Мирослав ТОДОРОВИЋ: НЕВИДЉИВИ ПИСЦИ

 

 

Mирко Иконић: Читање и записи, немерни и узгредни, Милешевски културни круг „Свети Сава“ Пријепоље, 2026. Тираж 150. (О делима и ауторима са тромеђе: Прибој, Пријепоље, Пљевља, Рудо, Нова Варош, Чајетина, Пожега, Косјерић, Трешњевица)

   

                                                                                                                                                                      У спомен на  Вујицу Бојовића  (1942 – 2016)

 

 

Песма Боре Ћосића  „Дунав“ казује како би да није прибирао притоке остао „скромни поточић, речица провинцијска непозната у свету“ може се тумачити као  метафора  што говори и о  књижевности. Шта би српска књижевност без писаца унутрашњости, који се као мале речице уливају у књижевно море  Све што је велико долази из провинције. Сена, на пример, говорио је Превер. Велкот вели да су „највећи песници остали парохијални, провинцијски везани за средину“.Неписано је правило: Писци унутрашњости су увек у другом плану. И кад су изнад свих, њихов усуд је други план. Објављивање, рецепција, прикази, прећуткивање, заобилажење, скрајнутост и све ино што се на писца из провинције сручује... избори. Јер, акценат је на писцима Београда. Напосе, све се дешава у Београду.

 А, и провинција не хаје за своје писце. Неко је рекао да је провинција као и ревоуција: једе своју децу. Српски Балзак, Добрило Ненадић, каже: „Као уљез и странац који долази Ибарском магистралом, од које рођени Београђани добијају копривњачу, морам да будем барем три пута бољи да бих био једнак. Прике и пајтоси, комшилук, та нека генерацијска солидарност... О томе како живе и како се односе према писцу у унутрашњости може да се напише роман.  Који не може ништа променити. Уврежено је мишљење да је то доколичарење. Тако код Чехова у причи „Писац“ мисли газда што је писца унајмио да му рекламу пише.

 

„Какав рад! Сео, написао, и тачка. Писано се нити једе, нити пије… то је ситница! Не кошта ни рубље.“ Подсмех, каткад и сажаљење прате богом дане ствараоце. Подвижнике и вернике. Сећам се како су за Добрила Ненадића говорили да пише јер нема шта друго да ради. Задруга у којој је  радио беше пропала,  он догон фантазира.   

Проф. песник Мирко Иконић је написао песму: „Исповест професора који воли поезију.“Пише: „Кад сам ја био ђак имао сам мрзовољне професоре књижевности који нису волели поезију, / а нарочито ђаке песнике. / Ипак јаду сам се досетио па сам скривао да пишем песме. / Објављивао сам их под разним псеудонимима / да би задовољио сујету / и своје професоре оставио на миру.“

 

Завршио је песник студије, и вратио се у школу где је негда био ђак. „Али ништа се није променило:/ није вредело што сам ширио / своју љубав према поезији и нисам био мрзовољан, / ђаци су сада били и апатични и мрзовољни / и често се подсмевали и мени и поезији“.

 

(„Ој, песниче, с гргуравом косом....“ Стихоклепац...)

      О полаожају писаца у унутрашњости узалуд је писао Димитрије Николајевић: „Писци, а посебно песници који имају ту (не)срећу да живе и делају по затуреним местима, тј. у унутрашњости илити провинцији, унапред су осуђени да  буду скрајнути, у другом плану, неретко и заборављени. Због много чега. Пре свега стога што влада уверење да је све понајбоље у велеграду, престоници...“

Писац о чијем делу пише Мирко Иконић Вујица Бојовић (професор књижевности, библиотекар, есејиста, књижевни критичар, песник) објављивао је под разним псеудонимима. Зашто? Да ми се матором не би подсмевали , казивао је.

 

То што је неко писац више ништа не значи. Кажеш да си писац зачуђено те погледају. Велим писац Павић, мани Павић, Шарић је легенда, јунак нашег доба.

 

„Кад сретнем песника, пожелим да се окупам“, пише у песми Бантинг. У држави која има највише неписмених, има „по становнику“ највише писаца. Чудо невиђено! Али зато нема читалаца. Има онолико % колико држава даје за културу. Култура је код нас девета рупа на свирали, тринаесто прасе. Сви га ћушкају. Али то је друга прича.

Писци унутрашњости су посвећеници који живе за књижевност. За живота многи су, од Боре Станковића до данашњих дана препуштени себи и властитом довијању да своје сочињеније објаве.  Да се за то чује, да се о томе пише.

Један од водећих књижевних критичара Душан Стојковић пише: „Клановска критика се с генерацијском дружи. Београдизација нашег књижевног простора је на делу: ко  у престоници није, њега готово у књижевности да и нема. Дозлогрдило је да се куца на стално затворена врата. По антологијама се, под условом да то што се као антологија нуди уопште може за цветник бити узето, бране квази-песници, а прави песници чекају својих – никако долазећих – пет минута. Прича о томе да ће време као коначни судија донети пресуду која ће све ствари ставити на своје, једино право, место, прича је која не пије воду. Толико се песничких збирки појави једне године да је тешко очекивати да ће неки нови будући критичари имати довољно времена, чак и када им жеље не буде мањкало, да завире и пажљиво ишчитају оно што није било прочитано онда када је било написано...“

Али и поред тога писци унутрашњости, писци са лошом адресом, истрајавају, испуњавају судбину. Уздају се да ће време све поставити на право место. Колико је писац унутрашњсти важан за средину и њену културу,  за историју, за оне који долазе, готово да се нико није бавио. Гласове усамљених мало ко чује.

