 |
| Стојан Богдановић, кадар из филма "Математика јечиста поезија" |
Брзо се види да ли је неко писац или глумац. Неки су глумили писца. Било је одличних глумаца. Сретао сам и писце мученике. Много су се мучили писањем. Било је задивљујуће, али тужно. Ја сам морао да глумим себе. Видећемо какав ће то бити филм. Неки су, макар да је реч и о таквим писцима као што је Лав Толстој, који је по тврђењу мог колеге професора др Јована Кечкића[1], користили математичке методе при писању романа. Како и не би, зар је без математике могуће контролисати онолики број ликова у роману „Рат и мир“. Математику је немогуће избећи, иако многи тврде да не знају математику, а и да је не воле. Опрости им Боже, не знају... Др Кечкић је свој текст о томе објавио у београдском часопису „Савременик“. Нажалост, часопис који излази 70 година није дигитализован, те не могу овде написати тачну референцу. Због тога, наравно оптужујем Министарство културе. Као да су у том министарству ваздан постављани министри који су оперисани од културе. „Математика је чиста поезија“ то је наслов филма Страхиње – Стралета Лукића. О томе, а и нешто ан пасан, ћу забележити неколико цртица, а покушаћу да како рече моја пријатељица Весна Субић, Натегнем осмех као праћку па да онда гађам надрндане.
 |
| Стојан и Страхиња у Нишу |
Поново сам у Панчеву. Рекох, ко се једанпут напије Тамишке воде... Кривац је мој пријатељ књижевник Милован Лукић. Он и његов син су наумили да сниме филм о једном професору. Могло је овде да се напише о јадном професору или о ојађеном професору. Они нису мислили тако, а и сада (не) мисле, али ја мислим.
 |
| Стојан и Милован у Панчеву |
У Панчево сам се доселио 1965. Године. Jош сам био студент. Краће време смо живели код женине тетке Драге која је била секретар гимназије док је њен муж Емил био професор физике у истој школи. Потом смо нашли стан! Нас троје смо живели у предсобљу! куће код једне удовице, госпође Десе Бранкован, у улици Доктора Касапиновића. Мислим да нам је издала собу да бисмо јој чували врата од хаустора. Једном студенту сам давао кључ од собе (предсобља!) да би се мало волео са својом девојком. За то време ја сам са госпођом Бранкован гледао ТВ, навијао сам га до даске, њој није сметало, јер је била госпођа у годинама, помало тврда на ушима. Моја жена која је била пред порођајем није подносила дуван, а ја сам пушио као Турчин, те је за то време она одлазила у посету својој тетки. У предсобљу које је некада служило и као чекаоница за оне који су пословали са господином Бранкованом намeстио сам пећ на нафту – лож уље. Било је топло, али је пећ гутала нафту као ала, јер су плафони били високи, а и столарија је била помало раштимована, па спољна врата, итд. Мартин ми је довозио лож уље. Буре је било велико, али и зима је била дуга. Мартин је био зомби, али је био поштен, тачан и вредан. То што није умео да говори није ми сметало. Одлазио је редовно у цркву. Паре му је узимала родбина. У комшилуку, у штампарији је радио Миша метер, био је и боксер. Укоричио ми је магистарски рад, а потом и докторску дисертацију. Тада сам донео флашу вињака да частим Мишу. Усладио нам се вињачић па сам касније годинама навраћао код Мише. Био је сјајан словослагач. А за време боксовања оглувео је. Ни то ми није сметало. Лепо смо ћутали и пијуцкали. Додуше, он је за то време и радио. Доктор Ф. jе стално навраћао код госпође. Она му се жалила да јој вене цвеће у башти. Замислите, он је открио да је то зато што ја мокрим по њему. Матори јарац је говорио да сам ја Ајнштајн, а био је љубоморан што он није могао људски да пишки. Њој је био потребан неко ко зна немачки и мађарски, остало је она знала. Ја сам само сведок приче о цвећу. Ве-це је био у дну дворишта, а цвеће је било близу. То је био његов проблем. Осим тога, цвеће не подноси слану воду. Дакле, и у оно време су постојали доктори који се у све разумеју као Марица у кривак. Због родне равноправности написаћу овде и ову варијанту, Као Марко у кривак! Кад нам се родио син, госпођа нам је дозволила да можемо корпу са дететом да изнесемо на терасу. Дала нам је и клавирску столицу на којој смо увече стављали корпицу са дететом. Дете је брзо порасло и једног дана се изврнуло заједно са корпом. Неки су тврдили због тврде столице да ће постати пијаниста.
Емил Марошан[2], угледни професор гимназије „Урош Предић“ у Панчеву, био је један од најпоштенијих људи које сам срео у животу. Предавао је физику. На другој години студија сам га нешто питао, а он је брзо извадио физику од Сирса, на немачком, и рекао ми, Ево овде прочитај, али то није било довољно. Морао је да ми објасни јер ја нисам знао немачки. Када сам почео да радим у панчевачкој гимназији одлазио сам на његове часове, да слушам, да учим, била је то савршена организација часа, када је Марошан ставио тачку у доњем десном углу табле, тог момента је звонило. Касније су ме неки моји студенти питали како сам могао то да тако организујем час као одговор ја сам се само мало насмешио. Емил је био тачан као швајцарац, а није био сат. Када је дипломирао физику били су неки избори и пошто се Емил није слагао са тадашњом владавином није изашао на изборе. Али није ни добио намештење. Морао је да чека нове изборе, након чега је био распоређен у Лесковцу. На крају школске године позвао га је директор школе и упозорио да би требало да (про)пусти сина неког локалног главешине, на то је Марошан одмахнуо и рекао директору, Али он не зна физику. Када је Марошан дошао августа да био обавио поправни испит њега је чекало писмо господина министра просвете у коме је писало: „Премештен, по потреби службе, у Куманово.“ Тамо се и оженио. Почео је рат. Вратио се у Панчево. Пријатељи су га запиткивали да ли је научио македонски, а он је одговарао, Не, нисам никада знао када треба да погрешим у падежу! Био је неко време и директор, а онда су дошли комунисти. Рекли су му да би требало да постане члан партије. Он је одбио рекавши да је сада бесмислено да то учини када није постао члан за време рата. Наш колега Црњански се стално жалио министру: „Преврћем се, дакле, на справама, пред ученицима, у Панчеву...“ Професор Емил Марошан није био превртач. Када је његов син Божидар стасао за гимназију, тамо је физику предавала и професорка Вера Ћурчин чији је син био вршњак Божидаров. Госпођа Ћурчин је инсистирала да им професор буде Марошан. На крају школске године рођаци и пријатељи Марошанових су у чуду питали Божидара како то да има четворку из физике, а он је слегао раменима и одговарао, Па мени је предавао професор Марошан. Последњи пут када сам видео ову људску громаду, срео сам га у парку у центру Панчева, био је пензионер, упутио се на раднички универзитет, тамо је предавао. Питао сам га шта ће му то, рече ми да мора да плаћа неке дажбине, а ја га у шали упитах, Па што сте студирали за професора? Одмах ми је одговорио: „Кад сам ја уписао студије, онда је професор био господин. А што си ти студирао за професора?“ Емил Марошан је био господин професор.
 |
| Гордана, Стојан, Емил, Драга, Борислава и мали Миодраг |
На брзину сам напустио Грчку да бих присуствовао премијери филма у Панчеву.
