Стојан БОГДАНОВИЋ: СУШТ РИСТЕ ВАСИЛЕВСКОГ

 

Ристо Василевски, песник

Стојан Богдановић

 

СУШТ РИСТЕ ВАСИЛЕВСКОГ

 

Као да сам данима чекао ову књигу и ето, она данас стиже. Да ли је стигла на праву адресу, видећемо. Поговоре нисам читао. Углавном то не читам да не бих себе оптерећивао. Оптерећење је и читање саме књиге. Фернандо Песоа каже: „Читање је ропски облик сневања. Ако морам да сањам, зашто не сопствене снове?“[1] Не волим ни оне текстове који само цитирају туђа мишљења. Право да кажем, ко зна шта ћу све написати о књизи Сушт[2] Ристе Василевског[3]. Да видимо,

 

Шта ће тај предзнак рећи о гласу

када се све , па и говор врати

у сферу из које је дошао? (8)

 

Нема никакве сумње да је Све човек који је „свет у себи/ и око себе“. Одавно сам написао: „Ко нађе себе, нашао је цео свет.“[4] Не могу да опишем колико сам се обрадовао када сам видео потврду од овако великог песника као што је Василевски да сам био на правом путу.

 

Када је на ред дошао Бог, Василевски је устврдио да је човек Бог. Не знам зашто сам реч човек почео малим словом кад смо се „Усмерили против Њега/ дакле, против себе.“ (13)

 

Ако овако наставим, забасаћу и, сво писаније ће ми  бити о уводној песми. Морам да се тргнем. Да наставим читање. Увек је шкакљиво кад имаш посла са великим писцима. Оне мале сви брзо откаче. Чак и ако су одлични. А са великим мораш да отвараш четворе очи. Јавићу шта сам одлучио. И ако сам одлучио, какве су ми импресије о поезији овог великог српског песника. Да се не лажемо, све ово што пишем је имресионизам. Чист.

 

И да није у наслову трећег поглавља споменута реч време из песама ће се видети да је реч о њему. Прави песнички трактат о времену. Занимљиви су наслови: Ниоткуда, Око(ло), Пре (I), Пре (II), Пре (III)...Сада, После... Све су то одреднице за време, прилози за време, камичци и пламичци. Познато је да се у нашем језику и прилози за место често користе као прилози за време.

 

Има доста филозофема, готово у свакој песми. То доприноси дубини. Уосталом, дубока мисао која обгрли снажну емоцију и јесте најбољи стих. Василевски се већ исказао као мудрац. Више пута. Отисци свесног је позната његова књига филозофема. Но, да не ширим причу на ту страну. Ево шта песник каже о времену:

 

Да има облик

не би могло да се увуче у све.

Да иде у ширину,

да продире у дубину,

да савлада сваку висину. (18)

 

Ову песму је запечатио следећим стихом:

 

Ми немамо други избор!

 

Да је ова фаталистичка реченица тачна ја сада не бих писао о изванредној поезији Риста Василевског.

 

Од кад зна за себе

било је пре. (22)

 

Могло би се рећи, било је пре свега. Али не знам да ли би се физичари сложили да се све дешава у неком времену. Овде се Василевски бави песничким временом које „ствара привид/ да стално некуд иде...“ (25). Да с њим одлазе и долазе „матерњи језик и говор“.

 

„Време је мати“ – писао је Василевски у Отисцима свесног. Да ли то значи да смо дошли до решења проблема: кокошка-јаје? Да је тако, не бисмо имали сада овај диван песнички трактат о времену и језику. Мислим да ће Ристо Василевски наставити своја песничка истраживања у језику, те да ћемо поново уживати читајући његове бисере.

 

Време је озбиљна тема. Само се треба клонити учених критичара. Руку на срце, много су досадни. Још када бисмо знали да ли време постоји? Наишао сам на траг о времену: Боле ме ноге. Али нико ми не верује да је ту реч о времену.

 

*

Сушт је живот. И то пре свега човека. Трајање човеково јесте нека мера времена. Незадовољство живота својим животом гура човека да непрестано трага. Да ствара. Човек ствара живот и тако се продужава. Али човек није једини који ствара живот. Чак није он једини који мисли. Он сматра да је његова мисао суштина космоса. И сваки човек је космос. Али се сваки човек није пронашао. Неће му у томе помоћи ни вештачка интелигенција. Мора се сам потрудити. Време свакоме пружа прилику. Време се мери људима који су пронашли себе. Њих оно издигне изнад магле. а можда му је боље било да је подигло маглу. Ниједан сат није добро баждарен. Време тече и када је сат покварен. Време тачно зна, и без сата, када треба човеку да узме меру. Живот се усавршава и распрскава. Време пегла човека. Али човек мора сам да пази на пеглу. Да је искључи да га не би изгорела. „После је памћење.“ (28).