Такав је и глас -  књига вишеруког ствараоца Мирка Иконића[1] „Читање и записи, намерни и узгредни“. Која  се може читати кроз мото  на њеним улазу: Читање је бесмртност  с одбројавањем унатраг. Ко никад није читао живео је само један живот.“ (У. Еко) Читање ове књиге  је упознавање са делима писаца која сведоче о времену и људима кроз различите књижевне жанрове. Аутор Мирко Иконић у предговорном тексту „Реч унапред“ истиче: „Жеља ми би била као посвећенику књижевности да то буде више и значајније од одуживања завичају, и да ови текстови настајали  и намерно и узгредно, у различитим околностима и временима, буду трагови књижевног живота, у коме сам и сам активно учествовао. Задовољство  моје ће бити веће ако бар мало допринесем афрмацији  стваралаца  о којима сам писао и које поштујем и као људе и као уметнике  једног простора  који је далеко од стваралачких центара  и који није баш увек наклоњен уметности и стварању...“ Од средине у којој живе и стварају несхваћени, каткад подсмеху изложени, за престоницу и књижевне критичаре невидљиви, подвижнички истрајаву. Ови монаси српске књижевности.

Уметник у провиницији и његов значај за духовни живот као да,  још увек, није занимљив за наше  друштво.

У књизи су сабрани текстови који казују о:   Расиму Ћелахметовићу, Ратомиру Цвијетићу, Божуру Хајдуковићу, Светлани Раковић-Топаловић, Фаруку Диздаревићу, Григорију Божовићу, Вујици Бојовићу, Драгомиру Малешићу, Драгославу Бату Бабићу, Миленку Пејовићу, Миладину Ћосовићу, Јовану Петровићу, Добрилу Аранитовићу, Миленки Цици Чоловић, Ђоку Остојићу, Драгану Папоњку, Гордани Боранијашевић, Ивици Стојановићу, Срећку Гујаничићу, Мирјани Ранковић Луковић, Милијану Деспотовићу, Милуники Митровић, Мирославу Тодоровићу и Михајилу Ћуповићу.

Неки од њих  више нису на овом свету (Расим Ћелахметовић, Ратомир Цвијетић, Божур Хајдуковић – прогоњени писац, Вујица Бојовић (Винко Шелога) Драгомир Малешић, Григориј Божовић, Миленко Пејовић, Миладин Ћосовић, Михаило Ћуповић.) остало је дело које чека, зарад књижевне истине,  тумаче који се неће руководити интересним разлозима.  Ова Књига је као тамни вилајет, читаоцу се нуде драгуљи за који се не може одлучити који је најбољи, јер сваки текст у овој књизи је битан и у мозаику књижевности и није без значења.

Књижевник Миломир Краговић с правом истиче:  „Књижевни хроничари попут Мирка су врло драгоцени. Они откривају, они бележе, трагају, сведоче и показују да провинција постоји само у глави. Мирко из свог Прибоја често види много више него напухани београдски критичари.“

Иконић с разлогом истиче како је ова књига „својеврсна хрестоматија духа и креативности која треба да добије заслужену рецепцију, макар оних повлашћених читалаца, који од књиге и писца траже нешто више.“

Ова књига без сумње  богати српску књижевност, драгоцена је као сведочанство  које говори о књижевном стварању укорењеном у традицију места и народа. Будући књижевни арехеолози ће у њој наћи књижевну истину нашег времена. Она је као прозор што светли у ноћи, потписнику ових редова,  у пустом селу Трешњевици.

ПИСАЦ У ПРОВИНЦИЈИ

Писмо блаженопочившег песника Димитрија Николајевића

19. XI/ 2012. (Писано хемијском оловком црвене боје)

Драги Мирославе, 

Писање на тему стања писаца у унутрашњости, не полази ми за руком. Једва сам склепао овај текст јер ме превазилази огорчење и код помислим  на однос Београд – Провинција. Разуми ме. То култоролошко питање траје откако сам почео да пишем.

Можда је најбоље да искористиш само песму „Затурено место“ која више казује од онога што имам да речем. А ми који живимо у унутрашњости смо ипак  малобројни да бисмо нешто набоље променили. Зато многи оду у Београд. Шта би урадио твој суграђанин Бранко Миљковић да је остао у Нишу? Врло мало. Можда не више него што смо урадили ти и ја.

Већина песника у Београду је посесивна, сујетна и љубоморна и све чини „испод тезге“ да се наше стваралаштво запостави и прећути. Видиш шта се дешава са књи-жевним наградама којих има преко 300! Ми их у „провинцији“  најмање добијамо. Углавном их добијају једни те исти и још се за живота проглашавају класицима.