Милован ме звао неколико пута. Нисам одговарао на те позиве. Једнапут нисам чуо, као да је то нормално за моје године, али да се похвалим, и када не чујем тај проклети телефон звони ми у ушима. Ко звони, и зашто звони, не знам. Знају доктори, али ја их избегавам, осим када ме негде заступе, на пијаци, на пример. У таквим ситуацијама да би доктори показали своју докторску надмоћ обавезно ме муну палцем у стомак. Као да ја не знам да сам шкембав. Други пут нисам био у ситуацији да се јавим. Једноставно, уста су ми била пуна, а после сам заборавио. Нико ми то не верује. Јер многи ме памте када сам био при свој својој памети и када сам добро памтио, али ја више нисам тај, нисам им то ни рекао, а они си мисле. Нек мисле људи кад могу и кад им се тако свиђа. Да признам, у поверењу, сада сам дошао у неку фазу коју не умем да дефинишем, али биће свима јасно ако кажем да се у овој фази сећам само разних глупости. Ето, то ми нико не верује, али ја им не могу ништа. Много их има и замислите сада да морам свакој будали да објашњавам да сам излапео. Па куда би нас то одвело. Зна се куда, него не морамо да журимо. Дођосмо мој пријатељ Милован и ја дотле да се он наљутио на мене, и то опасно, чак је и претио и негодовао, није псовао, али мени се чинило, замало. Некако смо се договорили да се видимо у Нишу. Не рече о чему је реч. Још ми натукну, желео бих да те изненадим.
Миловану се одавно свиђала моја поезија. Једном, још кад смо били комшије на Котежу у Панчеву позвао ме је да дођем код њега. Уђем у његову собу и затворим врата, а она сва излепљена стиховима из моје књиге Биг Бен коју је тих дана објавила Књижевна омладина Србије у едицији Пегаз. То је било 1977. године. А тек 2016. када су Васа Павковић и он представљали моју књигу Зид у Градској библотеци у Панчеву јавно је признао да спадам у његове омиљене песнике. Не пропушта прилику ни сада да потегне Биг Бен. Кажу да је за то време Биг Бен била култна авангардна књига.
БИГ БЕН
Дође до дежурног бога
Он је уведе у собу генерално/г
Зна се
Генерална проба
Брзо су то свршили
Затим улази Г директор
Директ/орални разговор
То дуго траје
И врло је Д
После свега
Он је предаје искусним саветницима
Уводе је у посао
И изводе је
Испит за испитом
Искушења велика
Срећом све их је положила
И сад ради као Биг Бен
И у договoрени дан, сат и годину, зазвони неко на вратима. Овај пут сам чуо. Отворим, Милован држи цвеће, обукао је и одело, а његов син Срахиња – Страле, држи флашу. Накезили се обојица, од ува до ува. Изљубисмо се по три пута, дакле, мени је припало шест пута, а њима по три пута. Да и ја једном будем у предности. Поседасмо, очас се ту нађе и шљива „Боњинка“:
Мученица ти је у Великом Боњинцу као Бог,
Спомињу је при рођењу, на крштењу,
приликом венчања, на сахранaма
и у свим другим приликама и неприликама.
А и Малог Боњу су задојили цујком.
(Песник, Ниш, Наис-принт, 2017)
Каже Милован, Ми смо дошли да се договоримо за снимање документарног филма. Страле је редитељ и сниматељ. Милован је написао сценарио. Конкурисали су и град Панчево је одобрио. Имали су већника за културу који је имао разумевање за пројект, био је то Немања Ротар. Пребрзо сам то прихватио. Брзина је узрок кусоме. На брзину је утицало наше дугогодишње пријатељство. Пријатељство је, иначе, виша категорија од сродства. Сродство је по крви, а пријатељство по души.
Требало је да глумим глумца, да глумим самог себе, да испричамо тзв. животну причу. Да сам знао како је то тешко бити глумац и још глумити самог себе и што је најважније бити искрен не бих никада пристао. Кад човек глуми себе, онда му шаптачи нису од помоћи, мора бити искрен.
Искреност се може заливати и
вином,
а ракија брзо истерује
ствари на чистац.
Ракија је крвава.
И Боњинка.
Има и оних који тврде да су песници искрени и када лажу.
Искреност се тешко негује.
Каткад се мора заливати и сузама.
Искреност подразумева веру.
Искреност је кад му скрешеш у брк.
Искреност се препознаје у тренутку.
Она је тај тренутак.
За искреност је потребна и хаброст, а њу подстиче љубав.
Стално доказивање искрености је сизифовски посао. Људи воле када су други искрени.
Искреност је ретка болест, али опасна.
Од искрености најчешће оболевају песници.
Деца су искрена из незнања, а људи из (са)знања! Искреност се може наћи у озбиљним есејима, али њих избегавају да читају.
Искреност зависи од узраста.
Искреност је тешка као туч.
Искреност је носећи стуб пријатељства.
Искреност води у пакао.
У паклу све искрено гори!
Пакaо је жива ватра.
Рај је углавном зелен.
Глумац глуми другог и труди се свом снагом да проникне у личност онога кога би требао да одглуми. Колико ће успети да уђе у психологију лика утолико ће му глума бити успешнија, боља. Ја сам имао и других проблема, неке ћу споменити, а неке ћу забашурити. Притискају ме помало године, издају ме ноге, а напољу упекло. Треба и да се путује, да идемо у Велико Боњинце, да виде људи где сам рођен, да обиђемо Милков Дел, гробље... Да идемо у Књажевац, где сам у живео у више наврата, где сам учио основну школу и гимназију, где сам сањао, где сам био шта сам и зашто сам био, још увек верујем да је Књаз био велики човек...
 |
| Страхиња нишани нови звоник цркве у Вел. Боњинцу |
Човек може да глуми и да ћути, може да изводи бесне глисте, а може и да не мрда, да се умртви. Може да глумата. Може да буде глумац и без тога да је глумац, а може да глуми глумца. Најтеже је глумити себе. Лако је глумити мајмуна. То му дође природно. Човек се може правити да је луд, може глумити будалу, али тешко је наћи себе. Ко нађе себе нашао је цео свет.
Финале снимања би било у Панчеву где сам живео док сам студирао у Београду, где сам у панчевачкој гимназији „Урош Предић“ почео радни век, одакле сам одлазио у свет, у оно исто Панчево где је убијен мој син Миодраг. Какав абсурд. Адвокати су ми узмали паре, судије и тужиоци су се смењивали. Све се одуговлачило. На правном факултету у Нишу сам срео једног постдипломца, мислим да се презивао као председник САНУ, у Панчево је дошао из Вршца. Био је тужилац у Панчеву, рече ми да је стари судија Лазаревић, ако сам добро запамтио презиме, био сам веома узбуђен, категорички био против да се поштено суди, наводио је као главни разлог да је много времена прошло од убиства мога сина, на томе се њему заснивала правда. Био је познат по жени, она је била балерина, али та није била за њега. Он ту није могао ништа, а њој су били потребни новци, и то прилично. Лепа жена, лепа гардероба, лепа кућа, леп намештај, гости, трач партије. Био јој је потребан и мушкарац. Ја више нисам имао воље, а њен муж није имао моћ. Био је то тотални сукоб са Ничеом.
 |
| На снимању филма у кафани Двориште, Панчево |
Мој покојни очух је тврдио да су Миодрага убили комунисти због моје политике. Као да су у томе учествовали и тимочки политичари, а било их је доста у врху државе и владајуће партије, неки су убијени, а неки су стигли до суда у Хагу. За неке од њих је и то успех, кад већ нису остварили универзитетску каријеру. Било је и Књажевчана. Они су му били најсумњивији. Један од њих је касније извршило самоубиство, такво је било званично саопштење, са два метка и то у главу. Занимљив начин да се сакрије убиство. Други ми је био колега на факултету. Био је потпредседник владе, њега сам молио неколико пута да ме одведе код министра правде не бих ли некако установио због чега се мењају тужиоци на случају убиства мога сина. И да ли ће се некада завршити то суђење. Жена је све више копнила. Туга ју је изједала. Нестајала је. Увек је суђење одлагано да би нови тужилац могао да уђе у предмет. После неколико година то се и десило. Одвео ме код министра. Ја сам од њега тражио само да се суђење оконча, да се не одуговлачи. Министар ми је обећао да ће то погледати, а ја сам га питао како да га контактирам да бих сазнао резултат. Мој колега ми је затворио контакт са министром, није ни чекао да министар проговори, рече, Ја ћу те обавестити. То се никада није десило. Жена ме је упозоравала да се не понижавам и да не молим битангу. Послушао сам, тешке воље.
