Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАВИЧАЈ ЈЕ ОПЕТ СТИГАО ПЕСНИКА МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА

 

 

Мирослав Тодоровић, Задња пошта, Краљево, Поетикум, 2026.

Мирослав Тодоровић (1946) је велики српски песник. Објавио је тридесетак књига поезије. Он је и изврстан књижевни критичар и приповедач.

Задња пошта кад се каже може се помислити да је то последња пошта коју је неко добио. Овде је реч о писмима и пакетима. Писма се односе на коресподенцију књижевника и на пошиљке књига.

Када су људи слали писма у неко село, онда је морала на коверти да стоји и назнака поред којег већег, значајнијег или познатијег места, оријентира, је то место. У случају Трешњевице била је то дивља крушка поред пута где је стајао и аутобус. По тој крушци место је добило име Дивљака. Ако шаљете писмо или књигу у току лета песнику Мирославу Тодоровићу који борави у Трешњевици, онда морате назначити да је задња пошта 31236 Дивљака.

Наслов књиге којом ћемо се бавити је Задња пошта. Као и увек неће бити речи само о Задњој пошти.

Одавање поште је велика радња, али се овом приликом нећемо бавити тим појмом. Мада самим писањем о Задњој пошти ми исказујемо поштовање.

Тодоровић је ваздан био у дослуху са природом. Пролеће га је вукло према Трешњевици. Ако то није било могуће реализовати одлазио је на Бубањ, а често и у Нишку Бању. Замењивао је смреку и клеку бањским дудодом. Али то није то. Недостајале су му малине, јер се иза њих крио Добрило Ненадић. Добрило је излазио из свести и из подсвести. Заједно са малинама.

Бег у завичај је мелем за душу.

Песник се у завичај увек враћао као победник. Тријумфално.

Др Чедомир Илић чувени великобоњински професор медицинског факултета одласком у пензију преселио се испод Високе Чуке. Многи су се томе чудили. Он је објашњавао: „Ја сам сачињен од ове земље и овде ћу боље живети него у Београду или у Паризу.“ Један Великобоњинчанин који је деценијама радио у Малмеу реновирао је кућу својих предака у селу. На питања, Где су му деца, где су му унуци, одговарао је да су они у Малмеу. А на друго питање, Шта ће он тада у Великом Боњинцу, одговорио је: „Волим да седнем овде на праг и да гледам у Високу Чуку. То је тај усуд завичаја. Он те вуче. Кињи те. Мучи те. Не дозвољава ти да спаваш. Прогони те и дању и ноћу. Он производи песме. Подесећа на родитеље, на браћу и сесетре, на птице, на шуме, на висине. Нема разлике између Великог Боњинца, Трешњевице или Шњеготине Горње. Није важно која је задња пошта. Битно је да она постоји за сваког човека и да пробада сваког песника. Завичај је константа. 

НОСИХ завичајни пејзаж у себи

Док светом сам ходио

У туђини да залутао не би (5)

Ако је ту Задња пошта, онда је ту близу и Трешњевица из које се види цео свет.

 

Гледам зору понад Трещњевице

Видим неба поезију

Чудесну од памтивека

Исти призoр би у очима претка  (6)

 

Кадгод би песник нестао из Ниша знао сам да је горе, понад Ариља, да хвата стихове као ваздух:

 

Одсјај праИсторије

Јутром поезије

Указа на Божије лице

У зори понад Трешњевице. (6)

 

Тодоровић је пратио листове на ветру. Летео је са њима на облацима. Одозго је просипао бисерне стихове. Обасјавао је свет.

 

Облак видик заклања

Јесен у Трешњевици јесен у мени

И биће песма вечерња

Што белином ноћном све заклања (7)

 

Завичај се увуче песнику, човеку, у душу и целог живота рије по њој. Песник може да база по свету, да се диви лепоти света, да се диви достигнућима свога или других народа, али завичај путује са њим. Штавише, опомиње га, да би повремено требало да га посети. Па коначно и да му каже када би требало коначно да се врати своме завичају. Да подсети песника где му је задња пошта. Завичај је немилосрдан. Он је у души свакога човека. Али песничка душа је рај за завичај. Он су ту размахне и отуда излећу стихови, песме, књиге. Кад се песник попне на брдо завичаја он оданде види све боље без обзира да ли је реч о недогледу.

 

Седим под смреком

Гледа ме пејзаж из којег читам (8)

......................

