Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗНА СЕ КО ЈЕ КРИВАЦ

 

„РОДИО САМ СЕ ОДРАСТАО И ОСТАРИО У ДИКТАТУРИ“

(Милисав Савић, Читајући Хомера, последњи пут, Београд, Архипелаг, 2026)

 

Милисав Савић (Рашка, 1945), прозаист, есејист, књижевни историчар, преводилац са енглеског и италијанског, уредник, приређивач, директор, дипломата, професор универзитета, сигурно нисам навео све чиме се бавио, али и ово је превише, јавио се ових дана новим романом. Овде ће бити речи о тој књизи, али не само о њој. Наравно, овај текст не представља научни рад. Читалац ће се уверити да није бездушан. Чиста импресија.

Јуче сам у Нишу обишао књижаре „Лагуна“ и „Вулкан“ у тржном центру „Делта“ тражећи књигу великог српског писца Милисава Савића. Нема књиге, а не може ни да се поручи. Овакав бангав вратио сам се кући прилично кисео. Кад јутрос, сабајле, ево га мој поштар. Газдарица се цмрцка. Шта би друго, кад се иде код доктора, мора човек да се уљуди. Реч је о оној особи која је чим је примила пензију отрчала да купи доручак за студенте Филозофског факултета у Нишу који су протествовали против корупције. Речник није мој, али одговара ситуацији: Волим је највише на свету. Она исто понавља ове речи. Шта могу???

Наша докторка М. С. је изврсна. Не би јој замерила и ако баш и није нацртала неку обрву до краја, или ако није ишчупкала неку длаку. Мени су одавно опале све длаке. Потпуно сам ћелав. А њој и даље расту. Чух звоно, а она ме пита, Ко је сад то? Рекох, Поштар. И стварно. У нашу кућу поново је гост велики српски писац Милисав Савић.

Обрадовала се. Излазим, а она виче за мном, Поздрави га, велики писац и велики човек. Изненадих се њеним тврђењем, а она настави, Читала сам оно шта је изјавио поводом протеста студената. Ево тога сада и на корицама књиге:

„Родио сам се, одрастао и остарио у диктатури.“

Да додам, и ја.

Милисав Савић писао ми је:

Драги Стојане, мало сам посустао. Доста ми је свега. Дивим се твојој енергији. Свако добро. До победе!

Наравно да му следи отпис:

Драги Мићо,

често се сетим тебе и увек сам веровао у тебе, што се књижевности тиче, и иначе, јер ти и ја смо што се Београда тиче, с оног света. Просто не могу да верујем да су те ситни београдски мешетари оборили. Такву громаду.

 

Шта би са оним твојим романом? Баш ме интересује. Када ће изаћи?

Ниси ваљда и од њега дигао руке!

Необично ми се допала твоја изјава у вези протеста.

Одживели смо добар део живота за време диктатуре (разне сорте) и нисмо се предали.

Они су нас зајебавали, али нису ни они лако прошли.

Уосталом, надживели смо их.

Ових дана сам био у Фиренци и у Прату, тамо сам се увек сећао тебе, а и не мислиш ваљда да бих оне текстове о твојим романима написао тек тако да тамо нисам био и да нисам познавао амбијент. Сад се спремам за Грчку.

Враћај се, одмах!

Срдачно те поздрављам,

Твој Стојан

7.5.25.

 

Извесна је сада дијагноза: Зависник од пријатељства.

Много пута сам срео одредницу ангажована књижевност. Под тим се обично подразумева антиратна. Али има и другачијих које нису у вези са ратовима. Ја сам присталица тврђења да је свака књижевност ангажована, те да то и није нека одредница. Ако јесте, онда књига која ми је ту, пред очима, је антидиктаторска.

Реч је о аутобиографском роману. Прецизније, о значајној допуни биографије аутора. Диктатура је изазвала старог Профу на двобој. А прави подстрек Профиној одлуци дали су Студенти који су подигли Србију из мртваје и ослободили је страха.

Књига тече кроз две реке. Једна би била стварност, а друга су снови. Ова друга се ослања на Хомера. А ликове аутор узима према томе какав му је у том моменту потребан. На пример, узеће Терзита. Одисеј га је излупао, док су се остали војници смејали. Тај поступак Хомера аутор је осудио. То би значило да би требало осудити сваки такав поступак силника. Но, да не идемо сада у детаље. Меандрирањем Профе кроз дневне (стварност) и ноћне (снови) приче Савић је изградио моћан антидиктаторски роман. Постоје такве књиге са „паралелним“ причама[1]. Ова је по том моделу. Савић је и раније примењивао такав поступак. морам признати да је и у овом роману све изгланцао. Просто, при читању не осетите никакве нелагоде приликом преласка из дневног дешавања у сан. Нема провалије, па нема ни пропадања. Мајсторски. Мора се честитати Профи Савићу.

