Дана ЋИРИЋ: У ТРИ ПЕСНИЧКА ГЛАСА

 

Дана Ћирић, књижевница

У ТРИ ПЕСНИЧКА ГЛАСА

Стојан Богдановић, Улицом Ранка Павловића, Бесједа, Бања Лука 2026.

Познат као доктор математичких наука, Стојан Богдановић је један  од ретких стваралаца који се, осим природним наукама, бави и књижевним радом. Пише песме, приче, есеје и афоризме. Његово познанство са Ранком Павловићем, песником чије име стоји у наслову  нове књиге, сеже десетак година уназад, кад се, по сопственом казивању, на додели награде за животно дело у Удружењу књижевника Србије упознао са песником импозантне библиографије. Ранко Павловић, песник из Републике Српске, до сада је објавио двадесет песничких збирки (и још седам за децу), деветнаест збирки прича (и скоро исто толико за децу), пет романа и још три за младе, текстове за дечје позориште, две књиге есеја, једну књигу књижевне критике, десет радио драма и још додатних петнаест за децу. Свеукупно, бројка прелази преко стотину дела, те представља величанствено благо домаће књижевности. Сви подаци о песнику и писцу Павловићу смештени су на унутрашњој страни корице у књизи о Ранку, те знатижељни  читалац има могућност да о песнику сазна много више него што је знао. И иначе, Богдановић у потпуности искоришћава простор књиге, те се у својим текстовима често користи фуснотама, исписујући на дну странице не само информације и објашњења одређеног појма, већ и читаве строфе и песме. 

Тешко би било одредити књижевни жанр дела „Улицом Ранка Павловић“; хибрид поезије и прозе, аутобиографских и есејистичких записа, истовремено подразумева двоструко, ако не и троструко ауторство. Чине га ауторске песме - онога о коме се пише и онога који пише, прозне целине аутобиографског и биографског приповедања и текстови есејистичког типа, понегде са наглашеним тумачењем поезије, а оно што је ново јесу поруке и међусобна комуникација двојице песника, пренете са  друштвених мрежа.  Скоро математички, књига је подељена на три целине, које се односе на аутора Богдановића, песника Павловића, а у поговору („Вишегласно двогласје“) им се придружује и Мирослав Тодоровић. Реч је о пријатељима које повезују не само године, него и слична интересовања, заокупљеност сличним темама, препознавање у односу према историји и традицији, оригиналност, и посебно наглашена приврженост добром  стилу.

Први део, насловљен као „Сусрети“, саткан је првенствено од поезије. Актери су тројица песника,  тројица пријатеља – Мирослав (Тодоровић), Ранко (Павловић) и Стојан (Богдановић). Пробране песме нису случајни избор, већ представљају заједничку инспирацију и тему. Неретко, једна песма је разлог да други песник напише нову, са истим насловом.  Замишљени сусрет француског песника Вијона и Стојана Богдановића у ариљској цркви светог Ахилија („Сусрет“) је начин Ранка Павловића да поменуте песнике доведе у везу. Овде би требало напоменути да се Богдановић школовао у Француској, и да му судбина Вијона није непозната, а једна његова песма има наслов „Вијање Вијона на наговор песника Ранка Павловића“. У замишљеном разговору двојице песника у ариљској цркви, где се у везу са актерима неизоставно доводи име Бранка Миљковића, у први план избија игра топонима. Вијон би да одведе Стојана на вино у Понтоаз, а Стојан Вијона у Велико Боњинце, место на истоку Србије, на једну ракију. Поступком премештања места - Париз у Понтоаз, Ариље у Трешњевицу, Бањалука у Теслић – завичајност се показује као вечно жив еликсир песничке инспирације. Подстакнут песмом коју пише Ранко Павловић, Стојан Богдановић одговара уздарјем, песмом истог наслова:

„Јуче сабајле/ сретох мог пријатеља/ песника Ранка Павловића/ шета по сокацима Фејсбука“ („Сусрет“), док у експресивно/императивној песми „Цепај“  улогу поетског објекта додељује песнику Мирославу Тодоровићу и тако идентитетски увезује постојећу песничку тројку. „Када сам видевши/ песника Тодоровића/ помислио да ће почети/ јесење тесање стихова/ под смреком или под орахом/ у двору Тодоровића/ у Трешњевици/ повиках/ Цепај!“ И песма „Отпис песницима“ изграђена је на  инвентивној експресији: „Можда је требало/ све ово/ да мало посолим/ да не буде бљутаво…“. Тек у песмама о белом дуду из Нишке Бање, тројка се уједињује око истог мотива, исте инспирације; сусрет на истом месту доноси заједничко промишљање о прошлости, историји, старом дуду и људском веку. О белом дуду М. Тодоровић пева: „Ово је црква што обликом је дуд“, „небо у светости свете песме“ што памти Турке и Византинце. Инспирисан фотографијом која је власништво М.Т, Ранко Павловић пише песму „Дуд који памти“. На поменуте две, Стојан додаје трећу песму, „ Нишкобањац“. Тако је стари дуд виђен као старовеки  предак који памти копита коња, ратнике, тежаке, владаре; из његовог хлада цар Константин мотри на „виа милитарис“. Комбинујући стварносне и метафоричке елементе, тројица песника  у дуду виде душу човекову, записану још од првих излазака сунца, прах месечине, гнезда птица из којих оне „помоле носеве“ тек кад се појави шеф кардиологије (напомена о истоветној линији на коме су птице и човек ). Прате се  годишње промене; из сувих грана оживеће лишће, свилене бубе омотаће свилу око хиландарског штапа једног од тројице песника, скоро пагански верног дуду, који ће са њим до Егеја (алузија на стални боравак М.Т. на Егеју и збирку песама објављену на грчком језику). И један професор ће са решења о пензији отрести прашину и студентима поново причати о поезији. На другој страни, иако  сведок и власник времена  и историје, у перцепцији трећег песника дуд је виђен сасвим локално, као „Чода из Боњинца“. На крају, остаје вера у памћење овог дрвета, које ће сачувати стихове исписане Мирослављевим штапом, истим оним којим су трговци истерани из храма. Тако се потврђује да су тројица пријатеља/песника и апостоли и свеци, пророци и предводници.

