СТАНИЦА
.jpg)
Живот је станица на којој чекамо, али не знамо шта! Док сам био ђак гимназије у Књажевцу одлазили смо на железничку станицу да чекамо воз из Београда. Мислили смо да је тамо живот и да ће једног дана неким возом доћи и до нас. Сада тек знам, много је времена протекло, да је живот станица на којој чекамо, али не знамо шта! Некада смо улазили у зграду железничке станице у Књажевцу да се огрејемо. Постојала је лепа каљева пећ. Угља није било. Поскаквали смо. И било је топло. Не знам да ли тамо неко чека. Нас је мисао довела довде. Она је некада замењивала ветар. Носила нас је као перце голуба. Као семе платана. Ницали смо као храстови. Полако смо се спремали да променимо стање света. А свет је мењао нас. Немилосрдно. Неке је појео живот. Неки се још батргају. Људи, у ствари, умиру од живота. Многима је лакше када сазнају да је смрт само друго агрегатно стање живота. Мени је теже. Не могу то да носим. Смрт много жуља. И што је најгоре има неописиво стрпљење. Никада се не љути. Хоће свакога да дочека. Али, што јес-јес, не испраћа никога. Нико не зна колико ћемо се задржати на тој станици. Видећемо да ли ћу дочекати своје време или ћу морати још да се возим. Има још до следеће станице. Ова деоница је најтежа. Тесно је. Ако се сад промакнемо, нећемо морати да чекамо. Бићемо на коњу. Следећа станица ће бити небо. Мисао је чудо. Она је Мајка Божја. А можда ће и воз каснити.
Сваки свет има своје време. Када се каже да време не постоји то значи, не постоји универзално време које важи у свим световима.
Време не постоји онако како га замишљамо. Многи га и не замишљају. Једни зато што не могу, а други, исто, зато што не могу. Време је само прошлост. И ужасну тескобу осећа свако ко нема никога да му о њој каже неку реч. Да га потапше. Да га додирне речју. Знам да има још људи који мисле овако, али кад год помислим на њих мени се увек чини да им не могу ништа. И они можда мисле да мени не могу ништа. Нико никоме није од помоћи. И да нису онога попели на крст, и да није он подигао камен и одлепршао, ми бисмо сада били у гадном сосу, (кад кажем ми мислим на оне који мисле исто што и ја и на оне који не мисле), не бисмо имали с ким да поразговарамо, не бисмо имали коме да се пожалимо, не бисмо имали илузију да имамо некога. Били бисмо бедници, као што јесмо, разговарали бисмо сами са собом. А то је исто као кад разговарамо с Њим. Осећали бисмо се као богови. У ствари, ми то и јесмо, али се ретко кад тога сетимо. Други који се исто осећају не маре за нас. Зар није време да се запитамо чија је охолост?!
Откад знам стално смо сводили неке рачуне. Много смо рачунали на сутра. Оно је дошло и прошло, а ми никако да изведемо салдо. Господ увек прави завршни рачун без нас. Он је затрпан ставкама о нашим дуговима. Ми га опомињемо, кад год нам се пружи прилика, а то значи никад, да опрости грешницима као што смо ми опростили њему. Пожељно би било да бар једном салдо не буде нула – ништа. Да буде бар 1:0! Чудан је тај страх од старења. Али, та илузија која се зове сутра и држи човека на опрезу, на готовс. Мами га сваког дана да изађе на белегију, на Сунце. И добро је, ако је то излаз из лавиринта. Ако није тако чему онда Божја уметност. Чему и уметник? Чему његово књиговодство? Чему књиге? Зар ћемо окретати листове само после смрти? Зар није то посао ветра? Зар је већ поноћ?
Из књиге Грозница, Ниш, НКЦ, 2021.
