СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ КЊИГЕ ВИТКИ ПЛАМЕН[1]
Књига је пуна као брод, као око... или како каже песникиња
песме
пуне као нар,
крцате ко трговачке лађе
(Песник)
Позајмићемо из жаргона познату реч „нафракана“. Ова се реч може прикачити на неке књиге, чак и познатих књижевника. Али, када је реч о књизи Гордане Симеуновић морам признати да је реч о чистој уметности. Она одскаче од других књига поезије по чистоти израза, по дубини, по бистрини, по емоцијама. У њој је песникиња успела да споји емоцију и мисао. Емоција је у загрљају мисли, а то је врх у поезији. Нема шминке. Реч је о природној лепоти.
Гордана Симеуновић је у односу на своје претходне књиге песама продужила израз. Има мало нарације, али се емоција није у њу утопила. Напротив, има и више емоција. Одличне песме. Одличне! Увођењем приче, епског садржаја, појачан је драмски моменат. Песма је оживела, разиграла се. Увлачи вас у игру, имате утисак као да и сами учествујете у догађајима. У Свадби за време рата, на пример. Скрећем пажњу на две дуже песме Драги тата и Свадба којих се неће постидети ниједан антологичар који их уврсти у репрезентативну књигу српске поезије и које ће бити на част српској поезији. Атмосферу књиге дочаравају бројне блиставе метафоре које ведре и облаче песмама Гордане Симеуновић.
Драги тата се може посматрати и као насловна песма. Било је то незаборавно путовање у Замбију из времена Југославије. Певајући о том путовању песникиња с усхићењем и са дивљењем велича свог оца, који је главни лик, ауторитет и актер драматичног путовања из снова, притом је сажела односе између деце, она се увек боље разумеју него одрасли:
Оне кажу Каунда,
ја кажем Тито
- разумеле смо се.
(Драги тата)
Стекла су се прва сазнања о ропству, о социјалној неправди и
Драги тата,
вратили смо се.
Освајање слободе је тек почињало.
(Драги тата)
Тек има на томе да се ради. Тај се посао никада не завршава. Што се слободе тиче, и сада смо на почетку.
Освајање слободе се не може дешавати без крста. Макар тајно крштење.
Слобода је тежак проблем не само за оне који робијају већ и за филозофе, теологе, песнике... Бранко Миљковић је певао: „Поезију ће сви писати.“ Морам одмах да кажем да нигде није написао да ће сви писати добру поезију. На крају те песме, он је поставио и питање: „хоће ли слобода умети да пева/ као што су сужњи певали о њој“. Овим питањем, он је изразио сумњу у моћ слободе. Слобода се тешко дефинише. Њу најбоље познају они који су робијали. Чак и они који су робијали ни криви ни дужни. Као Солжењицин или Достојевски. Знајући то, није тешко појмити откуда она дубина мисли у њиховим делима. Слобода подразумева и социјалну једнакост, и пре свега то. Не би требало објашњавати став поетесе исказан следећим стиховима:
Када сам сазнала
да имаш возача, кувара и собара,
хтела сам да умрем од стида.
Осећа се и блага горчина, тек да се осети арома, да се мало песма заслади, јер песма није слатка ако мало не загорчи. Жал за протеклим је увек жал за младост. Ламент се на неки начин провлачи кроз целу књигу. Али, то није Ламент над Београдом. У песми Две слике песникиња супротставља туристе и мигранте са Блиског истока. Први су ту забаве ради, а друге је мука дотерала у Београд. Песма жали што људи не хају за муке других људи, као да туристи „свако гробље морају обићи!“ Овом песмом се изражава бунт, протест, јер је парк поред аутобуске станице био пун сиротих миграната па се песникиња пита зашто се туристи тако понашају „Као да нема никога/ у парку поред аутобуске станице.“ Песма Београд, није једина антологијска песма из ове књиге, даје историју Београда и наводи читаоца на размишљање о освајању слободе, о освајању и слободи. Ауторка тврди „Свакога дана га освајам“, потом поставља себи питање: „Кога сам победила?“
У Београду „догоревају старице“, у њему је „прецртана труба“ „бебе се рађају“. Да би у њему „био весео/ мораш да се напијеш,/ урадиш,/или доживиш два, три/ узастопна оргазма. / Можеш и да умреш.“ Морам овде да кажем и ово: „Стварно би добро било/ са живим човеком негде кафу попити.“ (Мирис кафе у градској библиотеци)
Свадба је песма што би у нас рекли као слика. Сјајна слика свадбе у току рата: „Рат је увелико протљао очи.“ Страх је убедљив: „јер требало је и да се вратимо“. „За нама су после неколико година отишли сви.“ „Младожење увек ратују.“ Феноменално је дочарана атмосфера страха, весеља, пијанства младости и рата:
У колу су играли
млади официри
џепова пуних муниције,
припити, орни.
Кум је био муслиман.
То није било много важно,
сви су звецкали.
Један официр са наочарима
почео је да ми се удвара.
Било је лепо,
али већ су свирали крај.
(Свадба)
Их, кад бих ја овако нешто написао, ко зна где би ми био крај?! Срећом, то је написала Гордана Симеуновић, а мени остаје да се дивим. Мало ли је?!
Обрађиване су старе теме у вези родитеља, о односима са њима, о човечности, о односу мајке и кћери. И, ко каже да је све написано или да не може боље? Пупчана врпца између мајке и кћери се пресеца физички. Али, постоји и она духовна која се никада не прекида. Мајка је увек мајка. Није само хранилац, стуб куће, она је стални саветник и надзорник. Она је саздана од брига. Брине и када знате и када не знате. О њој је Гордана Симеуновић певала у више наврата.