Насловна синтагма другог дела књиге, „Улицом Ранка Павловића“, прецизно усмерава читаоца не само на име, већ и на радњу, кретање, шетњу, разгледање свега што чини један тако богат песнички живот. Улица поменутог песника није само улица, она је грађевина, кућа, читав град и људи у њему, пријатељства, познанства. Десет година је један песник чекао да сазри књига и да је осмисли, толико је протекло од првог упознавања у Удружењу књижевника. Зато и промишља о томе како написати дело овог типа, које није ни роман, ни поезија, ни есеј, ни аутобиографија. Не изненађује да је доктор математичких наука смислио посебан технички модел  писања - преузимање и допуна тема које је започео песник именован у наслову. Почело се са разматрањем песме „Страх“ Ранка Павловића. У некој врсти каталошког набрајања Стојан Богдановић подсећа на страхове о којима пева Павловић, а онда ту додаје и своје, или скривене страхове којих се досетио. Као извор користи Библију, асоцијативним путем закључујући како се са почетком мудрости истовремено рађа страх, што се у пермутовању речи може читати обрнуто: у страху је почетак мудрости. Даљом дедукцијом долази се до новог семантичког израза из локалног дијалекатског говора: „Стра чува лојзе“, што је такође мудрост. Начин на који се једно повезује са другим показује да је модел закључивања логички и математички. У другом случају, поводом Ранкове збирке „Зрно“ Богдановић је написао песму истог наслова и сместио је у фусноту. Референце за песму у фусноти су етичке: када се пише о пријатељу, треба написати све што је важно; зато је његово место у главном тексту, а ауторско у фусноти.

Други модел на коме почива књига о Ранку Павловићу подразумева подједнак удео и једног и другог песника: подстицај за есеј песнику Богдановићу даје Павловићева песма „Улицом иде човјек“. Филозофско размишљање о „малом човеку у великом космосу“ блиско је доктору математичких наука; обе науке припадају сфери „вишег ума“. Ту треба додати и лингвистику, која је изнад текста, јер у трезору чува речи једног језика, од којих све почиње. Песници допевавају једни друге, или на песму одговарају песмом.   Дакле, „сав  космос је у човјеку/ а човјек је само тачка у космосу“, каже Ранко, док Стојан проширује семантичко поље констатацијом да се о космосу може имати само знање или интуиција. Да човек као микрокосмос у себи садржи цео космос, потврђује Ранко: „Тако ја/ са својим космосом/ као са псом/ кога сам одгајио//понекад/сједи ми крај кољена/ и дуго ћутимо/онда ја хитнем/ неку планету/а мој космос отрчи/ и донесе ми је у зубима“, а ни Стојан Богдановић није у бољем стању док свој космос шета крај Нишаве: „Изгубио сам главу/ докопала је се поезија.“                                                                                                                                                                                                                                      

Целина насловљена као „Случајно“ продубљује поетску везу међу песницима, премештајући је на друштвене мреже, на којима је комуникација и размена идеја бржа и учесталија.  На крају се и „Поговор“ Мирослава Тодоровића може посматрати као модел који се наметнуо аутору књиге о Ранку Павловићу. Наиме, иако се у Поговору доноси суд о рукопису који му је од пријатеља стигао у Нишку Бању, он би могао да се тумачи и као прича о сусретима тројице судионика у процесу писања и пријатељства. Могуће је да су сусрети сродних по опусу и жанровима одавно негде припремљени, као што је негде уписана свака песма, само треба да се појави медијум/песник кроз чије перо/тастатуру ће бити забележена. Тако проповеда Павловић, док се сусрет Богдановића и Тодоровића у Трешњевици и ходочашће до манастира у Клисури,  Грдовићима и на Градини, одуховљење у цркви светог Ахилија, може посматрати као наративни текст са јасно израженим током радње. Фабуларни део чини и прича о о дуду „нишкобањцу“ пренета из треће руке, и једна фотографија забележена на мобилном телефону, уз мошусни мирис девојке која их је фотографисала. Мирослав Тодоровић  приступа књизи „Улицом Ранка Павловића“ стилом посвећеника који није само песник, већ и добар читалац, те потврђује како неке књиге треба читати више пута. Уметничка дела су усамљена, критика их тешко досеже, писао је Рилке. Само љубав их одржава. Песнички тројац – Богдановић, Тодоровић, Павловић - управо то потврђује.