Ја сам те ране често добијао и залечивао их љутом травом. Остали су ожиљци, али сам се привикао на њих да их и не примећујем.

Ништа не тражим и ништа не очекујем. Све ми је јасно, па и свеједно.  Објављујем шта могу и где могу и – ћутим јер, калимеровски речено – нема правде. Никад је и није било. Ја сам чак и поносан на нанете неправде.

А, ево, дошло је и време, како рече Бранко Ћопић да  „полако затварам дућан“.  Зар, већ?!

Нисам ти најбоље. Све слабије видим па теже и куцам на машини. Пишем руком, али после морам то да прекуцам па правим силне грешке.

Како си ми ти, драги мој сапесниче и сапатниче?
Воли те твој пријатељ

                                Димитрије Николајевић

______________

          Песник Димитрије Николајевић, рођен 1. јула 1935. године, у Београду   преминуо је  15. дец. 2015. у 80. години, у Геронтолошком центру у Крагујевцу. Песник изузетног песничког сензибилитета живео је, уметнички сазревао и стварао у Крагујевцу, инспиришући се крагујевачком трагедијом али и свакодневицом и друштвеним појавама. Написао је 29 збирки поезије. Заступљен је у бројним песничким антологијама и зборницима југословенске и српске поезије, а његове песме превођене су на више страни језика.

ЗАТУРЕНО МЕСТО 

Писци, а посебно песници који имају ту (не)срећу да живе и делају по затуреним местима, тј. у унутрашњости илити провинцији, унапред су осуђени да  буду скрајнути, у другом плану, неретко и заборављени. Због много чега. Пре свега стога што влада уверење да је све понајбоље у велеграду, престоници.

Наравно, то није далеко од истине самим тим што је престоница милионски град па је у њој свега знатно више, па и писаца, а да се не говори о најважнијим институцијама и установама. И никоме не пада на памет да градове, вароши и паланке упоређује са главним градом. Али пада у очи да се вредности које имају те мале средине неадекватно и чак врло мало презентују и промовишу. Тако често испада, бар у сфери уметности, да уметници постоје само у Београду, а они изван њега као да нису важни ни потребити, без обзира што их је, разумљиво, знатно мање.

А мора се признати да и међу њима има веома значајних стваралаца који се често изостављају, прећуткују, па и не узимају за озбиљно. То нарочито важи када се сумирају резултати, праве антологије и разноврсни избори српског уметничког стваралаштва. Малтене испада да се ствара само у Београду и да је вредно само оно што се у њему оствари. Своје право место још није добило стваралаштво мањих средина. Имам поуздан утисак да га неће никада добити. Зато ми се и чини да су разговори на ову тему неделетворни и узалудни. Тим пре што се поред тога и многи уметници сервилно понашају према својим колегама у Београду и уметничким удружењима и друштвима у њему.

Упркос свему томе, ваља признати, да један добар део наше уметнићке и књижевне периодике  посвећује пажњу аутоприма из унутрашњости, нпр. Летопис Матице српске, Књижевне новине, Савременик и још неки, што је вредно сваке хвале.

Често сам размишљао о овој и оваквој појави у нас, каквих нема у земљама са много већом културом и уметничком традицијом. И, да бих дао себи мало одушка, написао сам ову песму под насловом Затурено место, која доста говори о овим нашим (не)приликама.

 

ЗАТУРЕНО МЕСТО

 

Живети у провинцији

До које једино стиже галама велеграда,

Значи хтели-не хтели, бити ничији

Ма био споменик жив

Који се као риба на сувом копрца

Усред свог рукосада.

А нико му није крив

Што попут оне народне:

„Далеко од очију, далеко од срца“,

Скрајнут бива

И закинут често.

Неретко његове њиве плодне

Препокрије коприва

Са рођењем стеченим правом

На затурено место

Обрасло заборавом.

 

(Из збирке „Вечерња роса“, 2011)

 

---

[1] Мирко Иконић, песник, приповедач, књижевни критичар и професор књижевности. Рођен 1951. У Црнуговићима, Прибој. Објавио је петнаестак књига поезије, прозе и књижевних критичар. Стваралац чије је име синоним за Прибој.

ЧЕТИРИ ИЗЛАЗА ИЗ КЊИГЕ „ БЕЗ ИЗЛАЗА“.

 

ЧЕТИРИ  ИЗЛАЗА (ПРИКАЗА) ИЗ КЊИГЕ  „ БЕЗ ИЗЛАЗА“.

 Стојан Богдановић,  Ранко Павловић, Гордана Влаховић, Дана Зорић Ћирић                                                                                                                                                                     

Стојан Богдановић

ТРАЖЕЊЕ ИЗЛАЗА 

Мирослав Тодоровић, "Без излаза", Ниш, Нишки културни центар, 2025. 

Књига носи наслов "Без излаза". Има и оправдање. Писац се постарао да дотуче читаоца. Радња се дешава у ковид-амбуланти. У оно страшно време када нас је, мислим на писца и на себе, власт затворила. Ко је имао куче могао је да изађе напоље и да га прошета. А ко нема ни куче ни маче он робија ни крив ни дужан. Старим људима је власт забранила излаз. Штавише, говорили су да је то у интересу стараца. А домови стараца су брзо испражњени. За то се постарала Корона. А било је и бахатих управника који су својим немаром доприносили помору старих људи.

