 |
| Књижевник Светолик Станковић |
НАШИХ ДАНА
Свици Мирослава Тодоровића у
мраку нашег доба
Преко књиге Мирослава Тодоровић
пОгледи из Трешњевице
Нишки културни центар, 2020.
ISSBN 978-86-6101-196-2
COBISS.SR-ID 20470537
П Л А Ч Н О В О Ј Е Р Е М И Ј Е Н А Ш И Х Д А Н А
Према (Или преко књиге) књизи пОГЛЕДИ ИЗ ТРЕШЊЕВИЦЕ*
Мирослава Тодоровића
Узмите ми све, оставите ми књиге. Ако ми узмете и њих тек онда ћете ми узети све. Само без књига бићу пуки сиромах. Док ми је и једне књиге бићу богат. Књига коју, после свих животних бродолома, носим са собом на моје острво спаса - Бабичко, управо је књига есеја – огледа, ‘’пОгледи из Трешњевице’’, Мирослава Тодоровића.
На дан 06.05.2021.године, Ђурђевдан, записујем:
‘’пОгледи из Трешњевице’’ књига је исконске мудрости, и лепоте српскога језика. Громовитим и језгровитим језиком, Новопретеча нашега доба, Мирослав Тодоровић, вапије у пустињи ововремене српске стварности, забринут над судбином Срба и Србије чији се пут опасно ближи понору без дна.
Ко хоће да чује, чуће.
Ко хоће да види, видеће.
Ко хоће да схвати, схватиће.
Хвала аутору.
На дику му и понос .
Поштење и храброст.’’
Текст који следи највећим делом су цитати из напред наведене књиге, у којој је сакупљена мудрост њеног аутора, али и великана људске мисли који су му духовни и интелектуални узори, па би исправније било да се именује као
МУДРОСЛОВИЈА
честитога и забринутог човека Мирослава Тодоровића.
_________________________
*Нишки културни центар, 2020.
Намеравам да потоњим генeрацијама понудим лексикон етич-ке, интелектуалне и људске мисли – забринутости, једног од ретких српских писаца који су спремни, и способни, да на свет, време и људе, нашега доба, гледају широм отворених очију, и успаванима шареним лажима, ватраљем суну истину у лице.
Моје су само оне реченице, (писане италиком ), које покушавају да дају везу међу појединим поглављима, мислима, размишљањима и коментарима цењеног аутора.
То, и ништа више.
Све мањкавости у тексту који је пред читаоцем падају, искључиво, на душу мене грешног Светолика Станковића; све евентуалне похвале заслужује искључиво Монтењ наших дана, Мирослав Тодоровић.)
З Л А Т Н О Д О Б А
Поражена снага
Старост је по својој природи тешка. Јер у старости дознаш да имаш и оно што не знаш. Јављају се органи, жигови, болови, сикирација. Стигне самоћа.
(Сам човек, готов ђаво, кажу у Јужној Србији).
Некада се над старим људима вршио лапот, јер нису могли да привређују. Погача на главу, син маљем и јачим замахом, сврши посао брзо и ефикасно, уз речи: ‘’Не убијам те ја већ овај хлеб.’’
У цивилизованом друштву стари људи живе то треће, златно, доба живота. Многи зиму проводе на Медитерану. Из Аустрије, наш човек који живи тамо, пише:’’Овде живот почиње у шездесетој години.’’
Наши пензионери стоје у редовима тражећи јевтиније, а и то јевтиније је скупо за српску пензију. Тако старост постаје жалост.
(Старост није радост, записао је Достојевски, а у Србији се то показује у најгорем облику.)
Народна мудрост лаконски дефинише ово стање:’’Стар курјак псећа спрдња.’’Пензионери су свима на сметњи. Породици и држави. Исцеђене као сунђер, онемоћале, одбацују их и једни и други.
(Највише онима којима су све дали, младост и најбоље године живота, снагу и ум. Функционерка међународног монетарног фонда, извесна Кристин Лагард, иначе дама у извесним годинама, забринуто изјављује како пензионери много коштају државе, па у том смислу ваља предузети нешто. Убрзо потом дошла је пандемија ковида 19 и масовно вакцинисање, нарочито пензионера, вакцинама чију ефикасност нико није проверавао. Многи вакцинисани преселише се у небеска ловишта. Политичари, шефови држава, па и српски актуелни, са својим подрепашима, сви богато плаћени од Фајзера, усрдно помогоше у тој нечасној работи.)