27.10.2026.

Милијан ДЕСПОТОВИЋ: ПУТ КА ЈЕДНОЈ ТАЧКИ

 

Милијан Деспотовић, књижевник

Мирослав Тодоровић: „Задња пошта”, Поетикум 2026, Краљево

 

Поезија је велико писмо живота, а књига његова пошта, и не задњи прималац! Читалац је тај који стално у њој тражи нове адресе оних који су ишли „путем ка сазнању” и стигли у песмовник времена.

А ми, овог пута, тражимо адресу Мирослава Тодоровића на којој је задња пошта 31236 Дивљака а онда крећемо Сунцу у сусрет ка Трешњевици, одакле песник „носи завичајни пејзаж у себи” („Повратникова песма”). Мени је из те задње поште стигла песничка књига Мирослава Тодоровића,¹ названа баш тако: „Задња пошта.”²

Отварам књигу, на леђима прве корице је посветна песма, овде ћу да је сачувам и за читаоце књиге мојих критичких осврта и приказа.” 

Мирослав Тодоровић

ПЕСМА

                   За Милијана

 

Стигло време и

За ове теме

Када живот опоМЕНЕ

Да се на заласку питаш

Да л’ се збило ил’ се снило

То што се на

Свету овом догодило

 

Све мину

         кано магла уз планину

У вечног сли тишину

Тачку у сенци одсјаја

Свитну нигдину

Понад завичаја

 

Светлост већма тама

Потоњи стихови о нама

Све што меље време илузија

Куца срце космичко – поезија

 

Задња пошта – Адреса

Понад Трешњевице Небеса

 

Авг. 2026.

 

Каже песник „када живот опоМЕНЕ”, а онда руком дописује Пастернакову мисао: „Није живот што и пољем прећи.” И као да чујем његов штап који је кренуо ка небу, не земљом, већ каменом посутим путем, а и сам сустопице идем за њим не знајући да ли ћемо стићи у Субјел или Трешњевицу. Поезија је на то дала одговор. У овом случају: „Јесен у Трешњевици, јесен у мени” (у нама).

Осећај „студи у костима” и „судњи дах” јесу објаснице периода живота чија је примарна тема природна пролазност којој се упорно противи поезија. Сваки мој покушај тумачења свео би се на оно песниково „тачка све заклања”. Из те тачке, пре него ли се уклони, разлива се светлост под којом „треба засадити речи”. Наравно, овде је тај одабир био врло битан.

Тодоровић је својим фреско-поетским отиском отворио „видело небних висина”, покушавајући да га спусти на тло завичајне Трешњевице или обрнуто, док ариљски Плави анђео „коб земаљску убогу прима”. Истина је да никад нико није решио енигму плавог, порекао није али дорекао јесте, и то се наставља. Вратимо се песничкој слици (али и фотографији) где песник „седи за столом под смреком”, под којом пише песму и свог читаоца подсећа да: „Све записане песме пут су ка тој песми.”

У разговору за столом, са собом и погледу за усамљеном враном, песника прекида (чини ми се бар) глас детлића „из крошње старе крушке” и питање: „Жив ли си Мирославе?” Уствари, то је битна чињеница Човека и његовог живота да се несхватљиви понорни ток негде завршава незнано. За људски разум необјашњиво прапочетно наслеђе је мимо воље и можда са помирљивом грешком. „Не постоји претходно одређење воље, јер воља постоји изван ланца узрока и последица који спада у природу а не дух.”³ Ипак, поезија се држи духовне воље а за Мирослава Тодоровића песма је небо које нас гледа.⁴ У истој песми Тодоровић је удомио више личних изреклица на тему песме: „Песма је облутак јер зна тајну воде”; „Песник је камен који се сећа куће”; песник „земаљски живот у Реч склања”; „Песник је тишина и шум крила”; „Песник је пејзаж који те оком гледа”; „Песник је пеп’о који ветар развејава”; „Песник је песма што има поглед неба”...

Тодоровић је у своје песме сместио многе слике, прилике, флору и фауну, доживљаје из природе, као да све то само тражи своје место:

 

„Гракће гавран

То слово црно

У песми мојој конак тражи.”

 

И све што би нам казао поново, тешко да би песник поновио истим речима, он оставља свом читаоцу да доживљај сам каже а Мирослављев одговор је јасан: „Све је у написаним песмама,” све је понекад његова брига „шта раде песници на оном свету”, а онда препознаје да се „епски песник у гаврану објавио”, па се окрене, погледа у небо изнад Трешњевице и каже: „Гле, плове песме небом, облаци.”