За столом под смрекпм у Трещњевици

Слущам тищину из књиге послања (9)

 

Ови сјајни стихови доказују да је мудри песник Мирослав Тодоровић установио под смреком нову пошту одакле ће у свет одлазити стихови које је из пејзажа прочитао. Нема сумње да је завичај опет стигао песника Мирослава Тодоровића.

 

28.8.2026. Ниш

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПРИЧЕ О ПОКОЈНОМ ТУМАЧУ

 

ТУМАЧ ИЗМЕЂУ СНОВА И СТВАРНОСТИ

Сећате се да је Тумач путовао у Бразил. Отуда ми је послао превод неколико песама како ми је написао, одличног млађег бразилског песника. Чак ми је послао и фотке. На једној је само тај, а на другој су он и тај.

Сада могу слободно да изјавим да је Тумач постао писац када је почео да да се моли, јер писање је молитва.

На телевизијама прича причице како је преводећи велике тумаче живота, Андрића, Црњанског, Сарамага... научио да пише. А прескочио је, намерно је забашурио оне ноћне море, знојење и презнојавање, па бацање папира и папирића, па путовања по свету од Београда до Лондона, преко Бразила, Египта, нисам све запамтио које је градове походио, а нисам ни записао зато што је за мене важнији био мој поход на Градину и на Трешњевицу поред које је Ариље, или на Високу чуку, понад Великог Боњинца. Не верујем да различити писци имају различите снове који се тичу писања. Чак су и направљени од исте земље.

ПОКОЈНИ ТУМАЧ И ЈА

Занимљиве ствари се дешавају Тумачу. Откад је умро. Накотили су се наследници. Сви би нешто да наследе, а те будалетине, халапљивци који подносе суду доказе да су му рођаци тога и тога реда, исти су и они по женској и они по мушкој линији, не сањају да наследници наслеђују и дугове. Чак је и мени то промакло, кад је Тумач оперисан у Бразилу, кад су му извадили жучну кесу са оном каменчином, жена је поднела то како је поднела и сви су, па и ја, мислили да је она изравњала болничке рачуне, али сада су на наплату дошли рачуни, са каматом, наравно. Наследници ће наследити Тумачеву мисао и његово име на романима и причама.

              Морам овде да упозорим, а ове приче могу да послуже као докази да мртви дуго живе. И ја сам неки сведок. Живи мртвац. То што ме неки не примећују то је њихов проблем. Мртви искачу пред вас и када се надате и када се не надате. Обратите пажњу на бирачке спискове. Пуни су као нар гласача-мртваца. Неке мрцине срећем свакодневно, па и више пута у току дана. Чак их и сањамo.

Нажалост, многи не верују да је сан стварност. Не верују ни сами себи. Мада, има људи који много лажу. Непрестано. И уживе се у то, те почну да верују у своје лажи. И то је стварност. Мртви живе дуже од живих. И живи када се умртве живе по заслузи. Немојте мислити да ће то избећи наш Тумач. На добром је путу да поживи и као покојник колико му је суђено.

Кад је већ реч о мртвима, а реч је о упоређивању, и када је реч о живима исто, Лисабонски Mислилац је написао следеће светлуцаве речи: „Надметање мртвих страшније је од надметања живих; мртвих је више.“

             Руку под руку, покојни Тумач и ја смо обишли „Есторил“. На истом је месту. Исти је какав је био кад су њему боравили гости Вида и Милош Црњански. Било је ту и неких наших разбојника, агената. Нису се интересовали за писца. Био је још мали. Вида је одскакала.

Док смо Тумач и ја обилазили „Есторил“ јавио ми се покојни колега Милош: „Ја сам имао три књиге за собом - да завршим - кад су ме послали у гимназију, из Крагујевца у гимназију у Панчево. Тамо је био један мајмун - и сад ћу да га назовем мајмун, који је превео из мађарскога "Човекову трагедију", директор, и који је мени дао, кад је бирао шта да радим и шта би требало да предајем, међу професорима, - дао ми је да гимнастику предајем. Ја сам гимнастику предавао, хвала му, није ми нимало било тако непријатно. После тога, кад сам у Лондону живео, кад су сто година славили Панчевачке гимназије, послали су ми књигу како су поносити што је Црњански ту био. Сад ми је био један из Панчева да им дам слику, јер ће да метну тамо: Пупина, Уроша Предића, не знам још кога, и Милоша Црњанског. Врло важно.“

 

 ТУМАЧ У СЕНЦИ АРХИМЕДА И КАВАФИЈА

 

Решио је да пише роман. Отишао је у Египат да скупља материјал. Бојим се да не оде у Александрију, у неки Кавафијев бурдељ.