 

Живот и разара. И то је стварање. Друга је ствар, да ли то некоме годи. Поезија је ту да ублажи муку. Да укроти живот. Она је дозволила песнику Василевском да од времена начини Мајку. Мајка је ту да вас отхрани, да вас подигне, да вас поучи и што је најважније кад вас живот притисне да вас помилује. Зар не, Ристо?

 

Није спорно да је књига утемељена на тражењу себе.

 

Дакле, све

о свему

са свима нама

стоји на једном месту

које треба тек открити

и тако, коначно, спознати себе

свет у себи

и око сбе

 

који је Све ! (13)

 

 У првих седамнаест песама нашао сам реч себе осамнаест пута, а да је Ристо Василевски ингениозно нашао начин да тражење себе уведе у поезију на велика врата обрађујући наизглед неважне прилоге за време. Мора му се признати и врхунска техника приликом брушења песама. Савршено владање језиком му је омогућило да допре до краја, до сушта.

 

Највише имају

они који имају себе,

и знају шта ће са тим. (78)

 

*

Имати, имати у себи

више је него знати! (79)

 

На крају, морам признати да је Песоа био у праву, књига ме је потпуно обузела, те да ћу текст завршити у стилу Василевског.

 

ОНО

 

За Ристо Василевски

 

Ако сушт нађе себе

нашао је цео свет.

И ја ће надживети себе.

А шта би друго могло да буде

циљ сушта.

 

Оно непрекидно тражи себе.

Оно моли Бога

да трагање потраје.

 

Оно увек „лако порази живот“.

Човеку је то мучно,

па нам се чини да је и њему.

 

Оно весело устаје

и наставља да џара и трчкара.

 

Оно просипа бисере-камичке

које песници пре спавања покупе

и ставе у песму за под главу.

 

Оно пали и гаси Сунце.

 

Оно никоме не да мира,

па ни на Ристо Василевски.

 

Ми са стране посматрамо.

Зебемо.

Чекамо да нам се смилује.

Јутрос је ведрије,

али...

 

Време тера даље,

ја се инатим,

а оно ми пркоси.

 

6.11.2025. У Нишу

---

[1] Фернандо Песоа, Хетероними, Београд, Службени гласник, 2013. стр. 367.

 

[2] Ристо Василевски, Сушт, Живи пламичци и камичци језика, Смедерево, Арка, 2025.

 

[3] Ристо Василевски (Наколец, Преспа, Македонија, 1943) је песник, есјиста, књижевни критичар, писац за децу, антологичар, преводилац, издавач и академик.

 

[4] Стојан Богдановић, Зид, Београд/Ниш, Апостроф/Наис принт, 2015. стр. 40.

Стојан БОГДАНОВИЋ: СТВАРНОСТ У СВЕТУ НИКОЛЕ ТРИФИЋА

 СТВАРНОСТ У СВЕТУ НИКОЛЕ ТРИФИЋА

Овде ће бити речи о књизи „Живот пре смрти“, али не само о њој. Све ће то бити чиста импресија. Нема науке. Само оно шта је мисао, а она је Мајка Божја, захватила од емоција Николе Трифића, а успут и од мене.

Наравно да ће ова књига сведочити о животу Николе Трифића, пре смрти. Јуче смо се упознали у кафеу „Лотос“ у Нишу. Разменили смо књиге и диванили о ономе пре смрти. Добих књигу која је истакнута на почетку овог текста . Знам из прича да постоји и онај други живот. Чак и живот на оном свету. О томе не могу да сведочим. Још нисам био тамо. Не стижем. Имам још много послова да завршим. А време ми није наклоњено. Завукло се у моје кости и болуцка. Кињи ме. Сад сам одлучио да читам Николину књигу, да се лечим од живота.

Кад се боље погледа, може се уочити да је Библија подлога за целу књигу Николе Трифића. Чак је у текстовима који претходе свакој глави то истакнуто. На пример, „Љубав, слобода и истина, то су Бог, Богородица и Дете Божје.“ (39). Види се и из наслова поглавља: Љубав, Искушење, Крв. А из неких стихова само што не провире Ева и Адам.

