КАД СЕ ЛИРСКИ ДНЕВНИК ДОПУЊАВА ЛИРИКОМ ДРУГИХ ПЕСНИКА
 |
| Љубиша Ђидић, песник |
(Мирослав Тодоровић: Дах и прах, Галаксијанис, Ниш, 2022)
Кад Мирослав Тодоровић ове 2022. године објави нов лирски дневник Дах и прах, дневник песама о песмама, читалац ће приметити да су у овој збирци учествовали и други песници својим песмама.А да готово свака песма има свој мото од великана какви су Рилке, Борхес, Црњански, Масука, Рембо, пророк Исаија, Васко Попа, Јован Христић, Јогсе Климер, Чехов, К. Манџиров, Матеј… Међу другим песницима који су такође учествовали својим песмама налазе се Ранко Павловић, Стојан Богдановић и Ристо Василенски, а Тодоровић је опевао песме Гетеа, Црњанског, Вукашина Костића, Љубише Ђидића, Божидара Пилчевића, Драгана Колунџије, Љубе Симовића, слике Драгослава Живковића…
Ранко Павловић неће бити само пуки рецензент Даха и праха већ ће учествовати, баш као и Стојан Богдановић „узвратним“ песмама у овом коауторству. Како је овде поменут и писац ових редова (о томе како је донео лозу са Хиландара и засадио их диљем српских манастира), а није у стању друкчије песнику да парира, овај Крушевљанин, “бард са Расине“, одлучио је да то учини једном асоцијацијoм на најлепшу љубавну песму, највећег Крушевљанина, Деспота Стефана Лазаревића Словом љубве.
Верујем да би Деспоту било драго да зна како сам лепоту Моравске Србије из Слова љубве упоредио са библијском лепотом истих пејзажа у Мирослављевој песми Усамљено дрво у врлети. Кад год Тодоровић оде у своју завичајну Трешњевицу, разболи се од лепоте, од дивне усамљености, од дивних гласова оглашавања, од тишине земље са тајном свеЈезика… Деспот каже:
Лето и пролеће Господ сазда,
и као што песник рече
у њима красоте многе,
птицама брзо, весеља пуно прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства
и пољима ширине,
и ваздуха тананог
дивним неким гласовима бујање,
и замаљске дароносе
од мирисних цветова, и травоносне,
и самог човечјег јестаства
обнављање и веселост
достојно, ко да искаже?
Није ли нека лепота, митске, завичајне Трешњевице исказана у овим Деспотовим стиховима!
Било би добро навести целу песму Усамљено дрво у врлети, коју ћемо ипак само додиривати у истим асоцијацимама. Заправо, од чега је састављено јестаство Мирослава Тодоровића? У том дрвету, које је, колико његово приватно дрво, толико и национално дрво, дрво поезије и дрво сазнања, крију се и симболи свих његових синтагми у насловима збирки какве су Спис ведрине /1978/, Испис таме /1990/, Сванућа /1994/, Тамно и дубоко /2002/, Ветар понад гора /2009/, Шум и лахор /2013/, Божја визура /2015/… итд. На одређени начин цео идејни звездаријум ове поетике! И ако издвојимо само ту песму могли бисмо у поетској трансформацији видети како песник целог живота (у свом јестаству) пише једну песму. Без обзира што сматра да се и даље налази у својој ненаписаној песми (по Црњанском). Који је то нервни систем у једном дрвету? Кад се на њему подједнако тумачи наука о биологији и наука о поезији. Како се у Деспотовим стиховима једначи тишина ветра, коју гране памте, у шуму лишћа слушам историју поезије,у жубору јутарње светлости, обасјавање крошње на линији хоризонта понад завичајних гора са сенком дрвета и сам постајем дрво!
Наравно да овај „репертоар“ својеврсних ликовних представа у идеји метафоре, не би значио ништа да та крвна зрнца једног живућег бића у облику дрвета, с којим се песник идентификовао, да их није довео у висок естетски склад, колико по непосредости у једноставности толико по лазурним дахом уметничког акварелисте који је своју четкицу умакао у своју душу.
То умеће једноставности говори да читалац у овом ткиву осећа оно што је моћ читатељатва, нимало оптерећен /непрозирним/ метафорама, нимало оптерећен енигматичним мислима, вазда у усхићењу пред вишњим тајнама које су скривене у „још ненаписаним песмама“. Које заправо непрестано пише.
Зари та моћна песникова енергија у чему је достојан: у усхићености за неким местом на свету које ћете назвати Трешњевицом (Деспот је то назвао Моравском Србијом), завичајном библијом одакле исходи благост, исходи усхићење призорима божје визуре у некој последњој селендри западне Србије (али бајковитој), где коначно шуштање лишћа ствара илузију Бога и правде (Амихај)
Песник Мирослав Тодоровић није у Даху и Праху поставио ниједан оптерећујући проблем осим оног како ћете поднети тај шум ветра, како ћете издржати ту плавет која се спрема на вас, како ћете се снаћи у молитвеној тишини над једним пејзажем који је тешко издржати! Додуше малчице ће вас послати на завичајно гробље у Свеловини, на завичајно брдо Малич, на цркву у Клусури, али ће све топониме претвотити у метафоре. Баш као што је у исте метрафоре претварао и оно у шта верује: у његовој религији се налази шум ветра, чудо зоре, капи росе, како залази сунце, и како се тама слеже у земљу.
Мирослава Тодоровића треба читати душом детета, онако како се осећају неке чедности, душевне невиности, лепе безазлености које смо запамтили у чарности док смо осећли да смо библијска деца. А да је пролазност, а да су сва та несхватања над једном завичајном Трешњевицом, плод неког узвишенјег стања, оног стања и којем је Реч на почетку и на крају.
У овом лирском дневнику (може се назвати свескопису, рукопису, запису, спису), којим је писац ових редова, на неки начин прозван, или изазван, уз друге песнике, покушао да се /неоправдано/ замени са Деспотом Стефаном Лазаревићем, у односу на себе, а да Мирослава Тодоровћа види и даље како нас омирoслављује, јер зна ко смо и шта смо у овој малој српској васељени у даху и праху.
Љубиша Ђидић
