РОБИЈАМ, НИ КРИВ НИ ДУЖАН!
(ШЕСТИ ДЕО)
 |
| Стојан Богдановић, песник и математичар |
Играчи, навијачи и џибери
Др Кон није више верни навијач Ђоковића. Откад је
почело првенство Ковид-19, натјецање за вакцину, навија за Вучића. Реч је о
глобалном првенству, све проверени играчи, превејанци, Американци, Руси,
Кинези, Индијци, а трте се и Енглези, Французи, па и Немци. Наш џибер се мува
поред жице и посматра како деца скупљају лоптице после игре.
Пере
се огромна лова и препродаје на светском бувљаку. Предност имају ови са
нуклеарним бојевим главама. Уколико нису шупље.
Увек
је било, а ништа се није променило, превртачи морају да се докажу. Зато глуме
острашћеност. Пеђа je од Хазјајина добио и
шаргарепицу, чин потпуковника. До војводе има још доста.
Војвода не разликује вакцину од тениске
лоптице.
Весна
Пешић је ишла у школу, али џабе.
Децо, (а важи и за бабе и деде) ако не будете
добри, ујесен ћете добити по једну допунску корону! А може и по једно, два, три
или више изванредних стања = срања.
26.4.20.
Тишина
Тишина је пауза која зна да потраје. Тишина
је лош знак! Знам да има људи који воле тишину. У ствари не знају шта траже.
Смета им галама, смета им бука, смета им музика. Не могу да се концентришу.
Траже тишину. Траже ђавола. А за
ђавола је и недеља радни дан! Не свиђа ми се тишина. Као да се
нешто гадно спрема.
Можда вам се
не диже зато што је недеља!
Лупање и лупетање
Изгледа да су људи склони лупању. С времена на време
па почну да лупају. Не знам да ли би требало одвојити лупање од лупетања, али
ко то не разликује мора бити уважен као и онај који лупа, или као и онај који
лупета, јер сви су они гласачи. Сви би требало да буду једнаки пред законом,
прецизније пред прописом. Срби су поново пролупали. Мисле да ће тако умилостивити Хазјајина да их пусти
још пола сата. Али, изгледа да се људима смучило да мољакају. Лупетање је,
нарочирто у време ванредног стања = срања, произвело више штете него вирус
Ковид-19. То ћемо тек видети када пребројимо мртве који нису имали тзв.
антитела Ковида, када уочимо да су препуњене психијатријске установе, азили,
када схватимо да је више средстава отишло за антидепресиве него за остале
лекове... Кад схватимо, онда је касно. Тако је увек било. Што да мењамо?! Сад
је време C-19, али оно је
изнедрило пандемије лажи, страха, смрти...
Разне будале, а међу њима и неки паметни људи, шаљу вам, у поверењу, да
прочитате шта су смислили експерти за Ковид-19, а он тако рећи јуче откривен.
Цитирају разне нобеловце. И оне који нису нобеловци. Ко зна колико сада има
нобеловаца. Размножавају се као вируси. Добио сам и овакво обавештење,
Председник општине Шабац је недавно купио јединог преосталог живог диносауруса.
За јахање, наравно. Ако сам добро чуо, паре је узео из неког фонда општине
Шабац. Замислите?
Биће потребни нови лекови, а тек вакцине. Рат за вакцине није сада
почео, али сада постаје жешћи. Нема се времена за навијање. Спасавај се ко може
и ко како зна. Срби су трпељив народ, али не верујем да ће их то спасити.
Ванредно стање = срање, им је уштедело чекања на шалтерима, али су зато
чекали испред самоуслуга и то на пристојном растојању једни од других. Није
било пипкања нити сексуалних напаствовања, бар у оној популацији која је у
самоуслугу одлазила у четири сата ујутру. Код нас има и четири поподне. А видим
да је тако и у Енглеској. Али, за њих ме баш брига, као и њих за мене. Дочекали
су да цене порасту. Цена нафте је на светском тржишту енормно пала, велики број
компанија које се баве нафтом је банкротирао, чак и у озбиљним државама, каква
је Америка, а код нас су цене снижене незнатно. Трговци кажу да већи део тога
узме држава. Они су у праву, али не бојте се за њих, они никада нису на
губитку. Јабуке су поскупеле дупло, лук три пута... Цене расту, нису то Њутнове
јабуке па да падају. Цене обара држава, ако хоће!, увозом, или забраном
поскупљења, ово друго доводи до несташице...