Навешћу један део:

23. Прекидам комуникацију

с пријатељима који

подржавају Диктатора

 

Коначно се појављује Страхиња, с примерцима опозиционих листова који су објавили петицију за ослобођење девојке. Један је објавио комплетан списак потписника. Неких стотинак имена. Моје је на 90. месту Од оних десетак имена која сам издиктирао Страхињи само је троје потписало.

Истога дана пишем писма седморици бивших познаника и пријатеља који нису потписали петицију и кажем им да прекидам сваку комуникацију с њима. (55).

Овај текст јесте пример нетолеранције. Али накупило се. Видим када сам објавио на Фејсбуку вест о књизи са снимљеном страницом претходног текста да  су аплаудирали, лајковали и писали: „Браво, мајсторе!“ и највећи српски интелектуалци. Свима се накупило. Међу тим именима нађох и своје.

Милисав Савић овом књигом указује читаоцима да се неки догађаји могу само сањати, да се могу остваривати само у сновима.

Али, има и делова књиге који ће отрезнити и оне задрте читаоце.

26. Запаљен аутомобил

Студент ме, сутрадан, обавестио да су његовом оцу запалили аутомобил. Разбили су стакло на прозору и убацили молотовљев коктел. (58).

28. Страхиња је очајан

Страхињу су целу ноћ држали у затвору. Много брине за своју девојку. Ако настави са штрајком глађу, изгубиће дете. (60).

 

Веома ценим бригу писца за свог сина и за студенте. И наравно, подржавам и њега и студенте. Мој син није имао среће. Убили су га. Пуцали су му у леђа.

 

Полиција је нудила...

 

Милисав Савић, велемајстор из „Црног таласа“, испливао је маратон, а сада је у базену пуном крокодила, а око базена бесни пси, које власници изгладњују да би жешће уједали. Дају им по сендвич, али ретко.

27. Крезуби пујда вучјака на мене

Око подне се појави Крезуби, власник паса.

Оде до Вучка, одвеза га и напујда на мене.

Вучко се залете, али на корак од мене застаде, умиљато ме гледајући.

Видно изнервиран, Крезуби натаче поводац вучјаку.

„мрцино једна, време ти је да липшеш“, дрекну на пса. (59).

 

„Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.“[2]

 

У првом делу романа срећемо нека имена из претходних Савићевих књига: Грбавко, Турчин, Револуција, Чепел, Италијан Глиста, Главати... Погрдна имена су вешто коришћена. Готово нигде није потрено посебно појашњавати значење. На пример, Савић пише, Кепец с трбушином... (43). Мада писац је сам понегде појашњавао значење: „Лопурда од Пикавца тетка лоповима назива све политичаре, оне високе части аугментативима“. (98). Видите каква је грозна последња реч у претходној реченици. Тешко се изговара. Могла се употребити и реч „увећаница“, али то је на душу лектора. Та су се имена појављивала у догађајима из 1968. године. Она су била симболи у Савићевим књигама из црног таласа. Аутор их сад поново вешто користи. Онолико колико му требају. Јер је наишао још црњи талас. У другом делу је проредио као што је смањио и улогу Хомера. Ситуација је била све црња и морбиднија. На Србију је пао мрак. Сви чекају, а никад да сване. И док пишем овај текст још траје мрак.

 

 „Нема ништа слађе на свету од власти.“ (53). Кад сам ово прочитао сетих се, када су у Београду почели немири Ђилас је питао Матију: „Да ли бих ја требало да се укључим у ово?“ А Матија му одговори: „Шта ће теби то? Стар си.“ На то му Ђидо одговори: „Е, драги мој, не знаш ти шта је то кад лизнеш власт.“ То се наравно, односи и на „Трбушину од Председничића“.

 

„Заборав је тај који лечи нашу душу, од сећања само болујемо, понекад неоздрављиво.“ (89).