Срећна деца
која се докопаше запада заборавише родитеље. Јер, ‘’тамо је то тако’’ и нико се не буни.
(Јужносрбијанац, сељак, пошаље сина јединца на Грађевински факултет у Београду, овај заврши студије на време, ожени се колегиницом са архи-тектуре, запосле се у угледној и познатој компанији, добију велики стан, потом и два сина. Све као у бајци. Отац и мајка, негде доле на југу, у селу удаљеном од града, с поносом причају о успесима сина. Пролазе године а син све ређе обилази већ остареле ро-дитеље.
‘’Много ради, па нема време да дође’’, правдају га тужне старине. Мајка умре од туге... Отац остаје сам као пањ у шуми. Навалиле године и бољке, а он сам самцијат. Пише писма сину, моли за помоћ; тада није било ни обичног телефона, за мобилни није се ни знало; одговора нема па нема. Свакога дана излази на улицу и чека поштара, надајући се писму. Поштар се готово правда, ‘’нема писма чика Владо, извини, биће сутра.’’
Ускоро пада у постељу, непокретан. Комшије свакога дана чују вапај несрећног човека, ‘’жедан сам, жедан сам... дајте ми воде’’, севапа ради први комшија улази у собу и напоји боника. Тако данима. А писма нема. У то време његов син је негде на западу успешан послован човек који гради широм Европе. Несрећни отац умире у највећим мукама, сам, напуштен, гладан и жедан. Сахрањују га комшије добровољним прилозима у новцу и одећи.
А син згрће милионе долара, креће се у друштву успешних и познатих бизнисмена. Сасвим је заборавио одакле је и од кога кренуо да освоји свет. Тако је то у том свету!)
Нису ретке новинске вести које саопштавају о преминулим старцима у закључаним становима, па комшије примете њихов нестанак тек кад се осети неподношљив смрад. Разваљују врата у присуству сведока и представника власти. Како, и од чега, су живели, то никог не интересује.
(Старости, старости, посрано оружје, каже народна изрека.)
Отварају се сигурне куће, прихватилишта за старе (као за напуштене псе луталице), отварају се народне кухиње.
(Лопови, мафијаши, бизмисмени, полити-чари...хране се у ненародним кухињама, отетим од народа који преживљава у народним кухињама.)
Корисници народних кухиња, у Београду, су бивши директори (ко им је крив што се нису ‘’снашли’’, нису ‘’умели’’), уметници, писци, чланови удружења. Књига и слика никоме више није потребна. Ко би да чита, нема пара да купи; ко има пара не чита.
Однос државе према писцима и сликарима, у Србији, и не само у њој, вековима је исти – бага-телишући.
Не једном сам чуо: ’’Замлаћује се сас некакво писување, луд човек. Не гледа оној од које се живи него филозофира и млати грањке. Прва српска сликарка импресиониста, Надежда Петровић, после прве самосталне изложбе у Београду, доживела је невиђене нападе и багателисања. Докле је ишло лудило показује и пример једног критичара који је сликарку прогласио лудом и тражио да буде смештена у лудницу.
Милисав Лаповац је тражио од коџа Милоша да побије све писмене људе у Србији, јер од њих потичу сва зла и несреће.
Посланик Ранко Тајсић, у Скупштини Србије, предлаже исту казну за све оне који се баве дивитом и артијом.
Да ли се ишта променило отада до данас? Јесте. Методе су перфидније. Прећутати, добру књигу, добру изложбу слика. Аутора не помињати ни у на-знакама, поготово ако не дели страначка уверења са критичарима и ‘’жрецима’’ у култури, постављеним од актуелне власти. Таквог дрзника потиснути на маргине друштва, или, што је сигурније, у лудницу.
Бивша професорка, и песникиња у младости, због мизерне пензије, ради као чистачица у маркету свог бишег ђака; најгорег у разреду; повратника из иностранства.
Син у Америци, ћерка у Шведској, супруг, некада узоран домаћин у граду, отпутовао без повратне карте. Професорка у небраном грожђу у каквом се старост у Србији све чешће налази.
Од таквих прича не само да боли глава, распрскава се мозак. Десило се најгоре што се човеку може десити. Стигло златно доба и распршило некадашње илузије.
