Живојин ЋЕЛИЋ и Стојан БОГДАНОВИЋ:МЕРА И РАЧУН О МЕРИ

Живојин ЋЕЛИЋ

Живојин Ћелић

МЕРА

Ако се време састоји од свих нама познатих делова и делића

од чега се састоји вечност?

Постоји ли мера за неизмерљиво?

*

Они који овладају вешти
нама рачунања остају заувек у кругу времена.

Ретки

којима се посрећи да не кроче
из пространства Духа
знаће о чему је Реч (Логос)
јер (им је дато Да) знају!

*

Пре

по

рука:

чита

ти

л а г а н о . . .

28.5.2019.

Београд

Стојан БОГДАНОВИЋ

Стојан Богдановић

РАЧУН О МЕРИ

Вечност је реч која се код нас, а и другде, употребљава као замена за реч бесконачно. У том смислу су почели да је користе они који су заборавили да су некада људи живели вековима. Када се људско живљење скратило, онда је почео вапај за вечношћу. А век је кратко време. Дакле, човек би да живи кратко, а да му то траје бесконачно. То му може обезбедити само мисао, јер она је Мајка Божја. Она је вечна и протеже се до промисли, до Бога.

Софиста Протагора је говорио:„Човек је мера свих ствари, при чему сваки човек има своју посебну истину.“ Џабе су Платон и Аристотел опањкавали софисте. Они су ипак утрли пут релативности, а није занемарљив њихов допринос одбрани права човековог. Пустите Ајнштајна, он је живео у свом релативном времену.

И Блез Паскал је мислио да „Мисао чини човекову величину.“.

Ако човек не зна шта је истина, онда  треба да измисли своју.

Истина је према човеку.

Они који почну да рачунају са истином остаће у свом „кругу времена“, а у том вртлогу, у црној рупи рачуна, изгубиће све време овог света.

Рачун се ипак своди на крају!

Стојан БОГДАНОВИЋ: КРШТЕЊЕ

КРШТЕЊЕ

             Кад је реч о крштењу данас, морамо се сложити са Паскалом: „Када је црква била у повоју, катехумени, кандидати за крштење, били су подучавани. Другим речима, они су, пре крштења, морали подробно изучити мистерије вере, окајати свој пређашњи живот, стећи огромно знање о величини и узвишености вероисповести, и о основама хришћанства. Они су, дакле, након истинског и очигледног преобраћања срца, након преживљеног периода страсне жудње за крштењем, заувек приступали изабраној вери.“ 

И у житијима светих отаца пише да је тако било, да су било подвижници.

              Паскал примећује да се тај обичај изметнуо, те да се деца крсте одмох по рођењу. Наравно, без свести о вери, угурани су у хришћанство против своје воље. "Познавање вере више није предуслов за пријем у Цркву" – и са овим Паскловим тврђењем ћемо се сложити.

             Приметимо да је овде могао навести и она покрштавања која су вршена по Латинској Америци под претњом смрћу. То су радиле и друге религије. Није то било својствено само хришћанству. Али, ако је великом апологети Паскалу то промакло у тексту Првобитни хришћани и хришћани данас, чије су поставке истрпеле зубе времена, које су важеће и данас, његова је апологија ипак штампана у Мислима, нажалост, постхумно.

 По питању крштења и односа према вери није се ништа изменило од Паскала до данас. А и не верујем да ће икада. „Црква од своје пастве захтева ништа мање од савршенства.“ – а требало би да то захтева и од пастира. И то најпре од њих. Кад бисмо то имали, онда не би држава поправљала Цркву, не би судила поповима за напаствовање деце и за друге разноразне лоповлуке, па и хедонизам. Све је наопако, а то је опако!
           Данас се у цркву улази крштењем по рођењу, дакле, не својом вољом. 
           Данас се у цркву улази донацијама, а где-где и оружјем. 
           Данас се у цркву улази рушењем комшијине куће.

           Данас се у цркву улази да би подметнули бомбу.

           Данас се у цркву улази да би је опљачкали.

           Данас се у цркву улази да би је онередили.

           Данас, а сутра?!

Стојан БОГДАНОВИЋ: ВРЕМЕ

ВРЕМЕ

Стојан Богдановић

Што се времена тиче, ту постоји много проблема о егзистенцији па и о природи времена. Питање је да ли је време димензија простора или је време независно од простора? Питање је да ли време има само једну димензију како се до сада третирало у физици? Ако се може изаћи из неког простора, или како су до скора тврдили физичари и филозофи физике да се из црне рупе не може изаћи, па су се неки од њих предомислили, међу њима и Стивен Хокинг (1942-2018), питање је, да ли се може изаћи из времена? Ако се може изаћи из времена, да ли се тада може остати у истом простору, или се мора изаћи и из простора? Ако се простор може кривити, да ли се и време савија? Да ли гравитација савија време? Као да се време креће по круговима чији је центар мисао. Ако време не постоји, онда постоје безвремени људи или су то ванвремнски или су исти само немају свест о томе. То би се могло дешавати у безвременском простору. Неки физичари су забринути како би математика описивала ове ситуације са временом и без времена. Било је случајева да је математика описала нешто, а да је то нешто пронађено много касније. На пример, Аполоније (262-190) из Перге је пронашао конусне пресеке, а Кеплер (1571-1630) је после скоро два миленијума доказивао да земља ротира око сунца по елипси. Сад већ ни то Кеплерово није као што се мислили, јер путања земље зависи од кретања целокупног сунчевог система.

