 |
| Љубиша Бата Ђидић, песник |
Поводом књиге Нове скраћенице Љубише Бате Ђидића, Крушевац: Расиниус; Трстеник: Народна библиотека „Јефимија“, 2021.
Јутрос добих нову књигу прича једног познатог песника. Шта мислим о његовој поезији? Мислим све најбоље и њему и њој. Вија ме већ одавно да напишем нешто о његовим књигама, стално ми шаље књиге и кукумавчи. На почетку књиге су текстови његових првих читаоца. На крају, на реверсу корица, су изводи из тих текстова. Послах му јавку да сам књигу добио и написах му: „Књигу нисам читао, али је одлична. Видим да су је читале великe „књижевне мудоње“, па ко велим не морам и ја. Иначе, сада су у тренду Твитер приче. Бог је побегао у песму. А причу је скратио Чехов.
Не прође много времена добих нови абер од писца: „Ако нешто забележиш о књизи...“
Могао сам да напишем: Биографске белешке, аутобиографска књига и сличне глупости које су му написале оне „мудоње“. То се, иначе, редовно пише када човек не може ништа паметно да смисли о делу писца.
Свака књига, свако дело и вајарско, архитектонско, па и теоријске расправе из физике, хемије, биологије... говори о свом аутору. Чак и злочини који се називају и „неделима“ говоре о извршиоцима, о ауторима... Важно је да ли критичари, који се често баве и детективским пословима, траже нешто у приложеном делу, виде нешто ново, нешто интересантно, лепо, необично, да ли виде ауторску жичку, по којој се препознаје стил аутора, по којој се (пре)познаје аутор.
И најбољи критичари могу да упропасте ствари. Могу да оцрне аутора. То се касније открије, али... То касније омогућиће критичару да се и његово име спомиње уз име аутора. Најчешће је неважно да ли се спомиње у позитивном смислу.
У књижевност се инфилтрира техника. И настави ли се овако књижевност ће постати машинска, брзинска, краћа, типкарошка, интернетска... Читаоци, конзументи, ће имати на располагању: Твитерачу, Фејсбуковачу, Фејсбуковину... Не поричем да је поезију спасио интернет. Могу се похвалити да сам доста тога сазнао и прочитао захваљујући интернету. Ваљда му је то и био циљ. Сада видим да се користи и у пропагандне и у ратне сврхе. Али, сетимо се да се и поезија користила у те исте сврхе. И док није био интернет постојале су ратне, илити ратнохушкачке и националне и националистичке песме.
Књиге су све скупље, сви штампају књиге, и књиге се продају, а ко их чита, то је веома тешко питање и има више одговора, почев од: нико, они који имају новце, писмени, залудни, залуђени, заљубљеници... О писмености се, такође, може посебно расправљати, о интернетској писмености нарочито. Овај мој писац који ми је послао књигу је одличан песник, а решио је да своје песничко умеће калеми на прозу и то кратку.
Код нас је све снажнија тзв. академска критика и есeјистика, тако да смо на прагу времена када ће ова пошаст појести књижевне часописе, па и саму књижевност. У њима се појављују текстови који ауторима доносе бодове на пројектима а који немају душу. То су тесарска дела која ће наравно бити споменици о људима, али више о времену. Тешко да ће се неко у будућности интересовати за таква гробља.
О уметничком делу би и критика морала бити уметничко дело. Морала би да исијава душу свога аутора. Хладни академизам пустоши и поништава све узвишено у уметности! Критичари не схватају или неће да схвате или избегавају да то спомињу, а то ће им омогућити да и своју гранчицу посеку и изгоре, али се неће огрејати. Они би требали откривати нове гране и гранчице, пупољке и листиће, како би наше дрвце књижевности опстало и како се не би осушило. Како би и даље човечанству омогућавало да слободно дише и мисли. Критичари би требало да подстичу бунт. Сваки поетски израз је израз бунта, и само бунт и незадовољство могу (из)родити нешто ново, лепо, необично, добро... (по)рађање је чин бунта... Бунтом се објављује Човек као Бог.