 

Заборављање је изврстан феномен. Помаже да човек заборави непријатности, да преболи тугу... Многи ламентирају, говорећи да је раније било боље. Јесте то тако, јер су били млађи. А сада о младости не говоре баш набоље. А свака следећа генерација је боља. И образованија. Томе нису допринеле само конзервативне школе већ нарочито информационе технологије, интернет, друштвене мреже. Свашта се тамо може срести, али и велики број књига. Чак и лоше књиге су корисне. Нарочито за писце. Могу да виде како не треба писати. Размена научних информација, и то брза, а још се убрзава, свакако доприноси бољитку живота. Мисија човека, сад је већ извесно, неће бити ограничена животом само на земљи, у рају. На дохвату су друге планете.

 

Заборављање доводи до мира. Да ли је то лек?

 

Неки људи размишљање схватају као казну, а не као дар. Не постоји човек који је овлашћен да ништа не мисли. Мисао непрекдно тече и пече.

Срећа је да постоји и заборављање.

 

Постоји и софизам. Што више учиш, више заборављаш. Што више заборављаш, мање вредиш. Дакле, што више учиш, мање вредиш.

 

Заборављање је мелем.

 

Многи су ликови намерно сакривени иза неких погрдних имена. Неки су описани тако што их је писац упоредио са неким Хомеровим ликом. Већину читалац може препознати, пронаћи у нашој суморној стварности. Обилато је коришћена иронија.

 

Било је речи о диктаторима после Првог великог рата. Било је диктатора у Србији и у свету и пре тог времена. Било је бркатих и оних без бркова. О свима њима је овде било речи. Народ има кратко памћење и  треба неко да га подсећа. О громаде какав је Профа Милисав Савић се и очекује да поучи свој народ.

 

Књига је писана за елиту, али ако се мало послужите интернетом разумећете роман у потпуности.

Таква ерудиција, која је код Савића веома уочљива, и тера га да пише за елиту. И не чуди што је против диктатора и што је пружио подршку елити.

 

Мислио сам да ће добити НИН-ову награду за претходну књигу[3], али су га елиминисали током процеса жирирања са образложењем да су искључени сви досадашњи добитници НИН-ове награде. А тога није било у пропозицијама.  Уосталом, он није био добитник, него одбитник. НИН-ову награду је одбио. И овај пут се не надам бољем. Али због будућности здушно подржавам ову изврсну књигу.

 Уместо закључка навешћу још један инсерт из овог романа:

40. То је то, нема друге

Данас је четрдесети дан од мог бекства из зараженог града.

Не одустајем од идеје да Диктатора треба свргнути с власти. Нисам зато да се ликвидира, али не искључујем ни ту идеју уколико покуша да се силом задржи на власти.

Треба га упуцати снајпером, разнети експлозивом, отровати. То је то, нема друге.

Ово сам гласно изговорио, посматрајући како воз, уз писак, нестаје у измаглици. (82).

 

Да није Милисав Савић написао овако добру књигу не би било ни овог мог текста. Дакле, зна се ко је кривац.

Честитке издавачу на храбрости.

 

9. маја. 2026. Ниш

---

[1] Бранимир Шћепановић, Уста пуна земље... Херман Хесе, Степски вук...

[2] Матија Бећковић, Трећа рука, Нови Сад, Orpheus, 2002, стр. 412.

[3] Милисав Савић, Праскозорје, Господе! Београд, Дерета, 2025.

Мирослав ТОДОРОВИЋ: НЕВИДЉИВИ ПИСЦИ

 

 

Mирко Иконић: Читање и записи, немерни и узгредни, Милешевски културни круг „Свети Сава“ Пријепоље, 2026. Тираж 150. (О делима и ауторима са тромеђе: Прибој, Пријепоље, Пљевља, Рудо, Нова Варош, Чајетина, Пожега, Косјерић, Трешњевица)

   

                                                                                                                                                                      У спомен на  Вујицу Бојовића  (1942 – 2016)

 

 

Песма Боре Ћосића  „Дунав“ казује како би да није прибирао притоке остао „скромни поточић, речица провинцијска непозната у свету“ може се тумачити као  метафора  што говори и о  књижевности. Шта би српска књижевност без писаца унутрашњости, који се као мале речице уливају у књижевно море  Све што је велико долази из провинције. Сена, на пример, говорио је Превер. Велкот вели да су „највећи песници остали парохијални, провинцијски везани за средину“.Неписано је правило: Писци унутрашњости су увек у другом плану. И кад су изнад свих, њихов усуд је други план. Објављивање, рецепција, прикази, прећуткивање, заобилажење, скрајнутост и све ино што се на писца из провинције сручује... избори. Јер, акценат је на писцима Београда. Напосе, све се дешава у Београду.