Мирослав Тодоровић који важи за врсног српског песника овде се објављује као прозни писац. Чини се као да је ово књига записа. Али приче су комплетне. Израђене су бравурозно од почетка до краја. Приче су чеховљевски кратке и јасне. Као следећа твитерка:

ЖИВОТНА

Шумски путељак као реченица о животу која уместо тачке има клупу на крају. 

Тодоровићеве приче су сведочанства о животу, о времену. Често су и опомене.

Задржаћу се на насловној причи "Без излаза". Све се надам да ћу некако изаћи на крај са материјом. Да ћу се искобељати. Мислио сам и да ћу уживати у причи. Али прича ме оптеретила. Мајсторски описи муке су ме ме опхрвали. Осећао сам муку у стомаку. Ватру. А немам температуру. Кад је описивао смрт сиротог старца са Суве планине чинило ми се као да се та аветиња приближава ка мени. Да ће ме скембати.

„Из ходника се чује: Сестро, сестро, паде деда. Мушки глас: Оде, старац. Дајте носила.“ (23). Па да те не ухвати мука! Чак је почело и грло да ме стеже. А нисам имао упалу.

„Облачим се, и излазим... Као ошамућен идем низ ходник. Сестра са визиром ме ухвати за руку. У том тренутку нисам знао где се налазим. Сећам с: жена у белом, визир, очи... као да је с друге планете. Тамо је излаз, чујем. Идите тамо. Руком покаже. Погледам: испред зид, црн као угарак. Нема излаза.“ (24).

У Великом Боњинцу, а и у Трешњевици, поред које је Ариље, док је тамо било људи говорили су за преминулог, као што је старац Никола из ове приче, отишао је горе. Богу на истину. То се односило на душу. И само то је било важно. Тело је отишло тамо где је било заповеђено. Под земљу. Некада су људи имали душу. О томе сведочи наш писац Мирослав Тодоровић.

У неколико прича које су у првом делу књиге Тодоровић се бави мрачним делом двадест првог века. То су време обележили страх, стрепња, масовна умирања, махинације властодржаца... То је време Короне које је приповедач изванредно дочарао описујући борбу за живот. Тиме је показао и моћ кратке приче. Ко зна како би те приче изгледале да наш писац није то време осетио на својој кожи. Али и други писци су покушавали да нам дочарају своје, а и муке човечанства, у време Короне. Све је то на било на нивоу покушаја. Овај пут имамо праве, аутентичне, грозне приче о улози вируса. Излаз је нађен иако излаза није било. Ова Тодоровићева књига то потврђује. Моји Великобоњинчани би рекли да се позни Мирослав Тодоровић метнуо на Чехова.

26.11.2025. 

Ранко Павловић

ЖИВОТ КАО БЕЛИНА

Мирослав Тодоровић: Без излаза, Нишки културни центар, 2025.

Жанровским одређењем најновије књиге Без излаза песника Мирослава Тодоровића излишно је бавити се. У сведочењу о времену у коме живимо и тражењу излаза из лавиринта који сами себи као друштво градимо, овај ангажовани писац исписује дневничке белешке, оно што данас називамо колумном, кратке приче, песме у прози, приповетке, записе, цртице, есејe, путописе, хумореске, козерије... Писац богатог животног и књижевног искуства све то сједињује у складну творевину каква никога не оставља равнодушним. Дневничких записа што се тиче, покаткад се стиче утисак да се они у овој књизи некако уланчавају  у крхку аутобиографску романескну форму.

Тодоровић врло добро зна да је живот сам по себи прича, само у њој треба запазити оно што из појединачне и колективне судбине добија опште, универзално значењско обележје, и то преточити у литерарно ткиво које ће читалац доживети као своје, другим речима – као аутобиографско проницање у наоко сасвим јасне а суштински често непојмљиве појавности. При томе лако се догоди да се писани траг о животу, баш као и сам живот, извргне у белину која се болно усеца у поглед и мисао.

Тематски подстицаји за исказивање емотивних рефлексија о свему „што сањамо и што нам се догађа“ свуда су око нас: у пренатрпаним, загушљивим чекаоницама амбуланти, у мукама које човеку на све немоћнија плећа товари старост, у некој чудесној сличности судбине стараца и судбине поезије, речју у свему што нас подстиче да помислимо како је живот заправо само привид нашег земаљског трајања.

За сведоке сопствених промишљања М. Тодоровић позива блиску му лектиру и писце чије дело је у њему оставило дубок траг. Тако, чешће као мото, а понекад и као саставни део његовог текста, у књигу Без излаза дубокоумне, врцаве мисли приносе: Чехов, Буњин, Андрића, С. Богдановић, Станеску, М. Савић, Кузњецев, А. Пуслојић, Св. Сава, Д. Ненадић, Попа и многи други, а свему су додати библијски псалми и максиме из Новог завета. Све то не служи као некакав „украс“, као нешто што је накнадно додано, него више као нуклеус из кога ће изнићи творевина испод наслова. То ће на најбољи начин илустровати „Савршена прича“ која отвара књигу, посвећена Стојану Богдановићу, због Чехова. Она почиње овако:

     „'По мом мишљењу, када се напише прича, треба избацити почетак и крај.

