
Неколико килограма глупости.
Одлучио је кажу да створи свој свет!
Нико не реагује,
Остали писци и писаљке су мирни.
Стрпљиво чекају усвајање буџета.
Страшљивци се боје јадног Страшила,
У недрима гаје наду и отровне печурке.
Ваљда ће доћи ред и на њих.
Кад су већ продали све своје часне речи,
Могли би часно прогутати пљунку.
Лајкују на плејбек,
Лајање је предвиђено протоколом
Али најпре се треба попети
Високо, високо, високо,
А то признаћете може
Само онај који на почетку
Не падне као јаје на око.
На око, на око, на око,
Око, око, око,
О коло, о коло, о коло,
Около, около, около!
Охоло, охоло, охоло,
Охо, хохо!
Охо, хохо!
Хохохо!
91
И Бог као сваки стар човек
Тражећи згодно место
Где би после ручка починуо
Отишао је на крај света.
А онда су се појавили облаци.
Ништа се није видело.
Помислио је на катаркту,
И још, како то на оба ока одједном,
И зар то не добијају само старци?
И разна друга глупа питања
Падала су му на памет.
Одбацио је све и отишао,
Када се пробуди,
Пробудиће ме као Бога.
92
Песници чудно изгледају
И када су обучени и када су голи.
Неко их куди а неко их воли.
Изручују речи мудре, речи чудне,
Из стомака, или из главе,
Витлају стиховима мрака и страве,
Опомињу светину
Ујутро, у подне, или увече,
Сав свет се чуди
Да ли су песници богови или људи?
Или су стварно луди?!
93
Слава тебје Боже,
Ти си отпевао своје.
Створио си свет,
Алилуја, алилуја!
А сад ми да си трљамо главу.
Амин!
94
Дошао си, Владико,
Подно Големог Стола
Под Тремом да диванимо
О његовој величини.
Сведочио си ту пред сведоцима,
Пред мојом децом
И пред њиховом децом,
Да је највећи песник
Онај што не постоји,
Кога нико, никада, видео није,
Који на Земљи био није,
Који ју је походио
Иако по њој није ходио,
Који је сам,
Који је само један,
Који није са нама вино пио,
Нити је ишао у нашу школу,
А ни у музичку.
Није учио солфеђо код руских госпођа,
[Свашта се од њих може научити,
Само треба бити упоран]
Али је лепо певао,
Није учио ни лепо певање
Ни лепо писање.
Да је тај ишао са мном кроз живот,
Као што је ишао,
Ко зна шта би од њега било!
А тек од мене!
Ој-ха!
95
О њему би нешто могли рећи
Његови ратни другови
Из оног рата,
Када су Нови свет освајали
[Уместо да су га стварали,]
Или они из Битке на Косову
Али ни њих нема.
Неки сумњају да их је Он склонио
На време и на сигурно место
И да ће се појавити
Заједно са њим
Као гајдаши за императором
Када за то буде дошло оно време
Које од вајкада не постоји
И које не мирише
Као комшика када пролази ходником.
Кад би се све то сада збило
Било би густо
И после оваквог дивног сна
Све било би пусто.
96
Владико, Песниче,
Поједине твоје речи,
Не могу их звати песничке,
[Можда ћу ти једном приликом
И рећи због чега]
Делују као опијум.
Штавише, као реч отаџбина,
И боле ме боље и жешће и чешће.
Не излазе из главе
Као праве.
Или се праве важне
И тако себи изгледају снажне.
Тврдиш да је Он све створио
И да је по својим песмама шетао
И дан и ноћ са људима зборио.
Па ко си онда ти?
Преосвећени!
О!
Ооо!
Потом је, кажеш, вољом једнога
Отишао, ко зна где и ко зна камо,
И још, и ко зна када.
И ко зна када ће се вратити,
А кажеш, Речено је.
А не рече ко је рекао, којом приликом,
И зашто бисмо ми све то учили
Да бисмо докучили
Како је све то била неслана шала
Коју је на светској сцени
Изводила нека белосветска ала.
97
Самица је право место
Где се мисли излежавају
Где се стидљивице крију
Када људе избегавају,
Где их песници по мраку траже
И када им нико не тражи
И када им нико не каже.
Запомажу и реже,
а не кажу ништа
За свакодневне подвале и безвезну лаж,
Не говоре никоме
Да су Га видели.
Тврдили су чак да то није био сан
Била је јава, све било је јасно као дан.
Посматрали су са ужасом како
Из њега бестелесног вино тече као река.