 А, и провинција не хаје за своје писце. Неко је рекао да је провинција као и ревоуција: једе своју децу. Српски Балзак, Добрило Ненадић, каже: „Као уљез и странац који долази Ибарском магистралом, од које рођени Београђани добијају копривњачу, морам да будем барем три пута бољи да бих био једнак. Прике и пајтоси, комшилук, та нека генерацијска солидарност... О томе како живе и како се односе према писцу у унутрашњости може да се напише роман.  Који не може ништа променити. Уврежено је мишљење да је то доколичарење. Тако код Чехова у причи „Писац“ мисли газда што је писца унајмио да му рекламу пише.

 

„Какав рад! Сео, написао, и тачка. Писано се нити једе, нити пије… то је ситница! Не кошта ни рубље.“ Подсмех, каткад и сажаљење прате богом дане ствараоце. Подвижнике и вернике. Сећам се како су за Добрила Ненадића говорили да пише јер нема шта друго да ради. Задруга у којој је  радио беше пропала,  он догон фантазира.   

Проф. песник Мирко Иконић је написао песму: „Исповест професора који воли поезију.“Пише: „Кад сам ја био ђак имао сам мрзовољне професоре књижевности који нису волели поезију, / а нарочито ђаке песнике. / Ипак јаду сам се досетио па сам скривао да пишем песме. / Објављивао сам их под разним псеудонимима / да би задовољио сујету / и своје професоре оставио на миру.“

 

Завршио је песник студије, и вратио се у школу где је негда био ђак. „Али ништа се није променило:/ није вредело што сам ширио / своју љубав према поезији и нисам био мрзовољан, / ђаци су сада били и апатични и мрзовољни / и често се подсмевали и мени и поезији“.

 

(„Ој, песниче, с гргуравом косом....“ Стихоклепац...)

      О полаожају писаца у унутрашњости узалуд је писао Димитрије Николајевић: „Писци, а посебно песници који имају ту (не)срећу да живе и делају по затуреним местима, тј. у унутрашњости илити провинцији, унапред су осуђени да  буду скрајнути, у другом плану, неретко и заборављени. Због много чега. Пре свега стога што влада уверење да је све понајбоље у велеграду, престоници...“

Писац о чијем делу пише Мирко Иконић Вујица Бојовић (професор књижевности, библиотекар, есејиста, књижевни критичар, песник) објављивао је под разним псеудонимима. Зашто? Да ми се матором не би подсмевали , казивао је.

 

То што је неко писац више ништа не значи. Кажеш да си писац зачуђено те погледају. Велим писац Павић, мани Павић, Шарић је легенда, јунак нашег доба.

 

„Кад сретнем песника, пожелим да се окупам“, пише у песми Бантинг. У држави која има највише неписмених, има „по становнику“ највише писаца. Чудо невиђено! Али зато нема читалаца. Има онолико % колико држава даје за културу. Култура је код нас девета рупа на свирали, тринаесто прасе. Сви га ћушкају. Али то је друга прича.

Писци унутрашњости су посвећеници који живе за књижевност. За живота многи су, од Боре Станковића до данашњих дана препуштени себи и властитом довијању да своје сочињеније објаве.  Да се за то чује, да се о томе пише.

Један од водећих књижевних критичара Душан Стојковић пише: „Клановска критика се с генерацијском дружи. Београдизација нашег књижевног простора је на делу: ко  у престоници није, њега готово у књижевности да и нема. Дозлогрдило је да се куца на стално затворена врата. По антологијама се, под условом да то што се као антологија нуди уопште може за цветник бити узето, бране квази-песници, а прави песници чекају својих – никако долазећих – пет минута. Прича о томе да ће време као коначни судија донети пресуду која ће све ствари ставити на своје, једино право, место, прича је која не пије воду. Толико се песничких збирки појави једне године да је тешко очекивати да ће неки нови будући критичари имати довољно времена, чак и када им жеље не буде мањкало, да завире и пажљиво ишчитају оно што није било прочитано онда када је било написано...“

Али и поред тога писци унутрашњости, писци са лошом адресом, истрајавају, испуњавају судбину. Уздају се да ће време све поставити на право место. Колико је писац унутрашњсти важан за средину и њену културу,  за историју, за оне који долазе, готово да се нико није бавио. Гласове усамљених мало ко чује.