Добро, манимо цене. Хазјајин се уплашио да ће му народ ускратити
послушност. Ту спада и нестрпљива , а требало би да је несташна, опозиција.
Руку на срце, није се баш показала, ни пре а ни за време Короне. Хазјајин је
одлучио да мења одлуку о полицијском часу за време 1. Маја. Још није саопштио
нову. Сад више није важно шта каже „струка“. Он чека да се подигне тензија, па
ће вечерас то учинити. Вероватно, пре лупања у 20.05. Он је одавно пролупао,
али неки то сада тек виде, кад су испратили своје рођаке и пријатеље, на Ново
гробље, На Бежанијску косу, и на још осамдесетак локација широм Београда, па на
још четрдесетак локација у Нишу...
Важно је да преживимо до избора, а после смо најебали!
29.4.2020.
Сви ће изгубити
Митинге
и контрамитинге смо гледали деведесетих година. Није на добро испало. Актери су
истa
фела, мало се шта променило у методологији. Сви
обећавају. Нико ништа не испуњава. Једни крше устав, други крше законе. Нама га
накрше. Увече аплаудирају докторима-мученицима, потом они први звижде и лупају,
а они други пале бакље, пале народ. Право да вам кажем, спавам на једно око,
бојим се, запалиће Србију. Хазјајин, са главним подрепашима припрема изборе.
Сигуран сам, сви ће изгубити. Понуда је слаба. Ови не ваљају, ни једни ни
други. Са њима смо већ изгубили. Само да се не умешају трећи. Да се подсетимо Николе
Пашића, Спаса нам нема, пропасти нећемо! Фали само руски цар.
По традицији у Србији се Први мај
слави лежећи!
Многи неће стићи до избора.
Прст на чело, изађите на Сунце!
1.5.2020.
Брука је стигла у in-box
Монитор је у броју 53. од 24.4.20. објавио колумну Наташе Андрић под
насловом из Крајности у стварност.
Прво сам прочитао коментар Моше Одаловића: „Којих све узлета имаш,
драматичних опипавања и слетања... А опет, све буде укоричено рамом тврде
позлате!“ па почех да читам и
Наташин текст. И раније сам читао њене текствове и дивио се. Дођох до последњег пасуса и открих своје
незнање о њеним одличним текстовима. Реч је о виспрености и рашљарењу Наташе
Андрић по дубинама туђих текстова, углавном својих пријатеља, овај пут сам тај био ја, и „позајмљивању“ без пардона
туђих идеја, па и оних из туђих наслова. То спада у нову књижевност. То је
уметност. Али, морам признати да то не може свако да уради. Написала ми је:
„Ово је било случајно... или ми је остало негде... а да се обрукала, обрукала
се.“ У in-box, наравно, јер јавно, то би била брука „велике списатељице“! За уметност су потребне рашље. Да похвалимо и Монитор, свашта објављује!
2.5.2020.
1.
мај, 2020.
И у богатим државама се протестује. Код нас је на првом месту крканлук. Дакле, најважнија је гузица. Срећом, у неким крајевима Србије јуче је падала киша.
Помишљам да ове што лупају у шерпе
назовем шерпаси. Јер, и шерпаси за живота по неколико пута освоје врх. Нико од
поштених новинара и не помишља да спомене име неког шерпаса. Важни су они који
врх освајају из обести а не због цркавице којом се хране жене и деца.
Видех
на тв оне бабе на степеницама Народне скупштине, маскиране по препоруци
"струке", умешале се са коњима. Баш је био далековид онај Тома
Роксандић. Ако сте мислили да ће нас бабе извести на пут, зезнули сте се.
Револуције су изводили Принципи, а не залудне бабе и себични старци, уз то и сенилни.
Говрило је донео благу вест којој се још увек радујемо.
Хазјајин је дозволио и
маторцима да 1. маја изађу пре подне, на Сунце. Било је врло мало људи. Не знам
чега се „струка“ плаши? Али, слутим шта би их снашло.
2.5.20.
Лекари, сестре и “струка“
Што се тиче лекара и сестара који су
ових месеци у болницама домовима здравља, амбулантама...заиста им се дивим.
Многи од њих су небригом државе изгубили живот спасавајући друге. Слава им!
