ПИСАЦ КОЈИ ЈЕ
ПОСТАО КЊИГA*
Милијан Деспотовић, књижевник
Милијан Деспотовић је незаобилазна чињеница српске књижевности. Као свестрани стваралац и посленик културе огледао се у више књижевних жанрова: Поезија, проза, књижевна критика, публицистика, афоризми... Поред књижевног рада уређивао је и приређивао књиге, сакупљао народна казивања, установљавао књижевне награде, бавио издаваштвом, био човек институција. Феномен Милијана Деспотовића је у библиотеци књига које је написао, приредио и издао као и књига о којима је писао годинама приказе у књижевним часописима, листовима и књигама.
Богат и респектабилан опус Милијана Деспотовића потврђује његову посвећеност књижевности. За дивљење и респект према оствареном чуђење да је све то остварио изван престонице, у свом завичају, у Субјелу и Пожеги, где се на књижевни рад - писање подозриво гледа.
Случај Деспотовић је парадигма са судбину писца у унутрашњости као што је и случај потписника ових редова. Заборавља се чињеница да су писци унутрашњости створили, и стварају, нашу књижевност. Усуд лоше адресе су стоички подносили у писању налазили уточиште. Писање, као одбрадбени рефлекс, казивао је Добрило Ненадић. Или: Мораш да будеш три пута бољи да би им био једнак. Песник Владимир Јагличић се јадао како писац у унутрашњости „мора урадити десет пута више од неког из београдског круга двојке, ако хоћеш да те схвате озбиљно." За Димитрија Николајевића провинција је „Затурено место“. Питао је „Шта би урадио Бранко Миљковић да је остао у Нишу? О јадима писаца у унутрашњости писао је истрајно и Иван Ивановић. Узалуд. Маћехински однос престонице где се све одлучивало према писцима у унутрашњости постао је канон.
Шта би била данас српска књижевност без сазвежђа оних што живе (који су живели) и стварају (који су стварали) у унутрашњости. Без оних што су за живота били на маргини а чија имена данас носе награде за књижевност. То блиставо сазвежђе на небу српске поезије ће бити увек. Многе од њих критика није адекватно валоризовала, немају место које им по оствареном припада. То је усуд писаца са „лошом адресом“ који су као светионици у местима где стварају и живе. Један од тих светионика је и Милијан Деспотовић. Књижевник који је постао књига коју пише.
Минуло је по столећа од његове прве објављене књиге песама ( Кад у мртвој тишини, 1974). Дошло време да се укориче критички осврти (Есеји, огледи и прикази) на објављене књиге, да се критичарске визуре окупе на једном месту.
Наслов „Лексичка ватра језика“ сугерише поетику Деспотовићевог дела/ња која се кроз појам ватра симболички укорењује у праскозорје времена. О чему се могу писати читаве књиге и што је универзална тема свеколике уметности. У Библији пише да је језик ватра. Ватра је и књижевно дело Милијана Деспотовића која је подстакла бројне тумаче да своје читање и тумачење преточе у есеје и критичке приказе. Да сведоче о овом скромном великану који је испунио судбинуда остави дубок траг у свом времену, да његово дело постане оставштина за будућност. Око лексичке ватре окупили су се бројни ствараоци да са стотину текстова кажу колико је Милијан Деспотовић значајан књижевник. Класик, што потврђује његов импозантан опус отворен за нова читања и тумачења. Међу бројним тумачима који су у минулим деценија писали о Деспотовићевом делу налазе се песници, водећи књижевни критичари, академици...
Они су жири што својом речју потврђују да се велика књижевност ствара изван престонице, али по оној народној „Далеко од очију...“ остаје често у другом плану
Када су у питању тумачи Деспотовићевог дела ваља имати на уму Коринћанима посланицу која каже: „Ма колико да је на свету врста гласова, ниједан од њих није без значења.“ Сваки приказ је значајан јер говори о делу из перспективе оног који о њој пише. Смисао књиге се не открива критиком, смисао књиге је у њој самој. Гетеовим речима казано Најбоље не постаје јасно кроз речи, него кроз дух који ради. Дух Деспотовићев и дух оних што су се у његовом делу огледали присутан је у овој „Лексичкој ватри језика“. То ову ватру одржава. Борхес каже да читаоци богате књигу. Критичaри не само да богате књигу већ се у њу утискују. Узајамно се допуњују и настављају да живе у књизи. Као што су писци, аутори у овој књизи, који су минули светом остали у њеној метафизичкој аури. Деспотовић о чијем су делу писали je писац који је постао књига.. Мото стихови: „Пјесник Милијан Деспотовић се пјесмом спасава пред земаљским, својим тјелесним, и свемирским звјерињем“ сугеришу универзално биће песничке филозофије из којег извире...и у које увире песничка Реч кружећи у лексичком космосу.
Неколико фрагмената изабраних из књиге приказа сведоче о значају Деспотовићевог дела, позивају на студизније читање и гонетаље. С друге стране потврђују енергију коју дело еманира, позива и подстиче ствараоце да о доживљају читања пишу. Приказано дело поново „живи према личној визури, укусу и обради,“ и у новој верзији тумача. Као што и ови фрагменти на различите начине говоре о ИСТОМ, о песничком духу Милијана Деспотовића који се објавио као особени стваралац свог времена.
Хаџи Драган Тодоровић пише: У жижи Деспотовићевог певања налази се завичај, лични микрокосмос, са којим он комуницира као са животним саговорником...
Мома Димић: Како било, Милијан Деспотовић је пронашао (или се за њ определио, свеједно) властити стил сажимања искустава и суштина, стил језика који се упевава у самој јари грла...
Мићо Цвијетић: Деспотовић пева о човеку и његовој исконској везаности за свет око себе, о самотном огњишту и кући, о киши која је будна, о лептиру и маслачку. Има и више љубавних песама, сетних и давних слика, немира душе и срца; дивљења лепотама живота и света, понирања у ониричко и заумно.
Радомир Мићуновић: Вишеструк је његов улог и допринос. Нећемо претерати, ако кажемо да је он један до најмоболнијих и најсвестранијих стваралаца не само у свом родном крају већ у земљи Србији.
Душан Стојковић: Деспотовић ју је складао с љубављу, срцем, и за срца и душе оних с којима је делио школске клупе, у знак неумрлог сећања на оне који су им преносили несебично знање и учинили све да постану оно што су постали и да многи од њих и остану не само у незабораву себи.
Посвећенички и подвижнички Милијан Деспотовић, велики песник и велики посленик културе, је свој животни век у току, даровао књижевности, складао је с љубављу и срцем, и сагледавао прошлост и стварност пишући хронику свог завичаја, бележио и отимао од заборава, баштинио на ползу отачаству. Као песник снажне имагинације остварио је особену поетику указао на моћ језика да се множи, и из себе ствара. Његове кованице су дукати са његовим дахом, јаством и мирисом завичајног тла што памти прошло и стоји као отворена књига за будуће. Бројни аутори су осликали својим пером Деспотовићев духовни портрет. Из тих текстова (есеја, огледа, приказа) изасјао је наслов Лексичка ватра језика. Ватра која нас окупља, Реч која нас памти. Данас, и увек.
*Поговорни текст зборнику у припреми „Лексичка ватра језика.“
