Странице

петак, 13. новембар 2026.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

 


Портрет професора Стојана Богдановића

Перица Донков, Conte, 13,5cm x 18,5cm, 1994.


 


1  Боља је и трунка, трунчица живота него сва смрт.

2  Занимљиво је да су у нашем језику живот – мушког рода, а смрт – женског рода. У француском, пак, обе ове именице су женског рода. Такви су Французи.

3  Увек је на крају почетак,важи и обрат.

4 Ако ништа друго женама живот пружа могућност за оговарање. Мушкарци су прави мајстори за ту врсту посла.

5  Један од начина да постанете славни јесте да рано створите ремек-дело и евентуално умрете. Други начин јесте да све своје славне савременике надживите и да их оговарате.

6  Јуда је можда извршио самоубиство, а и остало, због неузвраћене љубави.

7 Није јасно зашто се Јудино самоубиство изједначава са сваким самоубиством и тиме се самоубиство уопштава. Није сваки самоубица потказао учитеља! Постоје и други разлози за самоубиство. Да ли су они довољни, тј. имају ли довољно оправдања? То је тешко питање, али је одговор лак: Немају.

8  По  чијој вољи се Јуда убио? Ако је по вољи Господа, онда је питање зашто је Господ дозволио тако гнусну работу. Да ли је Господ могао да избегне тако нешто? Дабоме, могао је. А зашто није? Зар није могао Господ да га натера на кајање? Није ли сам живот мука?

9  Јуда је потказао (издао) свог учитеља. Потом се убио, те због те своје глупости није имао више времена да исправи првобитну грешку. Није му дата шанса.

10  Јуда је имао мало времена за кајање. Питање је: Зашто је Господ допустио Јуди да га изда? Ако је допустио зашто је то урадио? Ако није допустио, онда није све у рукама Господа. То онда и није било у његовој моћи! Е то није сагласно са Великом књигом. Та мисао није добра.

 

11  Још је питање: Докле сеже моћ Господа? Ако људи могу да мисле и да раде шта хоће шта ће им онда Господ. Онда он служи да надгледа и да кажњава. Коначна казна је смрт. Тада човек почиње да мисли о ослобођењу. У том систему су и буквално ограничени и мисао и делање. Дакле, слободе нема. Сада на сцену ступају мангупи који би да тумаче мисао Господњу. Да тумаче Реч. Не сећам се да се Господ одрекао тог права! Зар нису вођени ратови, а и данас се воде, за име Господње? Сачувај Господе!?

12  Живот није само смрт. Живот је смрт и још нешто. А ипак је смрт већа подвала од живота. Од ње горе је само мртвило.

13   Ни смрт није вечита. Живот и смрт јесу уређен двојац. Живот и смрт су близанци. Све живо има своју смрт. Смрт има свој живот док не постане живот.

14  Најлакше се поднесе сопствена смрт. Туђа смрт је гадна работа. О њој се распреда надугачко и нашироко. А о сопственој смрти ни а.

15  До смрти се не стиже преко трња, него преко живота.

16  Смрт и није тако страшна ствар. О њој су са свим оним стравичним епитетима из речника Матице српске исконструисане разне приче. Значи, реч је о мисаоним конструкцијама. Ниједна од њих не покрива суштину. Ђавоља посла, а да се тако унакаради једна потпуно природна радња. Сачувај Господе!

17  Смрт је рупа без дна. У њу се трпа све живо. У њу трпате све живо: изван себе, све из себе, и себе. Остаје само мисао.

18  Понекад и смрт је решење. Али зна се да није свако решење добро.

19  У смрт се улази свечано као на бал вампира.

20  Ако и напишем нешто добро, нема ми спаса. То је сигурно као смрт.

21  Има људи које неће смрт. Има људи који скачу у смрт. Има људи који иду свесно у смрт. Има људи који стално изазивају смрт, а ни смрт није будала. Има људи који ходају по жици. Има људи који ми иду на живце. Има свакаквих људи, ал тешко је наћи човека. Сви људи иду у сусрет смрти.

22 Ако се држите свих правила (моралних норми) наравно да ћете проћердати живот. Треба хватати тренутке. Само је тренутак важан и само он постоји. Вечност је, што се човека тиче, илузија која заташкава време које је у ствари бесконачно па самим тим не постоји.

23  Живот је оно што садржи смрт, и обратно. Смрт је оно што даје највећу драж животу. Смрт је главни садржај живота. Врхунац и крај. Шта хоћете више?

24 Гадно је кад смрт почне да манипулише, да се поиграва са организмом. То би стање могло да се назове  болешћу. Дакле, болест је њена игра. Кад се она заигра и разигра, кад је у екстази, онда би то била кома: Сада се она намешта као да пуца пенал. Ако погоди: то је то. Ако промаши, онда зна се: крив је врховни жрец.

25  Господе драги

не могу се бринути ни о себи

а камоли о Теби

повешћу Те са собом

у старачки дом

наћи ће се неко ко ће се старати и о Теби и о мени

а Ти ако мислиш

довека живети

мораш се манути ђавола

иначе ће Ти он доћи главе

или ће Те најурити

па ћеш скончати као последња протува

крајње је време да се вратиш свом послу

да се бавиш људима

а остало препусти њима

и себе наравно

или ћу Те сместити у кутијицу

ставићу кутијицу под јастук

па Ти види.

26  Господа сам најурио из мог живота

Тамaн сам помислио да се негде смирио

Он се од некуд појавио у мојој лудој глави

27  Није тачно да се не може прећи из црне рупе у црну рупу. Једино је Бог ограничење за црну рупу, јер не може бити већа од њега. Ни у ком погледу.

28  Није јасно зашто Бог треба да буде почетак. Све извире из њега и све увире у њега. Онда Он је и почетак и крај.

29  Смрт је страх и када није смрт. Врло је тешко дефинисати смрт. Мождана смрт је глупост. Она дозвољава убиства. Убиство пак производи смрт. Смрт је проклета последица. Она се не може бавити сама собом. Да ли? Живот се може бавити самим собом. Све до смрти он само то и ради. Али он се бави и сопственом, а и туђом смрти.

30  Смрт, та глупост, је измишљена да ствара страх. Без страха нема уређења. Ето ти разлог.

31  Страх је и од бола. Бол може бити и душевна. Од смрти на пример.

