 |
| Милијан Деспотовић, песник |
Стојан Богдановић/Stojan
Bogdanović: Разговор са Mајком Божијом/Тhe
conversation with the God’s Mother, English translation by Slobodan Cekić , Ниш/Niš, Наис-принт, 2019.
Стварајући
поезију, песници засијавају обоженом светлошћу, која у процесу рађања показује
пут и песнику, и читаоцу, ка себи. У духовном смислу, реч је првотни говор духа
нашег, чије је искуство енергија за многа касније открића. Поезија указује на
умност природе која ничему није пресекла ток упркос закључку да у смрти нема
трајања.
Отуда лишен
сваких физичких одсутности, песник Стојан Богдановић,[1]
беседи са мајком Божијом (Разговор са
мајком Божијом)[2]
која је у вечном покрету, „никад та жена да седне и да се мало одмори“. Зато
стигне до сваке душе, зато је бесмртна. Исповест о овом дијалогу, „на путу
Господњем“, доноси одговоре на многа питања чије се распон није повећао због
савршености већ због отуђености од себе. То је духовна критика коју наша мајка
изговара: „Ваше је да измишљате Србију“; „Није добро ни потпуни мир кад
завлада“ (тихост без деце); „Фудбал је безвезе/ (...) то игра сиротиња која
нема пара за виолину“ (треба мислити, учити „математику, поезију и музику“);
Бог отац долази празником „када треба деца да се праве“ и кућа да се подиже,
стару су нам запалили Немци,/ а најстарију Американци“; а „прекостало им љубави
према лажној демократији“, нека требаће то вама, кажем! То је истина коју морате
знати а наш песник записује шта Мајка Божја вели: „Није срамота не знати/
Срамота је не питати. Истина је облик владања Божјег“ али, злотворство ако не
види истину у Богу ни у себи је видети неће.
Богдановићев Разговор са мајком Божијом је разговор
са истином коју је примио као материнско завештање и чини да живот не буде
„криво дрво“, довољно ће бити што оно као живо биће већ постоји и бива поуком
да здрављу и његовој истини треба
вратити димензију људског искуства. А, насађени смо тако да ширимо светлост
смеха или припадамо оном мрачном чину када нам се неко „смеје иза леђа“:
То највише мрзим
Кад то осетим,
побесним и одмах кренем
према кривом дрвету,
Обесио бих
тога....
Нема овде никавог
насиља нити полемике, ово је чисто одбацивање празног, по оној „окачи то мачку
о реп“, а наш песник мисаоно просеца пут у време, трагајући за песмом и као да видимо
колону безандежника који крећу за њим јер, „без песме човек је као птица без
крила“. Враћањем крила песми, Богдановић своје следбенике ослобађа страха од
умишљених а акутних опасности. „Човек мора да живи веома заштићен да би уопште
могао да се боји свих потенцијалних опасности које нас могу погодити (...). У
култури која је на много начина означена друштвеном дезинтеграцијом страх је
нешто што нам је заједничко, угао схватања постојања који нас окупља.“[3]
Одбацујући сваку наметнуту пропорцију страха који постаје еволуциона појава, да
би страху смањио границе[4]
Богдановић подсећа на проток времена и да,
Годинама треба
додавати живот
Оне нису ништа
без живота,
А живот није
ништа без песме.
У тој
повезаности, песник види покидане нити смисла трајања, потребу нових засада (бар
„Дрво да засаде“) и ето разлога да „своју песму чекају“. И разлога за љубав,
„до краја“. На путу те љубави, јер су многи сатови већ стали, песник Богдановић
тражи помоћ „сајџије“ који поправља време. Искуствени моменти које он наводи
говоре не да он само подсећа на пролазност, већ указује на трагику да се живот
одузимао а не „додавао“. Није било песме, али јесте апсурда за које каже:
„Хватам апсурде, то је њихово и моје време.“ Певање о сату као мислиоцу свега
минулог и очекујућег, уствари је песникова запитаност „како сат тачно зна, када
човеку треба узети меру“? Њихов сајџија није на то знао одговор али зна онај
који влада речима, „речи су извор и ушће“ [5]
а песници вечити трагачи у космосу речи, за оним речима које граде праве и
зреле стихове.
Шта је то прави
стих? – питам се. Песник одговара.
Прави стих је
несташно дете,
Стално извирује,
И како год га
покријеш, увек се открије.