На све ово Мића Данојлић додаје, досипа со на живу рану:
Киша пада, биће града
Процветаће трн
Ој, животе, идиоте
Што си тако црн?
П У С Т О И Г Л У В О
Видео сам многе фабричке раднике и раднице, многе којима је тешко, што Папратна полако силази у град, у фабрике. Видео једне страшне очи. Не, за њих није фабрика, сељак индустријски радник по психологији остаје сељак. Све њих нешто вуче горе у брда. (Запис песника Радета Томића, из 1962. године.)
‘’Страшне очи’’, синтагма у којој је семенка велике теме о удесу српског сељака и села.
‘’И куће се од туге и самоте распадају’’, записује Мирослав Тодоровић. Таквих је кућа много у Србији, то су одавно виделе ‘’страшне очи’’ сељака, које су силом одведене у фабрике.
Црна чума, мрком метлом помела је српска села. Црна метла комунистичка. ( Ех, да је само кому-нистичка! Наставила је то и досистичка и напр-едњачка, америчко – европска, метла, а која ће метла докрајчити Србију, ни Бог не зна, јер је дигао руке од Срба.)
Треба отворити новине па видети сву трагику српскога села. У напуштеним кућама распадају се ле-шеви људи умрлих пре више месеци, нема ко да их сахрани. Или, још горе, због батина добијених од сина, мајка извршила самоубиство. И то је Србија.
А ово је почело давне 1945., жигосањем, па и стрељањем српских домаћина – ‘’кулака’’.
Експеримент са сељачким радним задругама је пропао, али несвршени ђак учитељске школе, Кардељ, смисли ново зло. Забрана чувања коза, сиротињских хранитељки. Шта тек рећи о откупима? Од домаћина направише пуку сиротињу. Сељаци – мученици без ореола. Ниједна их црква неће признати за свеце. Сељака је требало одвојити од њега самог, од суштине његовог бића. Град и фабрика идеалан је начин за ту опаку и прљаву работу.
Велики брат гледао је све то издалека и темељно нудио утопију, по програмима своје велике школе марифетлука.
Кад стасасмо за школу старији нам стално понављаху исти савет:
‘’Учи, да се не мучиш, учи да не радиш, да се запослиш, да имаш први. Да изађеш из опанака, будеш господин. Учили смо, колико је ко могао и знао. ‘’Не бива од свако дрво свирајка’’, каже народ. Најбољи одоше у свет, то чине и данас, наши унуци.
Савремени данак у људима који Запад узима је тихо уништавање народа, луцидно примећује Мирпслав Тодоровић.
Али, оста Србија и без блага (стоке), па купује месо из Бугарске, Мађарске, Аргентине...
Наша докона младеж, чак и средовечни људи, блеје, ‘’убијају време’’, освањују у кафићима и на сплавовима, ‘’ваљају дрогу’’ и убијају једни друге због дугова или, често, из забаве.
Тамо где су се белела непрегледна стада, сада су пусталије или викенд куће, хотели, објекти ‘’високог туризма’’, што му дође на исто. Не одјекују брда са којих се некада дозивало.
‘’Пусто и глуво (све је), нико се не одазива позном повратнику.’’
Б Е Р Б А М А Л И Н А
...да ради земљу, од које би узет.
Мојс. 3. 23.
Зајапуре крајем јуна у зрењу плодови малина.