32 Човек и смрт играју игру целог живота. Укључујући човека као свељудски род. Њихов танго је за живота. Смрт сама не може и не значи ништа. Смрт се до сада није показала (како ваља). Зашто? Зато што је смишљена као таква. То не значи да се не може смислити софистичка прича у којој је смрт позитивна (добра).

33  Ако човек умре, тј. доживи смрт, онда од њега не можемо добити информацију како то изгледа (та смрт), па да оде Богу на истину, тј.  да оствари контакт са Господом. Каква глупост! Смрт да буде посредник између човека и Бога. Боже нема веће глупости. Рођење човека треба то да буде. Тачка.

34  У долазећем времену земља ће се кретати као мисао. Господ ће поверити људима да то надзиру. Мисао ће се хватати, ловити и продавати, размножавати, прослеђивати и пресађивати. Мисао ће се штитити не само својом брзином. Мораће и други да је штите. Тако до промисли или до уништења. До одласка све мисли. До промисли.

35  Промисао ће водити земљу. Њено место ће заузети или ће њу увећати. Јер мисао се увећава. Мисао се мора брже хватати. Не само на папиру. Морају се направити ефикасне машине за хватање мисли и њихово читање.

36  Забележени су случајеви да је после смрти човек задржао блажени осмех. Требало би да је задовољан што је умро, јер се за живота мучио. Али осим блаженог осмеха немамо другу неку повратну информацију о његовом задовољству. Наши сељаци кажу: Спасио се! Али не кажу од кога! Сељаци никада не кажу све до краја.

37  Мисао ће се бринути сама о себи. Није јасно где мисао губи време. Где се дангуби. Где се успорава. Мисао је светлост. Она је она константа, апсолут, која је произвела Реч. Тако она рађа саму себе.

38 Човек ће још више овладати мишљу. Он мора у машину да угради светлост = енергију органског порекла. Обратно, машина је већ ушла у човека. Дакле, неопходно је веће јединство.

39  Универзални човек (сви људи) је једно биће. Запис је у њему. Запис је трајан.

40 Само мисао може да помери земљу. Није јој потребан ослонац, а ни полуга.

41  Да није мисли ми о томе не бисмо разговарали. Не бисмо разговарали ни о чему. Господ је тако моћан. Он не каже да и о њему не можемо разговарати. Да та прича не би била залуд нужна је мисао.

42  Живот и смрт су партнери. Неки мисле да су конкуренција. Живот и смрт су сијамски близанци. Имају исту кичму. Они заједно нестају. Они остају на сцени и после нестанка. Настављају да се гложе, да се жуљају. Као да су у истој ципели. Они исто мисле једно о другом.

43  ОТАЦ И СИН

хајде сине

изађи испод стола

ниси ти више мали

нека те виде људи.

44 Истина је једна у Бога, али је у сваког човека другачија.

45  Земља сву болест узме, али и даје.

46 Поезија, па ни мисао не могу се опрати прљавом водом. Зато је потребна нова чиста мисао. Као кад хоћеш да подигнеш земљу није ти потребна мотка већ ум. Мисао је енергија. Она је узрок и последица. Свет је запис мисли. И прљава вода јесте вода.

47 Живот се као мука претвара у мисао, па чак и у песму.

48 Прича о рају није издржала проверу. А они који имају искуства са змијама кажу: Змију треба тући у главу.

49 Она смрт док јаше на нашем животу, стално му притеже дизгине, кад то кљусе коначно крепа, онда са њим липше и смрт. Браво Господе, две мрцине.

50  Мука се превазилази само другом муком, и то већом.

51 „Када разговараш са Богом, то је молитва; Када Бог разговара са тобом то је схизофренија.“[1]

Релација „Разговарати са Богом“ у значењском смислу је симетрична. Она значи обострано говорење; говори један, па говори други. „Бог разговара са тобом“ је, такође, симетрична релација, јер разговарати подразумева обострано говорење, један субјект па други. Дакле, наведена два тврђења Томаса Саса су уствари једно те исто тврђење. Отуда се нужно изводи закључак: Молитва је исто што и схизофренија. А да ли је тако?

52 Човек је измислио Бога, између осталог и да би бар мало могао да буде сам. И дан данас само сам са Господом на пер ту.

53 Свака будала хоће да буде Бог. Паметног човека је теже преварити. Зна какве су обавезе.

54 Не мислите ваљда да су будале измислиле Бога.

55 За сада људска мисао је континуирана, а машина мисли дискретно.

56  Није баш јасно зашто је Господ постао човек. Зашто се тако унизио? Да ли је то учинио својом вољом? Није ли Га на то приморао Отац?

57  Само мисао може стићи на крај света. Дакле, човек би морао бити обазрив.

58  Мисао је средство и начин да се стигне до Господа.

59   И смрт је наша.

60  Смрт је велика ствар макар да је нико не воли.

61 Човек је само глумац из неке трагедије. Ако је добар глумац, може да одигра и неког другог.

62  Наравно срећа је на крају. Да би живот био срећан нужан је срећан крај.

63  Шта све човек неће да измисли. Човек је измислио смрт само да би отишао у рај. Да није имао такве пориве живео би вечно. Каква подвала!

64  Човек је мајмун. И то је једини доказ да је човек постао од мајмуна.

65  Свако мора доћи на своју сахрану.

66  Ја сам створио свет. Даље можете читати у Библији.

67  Лопов уђе у цркву, узме паре са иконе Пресвете Богородице и свечано изговори: Господе бацићу их горе. Ти узми што је твоје. Што падне на земљу моје је. Господ га повуче за уво. Уво се поприлично истегне. Тако смо добили магарца. Питање за вас је: Зашто магарци носе различита имена! На пример, шпански, српски, афрички? А не носе наочаре! Читам да је дрводеља дошао у Јерусалим на магарцу. Хтео је да буде цар! Прича је у нашем селу доста излизана, али ја се још сећам кад је на магарцу у Велико Боњинце стигао онај сироти Тоша из Свођа. Ни он се више не прави Тоша.

68  У то време психијатрија није била

на данашњем нивоу

иначе нашао би се доктор

који би дрводељи рекао

да то што он говори

(данас пише у великој књизи)

давно је записао Чуанг Це

императори мењају престонице

томе су били склони и раније

задржали су и Фарисеје

само њега нема.