Сви предговарачи, први читаоци, одмах су се ухватили за реч „скраћенице“. Наравно покушавали су да буду духовити, а и да што краће кажу нешто о књизи, а и о самом аутору независно од књиге. Један пише овако: „... у овој књизи кратких прича, које су код нас реткост, има и антологијски зачудних.“ Па, да се човек стварно зачуди! Онај први тврди да је Андрић говорио – збијај, а овај наш писац – скраћуј. Нигде не спомену име Чехов = Кратко и јасно. Теорија кратке приче је почала још у деветнаестом веку. А кратких прича било је од кад је света и века. Мени су се ваздан допадале зен приче, а тек оне Чуанг Цеа. У краткој причи су најважније поетске слике које и надомештају све њене „недостатке“. Ово је и најважнија одлика књиге о којој је реч. Боже мој, писао ју је песник.
У књизи је истакнут мото:
Све што се дели, уситњава се,
само кад се љубав дели – укрупњава се!
Патријарх Павле
Нема сумње да је писац овом књигом изделио љубав, али је није уситнио. То је радио целог живота. Хвала Господу, не зна човек ништа друго да ради.
Враћам се на књигу „Нове скраћенице“, аутора Љубише Ђидића, песника из Крушевца, кога сам упознао у једној књажевачкој штампарији деведесетих година прошлог века. Срели смо се потом у Крушевцу. Ја сам у кафани држао говоре, а он ме посматрао и чудио се. Шта би друго човек кад угледа чудовиште!? Послах му моју импресију о његовој књизи. Видим да није задовољан. Нисам ни ја, али он то не зна. Написао ми је:
Драги ми Стојане,
Било ми је задовољство да сам „искукумавчио“ твој теоретски однос – поводом књиге... не о њој! Штета је што си све то покварио у последње три реченице.
Твој стари Љупче
Прескочићу оне силне предговоре. Нису они обимни, али су ту да боду очи и да изазивају. Не морам да објашњавам због чега сам то одлучио кад тамо има значајних имена српске књижевности. Али, знам да ће ми неко замерити зашто нисам образложио, па ево кратко: Баш због тога! Ја сам, да признам, користио обрнут поступак, све сам те гурнуо у крај, тј. у поговоре.
Књига почиње са короном. Не знам коме она није дошла до гуше. Можда су нам још више дошли до гуше политичари, заговорници вакцинације и антиваксери. Нико не јебе вакцине док не најебе он или неко од његових. Ja сваког дана у подне дунем две-три оскоруше. Верујем у дух тога дрвета. Ми смо душевни људи. У гушу за душу. Па шта буде. Песник је опалио на почетку Двадесет прве године, а ево и мене. Мало сам закаснио, али он је добар човек, мора ми опростити. Једино шта нас може разведрити то је поезија. У њеној су моћи и живот и смрт. Поезија је толико велика и моћна да под њеном палицом и живот и смрт бивају кротки. Играју и певају како она хоће. И она са њима. И расте испочетка. Као потврду овога навешћу следећу Ђидићеву песму, она је у књизи прокњижена као прича, али то се мене не сматра, за мене је то песма:
БОГОЈАВЉАЊЕ
Зурио сам у небо на Богојављање 2021.
да ми се отвори,
али оно је остало тамно.
У среду, на Јовандан, у рано јутро видех
у снегу моје баште помолила се прва висибаба.
Погледах у небо – изнад ње се разведрило.
Остатак јутра био је и даље таман.
Какав је то песник, тај Љубиша Ђидић, зато га зовем Бата, и други га тако зову, али то је њихова ствар, код њега и камена аждаја уједа[1], па и режи, читам, а она можете мислити, режи и на мене! Не знам шта сам јој скривио, али сада знам да и камена аждаја осећа, тугује кад човеку умре пријатељ. Чак се и расрди.
Не знам шта ће даље бити, увек кад ми књига почне лепо ја почнем да стрепим да ће то кратко трајати. Ове приче су модерне и по томе што су минијатурне. Нису то партизанске приче које се још увек срећу по часописима, а и у чатанкама. Има и у овој Ђидићевој књизи неколико на тему босанског рата, 66-74, али могу да прођу. Велика је срећа што су минјатуре и ни у једној се не слави велики вођа или наша славна партија.