Кавафи је био посебан тип. Годило му је тамо. Било је доста слободних мушкараца. А овај би могао остати у Каиру. Отуда се види Гиза. Али само када је лепо време.

Кавафи је био велики песник. Бојим да наш Тумач не залута. Лепу боју је зарадио у Бразилу. Може се преметнути у Црног Арапина. А онда од романа неће бити ништа. А није се родио за поезију. Поезија зна дуго да кињи човека, а Тумач би хтео нешто на брзака. 

Стихови се морају пресовати снажном унутрашњом пресом и сложити у строфе као цвеће у хербаријуму, по сортама. 

Архимед је зашао у године. Не интересују га дронови. Само размишља како да нађе ослонац да би подигао Земљу. Не верујем да ће га се Тумач сетити. А и Архимед је пожурио. Вратио се из Александрије у Сиракузу. Као да је желео да га баш Римљани убију. И тако мртав подигао је Земљу на ноге.

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: СУШТ РИСТЕ ВАСИЛЕВСКОГ

 

Ристо Василевски, песник

Стојан Богдановић

 

СУШТ РИСТЕ ВАСИЛЕВСКОГ

 

Као да сам данима чекао ову књигу и ето, она данас стиже. Да ли је стигла на праву адресу, видећемо. Поговоре нисам читао. Углавном то не читам да не бих себе оптерећивао. Оптерећење је и читање саме књиге. Фернандо Песоа каже: „Читање је ропски облик сневања. Ако морам да сањам, зашто не сопствене снове?“[1] Не волим ни оне текстове који само цитирају туђа мишљења. Право да кажем, ко зна шта ћу све написати о књизи Сушт[2] Ристе Василевског[3]. Да видимо,

 

Шта ће тај предзнак рећи о гласу

када се све , па и говор врати

у сферу из које је дошао? (8)

 

Нема никакве сумње да је Све човек који је „свет у себи/ и око себе“. Одавно сам написао: „Ко нађе себе, нашао је цео свет.“[4] Не могу да опишем колико сам се обрадовао када сам видео потврду од овако великог песника као што је Василевски да сам био на правом путу.

 

Када је на ред дошао Бог, Василевски је устврдио да је човек Бог. Не знам зашто сам реч човек почео малим словом кад смо се „Усмерили против Њега/ дакле, против себе.“ (13)

 

Ако овако наставим, забасаћу и, сво писаније ће ми  бити о уводној песми. Морам да се тргнем. Да наставим читање. Увек је шкакљиво кад имаш посла са великим писцима. Оне мале сви брзо откаче. Чак и ако су одлични. А са великим мораш да отвараш четворе очи. Јавићу шта сам одлучио. И ако сам одлучио, какве су ми импресије о поезији овог великог српског песника. Да се не лажемо, све ово што пишем је имресионизам. Чист.

 

И да није у наслову трећег поглавља споменута реч време из песама ће се видети да је реч о њему. Прави песнички трактат о времену. Занимљиви су наслови: Ниоткуда, Око(ло), Пре (I), Пре (II), Пре (III)...Сада, После... Све су то одреднице за време, прилози за време, камичци и пламичци. Познато је да се у нашем језику и прилози за место често користе као прилози за време.

 

Има доста филозофема, готово у свакој песми. То доприноси дубини. Уосталом, дубока мисао која обгрли снажну емоцију и јесте најбољи стих. Василевски се већ исказао као мудрац. Више пута. Отисци свесног је позната његова књига филозофема. Но, да не ширим причу на ту страну. Ево шта песник каже о времену:

 

Да има облик

не би могло да се увуче у све.

Да иде у ширину,

да продире у дубину,

да савлада сваку висину. (18)

 

Ову песму је запечатио следећим стихом:

 

Ми немамо други избор!

 

Да је ова фаталистичка реченица тачна ја сада не бих писао о изванредној поезији Риста Василевског.