Дружио сам се са панчевачким глумцима и наравно са глумицама, редитељима, сниматељима... Пепи, Жуле, Даца, Драгана, Пуковник, Бора... Нисам им никада завидео на њиховом послу, али сам им се дивио како су успевали да запамте оне силне текстове, који начешће немају никакву логику, нису ни певљиви, нити личе на „римске“ песмице. Заиста, филмове сам волео да гледам, али нисам никако могао да прихватим да неку сцену понаљају по сто пута да би то за гледаоца испало добро, тј. да би гледаоца навукли, а сада је дошао ред на мене. Дошао ђаво по своје. Он и када заборави нешто сети се успут и врати се да то своје покупи.
Размишљао сам и о томе како редитељ може да кињи глумца, да се над њим иживљава, није реч о сексуалном иживљавању, ко зна шта би рекао Фројд, само да би снимио нешто што он мисли да је добро, или да ће бити занимљиво. Уверио сам се да за већину редитеља глумац није ништа, глумац је ништарија од које он гњечећи га као грнчар глину, треба да направи крчаг, тј. филм, који ће гледаоци разбити, а продуцент ће се обогатити, док ће глумац умишљати да је он изузетно биће и да се око њега врти цео свет, што је и тачно, јер свет се иначе врти и са њим и без њега. Свако има своје сунце, а неки људи имају и по два-три. Док се не докаже нешто друго у вези са вртешкама ми ћемо се са Земљом вртети око Сунца и око своје магареће осе.
Враћајући се из Великог Боњинца са десне стране извијала се Сува планина. Страле је хтео да разгледа, евентуално да нешто сними. Жене су хтеле слике. Оне воле да се сликају. И како год их снимате увек су незадовољне, увек постављају исто питање: „Погледај, молим те, како грозно изгледам?“ И још додају: „Обриши то!“ Како смо изашли из аута однекуд се створило огромно клупко које се пред нама ваљало и све више заклањало Сунце, били су то лептирићи, они који су на почетку филма прелетели пут, клупко се откотрљало преко пута. Све је то Страле изватао и уденуо у филм.
 |
| Сува планина |
Сува планина је остала са десне стране пута за Гаџин Хан. Знао је редитељ да много волим Суву планину, а тек Стару планину. Рођен сам подно Суве планине, ту су се рађали и сахрањивали Богдановићи. На старом гробљу, а онда су гробље преместили на Милков Дел. Споменике и посмртне остатке су са старог гробља неки наследници пренели на нову локацију, а остале су комунисти уградили у темеље школе?! Има камења које указује да су се сахране на старом гробљу обављале и у римско доба. А наши су на ове просторе „залутали“ у време сеобе под Чарнојевићем. Сад је другачија ситуација, школа је пред затварањем, а и село:
Временом се тај малишан отео
И створио своје царство.
Док се Он тамо на Истоку замајавао царством
У Великом Боњинцу су се намножили песници.
Множили су се, множили,
Тако им је речено,
Идите и множите се,
Множили су се,
Док се нису намножили.
А онда су као људи, као богови, као песници,
Сели уз Големи Стол
И онако братски у сласт појели своје село.
Сада певају другу песму.
(Песник, Ниш, Наис-принт, 2017)
 |
| Испред цркве Св. Николаја у Вел. Боњинцу |
Моја мати Надица је рођена на Старој планини. Зато ја никада нисам могао да се определим која је планина лепша. За мене су оне обе најлепше. На коју год да се попнем осећам се као Бог, на страну то што сам се трудио да будем песник. Бога су песници измислили пре мене, кад ми се указала прилика, када је дошао ред да ја кувам, ја сам само мало досолио.
На премијери филма у Градској библиотеци у Панчеву и поред страшне врућине тога дана било је много света. Неке људе сам тада видео после тридесет-четрдесет година. Био сам веома изненађен да сам неке од њих одмах препознао, чак сам им знао и име, па и имена родитеља и браће или сестара. Уверио сам се да је човек чудо и када је врућина, а не само када га спопадну лутке. Веома сам се обрадовао својој колегиници Олици, професорки биологије. Она, Црњански и ја смо радили у истој гимназији. Било је много мојих некадашњих ђака које сам волео и које волим. Свако је свакога хвалио. Препричавале су се анегдоте. Био сам расположен. Страле је заиста направио добар уметнички филм. После сам се чудио како се све то десило у Панчеву, да је тај филм снимљен, јер то јесте почаст, у граду у коме је убијен мој син. Тај апсурд доказује да свуда има и добрих и лоших људи. А за овај филм говоре да је одличан чак и многи моји непријатељи, а за то су главни кривци Милован, Страхиња и Немања. Хвала Господу, а и њима. Хвала Панчевцима. Али, био је ту и Голуб[3] који је будно мотрио на све. Који је летео као наше мисли и који је ваздан скакутао радујући се животу и пријатељима. Он се старао и о томе да се држи реч. Разносио је речи, као Гаврило благе вести. Делио их је несебично сиромасима, као хлеб, као вино. Делио је душу. Јер Реч је извор и утока живота. Подсећао ме је и на младог талентованог песника из Долова Банета Радивојева[4]. Нека је све ово рађено у славу мојих пријатеља, и у славу песника који који је створио Господа, који је створио цео свет.
Навешћу овде и писмо моје негдашње ученице Иване Мунћан Пихлмаир која је гледала филм:
Драги мој Стојане,
гледала сам га ево већ по четврти пут.
Невероватно је колико је Стојан као човек, онај исти скромни лик из ране младости а колико достигнућа,стваралаштва, надахнућа стаде у целог доктора математике и светског научника!
Гледам па застанем јер сам твоју величину тек данас тек мало упознала, тек као блага огреботина на длану.
Чудим се и дивим се а и некако ми је у грлу кнедла, нека тешка жал за младошћу и оним безбрижним моментима уз тебе.
Ти си успео да ја заволим математику све док си ми давао приватне часове. После сам у школи посустала, признајем искрено да ме није држала столица ни нека велика воља.
То је тако, кад се неко као што сам ја била, бори против ветрењача па кривуда, изгуби правац.
Нисам имала стабилно записан правац а писала сам песме.
Док сам гледала филм о теби било ме је и стид од тог мог дивног професора који ме је учио како се ради за живот, како се и кроз шалу у углу ока остварује много.
Сетио си ме и мог одрастања у неким сиромашним условима где нисам била ни поштеђена ни мажена.
Кад дубље размислим све је то било вредно за каснији живот и за нове борбе у њему.
Хвала ти, много ти хвала јер си и мени помогао да се изборим за нешто боље.
Носила сам те собом по далеком свету причајући људима о мом дивном професору математике који пише поезију!
Да си само те погледе могао да ухватиш у моменту, чудио би се и ти!
Неизмерно ти хвала јер сам најзад добила овај филм који ми је данас у рано јутро много подарио.
Буди ми здрав и добро, чувај све оно што ти је срцу драго и чувај то твоје добро срце.
Пиши му најлепше песме.
С љубављу, твоја Ивана.