69 Не истицати врлину, значи не хвалити је, тј. не хвалити тога са врлином, што је сагласно са Павлом који је писао: Ко се хвали, Господом да се хвали (Коринћанима, посл. Прва, 1: 31). Али ако неко има врлину, онда се он разликује од онога који је нема, те је тиме похвала томе већ изречена, ако је речено да има врлину.

70  Наш Господар је коначно џелатима

предао команданта своје војске

тако је постао оно што је

најтеже постати

постао је нико и ништа

што му је изгледа

била давнашња жеља.

71 Начин умирања ти је исто што и начин живљења. То ти је исти пут до краја. Он дабоме зависи од врсте болести, тј. на који начин ти Господ одузима ингеренције које је твоме животу поверио или их (до)даје животу. Ако их додаје, човек је навикао да оне буду негативне, тј. болније. Што наравно не мора да буде. То су уствари човекова измишљања да би можда било боље неко друго умирање. Али суштина није у томе. Суштина је у томе да ли се то умирање може продужити у бесконачно. Какав феноменалан апсурд!

72  Болест је (најчешће) завршница борбе за доказивање егзистенције човека. Да ли је егзистенција априорна? Господа да, а остало је његова ствар. Па, онда борба је против самог себе, јер борба против Господа је немогућа. Није смислено то ни поставити, а и она друга борба је апсурдна. Дакле, питање егзистенције је работа за неки други пут. (Своди се на питање егзистенције Господа, а о томе смо се већ договорили).

73  Један од начина да се продужи живот (проблем бесконачности) јесте народ. Човеков живот је коначан, а народ живи дуже (бесконачно?). Питање је да ли је човек или Он смислио народ. Људи су кратке памети и нису тако бистри. Дакле, Он је! Сад је питање: Зашто? Који су му мотиви? О томе ћемо касније кад порастемо.

74  Уживао сам у друштву Господа нашега, али он ме је пробудио и није дозволио да умрем срећан. Савршено је стрпљив. Може да слуша, неограничено, сваку будалу.

75  Воде се ратови, видљиво је то код свих животиња. Људи то упражњавају на исти начин. Само су средства другачија. Она техничка средства.  А нико не зна ни један прави разлог ни за ни против. Остаје да кажемо да је рат иманентно својство људи. Зашто се онда борити против рата? И та борба против рата је ратовање! Постоје ратови код којих главни циљ јесте смрт тзв. противника и они ратови против убијања, против смрти. Ово друго је очито апсурд.  А смрт је иманентна. Смрт је есенцијално својсто живота. Без смрти ни живот није ништа. Пре свега био би само живот. Смрт је главни зачин животу. Она производи страх. Та стална стрепња, између осталог чини смрт есенциалним додатком том најслађем јелу које се зове живот. Смрт је главна мирођија у животу, у тој папазјанији која би требало да буде проста, а није.

76 Човек се стално брине. Стално размишља о здрављу, наравно превасходно у функцији продужења живота. Међутим, важно је мислити и на смрт. Јер ако она не дође на време, онда долази до невиђене патње.

77  Свеци су се намножили, а људи су се отресли богова. Богами, нема места за све.

78  Садржајна компонента живота је пандан смрти. Она је њен главни такмац. Од садржаја живота зависи смрт: Да ли ће и она бити вечна или ће њена улога бити занемарена, а у неким случајевима и потпуно избрисана?

79  То нешто је за нас такво какво је у нашој глави, макар и да не постоји. Дакле, зависи од мисаоне моћи. Човек види све наопако. Тек мисао исправља слику.

80  Смрт су сви узели на зуб.

81  Човек може остати без живота на различите начине и остати човек.

82  Када је реч о егзистенцији имамо два питања: да ли постоји и зашто постоји. Не зна се које је теже. На пример, зашто постоји човек? Ту се мисли пре свега на човека као мисаоно биће, тј. на мисао, на ту материју, на ту мисију.

83  Ако већ морате да се разболите

Нека то буде од поезије

Једино од поезије нема лека

У њој свако исправља своју

Криву Дрину.

84 Он је једини схватио да живот пролази и са оцем и без њега.

85 Тај мангуп је знао за учење далекоисточних мудраца, онда је то потурао на панађурима што је засметало Римљанима који су смислили да се Јевреји сами међусобно обрачунају! Дакле, „на западу ништа ново“.

86  Сваки човек (живо биће) чим се роди осуђен је на смрт. Само време за егзекуцију није му саопштено. Тако да човек живи свој живот у слатком ишчекивању смрти. Нема сумње да егзистенција Бога (коме је Ниче дошао главе) може да се правда само утеривањем страха. Треба знати и да је и смрт живот и то круна живота.

87 Човек је измислио Бога да би прикрио своје незнање. То незнање је огромно. Бесконачно. Због тога се човек попео Богу на грбачу. И ево још не силази. Да је он на његовом месту већ би одавно био грбав. Али Господ све подноси.

88   На дуже стазе смрт увек победи.

89  Није се ни искупио до краја. А отишао је и без поздрава. Сада ми испаштамо. А он нам се подсмева. Са висине, како и доликује надобудном сину.

90  Па Бога му, Господе, ако ниси крив изађи иза завесе.

91  Ако га отпишем, онда се појављује проблем: Ко ће да шиша ове овце кад су се епископи погосподили.

92 Човек се током цивилизације ослободио гомиле Богова, али уместо њих намножили су се свеци. Сами су себи сведочили. Човеку је остао један Бог. Да ли ће му овај доћи главе? Ко ће коме доакати!

93  Било је покушаја ликвидације Бога. Сви су били неуспешни. Човек као свеукупно биће и Господ су још увек у загрљају. Да ли је то загрљај из љубави?

94  Ако би Господ изабрао ликвидацију човека онда би он одсекао ону грану. Није ваљда луд. Све досадашње приче воде до закључка да Господ неће то учинити. Он ће то као и до сада чинити селективно. По својим правилима. Не мора их ни откривати. Човек мора да утуви да је правило и непоредак. С тим што у наизгледном непоретку неједнакост је суштина. Јер смо се сложили да је Он највећи. Господ се ухватио са људима у коло. Не зна се ко ће кога надиграти.

95  Бол, боље речено страх од бола, уређује свет. Без њега би био општи хаос. Сва организована друштва подразумевају хијерархију, тј. уређење, односно неједнакост! Једнакост постоји само у математичким теоријама.

96  Математика у долазећем времену неће бити реч која значи: Мајка наука. Замена за реч математика биће реч рај.