Које засадих невеселе 1993. У време санкција
Рата у Босни Општег расула Принудних одмора
С мајком Јеленом која је држала кућу а ја имао где да дођем
Исекао сам у забрану код стјене кочеве Изнео на плећима
Већ идуће године побио и пионирски зтегао жицу
Мој малињк су обсјавали први јутарњи зраци
Расле у шипражју су стабљике Башкарила жива ограда зелена
Птице у лишћу правиле гнезда Пијукали у време бербе тичићи
Док сам изгнанички боравио у Нишу и диљем земног шара
Трава је дивље бујала Ластари комотно расли
Отуда су плодови у моме малињаку били сирото ситни
Али моја жеља да лечим душу била је једина вајда
Брао сам и печурке Данима ишао кроз шуму Доконао
Седео увече на гробљу Свеловини Читао из видокруга
венца у топлину летњу утонулих брда Понекад би
засветлуцао и стих који нисам записивао
Оживи село Путеви Све забруји у време брања малина
Довикују се и брда Музика са транзистора плави пропланке
И ево након тридесет година упознајем рођаке и школске другове
Задоцнело зборимо и тражимо заборављени за све ваљане речи За године узаман проведене по белом свету
И залуд се питамо где све неста у чије приче мину дим
Брундају камиони Повици све ће то замрети крајем јула
Вратиће се у варош малинари У исконску тишину утонуће
село Малина се бере читав месец Свакодневно се сустижу у зрењу Пламиње бобица светли у пластичним гајбицама
2 – 3 кг. Хиљаду пута треба сегнути руком међ зелене листове
Нема времена за предах Ни за трпезу Да је бар воде
Обамру мишићи Укочи се рука Врелина небеска жари немилице
Док се хрпа гајби роји у хладовини подрума У сенци дрвљаника
А кад се берба заврши обране стабљике се осуше – угину
Сечем их износим у пласт за ватру слажем
Младице нове ће идуће године донети плодове Све ће се поновити
Увече док сенке се гусну у мрак брда мириси стишавају
Превозим колицим гајбице кроз зрелу светлост трава
Као Јов и овде охо – хо прича са скромном бербом Стиховим
И мислима које се искре у измаглици околних брда
Наше малине ће упаковане одвести у свет
Уместо берача који ће поново копати орезивати и брати
Ове пурпурне бобице крцате мирисима заменићемо за новац
По цени коју одреди онај што не зна муку пута до зрелог плода
А новац ће нам дабоме појести инфлација и још у рукама
Претворити у шарене листиће са ликовима у прошлости знаних писаца
Имаћу само успомену на лето проведено у родној Трешњевици
И овај запис који ће се временом преобратити у песму Сећање
(1995. – 1998)
Трешњевица
Тамно и дубоко, Апостроф, Београд, 2002.
Застајем код овог лирског записа на нимало лирску тему. Да, бејаху то ужасне деведесете. Бејаху то године невиђаних санкција које Србији заведе демонкраторски Запад. ‘’Цивилизовани западњаци, пуни милосрђа’’, уморише грозном смрћу тек рођене бебе у бањалучком породилишти, ускративши им кисеоник! само зато што су се дрзнули да се роде као Српчићи. Боже, ако Те има, зашто ћутиш?!
Ако се икада буде писала историја бешчашћа да се никако не сме заборавити.
Бејаху то године инфлације какву свет одавно није видео. Сви смо били богати милијардери, црног ли нам богатства. Градови постадоше стецишта невиђене сиротиње. Гледао сам своју супругу, меди-цинску сестру, како плаче јер за месечну плату није могла да купи кесицу смокија. Огадио јој се смоки за цео живот.
Бејаху то године кад инжењери, техничари, мајстори и чиновници похрлише на имања остала им од очева и дедова, е да би како тако преживели. Многи се определише за гајење малина, наивно верујући да ће им та биљка надоместити плату коју су дотада примали.
Како су прошли најбоље објашњава Мирослав овим својим текстом. Ако свако зло има и своје добро, онда је добро у томе што се вратисмо тамо одакле смо кренули, да лечимо душу, и у самовању преиспитујемо себе где смо то погрешили. Шта смо ми, сељачки синови и унуци, тражили у јебеним градовима, тим душегупкама за нас навикле на широке просторе и далеке видике.
Како смо били тако кратковиди да не схватимо подвалу која нам је потурана од првог дана по уласку у ђачке клупе. ‘’Учи да се не мучиш, учи да не радиш.’’ Бејаше то подвала над подвалама. А наши родитељи, мученици свикли свакој невољи, повероваше и они у ову подвалу. Та подвала ишла је донекле, док се велики мрештар задуживао, и скитао, по белом свету, а ми блејали му оде, панегирике и химне, уљуљкивани у лажне снове благостања и лагодног живота. А онда, све се сломило преко ноћи. Диван сан постао је грозоморна јава. Отуда сви постадосмо малинари, да бисмо поново схватили како смо преварени и насамарени као магарци, и још горе од тога.
Овај текст Мирослава Тодоровића остаће као најснажнија оптужба, али и сведочаноство, о ужасима кроз које смо прошли. Да ли смо прошли?
Б Е Р Б А М А Л И Н А, 2
За Лилу
НОЋНА тама се нечујно слива у предео, таложи у шуме, лисје...траву, одлази на починак.