Прво поглавље под насловом „Љубав (и слобода)“ почиње овако:

Тело ми вришти за тобом – а не чује се .

Надјачала га је душа која вришти јаче. (7).

Овај мото би требало да буде сугестија на коју страну читалац треба да крене. По овоме, душа је јача, па би се требало њој приклонити или је можда боље рећи поклонити. Али бојим се да ће ме чежња стићи и савладати кад-тад, као што се и Трифићу десило.

Већ у првој песми која има наслов: „Једној жени“, који може заварати читаоца да је реч о некој профаној љубавној песмици, Трифић пева о суровој стварности:

Стварност је бич наших снова

пуна рака покопаних жеља. (9).

Више од половине ове подуже песме, две и по стране, Трифић је посветио проблему стварности. „Стварност је бег од стварности.“ А онда поставља питање: „А ти? Где си ти у тој причи?“ То је обраћање оној жени из наслова. О њој читалац, а то сам ја, мисли да је стварна. Да би му у последњој строфи Никола отворио очи:

Ти стварна ниси;

а душу свега жељну је о стварном лагати лако.

Ја, ипак, знам:

Стварност не изгледа тако. (10).

Не остаје ми ништа друго до да закључим да је и илузија стварност. Захвалан сам песнику што ме је вратио у (не)стварни живот.

Нестварна књига.

Већ после прве песме осећам се боље.

Кукавица је ту да кука.

Песник је ту да пева.

Да не заборавимо тему првог поглавља књиге: Љубав.

Изгледа да је љубав мука, а да је живот илузија. Питам се како се измигољити из песме? Како побећи од живота, од песме, ако знаш „да срећни људи не пишу песме“? Није ли живот чак и када је пун љубави само онај пут у вечност?

Љубав је и болест и лек. Али немам одговор на питање, зашто је лечити? А Никола каже:

Љубав.

Све друго је толико проклето

себично и мало,

да постаје ништа. (37).

Слажем се.

Реч је о тоталној поезији.

Мисао је потпуно обгрлила емоцију

Читам ове Николине заводљиве песме о љубави – о жени, и таман осетим сласт кад однекуд излије се жуч. Као да се стихови не могу сварити без (довољно) жучи. Свако има свој свет и своју стварност. Сваки је човек други космос.

Што се слободе тиче, она је углавном у заградама. мора човек, читалац, да узме лупу, ону јачу што увеличава као кад по небу шарате трагајући за неком важном звездом, да бисте негде наслутили слободу. А све је то зато што слобода и не постоји. Она се само сања. Најзад, наиђох на песму под насловом „Њој“. Та је посвећена њој.

Како се ослободити живота? Да ли он то заслужује? Канаринца кад би ослободили он би постао плен копца. У најбољем случају умро би од глади. Дакле, боље му је у заточеништву. А и живот не може све да добије на тацни мора нешто и да заслужи. Живот ће живети свој живот по заслузи. А Никола је оштро закључио:

Живот без слободе и смрт без земље,

нису вредни рађања.

Тачка и Амин. (48).

Трифић је у своје песме уградио лична искуства о љубави, о заљубљивању, о односу према жени, о оносу према мајци... Уградио и надоградио. Све је то видљиво. И нормално. Тражио је себе. Негда сам написао: „Ко нађе себе нашао је цео свет.“ А сада да потврдим Трифићеву мисао обраћања мајци, а коме би другом, кад год ми је тешко, кад негде запнем ја поразговарам са мојом мајком. Сваког дана по неколико пута иако је она одавно отишла Богу на истину. И Никола Трифић то чини. Ево потврде:

Људске су авети мајко навалиле на мене!

Њима поручујем:

Успео сам победио сам себе! (49).

Никола, ко победи себе победио је цео свет. Свој свет. Знам да други имају веће амбиције. Али наше је да измишљамо наше светове и да се старамо о њима и да их ваздан побеђујемо. Наше је да измишљамо Србију.

Занимљива је потка за песму „Слово за себе“.

Изгубио је онај што није знао да слаже,

што кад врага гледа истину каже.

Изгубио је сиротан,

черечен без крста –

а све због вере,

у неко ново сутра,

у неког чистијег себе. (49).

О вери је реч. О илузији, да ће сутра бити боље. Ето, Никола, верујем да ће бити. У нешто се мора веровати. А ја „у нешто ударати морам“.

На моменте се може некоме учинити да је Никола на ивици романтизма. Има у књизи тих момената, навешћу следећи:

Срећо моја...