97  Вечност је илузија из деветнаестог века када је људски век био кратак. Данас је век ординарна чињеница и само као таква се може поимати. Век је век и ништа више.

98 Веза између земље и неба је математика.

99 Илузија која је у основи наше православне доктрине је да ће наша душа отићи у рај или у пакао! Небо би требало да буде граница. Иза границе је онај загранични свет. Ако ништа друго, ако нисмо сигурни да ће нека бића слична нама доћи отуда, сигурно је да ће људи доћи отуда. Доћи ће они који су тамо били. Како? Па вратиће се отуда! Најчешће због љубави а и због доказивања моћи. И у Господа је велика моћ због његове велике љубави. Између ће бити математика. Та промисао ће бити главни посредник између људи и Господа нашег.

100 Бесконачно већ није само фиктиван елемент као у математичким теоријама.

101  Не могу рећи да нисам понекад пожелео да се попнем на крст. И то је нешто.



[1] Томас Сас: „Ментална болест као мит“

уторак, 27. октобар 2026.

Дана ЗОРИЋ ЋИРИЋ: У ТРИ ПЕСНИЧКА ГЛАСА

 

Дана Зорић Ћирић, књижевница

У ТРИ ПЕСНИЧКА ГЛАСА

Стојан Богдановић, Улицом Ранка Павловића, Бесједа, Бања Лука 2026.


Познат као доктор математичких наука, Стојан Богдановић је један  од ретких стваралаца који се, осим природним наукама, бави и књижевним радом. Пише песме, приче, есеје и афоризме. Његово познанство са Ранком Павловићем, песником чије име стоји у наслову  нове књиге, сеже десетак година уназад, кад се, по сопственом казивању, на додели награде за животно дело у Удружењу књижевника Србије упознао са песником импозантне библиографије. Ранко Павловић, песник из Републике Српске, до сада је објавио двадесет песничких збирки (и још седам за децу), деветнаест збирки прича (и скоро исто толико за децу), пет романа и још три за младе, текстове за дечје позориште, две књиге есеја, једну књигу књижевне критике, десет радио драма и још додатних петнаест за децу. Свеукупно, бројка прелази преко стотину дела, те представља величанствено благо домаће књижевности. Сви подаци о песнику и писцу Павловићу смештени су на унутрашњој страни корице у књизи о Ранку, те знатижељни  читалац има могућност да о песнику сазна много више него што је знао. И иначе, Богдановић у потпуности искоришћава простор књиге, те се у својим текстовима често користи фуснотама, исписујући на дну странице не само информације и објашњења одређеног појма, већ и читаве строфе и песме. 

Тешко би било одредити књижевни жанр дела „Улицом Ранка Павловић“; хибрид поезије и прозе, аутобиографских и есејистичких записа, истовремено подразумева двоструко, ако не и троструко ауторство. Чине га ауторске песме - онога о коме се пише и онога који пише, прозне целине аутобиографског и биографског приповедања и текстови есејистичког типа, понегде са наглашеним тумачењем поезије, а оно што је ново јесу поруке и међусобна комуникација двојице песника, пренете са  друштвених мрежа.  Скоро математички, књига је подељена на три целине, које се односе на аутора Богдановића, песника Павловића, а у поговору („Вишегласно двогласје“) им се придружује и Мирослав Тодоровић. Реч је о пријатељима које повезују не само године, него и слична интересовања, заокупљеност сличним темама, препознавање у односу према историји и традицији, оригиналност, и посебно наглашена приврженост добром  стилу.

Први део, насловљен као „Сусрети“, саткан је првенствено од поезије. Актери су тројица песника,  тројица пријатеља – Мирослав (Тодоровић), Ранко (Павловић) и Стојан (Богдановић). Пробране песме нису случајни избор, већ представљају заједничку инспирацију и тему. Неретко, једна песма је разлог да други песник напише нову, са истим насловом.  Замишљени сусрет француског песника Вијона и Стојана Богдановића у ариљској цркви светог Ахилија („Сусрет“) је начин Ранка Павловића да поменуте песнике доведе у везу. Овде би требало напоменути да се Богдановић школовао у Француској, и да му судбина Вијона није непозната, а једна његова песма има наслов „Вијање Вијона на наговор песника Ранка Павловића“. У замишљеном разговору двојице песника у ариљској цркви, где се у везу са актерима неизоставно доводи име Бранка Миљковића, у први план избија игра топонима. Вијон би да одведе Стојана на вино у Понтоаз, а Стојан Вијона у Велико Боњинце, место на истоку Србије, на једну ракију. Поступком премештања места - Париз у Понтоаз, Ариље у Трешњевицу, Бањалука у Теслић – завичајност се показује као вечно жив еликсир песничке инспирације. Подстакнут песмом коју пише Ранко Павловић, Стојан Богдановић одговара уздарјем, песмом истог наслова:

„Јуче сабајле/ сретох мог пријатеља/ песника Ранка Павловића/ шета по сокацима Фејсбука“ („Сусрет“), док у експресивно/императивној песми „Цепај“  улогу поетског објекта додељује песнику Мирославу Тодоровићу и тако идентитетски увезује постојећу песничку тројку. „Када сам видевши/ песника Тодоровића/ помислио да ће почети/ јесење тесање стихова/ под смреком или под орахом/ у двору Тодоровића/ у Трешњевици/ повиках/ Цепај!“ И песма „Отпис песницима“ изграђена је на  инвентивној експресији: „Можда је требало/ све ово/ да мало посолим/ да не буде бљутаво…“. Тек у песмама о белом дуду из Нишке Бање, тројка се уједињује око истог мотива, исте инспирације; сусрет на истом месту доноси заједничко промишљање о прошлости, историји, старом дуду и људском веку. О белом дуду М. Тодоровић пева: „Ово је црква што обликом је дуд“, „небо у светости свете песме“ што памти Турке и Византинце. Инспирисан фотографијом која је власништво М.Т, Ранко Павловић пише песму „Дуд који памти“. На поменуте две, Стојан додаје трећу песму, „ Нишкобањац“. Тако је стари дуд виђен као старовеки  предак који памти копита коња, ратнике, тежаке, владаре; из његовог хлада цар Константин мотри на „виа милитарис“. Комбинујући стварносне и метафоричке елементе, тројица песника  у дуду виде душу човекову, записану још од првих излазака сунца, прах месечине, гнезда птица из којих оне „помоле носеве“ тек кад се појави шеф кардиологије (напомена о истоветној линији на коме су птице и човек ). Прате се  годишње промене; из сувих грана оживеће лишће, свилене бубе омотаће свилу око хиландарског штапа једног од тројице песника, скоро пагански верног дуду, који ће са њим до Егеја (алузија на стални боравак М.Т. на Егеју и збирку песама објављену на грчком језику). И један професор ће са решења о пензији отрести прашину и студентима поново причати о поезији. На другој страни, иако  сведок и власник времена  и историје, у перцепцији трећег песника дуд је виђен сасвим локално, као „Чода из Боњинца“. На крају, остаје вера у памћење овог дрвета, које ће сачувати стихове исписане Мирослављевим штапом, истим оним којим су трговци истерани из храма. Тако се потврђује да су тројица пријатеља/песника и апостоли и свеци, пророци и предводници.