Овде се користи песнички апарат који дозвољава пролаз само концентрату. Нема распричавања. Нема, причам ти причу. А то је сигурно утицај дугогодишњег бављења поезијом. Човек се деформише, „искриви се“, почне песнички да мисли и да се понаша. Не трпи сувишне речи, па ни слова, чак су неки ишли дотле да су и интерпункцију напустили. Као довољно им је било да стих преломе. Многи су видели и да су ту претерали, а неки никада нису дошли дотле. Мењали су наочаре, а текст им је остајао исти. Код Ђидића је све прецизно упаковано, залепљено, испечатирано и адресирано. „А и ко има времена да чита те њихове тако дугачке текстове.“[2]
„Једино ми се није свидело што сам на тераси те куће препознао једног од оних који је потпуно личио на Данила Киша и дао ми руком знак у стилу: продужи даље...
Носи се, бре, Данило!“[3]
Написа Љубиша Ђидић и ово:
„Нека је проклет тај вољени Коњовић!“[4]
Испред Даниловог имена нема придева, само стоји „бре“, а још испред „Носи се“.
Задовољан сам, мени је у посвети написао: „... да не скраћујемо ништа што нас продужава.“ И то, „Срдачно“.
Како одмичем, све ми се чешће чини да бих требало при крају сваке приче да се напрегнем и да ухватим поенту, тада ћу знати и поруку приче. Наравно, има и прича без поруке, али то није случај са причама из ове Ђидићеве књиге. Ко не разуме, нек се носи као онај Батин Данило. Овде нема преписивања, а нема ни копи пејста. Све је живо и природно, као на Светоилијском вашару у Књажевцу. Или као у гостима код Ђидића.
„А ако си постојао, смрт можеш побеђивти и касније.“[5]
Бата верује у Бога, у човека, у реч, у поезију и то исписује читко, кратко, јасно и гласно.
Неке од прича личе на бајке, а користе се, и то веома успешно, и митови, историјски и други. Наравно, свеприсутни су, свуда и на сваком месту, библијски мотиви. Писац је упоран у доказивању да човек личи на Бога. Те су слике у сновима и на јави. Нема никакве доказе, у смислу, да види, да пипне... А ја мислим да је песник створио Бога. Људи много лажу. Бог као сваки бог, оде и не враћа се. Али, има и другачијих прича, интимистичке, о пријатељима, о поверљивим разговорима, анегдотске:
„Јавио ми се током пандемије корона вируса у првим мајским данима песник Мошо Одаловић из Смедерева да ми се похвали како и он у ово заробљено време има повелики врт. И похвалио се како му се дивно раслистало воће: шљива Љубинка, кајсија Миланка, орах Живорад, трешња Марија...
Нисам смео Моши да кажем да ја у свој врт излазим и разговарам са својим биљкама. Јер та радња припада само мало скренутим људима у чему сам ја уживао, а пред спољашњим светом сам се правио нормалан.
..................................................................................................
Моша је као прогнаник са Косова био много осетљив на јабуку коју је Десанка објаснила као Грачаницу. Ону коју носи у недрима. Од Косова до Смедерева...
Као јабуку од злата.
Мораћу се правити веома луд кад му будем рекао да ту јабуку коју сам додуше, данас крстио, носим и ја, нешто дуже.
Нека ми опрости, али Десанка није само власништво његовог врта.“[6]
Прича је анегдотска, јесте она и дневнички запис, али и пријатељска и патриотска. У њој се истичу људске врлине и жал за завичајем српске државе. Није реч о пустом ламенту, већ о топлини која избија из забринутости и из груди. А ових дана се Мошо поново појавио у Смедереву. Боравио је у ковид болници у Батајници. Ја верујем да се у Смедерево вратио због Десанке. Видех како поред ње спава на клупици. Испод главе је ставио папучу да не би негде кренуо бос по трњу историје.
Лазарица је ваздан ту, као да она почиње на слово „А“.