Тек на ноговор апостола пристали су
На проклету чињеницу која је ових дана
Постала истина,
Крв је црвена као вино.
А и вода се по потреби може сломити.
98
Ништа од овога није било у пијанству,
Разврату, нити у светим књигама,
Нити у Светом Тројству,
Него су његове рукотворине
Смислиле да пас уједа,
Док куче врти репом.
Мачке нико није спомињао
Док нисмо стигли у Северну престоницу.
Нико тамо није знао италијански.
Нити је ишта ко разумео
У вези са карактерима споменутих животиња.
Нити о томе размишља гладан човек.
Дух је, иначе, сит глупости.
У његовој глави нема више места.
Потпуно је празна,
А у празну главу ништа се не може сместити.
99
Дошао си, Владико,
Подно Големог Стола
На наш позив,
По нашим мукама сејеш.
А ко ће прибирати горчину?
Кажеш,
Зна се,
Речено је!
Прескочио си онолика брда
Не би ли сазнао
Шта речено није!
Људи још увек сањају месец
Мисле, чак, по њему ходати.
Под њим као под небом
Сањају хлеб и љубав.
И сваки рат и све остале глупости
Правдају љубављу.
Зар заиста за толике векове
Не могадоше смислити
Неко људско оправдање постојања?
Али овде на ледини
Није као на висини,
Важе златна правила,
Која су по правилу најгаднија.
Улога злата јесте да светлуца.
Кад год си гладан,
Хватај се за љубав.
Друга болест не помаже!
100
Нећеш нас ваљда убеђивати,
Правда да је на висини,
Па још и да се до ње лако стиже.
Ако је тако, ког ђавола смо силазили?
Зар ћемо целог живота бити само речи
Којима гладни песници подмазују језике?
Зар ниси од нас могао направити стихове,
Или бар песму коју би песници пили
И ваздан пијани били?
Овако су сада уз свога творца,
Бога Оца,
Гладни, жедни и јадни.
И није чудо што им на ум
Уместо лепих жена падају
Жалне песме.
101
О, Преосвећени,
Зар твојој заборавности нема краја?
Негда си нас пред црквом подучавао,
Песник је створио пса да уједа?
А сад нас Он тера као кера.
Врти, врти, врти,
Врти репом као куче!
Наши у Великом Боњинцу,
Оно мало што их је претекло,
И даље тврде исто као Ти,
Пас уједа,
А куче врти репом!
Врти, врти, врти!
Море, врти, бре!
Врти, врти, коло!
Коло, коло, коло!
О, коло!
Около, около, около!
Све од Ниша па до Бање...
На том путу коло среће
Зауставља се.
Из својих тела, као из бојлера,
Мужеви сложно истачу топлу воду.
Жене стискају ноге.
Ој, Нишаво!
Ој, Мораво!
Врти коло!
Врти, врти, врти!
Да човек није вртео репом
Не би остао без њега!
Ој, Нишаво!
Ој, Мораво!
Ој, Србијо!
Ооо-ој!
102
Ваздан смо се са земљом мешали.
Са њом смо се вртели око Сунца
Са ње смо усред ноћи упирали поглед
У небо, тражили смо нашу звезду,
Возили смо се у мала и велика кола,
Зазирали од медведа.
Са земљом смо се толико сродили,
Бубице, птице, биљке, биљчице,
Але, велике и мале,
И људи, паметни и луди,
Нису нас од земље разликовали,
Нити су нас раздвајали.
Све било је као судбина!
А људи,
Људи?
О, људи!
103
Шта ће ти људи радити?
Зар ће подно Големог Стола
Песничке мрвке сакупљати?
Зар ће се тиме замајавати,
Зар ће се и даље џабе грбачити,
Зар мора свака мајка
За својим чедом плакати,
Зар ти није свега доста,
Зар у твојим песмама нема решења,
Зар ћеш и даље гледати са висине,
Зар ћеш и даље певати исту песму,
Зар није срамота народ да се сатире,
Зар ти годи када се гине
Због те проклете висине.
104
Светови су пролазили преко
И подно Големог Стола.
Дубоки су трагови,
Све је записано.
Владико,
Ти који нам певаш,
Који се храниш нашом муком,
И заједно са нама скупљаш песничке мрвке
И све то трпаш у своје велелепне поеме,
Научи нас како се читају трагови
На Големом Столу.
Нама би то доста било.
Само за лебац,
Само мир на небу да буде.
[И сам знаш да одозго не пада само киша,
Врећа се поцепала као да је од хартије.
Испадају бомбе,
Док милосрдни анђели тврде да су то само речи!]