Насловна синтагма другог дела књиге, „Улицом Ранка Павловића“, прецизно усмерава читаоца не само на име, већ и на радњу, кретање, шетњу, разгледање свега што чини један тако богат песнички живот. Улица поменутог песника није само улица, она је грађевина, кућа, читав град и људи у њему, пријатељства, познанства. Десет година је један песник чекао да сазри књига и да је осмисли, толико је протекло од првог упознавања у Удружењу књижевника. Зато и промишља о томе како написати дело овог типа, које није ни роман, ни поезија, ни есеј, ни аутобиографија. Не изненађује да је доктор математичких наука смислио посебан технички модел  писања - преузимање и допуна тема које је започео песник именован у наслову. Почело се са разматрањем песме „Страх“ Ранка Павловића. У некој врсти каталошког набрајања Стојан Богдановић подсећа на страхове о којима пева Павловић, а онда ту додаје и своје, или скривене страхове којих се досетио. Као извор користи Библију, асоцијативним путем закључујући како се са почетком мудрости истовремено рађа страх, што се у пермутовању речи може читати обрнуто: у страху је почетак мудрости. Даљом дедукцијом долази се до новог семантичког израза из локалног дијалекатског говора: „Стра чува лојзе“, што је такође мудрост. Начин на који се једно повезује са другим показује да је модел закључивања логички и математички. У другом случају, поводом Ранкове збирке „Зрно“ Богдановић је написао песму истог наслова и сместио је у фусноту. Референце за песму у фусноти су етичке: када се пише о пријатељу, треба написати све што је важно; зато је његово место у главном тексту, а ауторско у фусноти.

Други модел на коме почива књига о Ранку Павловићу подразумева подједнак удео и једног и другог песника: подстицај за есеј песнику Богдановићу даје Павловићева песма „Улицом иде човјек“. Филозофско размишљање о „малом човеку у великом космосу“ блиско је доктору математичких наука; обе науке припадају сфери „вишег ума“. Ту треба додати и лингвистику, која је изнад текста, јер у трезору чува речи једног језика, од којих све почиње. Песници допевавају једни друге, или на песму одговарају песмом.   Дакле, „сав  космос је у човјеку/ а човјек је само тачка у космосу“, каже Ранко, док Стојан проширује семантичко поље констатацијом да се о космосу може имати само знање или интуиција. Да човек као микрокосмос у себи садржи цео космос, потврђује Ранко: „Тако ја/ са својим космосом/ као са псом/ кога сам одгајио//понекад/сједи ми крај кољена/ и дуго ћутимо/онда ја хитнем/ неку планету/а мој космос отрчи/ и донесе ми је у зубима“, а ни Стојан Богдановић није у бољем стању док свој космос шета крај Нишаве: „Изгубио сам главу/ докопала је се поезија.“                                                                                                                                                                                                                                      

Целина насловљена као „Случајно“ продубљује поетску везу међу песницима, премештајући је на друштвене мреже, на којима је комуникација и размена идеја бржа и учесталија.  На крају се и „Поговор“ Мирослава Тодоровића може посматрати као модел који се наметнуо аутору књиге о Ранку Павловићу. Наиме, иако се у Поговору доноси суд о рукопису који му је од пријатеља стигао у Нишку Бању, он би могао да се тумачи и као прича о сусретима тројице судионика у процесу писања и пријатељства. Могуће је да су сусрети сродних по опусу и жанровима одавно негде припремљени, као што је негде уписана свака песма, само треба да се појави медијум/песник кроз чије перо/тастатуру ће бити забележена. Тако проповеда Павловић, док се сусрет Богдановића и Тодоровића у Трешњевици и ходочашће до манастира у Клисури,  Грдовићима и на Градини, одуховљење у цркви светог Ахилија, може посматрати као наративни текст са јасно израженим током радње. Фабуларни део чини и прича о о дуду „нишкобањцу“ пренета из треће руке, и једна фотографија забележена на мобилном телефону, уз мошусни мирис девојке која их је фотографисала. Мирослав Тодоровић  приступа књизи „Улицом Ранка Павловића“ стилом посвећеника који није само песник, већ и добар читалац, те потврђује како неке књиге треба читати више пута. Уметничка дела су усамљена, критика их тешко досеже, писао је Рилке. Само љубав их одржава. Песнички тројац – Богдановић, Тодоровић, Павловић - управо то потврђује.

27.10.2026.

четвртак, 1. октобар 2026.

Милијан ДЕСПОТОВИЋ: ПУТ КА ЈЕДНОЈ ТАЧКИ

 

Милијан Деспотовић, књижевник


Мирослав Тодоровић: „Задња пошта”, Поетикум 2026, Краљево

 


Поезија је велико писмо живота, а књига његова пошта, и не задњи прималац! Читалац је тај који стално у њој тражи нове адресе оних који су ишли „путем ка сазнању” и стигли у песмовник времена.

А ми, овог пута, тражимо адресу Мирослава Тодоровића на којој је задња пошта 31236 Дивљака а онда крећемо Сунцу у сусрет ка Трешњевици, одакле песник „носи завичајни пејзаж у себи” („Повратникова песма”). Мени је из те задње поште стигла песничка књига Мирослава Тодоровића,1 названа баш тако: „Задња пошта.”2

Отварам књигу, на леђима прве корице је посветна песма, овде ћу да је сачувам и за читаоце књиге мојих критичких осврта и приказа.” 