Веома често се чује прича да би човек требало да буде задовољан са оним што има. То је глупа и назадна мисао. Да је тако било ко зна да ли бисмо још увек живели као амебе или неки још даљи преци. Незадовољство је покретач. Мислим да ћемо живот обогатити, самим тим и нашу причу, ако будемо мислећи људи, па и брзомислећи, што да не, и смислимо пут у будућност, за то мисле неки нису потребна никаква средства, а они су у заблуди, потребна је мисао, а то је најмоћније средство, оно може да обухвати цео свет, и не само твој. И машта је мисао. И овај филм је снимљен зато што сам ја одувек волео да си пуштам филмове. Чак и сценариста, онај иза сцене, и редитељ су то радили и још увек раде. Пуштају си филмове које још нису снимили.
Сценарио је написао Милован, а мени га је послао Страхиња. Било је ту доста општих места тако да се прича могла допричавати и успут. Било је ту захтева да се спомену панчевачки писци из периода када сам живео у Панчеву и да се прича о догодовштинама у вези са њима, али редитељ је одмах видео да би то био скеч, да би се филм банализовао. Он је и мене прекидао када сам говорио и то онда када је проценио да је то што сам рекао довољно за његову замисао, или ако би требало то некако другачије рећи, или снимити из неког другог угла... Богме, добро сам то подносио, наравно да сам често стискао зубе. Услови су били грозни и за професионалце и за млађе људе, но видео сам када је био задовољан. У Панчеву ми је на снимању уживо са публиком у кафани „Двориште“ након што ме је прекинуо у причи на запрепашћење публике, а били су то углавном моји ђаци, рекао: „Имамо филм!“ Након тога смо се прихватили чаша. Ред је био да наздравимо.
 |
| На премијери филма у Панчеву |
 |
| На премијери филма у Панчеву, 2021. |
О убиству мога сина није било речи. Није било речи ни о смрти моје прве жене Гордане, која је јадна испустила душу од туге за нашим сином. Хтео сам да овај текст буде лепршав, али неће. А можда је и добро да људи виде са чиме живим. Можда ће некога погодити, али ако никога не погоди, онда је тај текст никакав. Следећи инсерт би могао бити и опомена родитељима, па чак и оним људима који се нису остварили као родитељи. Ране су дубоке, гадне, загађене, пуне су црва и живуљки које само рију у грудима, лете у глави, никако да излете и да оду, севају, буче, кидају. Помишљао сам и да овде постмодернистички уденем део из Кафкиног Процеса, али ми је то било исувише плишано. Одлучио сам се за следећу варијанту:
Главни део ове приче испричао ми Цоне поштар, који је за време једног рата ишао у Панчево по свог покојног сина. Мали је погинуо у окршају са државним мафијашима.
Одвели су нас у неки веома дубок подрум који је био врло прљав и где је страшно заударало. На једним вратима на којима су видљиви трагови крви, ко зна чије, писало је: МРТВАЧНИЦА. Покуцали смо на та врата. Појавио се један намргођени тип који нас је питао: „Којим добром момци?“ Нисмо му ништа одговорили само смо показали онај папир који нам је дао истражни судија. Могли смо овде да му подметнемо нешто из Кафкиног „Процеса“, али нисмо били сигурни да је чова писмен. Погледао је папир као да је писмен. Видели смо да није ни покушао да чита. Рекао нам је да ту пред вратима сачекамо. Мало затим појавио се један човечуљак са цвикерима. Носио је кецељу, види се да је некада била бела, личио је на касапина. Прави правцати касапин, само што тог тренутка није имао касапску сатару у рукама. И он је нешто промрмљао слично као онај претходни. И њему смо пружили онај папир истражног судије. И не гледајући нас одмахнуо је руком и рекао нам да сачекамо ту у ходнику пред вратима, уверавајући нас да ће он брзо обавити свој посао, а остало је, вели, у надлежности истражног судије.
То његово брзо потрајало је неколико сати. То сам закључио на основу тога што сам попушио скоро две кутије цигарета. А и ђонови на мојим ципелама су се знатно излизали од нервозног ходања тамо-амо. Мој рођак је изгледао мирнији од мене. Ја за то нисам ни био способан, у том тренутку, у таквој ситуацији каква ме је задесила.
Најзад су се она прљава врата отворила. Појавила су се обојица. Онај са цвикерима се извињавао што смо дуго чекали. Каже да су покојника лепо зашили тамо где су секли и једва чујно, врло смирено рече да су морали и да ручају.
Покојник је лежао на једном обдукционом столу прекривен до браде неким штрокавим чаршавом. На суседном таквом столу биле су разастрте новине на којима су биле две-три празне конзерве, остаци хлеба, неки ножеви и пивске флаше. Дакле, заливали су. На столовима поред зидова били су поређани хируршки инструменти и разни алати: ножеви мали, велики, милион врста, куке, ченгеле, касапска тестера којом се режу коске... Као у месарској радњи код Саве месара на ћошку.
Онај други, Баја су га звали, питао нас је да ли смо донели одећу и хоћемо ли сами да обучемо покојника, или да он то уради уместо нас. Каже да мора и да га обрије. Порасла му брада, колико је већ дуго био у том подруму. Руке су му биле укочене, али то ће доктор да среди. Мора да сецне жилу ту испод, иначе неће моћи да се смести у сандук.
Рођак је одмахнуо руком и одобрио да га Баја обрије, окупа и обуче. Дао му је и нешто пара. Нисам видео колико. Нисам ништа видео. Рођак ми је касније причао да је Баја био задовољан. Нисмо се обрукали.
*
Сада је све једноставније и лакше. Раније, ако човек умре негде на путу, у туђини, или га не дај боже убију или, пак, умре од неке болести, можда заразне, можда не, свеједно је, и треба покојника да превезеш његовој кући, у другу варош или у неко село, онда мораш да набавиш лимени сандук, али прво мораш да нађеш клонфера.
То ти је мајстор што прави лимене сандуке, прави он и друго, на пример, чункове, сулундаре, али нас сада занимају, у овој скаски, сандуци.
Кад нађеш тога клонфера, и договорите цену, онда га одвезеш до мрца да му узме меру. Да може мрц да стане у њега, да му не буде тесно или да му мртвоме не ломите коске да би га у сандук нагурали.
Кад овај направи лимени сандук, онда узмете сандук и клонфера и идете да спакујете мрца у тај сандук.
Кад сте то урадили, обично то раде људи из комшилука или рођаци или пријатељи, и то они који нису гадљиви, онда ставите поклопац и мајстор клонфер га сада врућим калајем залеми, како се каже, херметички, да мрц уз пут, ако је врућина, не почне да заудара, да смрди или да се не шири зараза.
И још није готово, сада цео тај лимени сандук са мрцем стављате, у један нормалан, дрвени сандук.
А тих има милион врста, па муштерија узима, не онај који му се свиђа, него онај за који има паре.
Све је то прилично скупо у данашње време. Не исплати се човек ни да умре. Може само фамилији да направи велики трошак и таман кад они мисле да су проблем решили, оно муке тек почињу, јер пара нема.
Али сад је све једноставније и лакше. Уместо клонфера и лимених сандука имате пластичне кесе, и то са рајсфершлусом.
*
Баја је био чистач, ту у просектури. Био је тих и врло послушан. Ваљда је због тога био свима симпатичан. Временом је напредовао. Дали су му да пресвлачи мртве приликом обраде, да их преврне ако му каже цвикераш, њега су звали професор; био је то доцент на медицинском факултету у Београду, сви су га звали Цвика, није се због тога љутио.
Баја је толико напредовао у послу да је несрећним људима који су долазили да узму своје покојне рођаке из просектуре, нудио разне услуге у вези са мртвацима. Бријање, резање ноктију, пресвлачење и разни други послови у вези са мртвацима који су били на обради овде у просектури, коју су наши људи просто звали мртвачница, били су његова специјалност. Обећавао је и да ће средити код професора, када је био сигуран да Цвика то не чује, да се ствар убрза и што пре оконча. Све је Баја наплаћивао. Систем је био разрађен до детаља, и ценовник по мери клијента. Каткад, нешто и у натури. Ако би којим случајем установио да су несрећници сељаци из околине, онда би им он натукнуо да не би било лоше једно јагње за професора, а може и прасенце ако баш нема јагње. Наравно, сви су мислили да је Цвика умешан у то, да он и Баја деле паре, животињке, виски.