Простор се данас прави према проблему који би требало решити?! 

Време је новац тврде трговци. Мислим да они налазе такве просторе у којима је то истина. Исус се сукобљавао са трговцима. Сукоби још трају. Новац није више монета за поткусуривање. У стању је да избуши границе и оног простора који нисте ни сањали.

Ипак, ако кренете на време, постоји могућност да мотка остане чиста!

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАСТРАШУЈУЋА СФЕРА ЧИЈИ ЈЕ ЦЕНТАР МИСАО

ЗАСТРАШУЈУЋА СФЕРА ЧИЈИ ЈЕ ЦЕНТАР МИСАО

Блез Паскал (1623-1662)

            Човек је одвајкада тежио да буде у центру збивања. Он је небо снабдео Богом и поверио му душе својих предака иначе би оно било само једна обична провалија која гута погледе, која је способна да прогута сваки поглед. Ни Паскал није одолео небу. И он се пожалио на страх који оно изазива. Писао је: „Застрашујућа сфера, чији центар је свуда а кружница нигде.“ Осећао се усамљено, тражио је одговоре о космосу, али одговора није било па је и он потражио друштво Бога. Бог је тај центар који су сви тражили од Ксенофона надаље. Иначе Х.Л. Борхес у своме тексту Паскалова сфера (Нова истраживања, Београд, Паидеиа 2018), нам открива да та мисао о „застрашујућој сфери“ оригинално није Паскалова, те да сличних, па чак и идентичних записа је било и неколико миленијума пре Паскала. С обзиром на Паскалову ерудицију логично би било закључити да све оне мисли из Борхеосве Паскалове сфере Паскалу нису биле непознате. А зашто је Борхес насловио свој текст именом Паскала на то питање ћете морати сами да потражите одговор.

            Ако се којем читаоцу ова истина не свиђа, најбоље је да измисли своју истину, или бар да покуша да одагна мрзост и потврди истину. А човек се комотно осећа само у својој истини. Чак и ако усвоји туђу истину она ће бити његова. Ако је то искрено, она неће бити пасторка. Исказ,све је истина доводи до парадокса. Ако већ знамо да све није истина, онда су шансе велике да откријемо истину, ако не можете да је откријете, онда пробајте да је измислите. Ако сте се одлучили за лењост, онда ћете живети у лажи, у блату. Свиње воле тако. А човек се осећа комотно само у својој чистој мисли, у свом Богу, чак и да је реч о Паскалу, коме се ево дивим. Али, не заборавите Х.Л. Борхеса (1899-1986)! Она проблематична, „застрашујућа сфера“ јесте то зато што јој је центар свуда, због тога што јој је центар мисао коју понекад зовемо Бог. А Он је свуда.

15.5.19. Ниш

Стојан БОГДАНОВИЋ: О КЊИЗИ ТЕКСТОВА УВОД У ВАКУУМ Б. ПАСКАЛА II

Блез Паскал (1623-1662)

О КЊИЗИ ТЕКСТОВА УВОД У ВАКУУМ Б. ПАСКАЛА  II  

           Већи део текста Паскал је посветио проблему дељења простора, трагајући за најмањим простором. Било би логично да најмањи простор буде нула простор, али није. Деобом простора се као резултат добија нула простор само у случају када делимо нула простор. Овај закључак би се могао уопштити на деобу било којег објекта, па и на бројеве као објекте неке математичке теорије. Како год нешто делили и колико год пута то радили не може се као резултат добити ништа. Не може се нешто поделити на неколико ништа, па када саберемо та ништа онда нећемо добити оно нешто, него ништа. Тако бисмо коначно добили да је нешто једнако са ништа. Друго је питање како ефективно спроводити деобу.

            Подсетимо, иако је живот људски ограничен, неки кажу и коначан, мисао је бесконачна, јер мисао је Мајка Божја. Мисао може да да пригрли цео свет. Б. Паскал  каже: „Нема ниједног математичара који не верује да је простор бесконачно дељив. Математика не би могла постојати без тога закона, као што ни човек не може опстати без душе.“ Чему ова компарација, ако није у птању, Верујем, дакле постојим?

           Бесконачно дељење простора како га је Паскал описао у овом свом трактату није математички проблем. Више је физички, а још више филозофски. Уосталом, Паскал је говорећи  једном о теологији рекао: „Боље је да сам се држао филозофије моје једине струке.“

            Паскалов текст О геометријском духу многи сматрају апологијом математичке методе. Ако би се текст односио на одбрану, онда се из текста не види од кога је Паскал бранио математички метод. Пре би се ово могло крстити препоруком или залагањем за математички метод, па чак се овај текст може назвати и одом математици. Овај Паскалов текст се може звати и Страшило јер је вековима плашио недоучене. Он их и данас плаши што доказује и пратећи текст у овој збирци од неколико Паскалових текстова чији је значај само историјски. Ваљда је због тога и споменута историчарка књижевности Матија Гргат коју преводилац парафразира „да знаност, у чију вредност не сумњамо, не вреди много ако не испуњава човеков основни духовни императив: упознавање Бога.“. У импресуму је напоменуто да је преводилац по питањима математике консултовао своју школску другарицу, а боље је било да консултовао неког ко се бави филозофијом математике, а још боље је да је рукопис снабдевен поговором неког таквог стручњака. Тада оцене текстова Б. Паскала не би биле паушалне и свакако не би шкодиле Паскалу већ би му обезбеђивале место које је овај горостас књижевности и науке заслужио.