Кад изгоре кућа сликара Милана Ђокића, „изгорело је све осим оне гвездене пећи која је све изазвала. А онда су једне ноћи дошли Цигани. И украдоше ону пећ. Тако се успоставила Божја правда.“[7]
Бата Ђидић је човек коме реалност није била потребна. Њему је била поребна суштина, а она је у малим стварима и у малим људима. Тамо је и Бог. И за том причом је он све време трагао, а био му је довољан само трептај па да се однекуд створи стих – птица. Стих је, иначе, најбољи конзерватор мисли, а песма му је једино право станиште. Кратка прича је ту негде. Готово да не разликујем кратку причу од песме. Наравно, има свакавих песама, а има и свакаквих прича, али ја мислим на оне одличне. Потребно је све да се нагура, а коферче мало, тескоба мора негде да се смести, а тескоба је велика и тражи свој простор, ако јој не учиниш може да пукне глава, може све да упропасти, а песник то зна, зато пажљиво пакује своје приче, под светлом пламена маслачка. Није реч о тесним ципелама па да тркнете преко пута код шустера да вам их прошири. Ово пре личи на оно кад се у ципели нашао неки гадан камен који жуља, реже, боде и треба га што пре избацити, али да би сте то урадили морате да се изујете и то пред публиком која урличе и навија, бесни, чека крв, док је комшија маслачак „озбиљно махао главом лево-десно, у знак негације...“.[8]
„У древној Грчкој све је могуће.“[9]
„Јебало га сирће.“[10]
Чим види гуштера, одмах види аждају: „И просу онако мали, праве крокодилске сузе.“[11]
Кад сам прегурао првих седамдесет и шест причица, записа, дођоше на ред Копаонички записи, онај први део нема име, није крштен, као да је писац негде журио. Да ли реч о еколошкој борби? Рекао бих да није, а може да буде. Није зато што се писац хвата за Копаоник као ја за Суву или за Стару планину. Тамо је све другачије него другде у свету, тамо је све боље и лепше. Лепше је и када није. Копаоник је као наше дете. А наша деца су најлепша. Тамо се природа буди и буни. Песник, овај пут у улози прозног писца, записничара, бележи оно што види и чује, а зна се да песник види даље и боље од обичних људи, чак и затворених очију, он види кораке биљке која се упутила ка небу, види њен „наум да досегне небо“[12]. Чује када у поноћ зазвоне јелке. „Копаоничка црква одјекује Србијом:“[13] Гледа очима тишине, „разрогаченом чујношћу“. Ипак би Зелени пред спавање требали деци читати Ђидићеве записе, можда ће их причица повести на Копаоник да удахну планину.
Оставио је Копаоник за крај да би ми „расцепио“ главу, да ме расцопа начисто. Да ме баци у амбис транса. Јелку може оборити ветар или гром, а „од неприродних појава то је начешће човек у природној величини. У свим другим случајевима јелка умире усправно“[14]. Лутао сам, пробијао сам се између мајсторских прича по падинама Копаоника, али нисам се плашио, уживао сам надајући се да ћу постати вук самотњак у некој напуштеној колиби Бате Ђидића, да и ја мало уживам у тишини, да осетим како је „најлепше доживети како нигде нема никог. У души чистина“. Али, „Данас у ова виртуелна времена са мобилним телефонима не можеш поштено ни да залуташ!“[15] Не можеш да се искобељаш из овог циркуса у коме „се сви праве луди, или нешто глуме“[16]. Најбоље би било када би свако глумио себе, али то је прилично тешко.
За крај овог текста споменућу мајсторију Љубише Ђидића у градњи минјатурне приче. Описујући непрекидно ламентирање Слободана Ж. Марковића, председника Фондације Десанке Максимовић, за Златним прстеном Багдале којим је она награђена, Ђидић пише:
„Тада више нисам могао да ћутим, али не рекох ни реч.
И он то чу.“[17]
Сигуран сам да нисам последњи читалац ове књиге, мада Бата више воли оне прве.
22. 9. 2021. У Нишу.
[1] Мома Димић на поводцу води аждају, стр. 23.
[2] Јоцина кућа, стр. 25.
[3] Исто.
[4] Коњовићев пејзаж, стр. 40.
[5] Мали есеј о њености, стр. 38.
[6] Драга својатања, стр. 41-42.
[7] Небески Цигани, стр.45.
[8] Сведочење комшије у време оилицијског часа, стр. 85.
[9] Море све избаци на површину, стр.90.
[10] Сирће, стр. 99.
[11] Раме за плакање, стр.122.
[12] Биљке путују ка небу, стр. 126.
[13] Света копаоничка звона, стр. 127.
[14] Јелке умиру усправно, стр. 134.
[15] Нигде никог, стр. 138.
[16] Кад су све битке изгубљене, стр.135.
[17] Тајна говора, стр.116.