Буди се ноћна тишина. Руј зоре свечано догорева и тиња.
Поглај, о Мирославе, ту чудесну светлост, изван описа је сваке речи живих.
Злати се врх Остреша.
Нешто тајанствено слутиш, а не видиш то што трепери невидљиво, у простору између брда. Гледаш како Зорњача тијо нестаје у плавети небеској, мистерији њеној.
И руј зоре бледи, утапа у плавет јутра.
Гледаш капљице росе, светлуцају читљивије од сцаке речи.
ВИДИШ говорљиву боју земље, знаш сав јад јалове прљуше, пркос горке смонице.
Земља је твој учитељ.
Она све зна, небо над њом гледа/ш.
Зрачак којино заискри у капи росе и, на трен, укаже на библијска искуства поезије.
Ведре рафлексије јутарње светлости бујају у измаглици испарења иза чијег се зара назиру силуете брда.
Признајем, нисам скоро читао овакву п о е з и ј у јутра. Врх!
Потом долази најсувопарнија животна проза.
А ти се већ у малињаку, убираш пурпурне плодове, слажеш их у пластичну гајбицу, предајеш покретима у које се преображаваш. Чујеш веселе повике берача и берачица, пој косова слушаш, удишеш мирисе, душу земље осећаш...
Ал’, лирика јутра, крцата мирисима земље, и ‘тичјим појем, не хаје за речи, и повике земних...
И опет, из нјпрозаичније прозе, плеоназам
је намеран, проговара п е с н и к Мирослав. Библијско искуство поезије!
2.
ВРУЋИНА испред поднева почиње да дави, умор ме све више плави, већ утрнуле руке механички по/сежу за бобицама малина. Понека презрела, са зањихане гранчице опадне. Ако помислош да ће пропасти, али, она се спасла, неку ће семенку прихватити земља, већ на пролеће, обрадоваће те зелени пламичак стабљичице загледан у небо – колевку свега. Јер, ако зрно не умре у земљи, неће бити живота, пише у Књизи над књигама.
После свега, знаш, горе су сви одговори, овде питања. Око поднева, већ балдисао од силног сагињања, од бруја жеге ( утихнуле су и птице...) тражим предах у мрежи коју сам разапео између две давно засађене смреке. Опружим се. Већ стар, знам, одавно нисам за овај посао.
ЧИТАМ, у предаху, есеј ‘’О путовању’’ Вилијама Хазлита, да заборавим на муку брања малина.
‘’Путовање је једна од најпријатнијих ствари на овом свету. Ја волим да путујем сам; могу да уживам у друштву у затвореној просторији, али напољу, природа ми је довољно друштво. Тада, најмање сам усамљен када сам сам:
The felds his study, nature was his book.
(Поља му беху наук, а природа књига.)
‘’Не видим у чему је смисао да се хода и говори у исто време. Волим усамљенист, када јој се препустим, ради ње саме; а не тражим ни пријареља, тамо где склоних себе сама, којем могу да пришапнем да слатка је осама.
РЕЧИ исписане пре, скоро, два столећа, речи које ме осећају и које ме доживљавају као своје. То што је давно написано блиско је мом осећању и чини ми се да бих скоро исте речи исписао.
УМОР у раменима потмуло расте, осећам укоченост, туп бол.
У раменима, потмуло кљује у леђима, чујем дамарање мишића, а цело тело се предаје покретима, сада сам у власти тих покрета.
СЕТИ се ‘’Књиге о Јову’’, о Мирославе, стави све у стих/ове, међ редове ове, еда се речи твоје разговоре, да знано и ниње и присно потврде, да нема ништа ново пд сунцем.
Довде Испаштамо време црне транзиције, срушен је један систем, други није успостављен. Нашли смо се на голој ледини, јебени и збуњени, доцно прогледали, касно истину спознали, позно памети дозвали. Не важе дипломе, коме више треба твоје знање и звање, чему речи, зашто књиге?
Сјатили се берачи са свих страна: Прибоја, Крагујевца, Лесковца...До јуче правили аутомобиле, били самоуправљачи, чекали срећну будућност, данас, ево, бауљају по малињацима, са гајбицама у рукама.. Иду уморно, гледају суморно, у чуду, немо, питају: шта ово би?
А сељаци ликују, хоћете леба без мотике, ааа?