А што се тиче оног дела који
називају "СТРУКА", мислим да би за њих бољи назив био "БРУКА", јер тамо заиста нема
касветног човека.
О лепоти се само наклапа, а сећамо се само ружних ствари. То је оно
најбоље што је измислила трагедија. Нажалост.
Огњиште
Срео
сам, у свом релативно дугом животу, базајући по свету, разне просторије , куће,
кућерине, виле,
шупе, бараке...
у којима су људи становали. Било је и оних у којима није било воде, ни
купатила, а ве-це у дворишту, или нигде, али свуда је била кухиња, некад се
звала огњиште!
Цинизам
Маја
Стокин на свом фејсбук зиду наводи занимљиву мисао Павла Флоренског: "...цинизам
је говорење скривеног и скривање оног што се показује." Виолата
Бјелогрлић на истом зиду, мисли: „Цинизам је просто једна немоћ,
као и ругање.“
Цинизам и ругање су синоними!!!
Ако је цинизам немоћ, како је
онда Диоген тако моћан? И још, цинизам се одавно одомаћио у литератури, шта то
значи? Или је и цинизам
узнапредовао, па није више што је био. А можда сам ја конзервативан, па не
пратим промену цинизма који се инфилтрирао у политику и тамо, тако се чини
политичарима!, постао моћно оружје. Диоген је заговаро врлине и једноставност. Није ми никада рекао да
ли је успео да нађе човека. То се сада постиже монаштвом. Човек је велика
мисао, а и мисија о којој се још увек мало зна. Човек се изгледа само тако и може
наћи. Мислећи.
Хазјајин каже овако: „Затворио сам
вас у вашем интересу. Јесте противуставно, али сада ћете се понашати по Уставу,
иначе...“
4.5.2020.
Бекство у сан
Најлепше је када човек будан сања. Има и оних
који тврде да то није могуће, а ако јесте, онда није тачно. Али, ја мислим да
нису пробали или им је цркао тај чип.
Ево, скоро два месеца, буљим кроз прозор, сањам када ће ми се Хазјајин
макнути с очију и да ће ми се та битанга скинути са врата. Раније ми се није
појављивао тај одвратни тип.
Сањао сам да ћу једног дана изаћи на Сунце. Сањао сам да ћу ићи да видим
море. Сањао сам удвоје. Причао сам двојнику мој сан, она се само смешила и
подстицала ме да још више отворим очи и да ако је икако могуће досањамо нашу
причу, о Сунцу и животу. Не знам да ли ће нам се сан остварити. Заборавио
сам да ходам. Вучем се као мрц и упорно
будан сањам. Кад двојник оде, склопим очи и заспим, побегнем у сан. Кад се
пробудим, опет је дан, не знам који је, свеједно, исти је сан био и јуче. А
сутра?
И Никола Тесла је мислио да је у светлости сва духовна „лепота и
самилост“, а то значи Сунце. Нема нам друге, морамо на Сунце. Мисао је, такође,
Сунце. Ми често видимо како мисао светли и дивимо се тој лепоти. Да ли сањам?
4.5.2020.
Путовница ка љубави
Надам се да ће данас Народна скупштина
одлучити да укине ванредно стање =
(из)ванредно срање. То не значи да ће се наше ропство завршити. Не
мислим на ово физичко ропство које су нам наметнули Хазјајин и његова клика,
мислим на оно друго ропство које је изазвано првим, али на које смо ми сви
пристали, и то добровољно. Да, да, добровољно, јер нико никоме не може
забранити да мисли. Ја сам сведок, као и милиони људи диљем Србије, да смо ми
готово свесно избегавали да изаберемо нешто што волимо. Хватали смо се за
робију. За одвратног Хазјајина. Замислите! Зар нисмо могли да откријемо нешто
што бисмо волели да радимо, неку активност, да размишљамо о нечему што нам
испуњава душу. Како смо могли да се непрестано тресемо, да стрепимо, да са
зебњом ишчекујемо вести када ће се појавити онај чији смо робови. Та је завист
личила на љубав, али то је ипак она грозна завист. Али, љубав постоји. Она
постоји у отсуству стрепње, у слободи, а слобода се може стећи само офанзивом
против зависности и робовања, пре свега духовнога. Друго ропство и не постоји.
Значи, морамо из главе избацити Хазјајина. Требало би се посветити људима и
стварима и активностима који испуњавају нашу душу. То би била путовница ка
слободи и љубави.