Морам овде одговорно да изјавим да писаних или неких других трагова о заједничким пословима у архиви просектуре није било, иначе би то, као и остале глупости које су овде наведене, писац ових редова евидентирао, макар и на своју штету.
Старији болничари причају како је Баја изгледао када је дошао да ради, када је био примљен у службу. Кажу, та сиротиња је био мршав; мршав није имало за шта куче да га уједе, а сад се подгојио. Мало је аљкав, али кад се обуче, људи који са стране дођу у болницу, који га не знају, мисле да је доктор.
*
Баја је пре неку годину купио плац у елитном делу града. И већ је саградио кућу. На три спрата, за сваког зета по спрат, каже, као у шали; јер има две мусаве ћерке, не зна се да ли су такве на њега или на жену. Плац на коме је кућа саграђена прилично је велики.
Направио би Баја још две куће, али све је то у оквиру националног парка па они урбанисти, проклетници, не дају му дозволу, односно траже много пара. Лопуже једне, сикће и Бајина жена, не знају они како се данас тешко зарађују паре.
Иза куће Баја је од плетене жице направио боксове за псе. Почео је да гаји псе. Та му је навика, а и жеља, остала још из села.
Његов отац, који је био рабаџија, док на коцку, ајнц, није проћердао волове, прибрао је, у своје време, неку џукелу која се изгладнела смуцала по селу. Баја је после говорио да су они имали расног шарпланинца, са педигреом, разуме се.
Сад је Баја набавио педигиране вучјаке. Види се да не зна да гаји псе. Добром псу, који се храни по правилима и који је утрениран длака се сија, а ребра можеш да му избројиш и на месечини. Ови Бајини су дебели као свиње. Комшије кажу да их он храни само џигерицама. Не знају они да је он запослен у просектури[5].
Није било речи ни о оним књижевницима, а и о сликарима... О њима сам након премијере филма говорио у разговру са господином Ротаром за емисију Градске библиотеке у Панчеву. Нисам то намерно избегао. А зашто су то избегли сценариста и редитељ то не знам. У кога маказе у тога и филм, а у редитеља маказе онолике.
Шта сам прескочио, а можда је требало да кажем, рекао сам књижевнику Немањи Ротару у причи за Book Box говорећи о старом времену. Па, ево и овде нешто од тога. Писци су се скупљали код „Недељка“, кафана на корзоу, мислим и да се звала „Корзо“. Та је кућа сада ругло усред Панчева, нема педесетак метара од градске куће, а нико од градских руководилаца не примећује и не смета му то ругло. Можда чекају нове изборе. Но, прођоше толики избори. Једнога дана се нађосмо код „Недељка“, Мома[6], Вукајло[7], Бирта[8] и ја и однекуд ево га сликар Миленко – Буки Првачки[9]. Букијева жена Делија која је врстан керамичар послала га је да у Галерији, сада је то хотел, кафана[10], где је требало да се одржи њена изложба керамике, намести експонате. Он је то брзо наместио, а онда је седео са нама. Предвече, дође и она, прегледала је како је Буки наместио експонате, била је задовољна. Дошла је и села код нас, позвала је конобара, хтела је да части, конобар, Вангел се звао, салушао је поруџбине и кренуо, али га је Делија упозорила да Букија није питао шта ће да пије, а Вангел смешећи се одговори јој: „Шта имам да га питам кад цео дан пије вињак!“
Прочитао сам Полис, део из књиге есеја Сенке и дим, књижевника Немање Ротара[11]. Велики део књиге се односи на Панчево, мада приче имају универзални карактер, зато ћу овде рећи пар реченица о књизи, макар да ово што ћу написати личи на дигресију, па и на диверзију. Веома вешто је Немања Ротар упоређивао морал антике и данашњи. Може се схватитити из овог питког текста да се ондашњи морал и данашњи не могу упоређивати. Разлог томе је што се та филозофска категорија морал током историје изгубила, те да јој се данас не може ући у траг. Ротаров текст из овог првог дела књиге се може читати као збирка поучних прича из историје, па наравно, и из историје морала, и како су поједина питања морала решавали великани грчке филозофије, али и велики људи који су били властодршци, градитељи... Перикле, Диоген, Сократ, Платон... Имена зликоваца нећу спомињати доста ми је ових данашњих, а и њих ћу избећи и то са великим задовољством!
 |
| Страхиња, Стојан, Немања |
Председник Секције писаца у Панчеву био је Драгутин Илкић илити Бата Бирта. Деценијама се у Панчеву говорило о оснивању часописа. Власт је била обазрива према том заговарању. Било је више струја и више предлога за назив часописа. Најчешће се спомињало име „Академија“. Бирта је био информбировац, дакле, није био подобан, Мома је био прокњижен као четнички син, и поред тога што је писао говоре панчевачким политичарима и он није био подобан, кажу да је тако и стан добио, што наравно није штета, у игри је стално био и Милош Миша Николић. Власт је увек нашла изговор да одложи оснивање часописа. Никада нису рекли зашто, али свима је било јасно да су сметали писмени и мислећи људи. То није било ново ни код нас ни у свету. А и данас је тако. Коначно, после више деценија заговарања и разговарања о оснивању часописа главни уредник је постао Богдан Мрвош, песник и новинар, а часопис је добио име “Свеске“. Све то време излазио је часопис „Лумина“ на румунском. „Лумина“ је била светла тачка, а тамо су били и одлични песници Јоан Флора, Михај Аврамеску... Флора је здушно преводио панчевачке песнике на румунски. Изашла је и свеска Лумине са избором панчевачке поезије који је приредио Момчило Параушић. У панчевачкој гимназији је излазио школски лист „Не“ чији је главни уредник био Момчило Параушић. Лист је имао и додатак за математику, који сам ја уређивао. Био сам и председник издавачког савета тога листа. Један број листа „Не“ је објављен као Антологија војвођанске поезије коју је приредио Јован Зивлак. Данас у Панчеву излазе часописи „Свеске“ које уређује Милан Орлић и “Квартал“ кога уређује Васа Павковић. Споменућу и то да је Момчило Параушић био покретач зборника „Рукописи“ у коме су штампане песме панчевачких средњошколаца, млада поезија Панчева. Једно време смо уредници били Душан Вукајловић и ја, али су нас избацили. Зборник је издавао Дом омладине Панчева, а тамо је био главни Стојан Бошков. Зборник и данас излази, али се његов домен проширио на целу бившу Југославију. Садашњи уредници не спомињу негдашње ни у свечаним приликама. Хајде да кажемо да је то стари српски обичај.
Споменућу још и то да је Бирта био врстан приповедач, али није много писао. Волео је понекад да цугне, али је имао господске манире. Радио је као новинар у „Панчевцу“. Мома, Вукајло и ја смо често организовали књижевне вечери по панчевачким селима, са нама је ишао и Бирта. Када би дошао ред на њега да говори, он је узимао своју фасциклу, отварао је фасциклу и почињао причу, која је знала и да потраје и увек је уследио аплауз, читао је део из свог необјављеног романа „Сироти кривци“ да би се после низа његових наступа открило да је Бирта читао са празног папира.