Васкрсла надо у бесмртном безнађу;

жељо прежељена. (26).

Аутоматски уредник на лаптопу сугерише ми да реч „прежељена“ заменим са „прежаљена“, али то песника неће ослободити романтизма. Има и другачијих песама у којима се Трифић потпуно ослободио свога средњешколског образовања. „Песма на гробу палог друга“ је једна од њих. Наводимо фрагмент који доказује да није реч о кукњави:

Опрости, али све ми се чини

да у твом гробу лежи моја колевка;

Шанса за ново рађање

и за нови живот –

и то баш онакав живот

какав смо некада заједно презирали.

Живот одраслих људи,

лупежа превараната;

Живот људи са хиљаду лица... (51).

Овај одломак песме сам схватио као критику стварности.

Он вешто користи афоризме, па и народне мудрице. Обртима у тексту постиже завидну драматику. Снажне емоције обојиле су цео текст. Поједине песме су баш разбарушене. Благе интервенције лектора знатно би их уздигле. Па, Иво Андрић је имао и по три лектора.

Трифић пише и ово: „Срећни људи не пишу песме.“(30). Можда је то и тачно, не пишу, али они певају. Пре бих рекао да трагедија јаче удара у главу. И писца и читаоца.

Како рече песник: „Стварност је бег од стварности.“ (9). А песма је превозно средство које човеку то омогућује. Драги Никола, признаћу ти овде да ја често лажем себе да ми је лепо. После видим да то не помаже, али мени је боље. И твоја књига у томе ми помаже.

Књига има и четири пратећа текста.

15.3.2026. У Нишу

Жељка АВРИЋ: УЛИЦА У КОЈУ СЕ СТИЖЕ ДРУГИМ ПУТЕМ

 

Жељка Аврић, књижевница

Стојан Богдановић: „Улицом Ранка Павловића“ Бесједа, Бањалука, 2026.

 

Књигу „Улицом Ранка Павловића“  жанровски није лако одредити, јер је у њој  садржана и поезија и проза; биографски детаљи и сећања; есејистички и књижевно-критички одломци; различите белешке, дневни коментари, цртице. Ово је књига коју на својеврстан начин, потписују тројица врсних књижевника и књижевних сарадника: Стојан Богдановић, Ранко Павловић и Мирослав Тодоровић. Богдановић као аутор, Павловић као подстицај и Тодоровић као аутор поговора. Сваки од њих тројице има свој удео који се не мери нити обимом, нити бројем страница, већ значењима написаног и значајем који има за сваког појединачно.  У том смислу, сасвим је извесно да је ово књига дубоке оданости тројице књижевних и животних пријатеља, а за читаоце трајни и речити сведок једног дугогодишњег  међусобног књижевног поштовања.

 

Поред књиге интервјуа Бранка Перића „Оно све што не знаш о мени“ која нам је на специфичан, новинарско-есејистички начин осветлило личност савременог српског књижевника Ранка Павловића;  и Зборника радова „Књижевно стваралаштаво Ранка Павловића“ едиције „Савремена књижевност Републике Српске“ књига II, које је научним студијама, књижевно-критичким и есејситичким текстовима  обухватило  његово целокупно књижевно стваралаштво - поетско, приповедно, романескно, драмско, есејистичко-критичарско; како стваралаштво за децу, тако и за одрасле читаоце, књига Стојана Богдановића „Улицом Ранка Павловића“ је треће дело које за последњих годину дана, такође на својствен начин, говори о значају његовог књижевног дела, али и о њему као човеку, пријатељу, сараднику.

 

Формално, књига Стојана Богдановића се састоји из три целине: Сусрети, Улицом Ранка Павловића и Случајно. У њима се налази поезија, књижевни прикази и есеји, одломци преписке, фрагменти сећања, изрази подршке, цитати. Први циклус, Сусрети је песнички и садржи укупно четрнаест песама, од којих пет потписује Павловић,  једну Тодоровић и осам Богдановић. Те су песме настајале спонтано, најчешће као посветнице, песничко натпевавање, тачније, међусобно отпевавање надахнуто сусретима, пријатељевањем, разговорима песничким и о књижевницима из различитог времена и поднебља, припадајућих друкчијим књижевним епохама (Франсоа Вијон, Бранко Миљковић, Ернест Хемингвеј, Брана Петровић). У њима се спомињу топоси као завичајне одреднице, животни избор и предели вечите чежње:  Ниш и Нишка Бања, Трешњевица и Ариље, Велико Боњинце, Хиландар и Егејско море, Париз и Понтоаз, Бања Лука, Теслић и Врбас; о њиховим препознатљивим симболима као што су, на пример, Ариљски анђео, орах и нишкобањски дуд кога су опевали сва тројица и верни сапутник – светогорски штап. Песници и пријатељи се натпевавају и отпевавају један другоме, подстакнути не само међусобним песмама и песничким порукама, него и оном урођеном раздраганошћу у њима, задржаним дечаштвом и стеченим мангуплуком које подстиче на игру, импровизацију, доскочицу, али и на међусобни пијетет. У томе су и озбиљни, духовити и речима разиграни.