     Ту, ми, белетристи, највише лажемо…

     И што краће, што је могуће краће, писати.'

     Тако је говорио Чехов, пише у својим успоменама Буњин.“

     Ма колико наведени цитат личио на Тодоревићево аутопоетичко промишљање, то је, стиче се утисак, једино могући почетак кратке приче у којој ће, на топао, искрен начин, баш као да уз кафу разговара са читаоцем, у неколико реченица саопштити истину о животу, онакву каквом је он види. Дакле, напише причу о животу, избрише њен почетак и крај, али наш писац иде даље од Чеховљевог „рецепта“, он избрише и средину. И, шта се догађа? „Гледам: Белину“, пише Тодоровић, па завршава: „Савршена прича о животу“. Суштина је, дакле, у тој белини, у речи која у причи о животу сасвим уверљиво замењује ко зна колико реченица, можда и страница.

     У кратке приче о свакодневном, каква је „Градски људи“, о летњем подневу на селу где је с мештанима и госпођа из града која примећује да њена мачка само чека да јој се сервирају грануле, што наратор користи да каже да су такви и градски људи: Живот их улењи. Мало се крећу, више седе, а то убија. Аутор често у приче уноси такве песничке слике које их приближају песмама у прози.  Титра јара, дахће проза летњег дана по свему личи стиху лирске песме. У исто време  Сенке се привијају уз стабла, док  На плећима брда злате се ливаде. Насупрот томе, текстови који илуструју стање у уметности и култури попримају есејистичка обележја, а они о судским заврзламама садрже елементе психолошке анализе са помало саркастичним погледом на ментални склоп људи који не могу без судовања.

       Многе прозе у овој књизи засноване су на фикционалној основи са чврстом стварносном потком, а неке имају прстенасту композију (прича у причи), каква је одлична приповетка „Роман у раму приче 'Блажена смрт' са епилогом“ у којој се разлистава неколико значењских, тематских и емотивних, пре свега психоаналитичких слојева. Читаоцу представља посебно задовољство трагање кроз више преплетених рукаваца за основном наративном нити. Уосталом, на то упућије и сам аутор у причи „Истина о тајанственом нестанку археолога Г. Т.“, која би се лако могла преточити у роман у коме би у складној симбиози битисали елементи фантастичног, стварног, ововременог, историјског, мистичног, антиратног и ко зна чега још.

О књижевном поступку када је реч, врло је илустративна аутобиографска  „Прича о светогорском штапу“. Почиње по обрасцу класичног путописа, да би, након описа доживљаја усхићеног туристе онога што пружају манастири на Светој гори, нарација „заврлудала“ неким другим грчким местима, па преселила у Трешњевицу, Ариље, Нишку Бању, добијајући при томе призвук који ће читалац, не знајући да ли се то баш тако догодило или је измаштано, доживети као  неку врсту фантастичног реализма.

            Књигу Без излаза затварају две врло кратке приче које би се, да су објављене на почетку, могле схватити и као препорука за њено читање. Претпосљедња, „Тачка“, сублимира сва размишљања о смислу живота у овој књизи. Из ње сазнајемо како се, у метафоричном смислу, човек на крају овоземаљског бивствовања, претаче у таму тачке, другим речима, како сва истина о његовом трајању може стати у три реда у књизи и у ону тачку иза њих: „Коначно је завршио животопис. Иза брда речи ставља тачку. Запањен гледа како тачка оживљава и расте, плави рукопис, испуњава собу и све унаоколо. И Он се, ни сам не знајући како, нађе у мраку у коме се ни прст пред оком не могаше видети.“

За посљедњу причу, насловљену „Животна“, која само потцртава истину исказану у претходној, неки ће рећи да је филозофема, други ће је назвати афоризмом, трећи ће тврдити да је стих истргнут из неке песме, а она јест све то, али највише савршена кратка прича, па пружамо прилику читаоцу да сам то потврди или оповгне:

            „Шумски путељак као реченица о животу која уместо тачке има клупу на крају.“

Гордана Влаховић

Ослушкујући живот 

(Мирослав Тодоровић: Без излаза, Нишки културни центар, 2025) 

О Мирославу Тодоровићу не треба сазнавати из официјелне биографије. Из набрајања оних педесетак књига, штампаних од године 1978. па надаље. Нити из прочитавања књижевних награда, њих двадесетак. О песнику се сазнаје читањем његових књига. Може од почетка, од Списа ведрине. А може се и која отворити из деведесетих, или ближе овом (не)времену, рецимо пОгледи из Трешњевице, или Сандук пун таме. Неће читалац погрешити коју год да отвори, сусретнуће песника, писца, хроничара доба које не знамо је ли наше, или нам је усудом наметнуто, или смо га тако (зло)чињењем невољеним направили.