У Делиблатској пешчари се сваке године одржавала Ликовна колонија коју је водио знаменити сликар Стојан Трумић, члан Академије Леонардо да Винчи. Сликари су често позивали и песнике. Родила се идеја да се оснује и Књижевна колонија. Уприличено је и отварање. Поред домаћих учесника: Драгутин Илкић, Момчило Параушић, Богдан Мрвош, Душан Вукајловић, Божидар Вујић, Градимир Стојковић, Милан Тинтор, Стојан Богдановић... били су ту и угледни гости, Слободан Ракитић, Вујица Решин Туцић, Милутин Петровић, Слободан Зубановић, Душко Новаковић... Требало је да дођу и Васко Попа и Владимир Стојшин. Књижевна колонија је трајала једно вече. Тема је била: Иронија у поезији. Отпевали смо на почетку Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави и тиме је завршена прва панчевачка Књижевна колонија. Та је била и последња. Свети Сава је упропастио панчевачку Књижевну колонију!
Не могу да прескочим друштво из ресторана „Парк“: Богољуб – Меда Ливац, био је огроман чова. Пре Другог рата је био пилот, после рата је био инструктор летења, а по пензионисању је отворио ливницу отуда му и надимак. Шеф ресторана био је Петар Стајић – Пера Штиклер, био је коцкар, али га је власт толерисала јер је за време рата крио једног војвођанског главешину, неког Радована Влајковића. Био је увек добро обавештен. Лаза Браћан из Црепаје, трговац. Др Тибор Игњатовић, фтизиолог, директор анти-туберкулозног диспанзера. Др Иван Пандуров, лекар у Хитној помоћи, Голооточанин. Јован Попадић[12], први послератни председник окружног суда који је формиран у Крагујевцу, у то време најстарији панчевачки песник, његов син је био познати песник Момчило Попадић који је написао књигу „Господин О и његова љубав“. Из те књиге је песма „Опрости ми папе“ којом се прославио певач Оливер Драгојевић. Јова ме је често спасавао од политичких напасника из комитета, па и из суда, а и сам је био дуго у немилости због национализма према Мађарима, док је човек рођен у Мађарској, а и мајка му је била Мађарица, има ли веће будалаштине. Са Зорком, Јовина кћи коју сам док је била ученица гимназије истеривао из „Парка“, виђам се и дан-данас, она је математичар-информатичар. Долазили су и Сретеновић, боксерски шампион тешке категорије, власник ауто сервиса, и Вуковић – Вуки, рукометаш, па грађевински предузимач. Све нас је портретисао новинар „Политике“ и карикатурста Славко Павлов. Карикатуре су деценијама биле окачене на зиду изнад стола за којим смо седели. За тим столом други гости ресторана нису седали. Када је требало да пођем на специјализацију у Француску у „Парку“ су ми приредили испраћај. Чика Меда је једног момента оним својим крупним гласом заповедио, Хајде, дајте сви по једну црвену. Неки су покушали да га подсете како су већ дали паре за прасе и за пиће, да је све већ плаћено, али Меда није одустајао. Када је покупио паре рече ми, Држи синко ове паре и немој после да кажеш да те ми нисмо школовали, а када се вратиш из Париза овима ћеш одржати курс из лизања, ја ћу им купити шмирглу да изгланцају језик док ти тамо учиш. У култни ресторан „Парк“ уселила се банка. Тамо је још. Штета.
После једне пијанке у Клубу књижевника, спустили смо се до „Змајка“ који су баш тога момента затворили да би га очистили и спремили га за пијанце. Одлучисмо да не чекамо ту испред него да прошетамо по Бајлонијевој пијаци. Нешто сам био случајно поткачио са неке тезге, то је лупнуло, а испод тезги су почели да израњају сањиви сељаци који су чували своју робу, настала је дрека, Лопов! Уплашен почео сам да бежим, а група је пошла за мном, једва сам некако намолио чувара у ресторану „Скадарлија“ да ми отвори како бих спасио главу. Он је позвао милицију и када су они испред видели милицајце нестали су у мраку, куд који. Милиција ме је одвезла до стана у Панчеву. Попили смо пиће и кафу и одоше људи, а ја легох да спавам. Није било мобилних телефона, те нисам могао да контактирам никога из друштва који су остали у Београду. У неко доба дођоше Брана[13], Мома и његова жена Рада и моја Гордана. Каже Брана, окренули смо све болнице и милицију, нигде те нема. Онда смо почели да славимо што сам остао жив. Брана је говорио своје песме, то песничко чудовиште је знало напамет све своје књиге. Ја сам бацао срчу у ћошак, жене су плакале, Мома је био збуњен, а Бранчило је додавао гас. За ручак решисмо да се преселимо у ресторан „Парк“. Дођосмо тамо. Али, одједном Брана га нигде нема. Погледах у ве-це, изађох испред ресторана, шарам погледом преко парка, нема га. Предвече, ево га Браничило. Сад ми, Па где си, а он, Мало сам прилегао на клупи у парку, дао сам чистачу сто кинте да растерује голубове, много серу.
Ево једне причице са панчевачког корзоа:
Цоне прича, а деца га слушају. Претворила се у једно уво. Ја сам ту само да бележим.
Сретох једног свог старог пријатеља, књижевника, испред „Недељка“. Беше превалио шестдесету. Питам га, Где си МО?!, то је скраћеница од Момчило, Шта радиш, нигде те нема?! Он слеже раменима и рече, Селио сам се, Где? питам, Одселио сам се од Раде, жена му се звала Радмила, једна мирна женица, имао је са њом двоје одрасле деце. Где, зинух у њега, Па, отишао сам са Весном, нашли смо стан на „Тесли“. Затечен његовом изјавом, ипак сам реаговао, Па она је млађа од тебе више од четрдесет година. Он се бре, љутну, и у тој љутњи сасу ми свашта у лице, не могадох ни да се измакнем, да ме не упљује, како је сиктао на мене! Сто речи у секунди, нисам могао све да запамтим, а неке речи нисам ни хтео да запамтим. Скратићу причу, суштина је у његовој кључној реченици, Ти не разумеш то, и у мом одговору на његово обрушавање на мене, Шта не разумем? Хоћеш да кажеш да ја не разумем шта је љубав? Ал' да ти каже теби твој Цоне - ако се ти не дај боже разболиш и она ти скува чај, ја ћу усред дана, овде, насред Панчева да лајем на Месец! Истог момента, кад му ја ово издеклемовах, окренусмо један другом леђа. Свако је кренуо својим путем. Прође око месец дана, сретох поново књижевника, ту у центру испред гвожђаре „Стефановић“. Не знам зашто је тако зову. Тетка Деса Бранкован ми је причала, пре поласка у Канаду код ћерке, којом приликом је ћерки однела паре од продате куће у Каспиновићевој улици, новац је нагурала у појас у гаће, у брусхалтер - да је то била њихова трговина, и да су ту радњу држали Бранкован и Каначки. Ту испред радње су фолксдојчери обесили свога професора математике Мирка Сковрана. Многи су избегли злу судбину, а многи и нису, Курјачки, на пример. У неким књигама пише да се све то збило на православном гробљу, а ја знам овако. Би ми мало непријатено, због пређашњег сусрета, али шта ћу! Поздрависмо се, нисам га ништа питао, а он ми каже, Вратио сам се код Раде, а ја збуњен, зинем као клен, питам, Шта је било? Ништа, каже он, и додаде, Чај!
Филм се прави за гледаоце, а неки кажу и за душу. Може да буде и задужбина. О филму се воде силне расправе, највише о глумцима. Трачеви су саставни део филмског живота. Те трачерске приче продају филм. Нас су терали да идемо у биоскоп да бисмо гледали „журнал“ илити дневне вести о путовањима и уживању друга Тита. Он је уживао, а нас су терали. За своју душу праве филм они који се домогну туђих пара, најчешће су то државне паре, а зову их народне, макар да су најмање у рукама тога народа. Филм „Математика је чиста поезија“ сам послао на стотине адреса, највише пријатељима, пренећу овде неке од реакција људи који су филм погледали. Немојте бринути, у овом филму нису учествовали Бјела и Гага ни каао глумци ни као редитељи, ни као силеџије, а ни као боксери, тако да сам срећом избегао и појављивање предсеника, бар док је Бјела у затвору, а Гага на лечењу. Знам да је Гага сметао хрватском руководству које би да смањи број жртава у Јасеновцу. Чак су нашли и писца који је објавио текст у Израелу. По обичају после су се извинили, то ти је ко кад те неко ритне у цеваницу, па каже, извини буразеру! На хрватско извињење реаговао је само српски председник, а ми сви знамо да је он најпаметнији и заувек нам је доста његове памети.