И задњом поштом стиже му писмо од сабрата нашег Ранка Павловића из Бања Луке, у њему је песма „Старац” исписана после читања песме „Опроштајно” Мирослава Тодоровића, ево прве строфе Ранкове песме:

 

„Док се сопственом сјенком ослања о сјенку штапа

опруженој по свелој, мразом спрженој трави,

стоји усправно или само умишља

док стоји и дише у својој мисли.”

 

Стоји песник и никако није сигуран да ли је ближи тлу Трешњевице или неба. Али траје, ту је, песма дише уведена у траву и светлост сунца. Не хаје за судбинске знаке. Отргла се из сопства песника који је давно савладао рутину певања и мишљења, преболео самоћу рођеног прага и пустио стихове да пређу преко њега и ћакулају о свему. Чаролија тог осећања јес-те понета, и донета, из завичаја, тамо где је „тишина најгласнија”. Песник је доживљава бајковито-митски али као нешто што је истиснуто из садашњости:

 

„Мисао песме све на други начин чује

памти религију траве уписује

траве што све у окриље своје прима

осећа везу небеског и земаљског пејзажа

с мојим стиховима између

пуним молитвене тишине

прене ме из свемира вечности шушањ

онај што знак је намернику.”

 

А онда у циклусу „Тропрсте песме”⁵ следи „Залазак сунца” („Склапам књигу видела, гледам звезде”), опет тема за овај и онај свет. Сусрет са својим вечитим каменом и разговор са наследном тишином:

 

„Чујем оно што ћутим

видим онога кога нема

сам на гробљу и ја камен”

 

У једној песми Мирослав Тодоровић (прерано) каже: „Стигао сам (...) довде (...) затворила се у круг књига. Дакле, све је Круг и све је Књига у којој су прогледале назначене поруке. Та врста душевног стања чини поуке поезије у тумачењу прелазног стања у бићу, али и однос према стваралачком  у себи. Бити свестан и тренутка када ће тачка да заћути „као да је земља”. Јер, како другачије дефинисати човека него како је то учинио Мирослав Тодоровић: „Човек је „жртва властитог живота/ у часу када склопи очи”.

Ипак, треба знати да је збирка песама „Последња пошта” Мирослава Тодоровића настала испуњавајући основни задатак:

„Да гледа и да слуша. Његово око чује, а ухо види. Најпре, и највише, тишину. Није песник онај ко не може да чује и да је угледа. Убеђен сам да Задња пошта нипошто није последња песникова збирка. Мирослав Тодоровић у себи још много тога треба да опева. А зна како то треба да учини.”⁶

Видим га одлази на пошту да одашиља нову књигу на познату адресу а враћа се са оловком да стави прибелешке оних (д)оживотних слика и мисли које се не смеју отети памћењу. Тако је он упорно у дијалогу са песмом у којој пориче сопствени страх од оног што би живот могао да заборави, пре свега себе. Отуда у њему паралелни са осећањем – бити – иде смиреност и лепота језика у поезији.

Треба читати Мирослава Тодоровића чија је особина да поезији повери много чега а са тим ступи у полемику из које излази са овим закључком: „Није све да јесте, то песма суди.” Његова поезија у свакој новој књизи је изненађење за оне који овог песника прате. У овој књизи он је оставио свој кључ којим се увек може откључати време путника далеких светова у коме ће изговорено његово име, разбити собом сваку тишину, ону која је била у његовој моћи али и моћи времена. А време је у свему оно што видимо али и у оном што не видимо.

„Време је бескрај, време је тачка.”

 

У Врњачкој Бањи,

15. септембра 2026.

 

 

 

 

 

_____________________

1) Мирослав Тодоровић (Трешњевица, код Ариља, 1946) песник, прозни писац, критичар и колумниста. Објавио 37 књига, члан је Словенске академије књижевности и уметности. Живи у Нишу и Трешњевици.

2) Мирослав Тодоровић: „Задња пошта”, Политикум, Београд, 2026.

3) „Уметност тумачења поезије”, Нолит, Београд, 1979. стр. 171.

4) Хорхе Луис Борхес: „Таква је поезија, бесмртна и сиромашна.”

5) Тако је Тодоровић назвао хаику песме, или тростишја у хаику раму, са слободнијом математичком метриком.

6) Душан Стојковић: „Песме које су се саме написале”, из поговора књизи „Последња пошта”, стр. 74.

 

 

 

 

 

 

Дана ЗОРИЋ ЋИРИЋ: ИЗА ВИДЉИВОГ СВЕТА

 

Дана Зорић Ћирић, критичарка

                             

Мирослав  Тодоровић: ЗАДЊА ПОШТА, Поетикум, 2026.

 

У импозантној бројци од скоро тридесет песничких збирки, Мирослав Тодоровић се издваја међу савременим српским песницима као потврђени тумач целокупности живота и духовних образаца човековог кратког боравка на Земљи. Најновија књига стихова оставља утисак опроштаја од писања, осмишљена као преписка између песника и читаоца, или дијалог вођен са самим собом. Придев задњи (у смислу последњи), у наслову „Задња пошта“, носи у себи многе конотације, али се прва која искусном читаоцу пада на памет, односи на адресирана писма из времена песникове и многе друге младости, писма која су осим задње поштанске, имала још једну, даљу и забаченију дестинацију.