 

У другом циклусу, „Улицом Ранка Павловића“ садржано је више прозних текстова, чији је аутор Стојан Богдановић и чије је тежиште, без обзира на њихову врсту, на личност и књижевном делу Ранка Павловића. Текстови су уланчани хронолошки. У тексту под називом „Упознавање“ реч је о њиховом првом сусрету, познанству и почецима и развијању књижевне сарадње које је прерасло у пријатељство. У текст је уметнут део из Павловићевог писма у којем аутор наглашава значај Павловићеве књижевне  подршке у виду рецензије Богдановићеве песничке књиге „Зид“. Иако се у овом циклусу налазе Богдановићева писана мишљења о појединим Павловићевим књигама као што су песничке књиге „Зрно“, „Варљиве висине“, „Пјесма коју никада нисам написао“, књига прича „Страшни суд“, те књига Бранка Перића о Ранку Павловићу,  некако су претежнија  размишљања и закључци на која га подстичу Павловићева дела; о космосу у којем смо и микросмосу у нама, о неизмерној важности праве речи у правом тренутку, о мудрости,  тражењу и налажењу себе, о надахнућу, доброти, о бризи за добро ближњег, искрености и пријатељству. О страшном суду савести. О страху као најмоћнијем осећању, његовом пореклу, врстама, последицама. О поезији, о песми и њеним изворима, подстицајима и благородности. О књижевним,  академским и другим (не)правдама, књижевним нагрдама и наградама, књижевном и људском фарисејству.

 

У трећој целини, Случајно, Стојан Богдановић је сабрао неколике белешке и цртице које је Ранко Павловић објављивао на друштвеној мрежи. Иако нису писане са намером да буду уврштене у већ завидни књижевни опус (Павловић је објавио више од стотину књига), ови кратки дневни коментари, осврти, констатације и записи имају важност за његове пратиоце а нарочито за поштоваоце и пријатеље. Готово сам почињао дан са Ранком, пише Богдановић у прослову ове књижевне целине. Та прва, јутарња читања прерасла су у праве мале ритуале и престала бити случајност. Случајности, тако нема и у Павловићевим забелешкама објављеним на његовој фејсбук-страници у којима би најавио и (обично) похвалио какав догађај из културе или ваљан, хуман гест; јавно захвалио на добијеној књизи, написао нешто о прочитаном делу другог писца. Има само људскости и доброте и истинског поштовања према другим људима и њиховом раду. Није све у књигама. Нешто је и до људи.

 

Посебну пажњу заслужује поговор књижевника Мирослава Тодоровића. Његово „Вишегласно двогласје“ није сувопаран текст крцат општим местима, него једна лепа књижевна прича чија је тема, као и целе књиге о којој Тодоровић пише - суђено, стваралачко пријатељство, братство по песми. Писац поговора је, поред приређивача књиге и онога којем је приређена, онај трећи правац који се читаоцима ове књиге пружа приликом уласка у „Улицу Ранка Павловића“. Из његовог текста сазнајемо и о аутору и о носиоцу књиге; о њиховим системима вредновања, поетикама, начинима тумачења књижевног дела другог аутора и односу према књижевној критици. Тодоровић се присећа првих сусрета, описује њихово књижевно препознавање, сличности и посебности у читању и доживљају песама који су се често продужавали у својеврсно песничко дописивање.   Искрена и права пријатељства, па и књижевна, ретка су и драгоцена, исто као и оваква, заједничка књига која ће једнога дана бити значајна неком књижевном истраживачу или поклонику дела тројице књиежвника и пријатеља. Или, како то Мирослав Тодоровић каже, можда баш ходачу улицом Ранка Павловића, у коју се стиже неким другим путем...

5.3.2026.

(Неготин, Буктиња, 97 - 98/2026, 193 - 195)