МОЈА БАБА
 |
| Стојан Богдановић, песник и математичар |
Моја баба Драгиња била је велика жена,
Имала је, поред осталог,
Све што жене њених година имају,
Још и упечатљиве као зифт црне бркове.
Од ране младости, па и као дете, била је слатка.
Имала је висок шећер.
Када је стигла у моје године,
На столу је била торта,
Одлучила је да се наједе.
И би шта би!
Због оних њених бркова
Нико јој се није дивио,
Сви су је се плашили.
Снахе су биле смотане,
А кћери обесне,
Да није било Драгиње,
Кућу би дигле на рогове.
Деда Николча је из печалбе долазио под јесен.
Кад би на Свету Петку поседали уз славски астал,
Солунац би усукао своје бркове,
Били су убедљиво дужи него бабини,
Издеклемовао би Оче наш
И почео да се хвали:
Моји синови…
На шта је одмах уследила бабина реакација:
Твоји синови,
Док сам ја децу чувала, теб' су свирке свириле,
А с'г, Твоји синови!
Не знам на кога сам се ја (из)метнуо,
Мрзи ме да се бријам,
Обашка то што се ту испод носа увек посечем!