Такво тумачење сугерише и аутор,  стављајући на прву слободну страницу фотографију адресираног писма, где иза задње поште Дивљака, стоји Трешњевица,  до које треба допешачити, или са које се треба спустити до већ поменуте задње поште на Дивљаци.

Дакле, постоји и даље и дубље, до/од златног брда на коме стоји породична кућа из које песник памти свог оца како чита Политику и понавља наук до кога је сам дошао: „Од памтивека приче исте, само рђе друге“. У тој кући песник проводи лета, у малом малињаку, често под смреком, у садејству са силама природним, чије присуство појачава безмерна тишина – јутарња, вечерња, ноћна.

А пешачење од куће до поште подсећа читаоца на један од кључних мотива претходних збирки поезије, што је потврђено и у овој: изглед и израз живота који је песник уприличио за себе и формално је живот тамо и овде, подељен на пола - на Трешњевицу и Ниш, на село и град, на лето и зиму, на Свету Гору и домаће двориште, са враном на пању и детлићем на дрвету.

Мирослав Тодоровић је песник искуства. Цео његов живот је поезија, о чему сведоче поетске књиге, фестивали, награде, песничка пријатељства, ходовање.

Опредељеност за „песничку службу“ обележила га је знаком изабраног, а писање поставила као усуд. Смисао живљења је у путовању и пешачењу, не само видљивим стазама где се тело излаже физичком напору, већ и у оном другом, космичком и унутрашњем, насталом кроз жељу за повезивањем и пријемчивост за духовно и Божје. „Пут  сам пут који је стигао  кући“ каже у једном стиху актер емоционалног доживљаја, збуњујући читаоца питањем идентификације са простором и временом.

Да би живи песник постао симболички пут, неопходно је стапање и разлагање у временским слојевима, препознатљивим као простор у коме стари храст оличава предачку снагу, или Плави анђео „видело небних висина“. Путовање је означено као драгоцени божански свитак, „хоризонтална линија“ иза које се сагледава још већа, непозната даљина. У „Повратниковој песми“, прекаљен попут младића који се враћају из рата (Мото: „Суматра“, Милош Црњански), из градског зимовника вратио се, старац,  у природу и пејзаже завичаја. Тек ту, на кућном прагу, разумеће да су поменути пејзажи све што је тражио по свету: „Светле  у празној кући ови стихови /Да повратника  дочекају  да  се песмом све понови.“ (Опроштајно)

У „Задњој пошти“  доминирају теме усамљености, добровољне изопштености, старости и смрти, али скоро да нема песме у којој се испод слојева нареченог не појављује  књига, песма, написано и ненаписано, речи и слова, белина простора, свеска.

Песник о томе  говори на лицу места, кроз распоред песама. Разврстава и систематизује. Најбоља песма се не записује..., поручује; ова мисао ланчано се увезује са другом тврдњом да ни Највећи песник још није / Спреман да пише песме.  Ако највећи песник још ништа није забележио, биће да се још није родио. Нити постоји. Отуда се поезија „Задње поште“ умножава кроз присуство најразноврсније лектире у цитатима испод наслова.

 За већину песама постоји инспирација у претходно ишчитаваним светским и домаћим песницима и мислиоцима: Црњански, Масука, Рембо, Рилке, Борхес, Виља, Корнхаузер, Свети Августин. Својеврсна множина мотоа омаж је прочитаном, успут и порука да ако нема најбољег песника, бројност добрих и квалитетних, оних који су у самом врху, надоместиће недостатак. А ту је и чувени светогорски штап, кумир и фетиш од кога се песник не одваја, и бројна песничка пријатељства. (Ранко Павловић, Стојан Богдановић.)

Мотивски, збирка је сумирање живота, проживљеног и оног који се сањао, док невидљиви и нечујни ноћни разговори са мртвима - песницима, суседима, прецима – уводе у мотив смрти и гробног места као последње тачке ходочашћа. У мирним данима и ноћима болно недостају људи, гласови, лица. Зато су логичне мисли о смрти.

У том смислу су речито фаталистичке песме  „Адреса – Небеса“ и „Позно слово ово“. Ова друга као мото исписује стихове из Његошеве „Луче микрокозма“:

 

„Наше жизњи прољеће је кратко,

знојно љето за њиме сљедује

смутна јесен и ледена зима.“

 

Истина, и сама земља је самотна, како не би био песник? („И тешка земља ноћу/Пада из рoја звезда у самоћу“ / Рилке). Очекивано је да гробне теме производе меланхолични тон. Поред имена песника и пријатеља уписују се крстићи, песник их стварносно пребацује на другу страну, певајући о подземним људима, песницима са оног света, вранама на фудбалском игралишту. Слуша се пролеће, а већ се чује зима. Ипак, изнад тог објективног стања – лирски субјекат је сам, нема људи, нестао је људски глас - песме М. Тодоровића високо су изнад жаљења.