Кад се пробуди
схвати да сам јој ћерка,
подиже поклопце са шерпи
и грди.
(Врати ми моје крпице)
Први пут сам срео њену песму под насловом Мојој мајци у антологији Родитељка и родитељ Горана Вучковића у часопису Буктиња, 2015. Често се мајчинска брига односи на заштиту од удварача, од напасника, од превараната. Код нас се до скора говорило за девојку и момка који су у вези, Лажу се. Велика је брука била, а у руралним срединама и сада је, ако би којим случајем девојка изгубила невиност, или не дај боже ако би затруднела. Тада би мајка била главни кривац за то. Зато је она била стални стражар. О тим и сличним проблемима пева наша поетеса:
Нисте ми дали да идем на журке
са Енглезима и другим белцима.
Један је хтео да нас вози
до Викторијиних водопада.
....................................................
Био је то
ипак
блажи облик ропства,
неподношљива досада
у доброј кући
у великом дворишту
из кога се није смело напоље.
(Драги тата)
Аутобиографски елементи у песмама диљем целе ове књиге употпуњују доживљај и подижу емоције на виши, а и суптилнији ниво. Песникиња нам открива своје сукобе са традицијом. Реч је о сукобу генерација. Тај је сукоб пристутан у свим цивилизацијама. Он вечито траје. Понекад тиња, а каткад избије пламен и спали све мостове између између деце и родитеља. Улазећи у тај бунт, читајући дилеме Гордане Симеуновић налазимо и себе у њима. Често се и горко подсмехнемо. Али, живот иде даље, руши и гради. Пегла неспоразуме и изазива нове. И ту је природно станиште поезије. Готово да не постоји човек на овом свету који се није суочио са ограничењима слободе која су му наметали родитељи, школа, држава, отуда је и природни бунт младости. Али, песник као вечито дете, он ће тражити одговоре, захтевати појашњења, рушиће ограде не би ли се створио простор за ново. Но, „Стварати је исто тако тешко као бити слободан.“ – каже Елза Триоле.
Мајка стално брине о храни, здрављу, о лепоти... брине да ли ће њена кћи наћи доброг момка, богатог, лепог, паметног... брине да ли ће се добро удати... брине да ли ће родити унуке... брине о унуцима... Мајко моја, бриго моја! Мајка звана брига. Мајка би се могла звати и Борац, каже песник Борис Лазић.
Гоблен као да је ухватио Еуридику. Грешни(ци) „што су ме без конца на обали оставили.“ Врт је библијски рај.
Кад се каже самоћа, онда одмах навиру сиве мисли. Самоћа личи на Сибир. Самоћа је најтежа казна у тзв. цивилизованом друштву. Да ли је могуће освојити слободу? Слобода се осваја непрекидно. Колико год изгледало некоме да се ослободио ако се је решио свих, ако се осамио, самоћа није слобода. Самоћа је чам. За слободом се вапи! Али, да видимо шта каже песникиња
Самоћа
Моја тетка у планини
почиње да чита.
Прочитала је Гричку вјештицу
и све од Мир Јам.
Има овде и неки Томас Ман,
каже.
И већ је видим
како у глуво доба ноћи
силази низ степенице,
и без имало стида
по празним листовима
старог кувара
исписује стихове.
Још мало о самоћи:
Испаљујем цео шаржер
у сто седамдесет килограма
своје самоће.
(Глорија)
Најближа наслову је заветна песма:
Супруге рибара чекају мужеве да се врате
Онe личе на црне тврдокриле бубе.
Налик су скрушеним вранама са дугим сенкама
које су као игле полегле по песку.
Моја сенка је најдужа.
Лице ми је суво и тамно, плућа пуна отврдле соли.
Кад једног дана одем мору, претворићу се у шкољку.
Из све снаге рађаћу бисере.
А неке жене из све снаге чекају одговор
Послала сам поруку једном човеку.
Није ми одговорио.
(У доба короне)
Гордана Симеуновић се бави временом које је као и слободу тешко објаснити. Али, држимо се засад интуиције, или ако хоћете, правимо се као да знамо шта је време. Она нас води кроз време уназад. Води нас и у будуће време. Астрофизичари се убише да то постигну, али ништа. Сметнули су с ума да је то у моћи песника, оних који су измислили Бога. Један песник је написао: „Мисао је Мајка Божја.“ Други је рекао: „Време је Мајка Божја.“
Нема потребе да сада измишљам закључке кад имам на располагању упут песникиње Гордане Симеуновић
Ако хођеш да живиш,
обрачунавај се са страховима.
(Сви моји пси)
Велемајсторски су испеване песме о девојачким
бригама и сањарењима, о девојачким доживљајима. Споменимо само
Moj Мартин
Кад се појавио Мартин
била сам корпа
из које је искакало воће.
Он је већ био чувен
по враћању ватри
одбеглих пламенова.
Са воћем је теже.
Вешто је хватао
распрсла зрна грожђа,
помахнитале јабуке,
језгра ораха без стида и срама,
пажљиво их враћао у корпу.
Оженио се најлепшом докторком.
Мени је рекао: Пиши песме.
Ако се порука односи на песникињу Гордану Симеуновић, сложићете се са мном да је овај Мартин био у праву. Она заиста пише изврсне песме.
Текст је објављен у часопису Буктиња, Неготин,71-72/2021, 152-159.