Наш и пишчев се сандук није затворио те нам и у Без излаза саопштава безизлазе и залуде живота. Ништа не мора да измишља. Треба само да ослушкује, гледа, присећа се, ситним ходом и магијским својим штапом ходи по своме Маконду, побрђу и луговима Трешњевице. У њој су се сабили сви пишчеви (он је, и кад је писац, у бити песник) усхити и падови, његова пријатељевања и отпоздрави ка незнаним световима, из којих су се, они отишли бесповратно, враћали само у његовим сновима и сећањима. У тим малинарским деловима све су ране радости и позна сучељавања са осипањем. Отуда је било тешко побећи, а не враћати се. Макар у осаму, у празна кућишта, у поља без људи, и старце без осмеха.

Времешни јунак у роману Наполитанца Маронеа Живот те, понекад, задеси, особењак Чезаре, каже: „Не баве се људи на исти начин са усамљеношћу: неки се затворе у кућу, други се превише везују за животиње, а неки на крају науче да разговарају са тишином”. Мирослав Тодоровић зна да ћутање може да буде предност. Да ли лутање по шуми, каткад склањање од зађевица које ни мртвима не дају мира. Сусрет са медведом заједничка је потреба склонити се од „домаћих грдила”, од којих нема већег јада. Речју се може избрисати предност ћутања. Јер, Тодоровић није пустињак. Не затвара он пред људским јадима, како је „благодет моћи заборављати.” Но се не може. Јер га боле сви јади људи около њега, који притискају. Социјална беда је на сваком кораку: штрајкови, отпуштања, радници на улици, професорка историје истовара гајбице, здравство (посебно у великим епидемијама) удара на немоћ обичног малог човека. Писац ослушкује људске невоље, случајне уздахе и јавне исказе у аутобусу на полупразним друмовима, у кафанским муцањима, једни једва чујно, други у пркосноме вику. Пригуши уздах при гласној немоћи човека у аутобусу: откако ми је мајка умрла нико ме не пита како сам. И ономе ко је тај полујаук чуо знано је да си само мајци био дете. И да се само она сећала твога рођендана. И да је умела да пита, поглади, брижно загледа, понуди слатко од шљива и дуњу са ормана. И нека фина туга песникова на дане детињства.

Отуда толико пишчеве и љутње, и једа немерљива, на однос јавности према старим људима. Села јесу празна. Старци су у по двема кућама. Сенке. Смањене сенке. Заборављени. Они и по који залутали пас. Снуждени, збрисани са главног колосека. На питање лекарско старици:

- Имаш ли деце?

- Имам. Али они више немају мене.

Шта је туга до неба? Онда кад видиш да старац у осами плаче.

Псалам (један од) каже: Не одбацуј ме у старости, када ме изда снага, немој ме напустити. Они којима је упућено, нити чују, нити верују. А ни не читају, ништа.

Оно што још својом жанровском шароликошћу (што не смета, штавише) Тодоровић осмишљава јесте синтагма ЛОША АДРЕСА, бавећи се судбином стваралаца изван етаблиране нам престонице, наградама и награђиванима (јер умишљају да су оно што нису), овај мотив разрађује и у ранијим књигама. Док се бави положајем књиге и поезије наводи два духовита, смислена дечја питања, на неком од књижевних скупова:

- Зашто береш малине кад си написао толике књиге?

- Зашто ниси отишао одавде кад си толико добар писац? (за Ненадића)

(Да прави песник није увек и велики знано је онима који о књизи нешто знају.)

Писац ових редова издваја као сјајне бисере две приче: Савршена прича и Псеће сузе. Мирослав Тодоровић залази делом свога казивања и у оностраност, религијско предање и митско бојење. За оне који воле тајанство и прерушавање. Зар и сам не каже: „Писање је трагање.”

Па и читање, знано и свевишњем, својеврсно је трагање.

        

                                                                                                                                                              Дана Зорић Ћирић                                                                                                                         ЖИВОТНА ПРОЗА

 

Мирослав Тодоровић:   БЕЗ   ИЗЛАЗА,   Нишки културни центар, 2025. 

У низу од двадесет седам збирки поезије, „Без излаза“ је прозно (у тачном пребрајању тридесет шесто по реду) дело песника Мирослава Тодоровића. Могло би се окарактерисати као збирка записа, белешки, прича, цртица, цитата, али изнад свега збирка мудрости, осећајности, интелектуалности и интертекстуалности. На њеном почетку, као мото,  доминира Буњинова мисао: „Треба писати сасвим мале, сажете приче, од неколико редака…Заправо, о сваком људском животу могу се написати само два-три ретка.“

Тако углавном и ради аутор ове књиге, асоцијативном фактографијом записујући и сведочећи о путу којим пролази песник, остављен сам себи, својој поезији, болести и старости. Дело је временска тканица од једноставних линија и запетљаних, неразмрсивих чворова а просторно својеврсна геодетска мапа са уписаним топонимима Ниша и Трешњевице, где песник проводи своје летње дане, или богато путоописивање Свете Горе, Уранополиса и Хиландара, са светогорским штапом као мотивом који аутор помиње и у неким другим својим записима. Разнолики и разноврсни текстови у Тодоровићевој књизи промишљања о животу, о људима које је познавао, о птицама и облацима, о градоносном и просветљеном небу, о разјареним таласима и мирним воденим токовима, посебно  о песницима, повезују се временски, тематски а у највећем броју случајева поетски. Без унапред истакнутог плана.