Мирослав Тодоровић

ПЕСМА

                   За Милијана

 

Стигло време и

За ове теме

Када живот опоМЕНЕ

Да се на заласку питаш

Да л’ се збило ил’ се снило

То што се на

Свету овом догодило

 

Све мину

         кано магла уз планину

У вечног сли тишину

Тачку у сенци одсјаја

Свитну нигдину

Понад завичаја

 

Светлост већма тама

Потоњи стихови о нама

Све што меље време илузија

Куца срце космичко – поезија

 

Задња пошта – Адреса

Понад Трешњевице Небеса

 

Авг. 2026.

 

Каже песник „када живот опоМЕНЕ”, а онда руком дописује Пастернакову мисао: „Није живот што и пољем прећи.” И као да чујем његов штап који је кренуо ка небу, не земљом, већ каменом посутим путем, а и сам сустопице идем за њим не знајући да ли ћемо стићи у Субјел или Трешњевицу. Поезија је на то дала одговор. У овом случају: „Јесен у Трешњевици, јесен у мени” (у нама).

Осећај „студи у костима” и „судњи дах” јесу објаснице периода живота чија је примарна тема природна пролазност којој се упорно противи поезија. Сваки мој покушај тумачења свео би се на оно песниково „тачка све заклања”. Из те тачке, пре него ли се уклони, разлива се светлост под којом „треба засадити речи”. Наравно, овде је тај одабир био врло битан.

Тодоровић је својим фреско-поетским отиском отворио „видело небних висина”, покушавајући да га спусти на тло завичајне Трешњевице или обрнуто, док ариљски Плави анђео „коб земаљску убогу прима”. Истина је да никад нико није решио енигму плавог, порекао није али дорекао јесте, и то се наставља. Вратимо се песничкој слици (али и фотографији) где песник „седи за столом под смреком”, под којом пише песму и свог читаоца подсећа да: „Све записане песме пут су ка тој песми.”

У разговору за столом, са собом и погледу за усамљеном враном, песника прекида (чини ми се бар) глас детлића „из крошње старе крушке” и питање: „Жив ли си Мирославе?” Уствари, то је битна чињеница Човека и његовог живота да се несхватљиви понорни ток негде завршава незнано. За људски разум необјашњиво прапочетно наслеђе је мимо воље и можда са помирљивом грешком. „Не постоји претходно одређење воље, јер воља постоји изван ланца узрока и последица који спада у природу а не дух.”3 Ипак, поезија се држи духовне воље а за Мирослава Тодоровића песма је небо које нас гледа.4 У истој песми Тодоровић је удомио више личних изреклица на тему песме: „Песма је облутак јер зна тајну воде”; „Песник је камен који се сећа куће”; песник „земаљски живот у Реч склања”; „Песник је тишина и шум крила”; „Песник је пејзаж који те оком гледа”; „Песник је пеп’о који ветар развејава”; „Песник је песма што има поглед неба”...

Тодоровић је у своје песме сместио многе слике, прилике, флору и фауну, доживљаје из природе, као да све то само тражи своје место:

 

„Гракће гавран

То слово црно

У песми мојој конак тражи.”

 

И све што би нам казао поново, тешко да би песник поновио истим речима, он оставља свом читаоцу да доживљај сам каже а Мирослављев одговор је јасан: „Све је у написаним песмама,” све је понекад његова брига „шта раде песници на оном свету”, а онда препознаје да се „епски песник у гаврану објавио”, па се окрене, погледа у небо изнад Трешњевице и каже: „Гле, плове песме небом, облаци.”

И задњом поштом стиже му писмо од сабрата нашег Ранка Павловића из Бања Луке, у њему је песма „Старац” исписана после читања песме „Опроштајно” Мирослава Тодоровића, ево прве строфе Ранкове песме:

 

„Док се сопственом сјенком ослања о сјенку штапа

опруженој по свелој, мразом спрженој трави,

стоји усправно или само умишља

док стоји и дише у својој мисли.”

 

Стоји песник и никако није сигуран да ли је ближи тлу Трешњевице или неба. Али траје, ту је, песма дише уведена у траву и светлост сунца. Не хаје за судбинске знаке. Отргла се из сопства песника који је давно савладао рутину певања и мишљења, преболео самоћу рођеног прага и пустио стихове да пређу преко њега и ћакулају о свему. Чаролија тог осећања јес-те понета, и донета, из завичаја, тамо где је „тишина најгласнија”. Песник је доживљава бајковито-митски али као нешто што је истиснуто из садашњости:

 

„Мисао песме све на други начин чује

памти религију траве уписује

траве што све у окриље своје прима

осећа везу небеског и земаљског пејзажа

с мојим стиховима између

пуним молитвене тишине

прене ме из свемира вечности шушањ

онај што знак је намернику.”

 

А онда у циклусу „Тропрсте песме”5 следи „Залазак сунца” („Склапам књигу видела, гледам звезде”), опет тема за овај и онај свет. Сусрет са својим вечитим каменом и разговор са наследном тишином:

 

„Чујем оно што ћутим

видим онога кога нема

сам на гробљу и ја камен”

 

У једној песми Мирослав Тодоровић (прерано) каже: „Стигао сам (...) довде (...) затворила се у круг књига. Дакле, све је Круг и све је Књига у којој су прогледале назначене поруке. Та врста душевног стања чини поуке поезије у тумачењу прелазног стања у бићу, али и однос према стваралачком  у себи. Бити свестан и тренутка када ће тачка да заћути „као да је земља”. Јер, како другачије дефинисати човека него како је то учинио Мирослав Тодоровић: „Човек је „жртва властитог живота/ у часу када склопи очи”.

Ипак, треба знати да је збирка песама „Последња пошта” Мирослава Тодоровића настала испуњавајући основни задатак:

„Да гледа и да слуша. Његово око чује, а ухо види. Најпре, и највише, тишину. Није песник онај ко не може да чује и да је угледа. Убеђен сам да Задња пошта нипошто није последња песникова збирка. Мирослав Тодоровић у себи још много тога треба да опева. А зна како то треба да учини.”6

Видим га одлази на пошту да одашиља нову књигу на познату адресу а враћа се са оловком да стави прибелешке оних (д)оживотних слика и мисли које се не смеју отети памћењу. Тако је он упорно у дијалогу са песмом у којој пориче сопствени страх од оног што би живот могао да заборави, пре свега себе. Отуда у њему паралелни са осећањем – бити – иде смиреност и лепота језика у поезији.