Дубока концентрација на пејзаж надвладава мрачне мисли. Упркос тами и магли, изнад свега је сунце, вечерња светлост боје злата, бескрајно плаво небо као позлата на старој кући, свеже пресвучено оно што беше „паду склоно“, и у буквалном и у пренесеном значењу. Напољу је додир са природом, са пејзажом, са смреком, јабуковим дрветом, са вранама, гаврановима, детлићем. Треба поменути и неколико песама које дотичу старачка чекања испред ординација, у болничким парковима, код докторке пред коју се као птиче излаже срце у кавезу груди („Држах птиче у кавезу од прстију/Дрхташе срце мало преплашено“), као и неколико хаику песама, оригинално названих „тропрсте  песме“.

На једној скали више стоје песме у којима песник покушава да нађе одговор на метафизичка питања, јер иза видљивог света и појава стоји оно што је неразумљиво, непојмљиво и уму несхватљиво. Тако небо постаје тајна књига преко које плове  облаци. Може се читати из њега; а одакле би друго, кад је са других места све ишчитано? „Ноћ је врана  коју до сванућа слушам“, додаје. Колика мора бити та врана, и кад се претворила у ноћ, питање је као и оно из једне од претходних песама: кад се песник претворио у пут? Ни време нема границу, векови стоје између проживљених тренутака; без јасних координата и оно је чиста метафизика.

        Формално, цела збирка је програмски уређена. Нико није заборављен и све је сложено по песниковом осећању за стих и целину. Песме треба читати пажљиво, с обзиром да су знаци интерпункције изгубили функцију. Ту и тамо, понеко велико слово, тамо где му није место, и ништа друго од прописане граматике. Деконструкција језичких правила помаже мислима да се не повинују прописаном. Дакле, именице се вртложе и понад и испод, и около и из даљине, пратећи мисао и дајући ритам стиху. Кроз лично име у песми („Жив ли си Мирославе“?), и то не једном, апострофиран је туђи глас, саговорник који се ишчекује и коме се нада. Доживљене слике често су пример парадокса: „Овде где ничега нема / Чује се да Неко још има“ , „Сама се песма о томе спрема / Све је ту а знаш да  ничега  нема“, „У празној плавети небеске пунине/Између две бројке   овог света   истине.“

Приметне су ономатопеје, звучне експресије, попут: “шуми тишина, чује се празнина“, „шуми лишће – шуме миленијуми“, „с лишћем шапћући“, уз егзотичан облик „Крошуму “ (кроз шуму) који у себи чува не само дијалекат, већ и акценат и динамику говора ариљског краја.

        Песник пева о камену, на коме пише и који је сам. Воли игру речима, веома успешно је остварујући у наслову једне од последњих песама „Еп и Лог“ (Епилог). Дакле, живот је то, дугачки наратив проткан сазнањем. Цела збирка промиче између радосних и понорних песама, попут „Тачке  на белом листу“ и „Позног слова овог“, чије мрачне стихове употпуњује позивање на Његоша и Светог Саву, док се „Стихови Божје песме“ доживљавају као откровење.

      Инспирисан стиховима Владимира Бурича о жени која „копајући кромпир/реже ашовом лице покојног мужа“, песник покушава да расветли човекову судбину кроз земљу као основни постулат. Док вади оно мало кромпира са породичне парцеле, човекова судбина  му се указује као судбина кромпира. Ствари се посматрају кроз антониме жене и мушкарца, живота и смрти, светлости и таме. Ипак, премисе су постављене обрнуто, као у огледалу. „Закопај ме да бих живео“, вапио је у априлу. Нове клице га једу. Нови живот га једе. Хоће у земљу, тамо да живи. А у јесен, ако се не извади из земље, иструлиће, потврђује се кроз библијски мотив о земљи „која јеси и у коју ћеш отићи“. Свет под земљом види се као лице и наличје свете књиге (Библије) „што се у свему находи“, док је у интерпретацији песника кромпир представљен као човек земље:

„Кромпир у земљи се множи живи и расте/ није ли кромпир човек земље што зна тајну“

        На први поглед чини се да је збирка „Задња пошта“, како јој и наслов каже, упућивање на последње записе, последње поетско сусретање песника и инспирације. Међутим, упркос изричито наглашеној извесност смрти ( „Песници на оном свету“), они отуда шаљу исконске зраке и знаке, са светлосном енергијом скупљеном у једну тачку. Тачка са својим примарним значењем представља завршетак - реченице, стиха, песме, живота. Код Мирослава Тодоровића она није то. Као знак интерпункције не постоји у збирци. Одриче јој се та улога. Другу тачку песник има на уму  - ону што се као намотано клупко живота размотава до последње црне рупе/понора на белом папиру. Прозирање кроз њу могуће је само дубоко сконцентрисаном уму и отвореном оку. Песма, мисао, живот, тачка или грумен земље, то су значења. А везе међу људима најбоље се могу уочити у тишини:

 

„Овде је тишина најгласнија

Мисао песме све на други начин чује

Памти религију траве уписује

Траве што све у окриље своје прима

        

           Осећам везу небеског и земаљског пејзажа

  С мојим стиховима између

  Пуним молитвене тишине“

           (Вечита истина светлости)

 

         Трава шушти, пролазна је. Списи су трајни, њихово техничко решење је камен. „Задња пошта“ је почаст љубитељима поезије. Филозофска и овоземаљска промисао о заједничком нам, крајњем исходу.  