Не брини велики Владико,
Песника ћемо славити на земљи
Као што смо га славили и на небу.
105
Владико,
Свога си сина подигао на небо
А наше си синове измешао са земљом
Због једне обичне црвљиве јабуке.
Сад ти уживаш у својој песми.
Ми ратујемо ни због чега,
А наше жене немају друга посла,
И даље наричу!
Има ко ће да се гости,
Народ би требало подучавати
Редовно да пости.
106
Узвишени,
Владико,
Вулкан је експлодирао
Покуљали су стихови
Уплашисмо се ватре
Од те силне лепоте
Још се димимо,
Помало пљуцкамо
На будућност наслоњени
Чекамо прошлост да постанемо.
107
Подигох главу,
У куполи мајка раширила руке.
Већа купола је празна,
Чуди се жена
Где јој је дете.
А отишло је поодавно.
Мора бити да се негде
Заиграло с децом,
С апостолима својим.
Знају они да се сакрију
Иза иконостаса.
108
На иконостасу слике истакнуте су
(Канонски осликане
И са благословом Владике.)
Идем од једне до друге
Загледам, све сами грешници.
[Кажу да су се покајали
А боље је било да нису (з)грешили.]
Зарасли у косе, у браде, у коров,
Један од њих држи мач,
Онај до њега се дохватио копља.
Не пише нигде за шта су се то покајали
И ко им је и зашто опростио
Грехе за које ми не знамо.
Њима је било довољно да се кају
А ми морамо платити
За своје и за њихове грехе.
Добро је покајати се.
Кад све ништа је,
И то је нешто.
109
Слава теби на висини
Господе,
Који си по својему обличју створио
Песника на Земљи,
Мушко и женско створи их.
У самоћи је и бубашваба добро друштво.
Хахаха!
Хахаха!
110
Ко створи свој свет
Тај је песник
И биће у дослуху
Са Њим и са собом.
У њему ће бити Бог
И живеће као човек.
А шта ће бити са људима?
Да ли им поново следује
Пробушена Нојева барка
Или Арарат,
А-ра-рат, рат, рат, рат,
Ра-та-та, рат, ра-та-та-та...
111
Он се узнео
А нама је потребно уже.
Уместо верања уза њ
На ветру лелујаћемо
Чекаћемо млађег песника,
Да бар једанпут још
Сиђе са висине
И направи мало места за орла.
Орлу је место на висини,
Остали би морали да сиђу.
112
Пролазећи кроз шуму мисли
Поред Нишаве угледах двоје.
Кад они угледаше мене,
Настаде пометња
и са моје и са њихове стране.
Они се први снађоше и уз кикот
Шмугнуше иза жбуна.
Ето, није ми требао кундак
А ни нож да зауставим време.
А пре сам тврдио овако,
Време се може зауставити
Само ако га на време убијете.
Време се мери корацима.
Деца и старци имају краће
и несигурне кораке.
113
Песници су време урезивали на мачевима
А кад су лупили главом,
Указа им се камен,
Спрам времена обичан мекушац,
Пуж голаћ.
Дошли су нови песници,
Урезивали су време на кундаку
Од ораховине.
С једне стране кундака су мртви,
С друге је време.
Године, месеци, дани, сати, минути...
Све ситније.
114
Песник окреће глобус.
Постоје приче како му га је
Поклонио ујка из Америке.
Владика пак тврди да га је Он
Сам изрезбарио за свога сина
Који му седи са десне стране
Који сија, који речима и лепотом
Заслепљује.
(Он и даље тамо седи,
А овде будале вршљају!)
115
Једног дана доћи ће нови песници,
Ново стање ће прогласити за лепоту.
Правда ће бити модерна,
Шкрабаће по зидовима
Да би жене могле више да кукају
Равноправности ради.
Зла година зна и кукњаву
Поезијом да прогласи!
116
Песник ће и даље резбарити време
Окрећући глобус око малог прста
А локални песници са Старе планине,
и подно ње,
Удараће рецке на зидовима ве-цеа.
Глобус је у рукама
Песника који га је створио.
Локалци му певају
И славе лопове и разбојнике.
Списак слављеника се увећава
Владике се множе
Певају и мртви и живи.
Време је као баба,
Стално преређује полице,
Бриска космичку прашину,
Доводи ствари у ред
И никада да сврши!
Начекасмо се!
117
Они који не памте речи
Читају са мачева, са кундака, са зидова,
Миришу испарења компјутерских крнтија.
Идиоти се множе,
Клонирају се лудаци.
Свак тврди да је нашао свој свет,
Отаџбина им ништа не значи.