Треба читати Мирослава Тодоровића чија је особина да поезији повери много чега а са тим ступи у полемику из које излази са овим закључком: „Није све да јесте, то песма суди.” Његова поезија у свакој новој књизи је изненађење за оне који овог песника прате. У овој књизи он је оставио свој кључ којим се увек може откључати време путника далеких светова у коме ће изговорено његово име, разбити собом сваку тишину, ону која је била у његовој моћи али и моћи времена. А време је у свему оно што видимо али и у оном што не видимо.

„Време је бескрај, време је тачка.”

 

У Врњачкој Бањи,

15. септембра 2026.

 

 

 

 

 

_____________________

1) Мирослав Тодоровић (Трешњевица, код Ариља, 1946) песник, прозни писац, критичар и колумниста. Објавио 37 књига, члан је Словенске академије књижевности и уметности. Живи у Нишу и Трешњевици.

2) Мирослав Тодоровић: „Задња пошта”, Политикум, Београд, 2026.

3) „Уметност тумачења поезије”, Нолит, Београд, 1979. стр. 171.

4) Хорхе Луис Борхес: „Таква је поезија, бесмртна и сиромашна.”

5) Тако је Тодоровић назвао хаику песме, или тростишја у хаику раму, са слободнијом математичком метриком.

6) Душан Стојковић: „Песме које су се саме написале”, из поговора књизи „Последња пошта”, стр. 74.

 

 

 

 

 

 

среда, 9. септембар 2026.

Дана ЗОРИЋ ЋИРИЋ: ИЗА ВИДЉИВОГ СВЕТА

 

Дана Зорић Ћирић, критичарка

                             

Мирослав  Тодоровић: ЗАДЊА ПОШТА, Поетикум, 2026.


 

У импозантној бројци од скоро тридесет песничких збирки, Мирослав Тодоровић се издваја међу савременим српским песницима као потврђени тумач целокупности живота и духовних образаца човековог кратког боравка на Земљи. Најновија књига стихова оставља утисак опроштаја од писања, осмишљена као преписка између песника и читаоца, или дијалог вођен са самим собом. Придев задњи (у смислу последњи), у наслову „Задња пошта“, носи у себи многе конотације, али се прва која искусном читаоцу пада на памет, односи на адресирана писма из времена песникове и многе друге младости, писма која су осим задње поштанске, имала још једну, даљу и забаченију дестинацију.

Такво тумачење сугерише и аутор,  стављајући на прву слободну страницу фотографију адресираног писма, где иза задње поште Дивљака, стоји Трешњевица,  до које треба допешачити, или са које се треба спустити до већ поменуте задње поште на Дивљаци.

Дакле, постоји и даље и дубље, до/од златног брда на коме стоји породична кућа из које песник памти свог оца како чита Политику и понавља наук до кога је сам дошао: „Од памтивека приче исте, само рђе друге“. У тој кући песник проводи лета, у малом малињаку, често под смреком, у садејству са силама природним, чије присуство појачава безмерна тишина – јутарња, вечерња, ноћна.

А пешачење од куће до поште подсећа читаоца на један од кључних мотива претходних збирки поезије, што је потврђено и у овој: изглед и израз живота који је песник уприличио за себе и формално је живот тамо и овде, подељен на пола - на Трешњевицу и Ниш, на село и град, на лето и зиму, на Свету Гору и домаће двориште, са враном на пању и детлићем на дрвету.

Мирослав Тодоровић је песник искуства. Цео његов живот је поезија, о чему сведоче поетске књиге, фестивали, награде, песничка пријатељства, ходовање.

Опредељеност за „песничку службу“ обележила га је знаком изабраног, а писање поставила као усуд. Смисао живљења је у путовању и пешачењу, не само видљивим стазама где се тело излаже физичком напору, већ и у оном другом, космичком и унутрашњем, насталом кроз жељу за повезивањем и пријемчивост за духовно и Божје. „Пут  сам пут који је стигао  кући“ каже у једном стиху актер емоционалног доживљаја, збуњујући читаоца питањем идентификације са простором и временом.

Да би живи песник постао симболички пут, неопходно је стапање и разлагање у временским слојевима, препознатљивим као простор у коме стари храст оличава предачку снагу, или Плави анђео „видело небних висина“. Путовање је означено као драгоцени божански свитак, „хоризонтална линија“ иза које се сагледава још већа, непозната даљина. У „Повратниковој песми“, прекаљен попут младића који се враћају из рата (Мото: „Суматра“, Милош Црњански), из градског зимовника вратио се, старац,  у природу и пејзаже завичаја. Тек ту, на кућном прагу, разумеће да су поменути пејзажи све што је тражио по свету: „Светле  у празној кући ови стихови /Да повратника  дочекају  да  се песмом све понови.“ (Опроштајно)

У „Задњој пошти“  доминирају теме усамљености, добровољне изопштености, старости и смрти, али скоро да нема песме у којој се испод слојева нареченог не појављује  књига, песма, написано и ненаписано, речи и слова, белина простора, свеска.

Песник о томе  говори на лицу места, кроз распоред песама. Разврстава и систематизује. Најбоља песма се не записује..., поручује; ова мисао ланчано се увезује са другом тврдњом да ни Највећи песник још није / Спреман да пише песме.  Ако највећи песник још ништа није забележио, биће да се још није родио. Нити постоји. Отуда се поезија „Задње поште“ умножава кроз присуство најразноврсније лектире у цитатима испод наслова.

 За већину песама постоји инспирација у претходно ишчитаваним светским и домаћим песницима и мислиоцима: Црњански, Масука, Рембо, Рилке, Борхес, Виља, Корнхаузер, Свети Августин. Својеврсна множина мотоа омаж је прочитаном, успут и порука да ако нема најбољег песника, бројност добрих и квалитетних, оних који су у самом врху, надоместиће недостатак. А ту је и чувени светогорски штап, кумир и фетиш од кога се песник не одваја, и бројна песничка пријатељства. (Ранко Павловић, Стојан Богдановић.)

Мотивски, збирка је сумирање живота, проживљеног и оног који се сањао, док невидљиви и нечујни ноћни разговори са мртвима - песницима, суседима, прецима – уводе у мотив смрти и гробног места као последње тачке ходочашћа. У мирним данима и ноћима болно недостају људи, гласови, лица. Зато су логичне мисли о смрти.