Такав је и глас -  књига вишеруког ствараоца Мирка Иконића[1] „Читање и записи, намерни и узгредни“. Која  се може читати кроз мото  на њеним улазу: Читање је бесмртност  с одбројавањем унатраг. Ко никад није читао живео је само један живот.“ (У. Еко) Читање ове књиге  је упознавање са делима писаца која сведоче о времену и људима кроз различите књижевне жанрове. Аутор Мирко Иконић у предговорном тексту „Реч унапред“ истиче: „Жеља ми би била као посвећенику књижевности да то буде више и значајније од одуживања завичају, и да ови текстови настајали  и намерно и узгредно, у различитим околностима и временима, буду трагови књижевног живота, у коме сам и сам активно учествовао. Задовољство  моје ће бити веће ако бар мало допринесем афрмацији  стваралаца  о којима сам писао и које поштујем и као људе и као уметнике  једног простора  који је далеко од стваралачких центара  и који није баш увек наклоњен уметности и стварању...“ Од средине у којој живе и стварају несхваћени, каткад подсмеху изложени, за престоницу и књижевне критичаре невидљиви, подвижнички истрајаву. Ови монаси српске књижевности.

Уметник у провиницији и његов значај за духовни живот као да,  још увек, није занимљив за наше  друштво.

У књизи су сабрани текстови који казују о:   Расиму Ћелахметовићу, Ратомиру Цвијетићу, Божуру Хајдуковићу, Светлани Раковић-Топаловић, Фаруку Диздаревићу, Григорију Божовићу, Вујици Бојовићу, Драгомиру Малешићу, Драгославу Бату Бабићу, Миленку Пејовићу, Миладину Ћосовићу, Јовану Петровићу, Добрилу Аранитовићу, Миленки Цици Чоловић, Ђоку Остојићу, Драгану Папоњку, Гордани Боранијашевић, Ивици Стојановићу, Срећку Гујаничићу, Мирјани Ранковић Луковић, Милијану Деспотовићу, Милуники Митровић, Мирославу Тодоровићу и Михајилу Ћуповићу.

Неки од њих  више нису на овом свету (Расим Ћелахметовић, Ратомир Цвијетић, Божур Хајдуковић – прогоњени писац, Вујица Бојовић (Винко Шелога) Драгомир Малешић, Григориј Божовић, Миленко Пејовић, Миладин Ћосовић, Михаило Ћуповић.) остало је дело које чека, зарад књижевне истине,  тумаче који се неће руководити интересним разлозима.  Ова Књига је као тамни вилајет, читаоцу се нуде драгуљи за који се не може одлучити који је најбољи, јер сваки текст у овој књизи је битан и у мозаику књижевности и није без значења.

Књижевник Миломир Краговић с правом истиче:  „Књижевни хроничари попут Мирка су врло драгоцени. Они откривају, они бележе, трагају, сведоче и показују да провинција постоји само у глави. Мирко из свог Прибоја често види много више него напухани београдски критичари.“

Иконић с разлогом истиче како је ова књига „својеврсна хрестоматија духа и креативности која треба да добије заслужену рецепцију, макар оних повлашћених читалаца, који од књиге и писца траже нешто више.“

Ова књига без сумње  богати српску књижевност, драгоцена је као сведочанство  које говори о књижевном стварању укорењеном у традицију места и народа. Будући књижевни арехеолози ће у њој наћи књижевну истину нашег времена. Она је као прозор што светли у ноћи, потписнику ових редова,  у пустом селу Трешњевици.

ПИСАЦ У ПРОВИНЦИЈИ

Писмо блаженопочившег песника Димитрија Николајевића

19. XI/ 2012. (Писано хемијском оловком црвене боје)

Драги Мирославе, 

Писање на тему стања писаца у унутрашњости, не полази ми за руком. Једва сам склепао овај текст јер ме превазилази огорчење и код помислим  на однос Београд – Провинција. Разуми ме. То култоролошко питање траје откако сам почео да пишем.

Можда је најбоље да искористиш само песму „Затурено место“ која више казује од онога што имам да речем. А ми који живимо у унутрашњости смо ипак  малобројни да бисмо нешто набоље променили. Зато многи оду у Београд. Шта би урадио твој суграђанин Бранко Миљковић да је остао у Нишу? Врло мало. Можда не више него што смо урадили ти и ја.