Обично заспим после читања. Али, тешко је наћи нешто добро за читање. Због тога сву ноћ да заспим не могу!
Некада је у државним институцијама постављана слика краља, потом смо деценијама са чуђењем буљили у шлосера, а сада чујем да ће тамо да виси идиот! Неке моје пријатељице говоре да не мора да виси, него нек се носи. Не знам шта би на то рекао уважени Фјодор Михајович?!
Загорка Васиљевић, манекенка и песникиња
КАКО ТО МОЖЕ?
Математичар а песник. Како то може? Може.
И бројеви могу да постану песма. Две руке, десет сплетених прстију, три ноге клавира који свира најлелпшу етиду, два срца која исто куцају.
Икс је непозната све док се не реши једначина, а онда је позната, па ти лакне.
А двојка није увек само број. Може да буде и пар, и два црна ока која носе љубав и две душе које, код математичара - песника, постају једна.
И могу се бројати цветови у пољу, и колико боја има дуга, и колико река се улива у једно море, колико дана се неко чека и број година које прохујаше а да их математичар не сабра али песник их све стави у песму, лепу или тужну.
Песник математичару помаже да бројеве и математичке законе стави у службу љубави, лепоте, наде.
Математичар слуша песника, допада му се песничка математика па макар и не поштовала правила и законе. А чему закони ако се не крше, ако се у њима не нађе бар нека мала рупа кроз коју ће се песник провући и певати своју песму.
А у ту песму могло би да уђе још много тога:
звезде непребројиве, птице стално променљиве, шуме, реке, дани, ноћи, кише и сузе; туге у заградама, разломци неких живота са безброј децимала и још много математике.
Али то би онда била врло дуга песма, или сасвим кратка, баш као што живот уме да буде, или као једначина коју не успемо за живота да решимо.
*********
Поштованом Стојану уместо цвећа и пића кад се долази пријатељу у госте.
Хтедох да напишем нешто о томе како су ми неки Пишци (Писци. Мислим да је боље да пише Пишци, јер пишу и пишају по себи, а неретко и по другима. Очито је да не пису! Могло би се рећи и Писци, али тада би требaло да писују, а не да пишају или пишу!) докурчили својим наградама. Да ли то значи да ми који не добијамо награде треба да се поубијамо, или би требало да купимо место на Пинку, Куриру, Новостима... Баш сам био у дилеми кад поче да пири. Ратосиљах се некако својих злобних мисли и бацих се у загрљај класицима. Наравно да сам журио док ови не стигну у тај бокс. Реч „наравно“ ми је упала у око као рус („Кад је прашина гледај ниско да ти се очи не нарусе“!) читајући „Процес“. Сад ми то око крмељи, а ја сумњам на Кафку уместо на К. (читај: Covid 19!). Ако признате, онда је све готово, само да легнете! Наравно, да нисам споменуо све панчевачке писце и сликаре да се не би неки наљутили! А има их све више и више. Да ли је наступило кокошје слепило или је посреди нешто што само квазиписцима одговара?! Исто важи и за сликаре. Неки су отишли у свет с вером да су најбољи. О Милораду – Бати Михајловићу се није много говорило. Често га спомиње песник Зоран М. Мандић. А разговарали смо и Немања и ја. Бата заслужује више, без обзира на безобзирно понашање његових рођака. Од безобразлука су понајмање имуни политичари.
Тога јутра сретох моју пријатељицу Анђелију Кнежевић, колегиницу, која је предавала француски језик. Била је међу најбољим професорима панчевачке гимназије. Њени су ђаци неколико пута били прваци на такмичењима, како у бившој Југи, тако и на такмичењима Франкофонаца. Добијала је и награде Француске алијансе. Пошто смо били више него добри пријатељи није много околишила, повуче ме у страну и упита, А што ти Шеле не би ишао у Француску на специјализацију? Бејах затечен питањем. Кажем јој да не знам добро француски, а она ми одмах одговори, Ја ћу да те научим, хајде, дођи да се договоримо. После кућних консултација пристадох. Анђа ме је најпре поучила како да конкуришем. Чак ме је и одвела у Француски културни центар у Београду. Конкурс се у то време расписивао посредством Покрајинског секретаријата за образовање. Мора власт да зна где идеш. И наравно сви кандидати који нису били рођаци неког руководиоца били су сумњиви! Заврши се то некако и ја добих писмо господина министра просвете Републике Француске да ми је одобрена стипендија за специјализацију у Паризу.
 |
| Гордана, Анђа, Стојан |
Извеселих се неколико дана. А онда почеше муке са мојим послодавцима. Са директором гимназије. Његов став је био да су њима потребни професори, а магистри и доктори то није њихов проблем. Једва сам некако успео да добијем одобрење за одсуство. Таман прође та мука, добих писмо од француског аташеа за културу да се јавим код њега ради провере знања француског језика. То ме је толико препало. Замислите како би се наслађивали они што су ме јуче једва пустили да идем у Париз кад би данас сазнали да не могу да идем јер не знам француски. Одем ја код моје Анђе. Имао сам само неколико месеца времена. Преводио сам по десет лекција дневно и свакога дана сам ишао код професорке Анђе. У једном углу мога стана поставио сам грамофон са плочама за учење француског. Грамофон је био аутоматик, тако да му није сметало то што ја повремено заспим поред њега. Ту близу су биле и цеви од парног грејања, које су биле одлични резонатори и спроводиле звук. Комшика са спрата причала је по нашем комшилуку, и шире, да профа није нормалан и да целе ноћи нешто мумла, али не разумем шта, није на српском. Дође и тај дан. Одох на проверу француског. Наравно да сам брзо то завршио, Анђином заслугом, јер ме је научила и да лајем на француском.
Пред крај лета пођем ја у Париз. Нешто раније но што је требало. Да се мало привикнем. Мало затим, јави се Анђа. Опет је добила награду Алијансе и долази у Париз. Нађемо се ми по договору. Дивно смо се дружили.
Госпођа је била веома образована. Са невероватно великим и грозним животним искуством. Њен брат је био народни херој Иво Курјачки кога су Немци обесили. А Анђа је била члан Окружног комитета партије. Њу су отерали у логор, у Немачку. Иначе, пре рата студирала је немачки. У логору је била заједно са Французима. По ослобођењу, а ослободили су је Руси, није хтела да чује за немачки. Одлучила је да студира француски. И би. Становала је код сестре и зета. Анђелија Кнежевић требало је да добије награду београдског универзитета као најбољи студент. Али њен зет, који је био обућар, као и њен брат Иван, разносио је кришом летке по Београду на којима су биле исписане пароле подршке Русима, Информбироу. Милиција је томе била на трагу и када су извршили преметачину стана и нашли летке, онда је неки милиоционер закључио да су то Анђини леци. Јер, боже мој, зет је био шустер, а она је писмена. Анђелија није рекла да је летке донео њен зет. Анђелија Кнежевић је без суђења спроведена на острво Свети Гргур, где је више од четири године туцала камен. Прсти су јој били расцветани као печени кромпири. На моје питање, Шта је рађено са тим камењем, одговор је био, ништа! За оне који су мучили логораше и за њихове тзв. народне вође нико још није установио да ли су били плагијатори или им је сопствени ниво интелигенције омогућавао да буду то што јесу, зликовци.