Над пејзажом овог записа кружи јастреб, мотри згора заталасано зеленило које летња јара шапутом жутих боја на јесен опомиње. Опомиње и на крај бербе иза које ће се умор и несаница сталожити у запис у којем ћу тумарати загледан у кирику родног крајолика.
Идућег лета прича че се поновити, јер: ‘’Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити и нема ништа ново под сунцем.’’ (Проп. 1.9)
У празним погледима малинара видео си немоћ, из ћутања чуо библијског Јова.
Летње вече, тек сам се вратио из шетње. Звони телефон. Са друге стране колегиница, тазе пензионерка. Знам је ао врсну електротехничарку. Муж умро, ћерке у белом свету. Гласом који не личи нимало на њен, питам ме могу ли да је препоручим некоме у Бабичком, да бере малине, јер јој је пензија танка и недовољна да подмири ни основне трошкове.
Ћутим подуже, осећам њено нервозно ишчекивање одгвора. Одговарам, бог зна колико се извињавајући, не познајем никог коме су потребни берачи малина, а навалица незапосленог народа је огромна. Долазе господа од Београда до Лесковца. Дошао ђаво по своје. Захваљује ми тужним гласом. Спустам слушалицу и псујем: ‘’Јебем те судбино, зар сам баш морао да се родим. У овом времену и на овим просторима.
Б Е Р А Ч И М А Л И Н А
Политика, 11.септембар, страна 5. доноси текст:
‘’Полицијски кордон зауставио малинаре’’, Ивањица; ''Јаке полицијске снаге...’’ Да те снаге могу бити веома јаке малинари су се уверили 3. августа 2011., на граници двеју општина: Ариље и Пожеге, између села Грдовића и Вирова. ‘’Јаке снаге’’ демократске полиције, наследнице недемократске милиције, стале су на пут да спрече намучене сељаке да иду по правду у стони Београд.
У дугачкој колони: лица испијена, трактори прастари, погледи очајни. Јер малина је овде живот. Одржва село, које оживи у време брања малина, а поле све утихне.
Широм Србије никоше хладњаче, обогати се српски језик још једном речи: хладњачари. Вешти и беспризорни ‘’хладњачари’’ сместише своје гојазне гузице у најновије мерцедесе. Притом, на памет им не пада да је то од туђе муке, од малине и оних што су је гајили.
Да би се произвео килограм малине потребно је уложити 105 динара. Хладњачари одредише откупну цену 85 динара. А тек берачи малина! Тужна је то и преварена фела људи. Долазе из Прибоја, они што су каамионе правили, из Крагујевца до јуче мајстора за аутомобиле, стиже вазда убога сиротиња из Јужне Србије. Стижу са свих страна. Негдањи самоуправљачи и ‘’власници над средствима за производњу’’, ударници и хероји рада, преко ноћи постадоше ‘’бивши људи’’, без коре хлеба, збуњени, разочарани и на маргине бачени.
Међу њима су млади и стари, пензионери, незапослени правници, економисти, професори, лекари...(Златно доба транзиције, као резултат велишанствене победе демократије, 5.октобра 2000.године.)
А за цену малине, малинари морају да се туку са полицијом, е да би искамчили који динар више. Поред батина, добили су обећања о већој цени.
Обећање лудом радовање.
Када сам са скупштинске говорнице локалног парламента питао шта општнска влада мисли да предузме по питању откупа млина, мислећи на цену и завођење реда код откупа , да не би вршљаки накупци и остали профитери, нико ме од чланова владе није удостојо одговора. По несрећи, међу одборницима било је много сељљакаа који су ме гледали као с ума сишавшег. Наиме, били су то повртари из моравских села, па их она планинска сиротиња, која се бакће малином, није занимала.
На једном збору грађана извиђдм сам, као комуњара, кад сам предложио да се месна хладњача, и земљорадничка задруга, чији кооперанти производе до сто вагона малине, интегришу и тако не дозволе вршљање накупаца. Уа комуњаро, нећемо комунизам! Одјекивала је сала задруге. На крају, све се завршило у нашем стилу и маниру. Задруга је растурена, пропала, људи, у набољим животним годинама, остали без посла. Хладњачу је купио белосветски хохштаплер и уцењује оно преосталих малинара, како му се прохте и по личном ћефу.
Из књиге, у припреми: „ПЛАЧ НОВОЈЕРЕМИЈЕ НАШИХ ДАНА.“