Већина песника у Београду је посесивна, сујетна и љубоморна и све чини „испод тезге“ да се наше стваралаштво запостави и прећути. Видиш шта се дешава са књи-жевним наградама којих има преко 300! Ми их у „провинцији“  најмање добијамо. Углавном их добијају једни те исти и још се за живота проглашавају класицима.

Ја сам те ране често добијао и залечивао их љутом травом. Остали су ожиљци, али сам се привикао на њих да их и не примећујем.

Ништа не тражим и ништа не очекујем. Све ми је јасно, па и свеједно.  Објављујем шта могу и где могу и – ћутим јер, калимеровски речено – нема правде. Никад је и није било. Ја сам чак и поносан на нанете неправде.

А, ево, дошло је и време, како рече Бранко Ћопић да  „полако затварам дућан“.  Зар, већ?!

Нисам ти најбоље. Све слабије видим па теже и куцам на машини. Пишем руком, али после морам то да прекуцам па правим силне грешке.

Како си ми ти, драги мој сапесниче и сапатниче?
Воли те твој пријатељ

                                Димитрије Николајевић

______________

          Песник Димитрије Николајевић, рођен 1. јула 1935. године, у Београду   преминуо је  15. дец. 2015. у 80. години, у Геронтолошком центру у Крагујевцу. Песник изузетног песничког сензибилитета живео је, уметнички сазревао и стварао у Крагујевцу, инспиришући се крагујевачком трагедијом али и свакодневицом и друштвеним појавама. Написао је 29 збирки поезије. Заступљен је у бројним песничким антологијама и зборницима југословенске и српске поезије, а његове песме превођене су на више страни језика.

ЗАТУРЕНО МЕСТО 

Писци, а посебно песници који имају ту (не)срећу да живе и делају по затуреним местима, тј. у унутрашњости илити провинцији, унапред су осуђени да  буду скрајнути, у другом плану, неретко и заборављени. Због много чега. Пре свега стога што влада уверење да је све понајбоље у велеграду, престоници.

Наравно, то није далеко од истине самим тим што је престоница милионски град па је у њој свега знатно више, па и писаца, а да се не говори о најважнијим институцијама и установама. И никоме не пада на памет да градове, вароши и паланке упоређује са главним градом. Али пада у очи да се вредности које имају те мале средине неадекватно и чак врло мало презентују и промовишу. Тако често испада, бар у сфери уметности, да уметници постоје само у Београду, а они изван њега као да нису важни ни потребити, без обзира што их је, разумљиво, знатно мање.

А мора се признати да и међу њима има веома значајних стваралаца који се често изостављају, прећуткују, па и не узимају за озбиљно. То нарочито важи када се сумирају резултати, праве антологије и разноврсни избори српског уметничког стваралаштва. Малтене испада да се ствара само у Београду и да је вредно само оно што се у њему оствари. Своје право место још није добило стваралаштво мањих средина. Имам поуздан утисак да га неће никада добити. Зато ми се и чини да су разговори на ову тему неделетворни и узалудни. Тим пре што се поред тога и многи уметници сервилно понашају према својим колегама у Београду и уметничким удружењима и друштвима у њему.

Упркос свему томе, ваља признати, да један добар део наше уметнићке и књижевне периодике  посвећује пажњу аутоприма из унутрашњости, нпр. Летопис Матице српске, Књижевне новине, Савременик и још неки, што је вредно сваке хвале.

Често сам размишљао о овој и оваквој појави у нас, каквих нема у земљама са много већом културом и уметничком традицијом. И, да бих дао себи мало одушка, написао сам ову песму под насловом Затурено место, која доста говори о овим нашим (не)приликама.

 

ЗАТУРЕНО МЕСТО

 

Живети у провинцији

До које једино стиже галама велеграда,

Значи хтели-не хтели, бити ничији

Ма био споменик жив

Који се као риба на сувом копрца

Усред свог рукосада.

А нико му није крив

Што попут оне народне:

„Далеко од очију, далеко од срца“,

Скрајнут бива

И закинут често.

Неретко његове њиве плодне

Препокрије коприва

Са рођењем стеченим правом

На затурено место

Обрасло заборавом.

 

(Из збирке „Вечерња роса“, 2011)

 

---

[1] Мирко Иконић, песник, приповедач, књижевни критичар и професор књижевности. Рођен 1951. У Црнуговићима, Прибој. Објавио је петнаестак књига поезије, прозе и књижевних критичар. Стваралац чије је име синоним за Прибој.