Две се теме издвајају као примарне у овој „књизи без излаза“ - старост, што се може рећи и као болест, и уметност. Сличан приступ, са другим актерима, амбијентом и приликама, већ постоји у (читав век удаљености) прустовском пролажењу времена, али се тако јасно и ненамерно, а тако пречишћено примећује и овде, на раздаљини између невиног дечјег, у сукну проведеног детињства и једног зрелог времена, отежалог од друштвених промена, циљева и тежњи, од старости и болести, а посебно привржености књизи, читању и писању као посебној страсти. Очигледност песничке и људске усамљености у завичајним пределима, међу облацима, крај реке, у тишинама, нестаје са поезијом, са књижевношћу и књигама. Ако се има на уму мисао изречена на прагу прве приче (мото), да треба писати мале, сасвим кратке приповести, долази се до закључка да овај аутор, власник небројених песничких збирки, дакле, Песник, зна како писати прозу. Окупиран лиричношћу претходно исписаних стихова, покушава са нарацијом, иако зна да је то мука. И успева, пише и брише. Жели да у тексту остане есенција основне замисли, да склони почетак и крај у причи,  да би у средини остала само суштина, мада прилично често, само белина започетог. И то је прича. Или барем запис о њеном настајању. Прича је као џемпер, пара се и дограђује, задатак је читаоца увући у њу. Непрочитане су тужне као девице, говорио је творац Доротеја, ариљски писац, пријатељ и друг аутора, Добрило Ненадић. Међутим, у својим текстовима Мирослав Тодоровић цитира и песнике, с обзиром да је по осећању света првенствено песник. Поменуће оне које је читао, о којима је писао, који су га избацивали на површину великог поетског мора што се установљивало изнад обичне, грубе реалности. Кад зарони главу у буре, цитираће Диса („То је онај живот где сам пао и ја“), узеће од Савића, Андрије Качића, Станескуа. Прави разлику између песника и писања поезије. Песник је песник само у тренутку кад му се јавља песма, док је писање поезије занат који траје и мора да се обнавља. Док размишља о новој и старој поезији и цитира нове песнике, из њега говори читалац који зна да је праве поезије све мање, да никоме не треба, сем можда да нека старица потпали ватру. 

Већ од првих страница ових разноврсних текстова уочљиво је повезивање две, на први поглед неспојиве теме, поезије и старости; начин на који их увезује остварује се кроз линеарно протицање времена поезије и тела. Појам старе или старинске, или временски превазиђене поезије, није јасно дефинисан, књижевни критичари се не баве тиме, али песник у годинама, са много животног искуства, дакле и са остарелим телом, зна каква је била поезија његове младости, или у његовој младости. Чини му се да стара поезија не треба никоме, нема је у књижарама и библиотекама, а ни старост није никоме потребна. Стари писци умиру, као и стара поезија.

„Стари свет је страшило положено/На хрпу огревног дрвета иза сеоске шупе/Тако сам помислио.“ (Дејан Алексић, Агон).

У неколико прича Тодоровић описује управо то, одлазак старих песника и уметника. Рецимо, бањски сусрет са некад славном, познатом сликарком. Она ће му рећи и да јој је умро муж, да није могла са њим под истим кровом („не могу два уметника“), да га је обилазила у болести, а ипак, умро је сам. Она сама оперисала је кук, има рак. Наслушао се песник, знајући да није могао избећи болни, поражавајући, и за обоје понижавајући тренутак. („Бездушан живот“). Међутим, о старим песницима, као и старим величинама Тодоровић пише и другачије, са подсмехом.  На пример, како се гласа у жирију за награде, како се уместо једног кандидата појављује други, за кога се дан раније тврдило да је на издисају.

Са короном, том Црном Гадуром, или како је песнички назва МТ, „ковид, зловид, слеповид“, отпочиње књига „Без излаза“. Корона скида са главе ореол песништва, претвара га у ништа, доносећи страх свакоме, можда песнику највише, који је, као на стратишту или на позорници где се могло из прикрајка гледати, чекао свој ред да се уведе у Смрт. Неретко би га само телефоном обавестили како је тај и тај, почесто и песник, отишао у болницу са ранцем на леђима, а за три дана отуда се вратио у џаку. Већ пре тога тријажер је прочистио и пречистио све. А о старицама и старцима мучно је писати и кад нема корона. Старице имају децу али деца не знају где су им мајке.  Големо Село и село Парада имају лепа имена али у Паради живи само један осамдесетогодишњак. Други је случај старице, мајке шесторо деце, која још чека у Прихватном центру у Врању да неко од њих дође по њу. У другој причи („Старица 2“) та иста тражи од доктора слушни апарат. „Немам више шта да чујем, све сам чула, али због других да могу да чујем ако неко звони на вратима.“ Тако не гасне нада. Невоља је што се са старцима не може као са децом, преко колена. Уверени су како нас запрашују и трују храном, а преко телефона узимају памет. Једна од прекорних, дубоко хуманистичких је прича „Има ли кога“. Место дешавања је болница, актер један дека који упорно дозива сестру. Она је у послу, само у пролазу ређа све што би старцу било потребно: вода, тоалет, супица. Међутим, он хоће напоље, на болничку капију. Сигуран је да су тамо дошли син и ћерка и да га упорно траже, а њега, ето, не пуштају. И још много тога, нарочито о лошим људима и лошим наравима, провлачи се кроз збирку. Адвокатица која није добро одрадила поделу имовине, јер није заменила власнике, па се ни после смрти брата и сестре не зна које је чија њива, не устручава се да тражи новац, као што и сестричина кад дође из града, бере орахе на мајчином имању, не зато што су потребни њој, већ зато што их ујак требује.