У том смислу су речито фаталистичке песме  „Адреса – Небеса“ и „Позно слово ово“. Ова друга као мото исписује стихове из Његошеве „Луче микрокозма“:

 

„Наше жизњи прољеће је кратко,

знојно љето за њиме сљедује

смутна јесен и ледена зима.“

 

Истина, и сама земља је самотна, како не би био песник? („И тешка земља ноћу/Пада из рoја звезда у самоћу“ / Рилке). Очекивано је да гробне теме производе меланхолични тон. Поред имена песника и пријатеља уписују се крстићи, песник их стварносно пребацује на другу страну, певајући о подземним људима, песницима са оног света, вранама на фудбалском игралишту. Слуша се пролеће, а већ се чује зима. Ипак, изнад тог објективног стања – лирски субјекат је сам, нема људи, нестао је људски глас - песме М. Тодоровића високо су изнад жаљења.

Дубока концентрација на пејзаж надвладава мрачне мисли. Упркос тами и магли, изнад свега је сунце, вечерња светлост боје злата, бескрајно плаво небо као позлата на старој кући, свеже пресвучено оно што беше „паду склоно“, и у буквалном и у пренесеном значењу. Напољу је додир са природом, са пејзажом, са смреком, јабуковим дрветом, са вранама, гаврановима, детлићем. Треба поменути и неколико песама које дотичу старачка чекања испред ординација, у болничким парковима, код докторке пред коју се као птиче излаже срце у кавезу груди („Држах птиче у кавезу од прстију/Дрхташе срце мало преплашено“), као и неколико хаику песама, оригинално названих „тропрсте  песме“.

На једној скали више стоје песме у којима песник покушава да нађе одговор на метафизичка питања, јер иза видљивог света и појава стоји оно што је неразумљиво, непојмљиво и уму несхватљиво. Тако небо постаје тајна књига преко које плове  облаци. Може се читати из њега; а одакле би друго, кад је са других места све ишчитано? „Ноћ је врана  коју до сванућа слушам“, додаје. Колика мора бити та врана, и кад се претворила у ноћ, питање је као и оно из једне од претходних песама: кад се песник претворио у пут? Ни време нема границу, векови стоје између проживљених тренутака; без јасних координата и оно је чиста метафизика.

        Формално, цела збирка је програмски уређена. Нико није заборављен и све је сложено по песниковом осећању за стих и целину. Песме треба читати пажљиво, с обзиром да су знаци интерпункције изгубили функцију. Ту и тамо, понеко велико слово, тамо где му није место, и ништа друго од прописане граматике. Деконструкција језичких правила помаже мислима да се не повинују прописаном. Дакле, именице се вртложе и понад и испод, и около и из даљине, пратећи мисао и дајући ритам стиху. Кроз лично име у песми („Жив ли си Мирославе“?), и то не једном, апострофиран је туђи глас, саговорник који се ишчекује и коме се нада. Доживљене слике често су пример парадокса: „Овде где ничега нема / Чује се да Неко још има“ , „Сама се песма о томе спрема / Све је ту а знаш да  ничега  нема“, „У празној плавети небеске пунине/Између две бројке   овог света   истине.“

Приметне су ономатопеје, звучне експресије, попут: “шуми тишина, чује се празнина“, „шуми лишће – шуме миленијуми“, „с лишћем шапћући“, уз егзотичан облик „Крошуму “ (кроз шуму) који у себи чува не само дијалекат, већ и акценат и динамику говора ариљског краја.

        Песник пева о камену, на коме пише и који је сам. Воли игру речима, веома успешно је остварујући у наслову једне од последњих песама „Еп и Лог“ (Епилог). Дакле, живот је то, дугачки наратив проткан сазнањем. Цела збирка промиче између радосних и понорних песама, попут „Тачке  на белом листу“ и „Позног слова овог“, чије мрачне стихове употпуњује позивање на Његоша и Светог Саву, док се „Стихови Божје песме“ доживљавају као откровење.

      Инспирисан стиховима Владимира Бурича о жени која „копајући кромпир/реже ашовом лице покојног мужа“, песник покушава да расветли човекову судбину кроз земљу као основни постулат. Док вади оно мало кромпира са породичне парцеле, човекова судбина  му се указује као судбина кромпира. Ствари се посматрају кроз антониме жене и мушкарца, живота и смрти, светлости и таме. Ипак, премисе су постављене обрнуто, као у огледалу. „Закопај ме да бих живео“, вапио је у априлу. Нове клице га једу. Нови живот га једе. Хоће у земљу, тамо да живи. А у јесен, ако се не извади из земље, иструлиће, потврђује се кроз библијски мотив о земљи „која јеси и у коју ћеш отићи“. Свет под земљом види се као лице и наличје свете књиге (Библије) „што се у свему находи“, док је у интерпретацији песника кромпир представљен као човек земље:

„Кромпир у земљи се множи живи и расте/ није ли кромпир човек земље што зна тајну“

        На први поглед чини се да је збирка „Задња пошта“, како јој и наслов каже, упућивање на последње записе, последње поетско сусретање песника и инспирације. Међутим, упркос изричито наглашеној извесност смрти ( „Песници на оном свету“), они отуда шаљу исконске зраке и знаке, са светлосном енергијом скупљеном у једну тачку. Тачка са својим примарним значењем представља завршетак - реченице, стиха, песме, живота. Код Мирослава Тодоровића она није то. Као знак интерпункције не постоји у збирци. Одриче јој се та улога. Другу тачку песник има на уму  - ону што се као намотано клупко живота размотава до последње црне рупе/понора на белом папиру. Прозирање кроз њу могуће је само дубоко сконцентрисаном уму и отвореном оку. Песма, мисао, живот, тачка или грумен земље, то су значења. А везе међу људима најбоље се могу уочити у тишини:

 

„Овде је тишина најгласнија

Мисао песме све на други начин чује

Памти религију траве уписује

Траве што све у окриље своје прима

        

           Осећам везу небеског и земаљског пејзажа

  С мојим стиховима између

  Пуним молитвене тишине“

           (Вечита истина светлости)

 

         Трава шушти, пролазна је. Списи су трајни, њихово техничко решење је камен. „Задња пошта“ је почаст љубитељима поезије. Филозофска и овоземаљска промисао о заједничком нам, крајњем исходу.  

 

Септембар 2026.                                      

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...