 

Од кад зна за себе

било је пре. (22)

 

Могло би се рећи, било је пре свега. Али не знам да ли би се физичари сложили да се све дешава у неком времену. Овде се Василевски бави песничким временом које „ствара привид/ да стално некуд иде...“ (25). Да с њим одлазе и долазе „матерњи језик и говор“.

 

„Време је мати“ – писао је Василевски у Отисцима свесног. Да ли то значи да смо дошли до решења проблема: кокошка-јаје? Да је тако, не бисмо имали сада овај диван песнички трактат о времену и језику. Мислим да ће Ристо Василевски наставити своја песничка истраживања у језику, те да ћемо поново уживати читајући његове бисере.

 

Време је озбиљна тема. Само се треба клонити учених критичара. Руку на срце, много су досадни. Још када бисмо знали да ли време постоји? Наишао сам на траг о времену: Боле ме ноге. Али нико ми не верује да је ту реч о времену.

 

*

Сушт је живот. И то пре свега човека. Трајање човеково јесте нека мера времена. Незадовољство живота својим животом гура човека да непрестано трага. Да ствара. Човек ствара живот и тако се продужава. Али човек није једини који ствара живот. Чак није он једини који мисли. Он сматра да је његова мисао суштина космоса. И сваки човек је космос. Али се сваки човек није пронашао. Неће му у томе помоћи ни вештачка интелигенција. Мора се сам потрудити. Време свакоме пружа прилику. Време се мери људима који су пронашли себе. Њих оно издигне изнад магле. а можда му је боље било да је подигло маглу. Ниједан сат није добро баждарен. Време тече и када је сат покварен. Време тачно зна, и без сата, када треба човеку да узме меру. Живот се усавршава и распрскава. Време пегла човека. Али човек мора сам да пази на пеглу. Да је искључи да га не би изгорела. „После је памћење.“ (28).

 

Живот и разара. И то је стварање. Друга је ствар, да ли то некоме годи. Поезија је ту да ублажи муку. Да укроти живот. Она је дозволила песнику Василевском да од времена начини Мајку. Мајка је ту да вас отхрани, да вас подигне, да вас поучи и што је најважније кад вас живот притисне да вас помилује. Зар не, Ристо?

 

Није спорно да је књига утемељена на тражењу себе.

 

Дакле, све

о свему

са свима нама

стоји на једном месту

које треба тек открити

и тако, коначно, спознати себе

свет у себи

и око сбе

 

који је Све ! (13)

 

 У првих седамнаест песама нашао сам реч себе осамнаест пута, а да је Ристо Василевски ингениозно нашао начин да тражење себе уведе у поезију на велика врата обрађујући наизглед неважне прилоге за време. Мора му се признати и врхунска техника приликом брушења песама. Савршено владање језиком му је омогућило да допре до краја, до сушта.

 

Највише имају

они који имају себе,

и знају шта ће са тим. (78)

 

*

Имати, имати у себи

више је него знати! (79)

 

На крају, морам признати да је Песоа био у праву, књига ме је потпуно обузела, те да ћу текст завршити у стилу Василевског.

 

ОНО

 

За Ристо Василевски

 

Ако сушт нађе себе

нашао је цео свет.

И ја ће надживети себе.

А шта би друго могло да буде

циљ сушта.

 

Оно непрекидно тражи себе.

Оно моли Бога

да трагање потраје.

 

Оно увек „лако порази живот“.

Човеку је то мучно,

па нам се чини да је и њему.

 

Оно весело устаје

и наставља да џара и трчкара.

 

Оно просипа бисере-камичке

које песници пре спавања покупе

и ставе у песму за под главу.

 

Оно пали и гаси Сунце.

 

Оно никоме не да мира,

па ни на Ристо Василевски.

 

Ми са стране посматрамо.

Зебемо.

Чекамо да нам се смилује.

Јутрос је ведрије,

али...

 

Време тера даље,

ја се инатим,

а оно ми пркоси.

 

6.11.2025. У Нишу

---

[1] Фернандо Песоа, Хетероними, Београд, Службени гласник, 2013. стр. 367.

 

[2] Ристо Василевски, Сушт, Живи пламичци и камичци језика, Смедерево, Арка, 2025.

 

[3] Ристо Василевски (Наколец, Преспа, Македонија, 1943) је песник, есјиста, књижевни критичар, писац за децу, антологичар, преводилац, издавач и академик.

 

[4] Стојан Богдановић, Зид, Београд/Ниш, Апостроф/Наис принт, 2015. стр. 40.