Аутор је у неупитном сагласју са природом, прецима, духовном харизмом, те је у неким причама приметно присуство оностраног, што се уплиће у стварно, издалека апострофирајући смрт. У том смислу на прво место избија прича „Живи језик“: Лето је, старац седи напољу, на поњави и слами. Ту је и унучица, распитује се о живом језику и чуди како деда не зна шта је живи језик. И док обоје посматрају бели облачак како плови небом, Радунка, снајка што жање у пољу, види како облачак „ утону у небо“.  Пред тим знамењем Радунки је одмах било јасно: умро је деда Тикомир, јер тај облачак, то беше живи језик који је она разумела. Данас би се то назвало интуицијом,  али је песник Тодоровић надвладао прозаисту, јер је само песник могао нестанак једног облачка и његово тоњење у небо, назвати живим језиком.  На истој мотивској линији је и прича „Мува“. Јунак чита Чуанг Цуа и пожели да буде мува. Ујутру, супруга нађе велику муву на јастуку, залепи је Књижевним новинама и баци напоље. Читалац већ зна и разуме завршетак, али писац, неименовано се позивајући на Кафку,  хоће да објасни жени: Ако чита ову причу, знаће да је оно на јастуку био њен муж. Сасвим је оригинална и прича Њирли“. Сумњу да је у сну видео необичну децу, несазнатљивог пола,  која га гледају „углавном исцелитељно“, и само једно ултимативно, препушта читаоцима. Неко му је у сну рекао да су то Њирли, деца поникла из дубокоплаве духовности. А прича о нестанку инжењера на месту ископавања на обронцима неименованог града написана је у духу најбољих страница Булгаковљевог романа „Мајстор и Маргарита“.

Мирослав Тодоровић је путник, у подразумеваном, непрестаном кретању од Ниша до Трешњевице, и обрнуто, али исто тако и по пределима блиским, божјим, путничким. Зато је прича о светогорском штапу посебна на свој начин. На путовању до Свете горе видео га је у гомили штапова. Као да је због штапа и дошао на Свету Гору. Један монах је бирао штап за њега, поклонио му га. Штап ће му доносити чуда. Да ли се небо изнад Трешњевице раздвојило и разишли се облаци кад је подигао штап? Или се море раздвојило још на Светој Гори? Написао је песму о њему, превео је на грчки, штампану страницу оставио крај мора, у песку најближих егејских обала. Једноставно, тај штап добија симболику старих аеда, песника шетача, јер га треба предати будућем песнику, који би имао исто осећање за свет. А свет је опасно место, и даби се опстало, неопходно је стално се прерушавати.

Посебно место у збирци аутор је оставио за текстове под насловом „пОгледи из Трешњевице“. Сви су углавном новијег датума, ту и тамо објављивани у часописима, а неки први пут у овој књизи. Погледи из Трешњевице изазвани су дневним дешавањима у Србији и свету. Често су коментар вести и коментар коментара, али суштински, важно сведочанство о времену у коме савремени човек не може да се снађе у ратовима, отмицама, загађењима, убиствима, насиљу, неписмености. И зато је Мирослав Тодоровић песник чијој речи треба веровати, па и кад је реч о тузи остављеног пса.(„Псеће сузе“)

Кад је реч о иновативности и оригиналности нашег књижевника, он је проверено нов и креативан у смислу словних и језичких експеримената, али још претежније у форми, у којој се комбинује кратка прича, властита поезија, преведена поезија, цитати, наслови  књига, научни и новински текстови, апострофирање прочитаних писаца (Чехов, Буњин), као и домаћих песника ( В. Попа, М. Шимоковић, С. Богдановић), позивање на претходнике, библијски псалми и грчки меланхолици. У књизи оваквог наслова назире се и крај једног животописа. Крај је тамо где је у тексту тачка, а тачка нараста док не закрили све. „Све је ништа и све ће у прах поћи.“ (А. Качић Миошић). „Живот је брз, тако брз, не можеш да се родиш, а ти си већ тако стар.“ (Станеску). На крају, уследиће најкраћа прича у збирци: 

                            Животна

Шумски путељак као реченица о животу која уместо тачке има клупу на крају. 

Фебруар 2026.