Са том Анђом, по њеном наговору, пођосмо у братску општину Булоњ Бијанкур. У то време одвијала се значајна привредна сарадња између Панчева и Бијанкура. Све стакло за аутомобиле фабрике Рено је произведено у Стаклари, у Панчеву. Требало је да дођу панчевачки извиђачи у посету, а Анђа да буде преводилац. Примио нас је саветник Габијар, адмирал у пензији. Био је тамо и један професор француског, Роже се звао. Договарали смо се о прихвату и програму боравка панчевачке деце. Атмосфера је била веома срдачна и пријатна. Роже је био изненађен знањем француског професорке Анђелије, и није одолео, морао је да је пита, А где сте Ви госпођо тако добро научили француски језик? Анђа му је веома смирено одговорила, Код Хитлера, господине. Габијар и Роже су били запањени. Мислили су да је Анђа дрска, али она им је одмах појаснила. Мучена душа.
Стојан Трумић је сликао ликове из окружења, сликао је своје колегинице, Живану Костић професорку психологије, Лепосаву Ристић, професорку српског језика, сликао је библиотекарку Миру Влајковић... Дружио сам се са њим, ишао сам чак и у сликарску колонију са њим. Тамо, у Делиблатској пешчари цртеж ми је урадио Мика Обрадовић, сликар из Баваништа, Миле Ђорђевић, сликар из Панчева, је урадио један цртеж на коме смо Мома Параушић, професор панчевачке гимназије и песник, и ја. Стојана сам једном у зборници питао, онако у шали, када ће бити готов мој портрет, изненадио ме својим брзим одговором рекавши да он већ ради на томе, био сам врло збуњен његовом изјавом, наравно да ми је то годило, још једанпут сам му то споменуо а он ми је рекао, позваћу Вас, не брините драги Стојане. Не знам колико је времена прошло од тада, можда месец-два, и једног дана Стојан ме заступи и упита, драги Стојане, да ли бисмо сутра могли да радимо портрет. Био сам одушевљен. Одем ујутру, у заказано време, код њега у атеље. То му је била и кућа и атеље, ту је и читао, ту је и слушао радио, ту се одвијао читав живот великог сликара и његове супруге, драге Јелене. Готове слике, своје а имао је доста слика и других сликара, изванредна збирка свих најпознатијих српских сликара, држао је у једној шупи у дворишту. У тој шупи су била и дрва и угаљ. Панчевци му никада нису дали атеље, а многи његови ђаци и разна мазала су одавно добила простор за сликање. Зато су његове слике отишле у Тител. Сео сам на једну столицу, која је личила на фотељу, умазана свим могућим бојама као у сликарском атељеу. Ту ме је посадио, а он је сео на столичицу испред свог штафелаја на коме се ваћ налазио припремљен папир. Узео је четку и туш. Добио сам кафу од госпође Јелене у великој црвеној шољи, није имала дршку. Испала је Стојану, случајно, каже госпођа. У то време сам страшно много пушио, нисам испуштао цигарету, заузела је важно место на слици, као мој заштитни знак. За пола сата цртеж тушем је био готов; велемајстор потеза је то брзо и прецизно скројио ту преда мном. Чудио сам се, шта му значе оне речи, радим на томе, кад је ово овако брзо завршио. Сутра ћемо радити уље, рече Стојан. Ова његова изјава деловала ми је некако свечано. Ујутру сам дошао у договорено време, сав радостан што ће ме портретисати велики сликар. Он ме одмери. Нисмо се ни поздравили упита ме, а где Вам је она кошуља. Претходног дана носио сам плаву кошуљу и преко ње наранџасти џемпер. Кошуља је отишла на прање, одговорих му помало иненађен његовим питањем. Он наставља, а не, не можемо да радимо. Брзо сам схватио, сео сам у ауто и отишао кући по кошуљу. Гордана се изненадила када сам се појавио а ја питам, где је она кошуља од јуче, па у машини за прање, одговори ми, дај ту кошуљу, молим те, па мокра је, нем везе, дај, извади жена плаву мокру кошуљу и пружи ми је, скинем чисту суву кошуљу и обучем мокру плаву кошуљу, похитам према Стојановој кући, дошавши он ме опет одмери и насмеја се, седите драги Стојане. Поновили смо ритуал од јуче. За сат, отприлике, слика је била готова и плава кошуља је била сува. Стојан се задовољно смешкао, прави Стеван Синђелић, каже. Тако је замишљао лик тога српског јунака. Расправили смо и шта значи оно, радим на томе. У ствари он је студирао моју психологију и кад је све то скројио, онда је то својом врхунском техником невероватно брзо реализовао. Слике су се појавиле на његовој меморијалној изложби у панчевачком музеју. Недуго, по затварању изложбе Стојан је дошао код нас, донео је слике. Стао је насред дневне собе, окренуо је круг по соби, и рекао, драги Стојане, овде би било најбоље да стоји. Не чекајући коментар, извадио је из мантила чекић и ексер, закуцао је ексер и окачио слику. Ту је висила све док није убијен наш Миодраг, слику сам потом донео у Ниш, на истом је месту у соби, само у Нишу. Стално се гледамо Стојан и ја. Томе већ четрдесет и девет година.
 |
| Стојан Трумић: Стојан Богдановић, 1972. |
 |
| Стојан и Стојан |
[1] Др Јован Кечкић (1945- ), докторирао је математику, а био је професор Фармацеутског факултета у Београду.
[2] Емил Марошан (1913 – 2016) рођен је у Модошу, од 1921. Јаша Томић. Мајка му је била Немица, Катарина Шмит, отац Божа, тако да је прво научио немачки језик. Емил је ту завршио прва четири разреда основне школе а затим је прешао код тетке у Панчево. Они су га васпитавали у врло строгом, немачком војничком духу. Наставио је школовање у Панчевачкој гимназији. Завршио је студије физике и математике. Од 1941. до 1979. године предаје физику и повремено математику у панчевачкој гимназији. Од 1949. до 1951. био је директор. После Другог светског рата, због мањка професора, осим физике и математике предавао је и немачки језик.
[3] Голуб – Гоша Вуловић, некадашњи председник омладине у Панчеву.
[4] Бранислав Радивојев (1959-1979), песник. Његове радове је приредио панчевачки књижевник, његов школски друг, Милован Лукић, под насловом Убоден пут, Панчево, Удружење књижевника и књижевних преводилаца Панчева, 2009.
[5] Установа где се врше сецирања за потребе истраживања у области патолошке анатомије.
[6] Момчило Параушић, српски песник и критичар. Некадашњи професор панчевачке гимназије и покретач неколико листова и часописа у Панчеву. Био је новинар „Просветног прегледа“.
[7] Душан Вукајловић, српски песник. Био је секретар УКС.
[8] Драгутин – Бата Бирта Илкић, српски књижевник и новинар.
[9] Миленко – Буки Првачки (1951) је познати српски сликар и професор, живи у Сингапуру.
[10] Богдан Бајшански, српски математичар. Богдан је живео у Канади када је дошао за време летњег распуста у Београд причали су му да је направљен хотел Хајет, а Богдан је то овако прокоментарисао: „Српска посла, праве се кафане, а у Љубљани се гради клинички центар.“
[11] Немања Ротар, Сенке и дим, Панчево, Хабит 013, 2013.
[12] Јован Попадић, првобитно Јанош Козма, рођен у Мађар-араду, Мађарска, 15.5.1919 од оца Гаврила, ратног заробљеника који је радио на једном имању и ту, ето, са газдином ћерком Јулијом створише Јову. По ослобођењу, Гаврило и Јулијана долазе у Ковачицу. Ту су имали пансион, биоскоп и библиотеку до 1938. када долазе у Панчево. Јован Попадић је написао и објавио две збирке поезије.
[13] Бранислав Петровић (1937-2002), велики српски песник.