 

Септембар 2026.                                      

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАВИЧАЈ ЈЕ ОПЕТ СТИГАО ПЕСНИКА МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА

 

 

Мирослав Тодоровић, Задња пошта, Краљево, Поетикум, 2026.

Мирослав Тодоровић (1946) је велики српски песник. Објавио је тридесетак књига поезије. Он је и изврстан књижевни критичар и приповедач.

Задња пошта кад се каже може се помислити да је то последња пошта коју је неко добио. Овде је реч о писмима и пакетима. Писма се односе на коресподенцију књижевника и на пошиљке књига.

Када су људи слали писма у неко село, онда је морала на коверти да стоји и назнака поред којег већег, значајнијег или познатијег места, оријентира, је то место. У случају Трешњевице била је то дивља крушка поред пута где је стајао и аутобус. По тој крушци место је добило име Дивљака. Ако шаљете писмо или књигу у току лета песнику Мирославу Тодоровићу који борави у Трешњевици, онда морате назначити да је задња пошта 31236 Дивљака.

Наслов књиге којом ћемо се бавити је Задња пошта. Као и увек неће бити речи само о Задњој пошти.

Одавање поште је велика радња, али се овом приликом нећемо бавити тим појмом. Мада самим писањем о Задњој пошти ми исказујемо поштовање.

Тодоровић је ваздан био у дослуху са природом. Пролеће га је вукло према Трешњевици. Ако то није било могуће реализовати одлазио је на Бубањ, а често и у Нишку Бању. Замењивао је смреку и клеку бањским дудодом. Али то није то. Недостајале су му малине, јер се иза њих крио Добрило Ненадић. Добрило је излазио из свести и из подсвести. Заједно са малинама.

Бег у завичај је мелем за душу.

Песник се у завичај увек враћао као победник. Тријумфално.

Др Чедомир Илић чувени великобоњински професор медицинског факултета одласком у пензију преселио се испод Високе Чуке. Многи су се томе чудили. Он је објашњавао: „Ја сам сачињен од ове земље и овде ћу боље живети него у Београду или у Паризу.“ Један Великобоњинчанин који је деценијама радио у Малмеу реновирао је кућу својих предака у селу. На питања, Где су му деца, где су му унуци, одговарао је да су они у Малмеу. А на друго питање, Шта ће он тада у Великом Боњинцу, одговорио је: „Волим да седнем овде на праг и да гледам у Високу Чуку. То је тај усуд завичаја. Он те вуче. Кињи те. Мучи те. Не дозвољава ти да спаваш. Прогони те и дању и ноћу. Он производи песме. Подесећа на родитеље, на браћу и сесетре, на птице, на шуме, на висине. Нема разлике између Великог Боњинца, Трешњевице или Шњеготине Горње. Није важно која је задња пошта. Битно је да она постоји за сваког човека и да пробада сваког песника. Завичај је константа. 

НОСИХ завичајни пејзаж у себи

Док светом сам ходио

У туђини да залутао не би (5)

Ако је ту Задња пошта, онда је ту близу и Трешњевица из које се види цео свет.

 

Гледам зору понад Трещњевице

Видим неба поезију

Чудесну од памтивека

Исти призoр би у очима претка  (6)

 

Кадгод би песник нестао из Ниша знао сам да је горе, понад Ариља, да хвата стихове као ваздух:

 

Одсјај праИсторије

Јутром поезије

Указа на Божије лице

У зори понад Трешњевице. (6)

 

Тодоровић је пратио листове на ветру. Летео је са њима на облацима. Одозго је просипао бисерне стихове. Обасјавао је свет.

 

Облак видик заклања

Јесен у Трешњевици јесен у мени

И биће песма вечерња

Што белином ноћном све заклања (7)

 

Завичај се увуче песнику, човеку, у душу и целог живота рије по њој. Песник може да база по свету, да се диви лепоти света, да се диви достигнућима свога или других народа, али завичај путује са њим. Штавише, опомиње га, да би повремено требало да га посети. Па коначно и да му каже када би требало коначно да се врати своме завичају. Да подсети песника где му је задња пошта. Завичај је немилосрдан. Он је у души свакога човека. Али песничка душа је рај за завичај. Он су ту размахне и отуда излећу стихови, песме, књиге. Кад се песник попне на брдо завичаја он оданде види све боље без обзира да ли је реч о недогледу.

 

Седим под смреком

Гледа ме пејзаж из којег читам (8)

......................

За столом под смрекпм у Трещњевици

Слущам тищину из књиге послања (9)

 

Ови сјајни стихови доказују да је мудри песник Мирослав Тодоровић установио под смреком нову пошту одакле ће у свет одлазити стихови које је из пејзажа прочитао. Нема сумње да је завичај опет стигао песника Мирослава Тодоровића.