А у свету није тако.
У свету је све наопако,
Тамо свако носи свој свет
Као Боња, као Песник, као Владика,
И све се врти око отаџбине.
Чак и када си далеко од ње,
Тада и брже.
[Тачке на периферији круга су брже,
Јадан центар мора стално мирно стајати.
Никада га не боле ноге,
А ни кичма,
А цео свет се врти око њега.]
118
Све је у рукама Песника,
Земљу је створио само за нас.
Каткад чини се резбарио је и у мраку.
Али када се појавише птице певачице,
Отворише се очи и уши.
Указа се свет
Као да га никада раније срео нисам.
Дивим се опет
И чудим се како без помоћи
Песника ништа схватити не могу.
119
Боња је стасао,
Бог Отац му је изабрао младу,
Једну од оних које је раније направио
За свог јединца.
За весеље се чуло надалеко,
Дошли су кумови, рођаци
И кметови свих околних села.
Сељаци су се клањали,
Младом Боњи приносили су
Јагањце, овце, кокошке,
Један је дотерао јарца,
А један је довео магарца,
Други води кобилу...
Кућа је била богата људима.
120
Боња је хтео нову
Кућу, нову државу, нову веру.
Скупљали су се циглари,
зидари, тесари, слуге, стражари,
и курве, наравно.
Комшије су почеле скупљати војску.
Проносиле су се гласине,
Иза седам гора, иза седам мора,
Подигла се олуја.
За седам дана и седам ноћи
говорили су,
Стићи ће до нас.
Носи све са собом.
Чупа људе из корена.
121
Боња је кренуо,
Спасава човек шта се спасти може,
Веру своју и веру Песника.
Закаснио је на воз,
Коње је појела војска,
А волови су током историје
Вукли свак на своју страну.
(Колико год могу да повуку
Коњи и волови не могу да извуку државу.)
122
Нојева барка распала се
Ко зна где и ко зна када.
Археолози још трагају за њом,
Њих не занима да ли има преживелих.
Људи, траже злато и нешто да једу,
Копају даноноћно,
Не узмичу ни пред вуковима.
Песник није дошао.
123
Владика се иза једног жбуна
Дотеривао, неколико ђакона и поклисар
Помагало му је да се маскира.
Није губио време,
Загревао је гласне жице,
Затезао је стихове,
Трпао је све у једну торбу.
Из главе су му испадала јеванђеља.
Завладао је страх.
124
[О томе ће на гозбама
Расправљати поколења археолога
Школованих на северу.
Они знају све трикове
И врхунски су мајстори
За све врсте подметачина.]
Земља је била тврда као камен.
Владика је крвавим сузама поквасио
(Из крвавих очију тече крвава крв)
Мало од оне прашине
Коју је на благдан народу бацао у очи.
Замесио је и просуо на ону страну
Где по претпоставци лежи глава.
На том месту израстао је храст.
И дан-данас то место
Боњинчани називају Крс.
На томе месту се до дана данашњег
Руше и подижу нови споменици.
Многе су војске отишле низ Крс.
Ако се тамо ко и попео
Није дуго опстао.
125
Село је празно.
Попуниће га нова сеоба народа.
Приспеће на Крс нова Нојева барка.
Да ли ће у њој поред оноликих животиња
Бити места и за Србе, Русе и Турке,
Или ће их Ел Нињо
Превести жедне преко баре.
126
Све се ово може прочитати и на фејсбуку,
Али у (раз)блаженој форми.
А доктори су саветовали,
Пре употребе мућните главу!
127
Најважнија је она карика која недостаје.
О, Владико наш!
Ти који јеси и ниси,
Ти који си створио отаџбину и Бога,
Ти који си својом песмом са висине
Надвисио наше непријатеље
И њихове псине.
Слава теби Владико!
Ти који си у нашим мислима
И тако смо ми ваздан с тобом.
Слава теби Господе што си створио
Нашу отаџбину, наше семе, наше племе
И нашег Бога.
А ко нема отаџбину и никог свог,
Њему је најпотребнији Бог.
Певај, Владико,
Певај до голе коже,
Овако се више не може
Ни на планини, ни у туђини.
128
О, владико,
О, главари и ви мурдари,
О, народе мој,
О, ви главати и ви с памећу сакати,
О, сви ви,
Неће вам Господ исправљати Криву Дрину
А Криво дрво ћете сами (про)наћи.
За све је довољна
Само реч,
А реч је у песника.
129
Владико драги, и ти знаш,
Нема веће несреће за човека,
бар на овом свету,
него када сахрањује своју децу.