Уистину, сваки
стих Стојана Богдановића носи тај жиг – прави,
а ретки су такви песници. Читалац има пред собом књигу пуну поетских идеја и
мудрости које измичу свакој мутацији цивилизованог друштва и које нас враћају
реалном полазишту, и одлазишту, оно између је тражење кључа који само наизглед
бива затурен. А онда нам свевишњи, мислећи тутне решење ове енгиме: „Понад главе
крст/ у чуду/ шири руке.“[6]
Много је разлога за ширење руку и питање: „Докле?“ Не смрти, него усмрћивању од
оних који воле само свој живот, а живот уопште треба волети! Песник је и ту
искључив, на сво благо које му припада, каже: „Па и своје сам дао другима.“
Зато и не размишља о било каквој освети јер, то су „ђавоља посла“.
Поетски есеј Тачка отвара посебну дилему јер, „тачка
је највећа ствар на свету./ У њу може све да стане.“ [7]
И почетак и крај; И даље ни макац; парафима мења значење; „успут и године“
добију тачку. Са тачком се не може лако али се без ње не може никако, зато
треба знати где треба ставити тачку а да се о њу не спотакнемо, после не вреди
запомагати: „Помагај, Господе, ако Бога знаш!“ Било како било, „песма мора све да
зна“, каже песник а ова је уклонила све знаке интерпукције па и тачку („Песма треба да уме“). Мит о песми
„која зна да бане изненада“, један је до космичких сусрета са старим
Словенима,. То је причанка уз „чај од босиљка“, створена да у таштој историји
порекла нашег и порекла песме нађе спону променљивог питања. Песму гради мисао
а „мисао је неухватљива као да је она
Бог, а не ја“. Мудре су мисли овог песника исијавајуће енергије чији
савети имају звон чистог наука: „Позајми мисао паметног човека“, и додаје:
„Пусти мисао да иде својим путем/ И онако је дошла и без тебе и без њих.“
Лични глобус
мисли Стојана Богдановића је усмерење ка светим упориштима певања а то су: мајка,
као жена, као мајка Божија, поезија, човек као очовечено биће... „Мајка је
једна од главних песничких мотива збирке, који (...) уједињује Богдановићеве
опречности са једне стране, то је фигура патријархалне сељанке која је јака,
вредна и стамена (...), са друге стране мајка постаје обожена емпифанијска
фигура која се песнику указује у виду мајке Божије, она која увек светли,
подучава, ицељује, умирује и дели савете.“[8]
Светост тих
савета чини објективитет ове поезије пуне збиљног ткива које се у духу нашем на
најбољи начин обнавља или га треба обновити. И певање је свети задатак али
песник није Бог, он емотивно доживљава и радости и горчине, али добро зна да:
Стихови су
пастиле,
Они ублажавају
задах поганих речи.
У поезији је
лепота језика, мисли, живота. „Лепота је она реч/ Која ти жари врх језика,“ а
читањем Богдановићеве поезије имате управо осећај дугог пута ка „тамо далеко“
иза узглавља књиге опомене и подсећања, иза камена са кога „се чита мудрост:
јер и „На камену је уклесана поезија“.
Испред је „Живот као плави лептир,/ Не притискајте га,/ Покварићете му
боју“. Ако „болест јесте поезија“, добро је што се та „болест“ не лечи. Она,
говори то и ова Богдановићева књига, лечи наш дух и одређује здраве димензије
времена.
Стојан Богдановић
је своју димензију певања пружио једнако у простор око себе као и изван нас. И
нема му недодирљивих тема, има додирнутих пред које нас доведе да читајући
учинимо напор и чујемо глас из медитације, глас који нам често недостаје пред
нашом запитаношћу – шта нам је сад чинити?
У Пожеги,
31. децембра 2019.
поезију, кратке приче и есеје. Објавио је 30 књига. Живи
у Нишу.
25.
српском
и енглеском језику. Песме је на енглески превео Слободан
Цекић.
Било би занимљиво имати одјек рецепције ове поезије на
нематерњем језику јер поезија увек има поруку
више и увек је ближа
стварности од оне званичне,
особито ова песма о крсту.
уливају.“ Али и ова: „Преломна тачка је као
координантни почетак,/
никада не знаш где се налази./ И када је преломиш,
онда је већ пао
мрак.“
[8] Јелена Радовановић, Човек као тачка у камену, поговор у књизи
Разговор са
Мајком Божијом, стр.
122.