 

28.8.2026. Ниш

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПРИЧЕ О ПОКОЈНОМ ТУМАЧУ

 

ТУМАЧ ИЗМЕЂУ СНОВА И СТВАРНОСТИ

Сећате се да је Тумач путовао у Бразил. Отуда ми је послао превод неколико песама како ми је написао, одличног млађег бразилског песника. Чак ми је послао и фотке. На једној је само тај, а на другој су он и тај.

Сада могу слободно да изјавим да је Тумач постао писац када је почео да да се моли, јер писање је молитва.

На телевизијама прича причице како је преводећи велике тумаче живота, Андрића, Црњанског, Сарамага... научио да пише. А прескочио је, намерно је забашурио оне ноћне море, знојење и презнојавање, па бацање папира и папирића, па путовања по свету од Београда до Лондона, преко Бразила, Египта, нисам све запамтио које је градове походио, а нисам ни записао зато што је за мене важнији био мој поход на Градину и на Трешњевицу поред које је Ариље, или на Високу чуку, понад Великог Боњинца. Не верујем да различити писци имају различите снове који се тичу писања. Чак су и направљени од исте земље.

ПОКОЈНИ ТУМАЧ И ЈА

Занимљиве ствари се дешавају Тумачу. Откад је умро. Накотили су се наследници. Сви би нешто да наследе, а те будалетине, халапљивци који подносе суду доказе да су му рођаци тога и тога реда, исти су и они по женској и они по мушкој линији, не сањају да наследници наслеђују и дугове. Чак је и мени то промакло, кад је Тумач оперисан у Бразилу, кад су му извадили жучну кесу са оном каменчином, жена је поднела то како је поднела и сви су, па и ја, мислили да је она изравњала болничке рачуне, али сада су на наплату дошли рачуни, са каматом, наравно. Наследници ће наследити Тумачеву мисао и његово име на романима и причама.

              Морам овде да упозорим, а ове приче могу да послуже као докази да мртви дуго живе. И ја сам неки сведок. Живи мртвац. То што ме неки не примећују то је њихов проблем. Мртви искачу пред вас и када се надате и када се не надате. Обратите пажњу на бирачке спискове. Пуни су као нар гласача-мртваца. Неке мрцине срећем свакодневно, па и више пута у току дана. Чак их и сањамo.

Нажалост, многи не верују да је сан стварност. Не верују ни сами себи. Мада, има људи који много лажу. Непрестано. И уживе се у то, те почну да верују у своје лажи. И то је стварност. Мртви живе дуже од живих. И живи када се умртве живе по заслузи. Немојте мислити да ће то избећи наш Тумач. На добром је путу да поживи и као покојник колико му је суђено.

Кад је већ реч о мртвима, а реч је о упоређивању, и када је реч о живима исто, Лисабонски Mислилац је написао следеће светлуцаве речи: „Надметање мртвих страшније је од надметања живих; мртвих је више.“

             Руку под руку, покојни Тумач и ја смо обишли „Есторил“. На истом је месту. Исти је какав је био кад су њему боравили гости Вида и Милош Црњански. Било је ту и неких наших разбојника, агената. Нису се интересовали за писца. Био је још мали. Вида је одскакала.

Док смо Тумач и ја обилазили „Есторил“ јавио ми се покојни колега Милош: „Ја сам имао три књиге за собом - да завршим - кад су ме послали у гимназију, из Крагујевца у гимназију у Панчево. Тамо је био један мајмун - и сад ћу да га назовем мајмун, који је превео из мађарскога "Човекову трагедију", директор, и који је мени дао, кад је бирао шта да радим и шта би требало да предајем, међу професорима, - дао ми је да гимнастику предајем. Ја сам гимнастику предавао, хвала му, није ми нимало било тако непријатно. После тога, кад сам у Лондону живео, кад су сто година славили Панчевачке гимназије, послали су ми књигу како су поносити што је Црњански ту био. Сад ми је био један из Панчева да им дам слику, јер ће да метну тамо: Пупина, Уроша Предића, не знам још кога, и Милоша Црњанског. Врло важно.“

 

 ТУМАЧ У СЕНЦИ АРХИМЕДА И КАВАФИЈА

 

Решио је да пише роман. Отишао је у Египат да скупља материјал. Бојим се да не оде у Александрију, у неки Кавафијев бурдељ.

Кавафи је био посебан тип. Годило му је тамо. Било је доста слободних мушкараца. А овај би могао остати у Каиру. Отуда се види Гиза. Али само када је лепо време.

Кавафи је био велики песник. Бојим да наш Тумач не залута. Лепу боју је зарадио у Бразилу. Може се преметнути у Црног Арапина. А онда од романа неће бити ништа. А није се родио за поезију. Поезија зна дуго да кињи човека, а Тумач би хтео нешто на брзака. 

Стихови се морају пресовати снажном унутрашњом пресом и сложити у строфе као цвеће у хербаријуму, по сортама. 

Архимед је зашао у године. Не интересују га дронови. Само размишља како да нађе ослонац да би подигао Земљу. Не верујем да ће га се Тумач сетити. А и Архимед је пожурио. Вратио се из Александрије у Сиракузу. Као да је желео да га баш Римљани убију. И тако мртав подигао је Земљу на ноге.