Ето разлога за сумњу
У моћ за помоћ.
Књига каже да може,
Али она каже да се морате владати.
О, Владико, Оче и брате,
Зар је и Његова помоћ условљена?
Зар је и Божја помоћ само за оне
Који туђим новцима на нашим мукама
Цркве зидају?
Има и оних који не прихватају услове
ни онда када би могли лако да их испуне.
За њих нема помоћи.
Људи не допуштају Господу да то учини.
Он је њихов заробљеник.
Он је моћно оружје којим машу,
којим прете непослушним,
онима који не уважавају накардне људске прописе,
а та писанија свакако нису закони Божји.
Можда би се могло рећи
Сумња јесте доказ постојања Бога.
Нека Га,
нека постоји.
Ваше је да се молите.
Знано је да је песник измислио Бога.
Зна људска историја
за сумње у Његово постојање.
Зна она веома добро,
Забележила је сијасет пута,
Постоје људи који ни у шта не верују,
а сви се крсте.
Забележени су и случајеви
да муслимани посећују хришћанска света места.
По правилу их руше,
али када их невоља стисне,
онда се и крсте.
Ако и постоји,
Њега се то ништа не тиче.
Све је то само мисао,
Она која се бави свемиром
И песничким немиром.
130
Видим Владико,
Ових дана су неки објавили рат иноземцима.
Кренули су у рат против Бога!
Ваљда мисле да ће будући људи,
будућа мисао,
владати свемиром уместо Бога,
или у његово име,
или под том паролом!
Тако би требало да буде.
Али ако то не припада Богу,
онда не припада ни људима.
Бар не само њима.
Они желе примат.
Приграбили су за себе право
да кажњавају људе.
У име Господа мисао укидају.
А нигде није записано
ко ће сахранити последњег човека,
нити ико зна да ли ће тај човек бити
Песник или Бог?!
131
Човеку би боље било
Животом да се бави,
Али то је тешко.
Најлакше је умрети
И оставити дугове!
Неки људи задуже свет,
А неки оду презадужени.
Од срамоте се и не поздраве!
Господе, шта се то са нама зби?!
БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА
Стојан Богдановић је рођен 1944. године у Великом Боњинцу, Бабушница. Основну школу и гимназију завршио је у Књажевцу. Студирао је у Београду, Паризу и Новом Саду. Доктор је математичких наука. Оснивач је Нишке школе за алгебру и информатику. Објавио је преко сто шездесет научних радова у најпознатијим светским часописима из теорије полугрупа, теорије аутомата и фази скупова. Писац је неколико монографија из области математике и информатике, на енглеском и на српском, као и више уџбеника. Пише поезију, приче, есеје, афоризме... Песме су му превођене на енглески, француски, румунски, италијански, грчки и пољски језик. Уредник је у часопису „Исток“. Почасни је грађанин Књажевца. Добитник је награде ,,11. јануар“ града Ниша.
Објавио је следеће књиге:
Биг Бен, песме (Београд, 1977),
Одлазим а остаје нејасно, песме (Крушевац-Књажевац, 1990),
Зна се, песме (Ниш, 1991),
Црна рупа, песме (Зајечар, 2003; Ниш, 2004),
Господар, песме (Ниш, 2004),
Човек песма, песме (Врање, 2007),
Бдења и буђења, песме (коауторска, Сврљиг-Књажевац, 2010),
Трунке, кратка проза, (Панчево, 2011/2012; Књажевац, 2011),
О да (Књажевац – Београд, 2013),
Криво дрво, поема, (Ниш, 2014),
Криво дрво, песме (Књажевац, 2014),
Сабране песме, (Књажевац, 2014),
Обзнана, афоризми (Ниш, 2014),
Ода Господу, песме (Ниш, 2014),
Кратке, кратке приче, (Књажевац, 2015),
Зид, песме, (Београд-Ниш, 2015),
Изабране, кратке приче, (Ниш, 2015),
Записи, есеји, (Књажевац, 2016).
Жваке, кратке приче, (Ниш, 2016)
Ође и намо, кратке приче, (Ниш,
2016)
Стојан Богдановић
ПЕСНИК
Прво издање 2017.
Главни и одговорни уредник
МИЛОРАД БАБИЋ
Издавач
НАИС-ПРИНТ, НИШ
За издавача
ДРАГАН МАНИЋ
Ликовни уредник
ЈОВАНА БАНИЋ
На корицама
ДРАГОСЛАВ ЖИВКОВИЋ, Аутопортрет, 2016.
