СТРАШНИ СУД САВЕСТИ
РАНКА ПАВЛОВИЋА[1]
И овај пут ће ово моје писање бити поводом књиге, a не само о њој. Реч је о Страшном суду Ранка Павловића кога највише знам као песника, а он се бавио разним врстама књижевности и сви га својатају. Једни као дечјег песника, други као романописца, трећи као критичара... Недавно сам видео и библиографију овога врсног ствараоца. Имресивно. Да се човек само чуди да ли је могуће, или, како је то могуће урадити у само једном кратком животу, за краткоћу је одговоран други, као што је за све крив неко други.
Страшни суд изазива страшне асоцијације. Одмах сам помислио на оне казне из средњег века кад се морало вадити врело гвожђе, или када се из вреле воде... А да ли је увек тако? Да видимо шта о томе говоре Павловићеве приче.
Критичари су гадна фела. Један амерички песник пише овако: „И Гомбрович се питао како то да добри студенти разумеју романе и песме (Не знам, зашто су овде изостављене приче, прим. С. Б.), док књижевни критичари углавном говоре глупости.“ Још горе је када критичари траже у неком делу неке пророчке речи, као проналазе нешто из будућности, а будућност је у прошлости. То је схватио наш омиљени писац, мудрац Ранко Павловић. Будућност је у детињству.
„Духовник“ је прича о последицама рата и предлогу како се може лечити бол који изазивају последице погибије целе породице... Павловић се приклонио доброчинству.
Да се вратим Страшном суду, наш писац је уметнуо причу о застрашујућем невремну и одмах је ту био и упит: да ли је то страшни суд. Није добио одговор. Морао га је сам потражити и:
„Деценијама касније, у којима је гробље неосјетно али упорно нагризало њиву на кјој сам чувао овце, у доба када су невидљиви вируси короне с космоса на раменима кренули у пријетећи поход на људски род, у једном сну, увјерио сам се да нису љубав и мржња, како говоре и пишу, најмоћнија човјекова осећања, већ да је то страх.“[2]
"Политика", Културни додатак, 5.2.2022.
Одговор је Павловић тражио свуда, чак и у Беснилу, а одговор није био ни у сну, решење је: страх. А подлога за ову причу је, наравно, из детињства, као и за претходне две. Дакле, будућност је у детињству, а када ће се опет појавити, у каквом облику, у које доба дана, ноћи, године, горe или доле...
Прошлост вам је увек за петама, као смрт. Ако вас стигне, онда сте и ви прошлост. А прошлост је само прошлост. Чудна је та појава да се човек стално враћа прошлости. Можда је разлог томе што је прошлост темељ свега. Слушајући приче или читајући књиге, свеједно, и једно и друго човеку откривају прошлост, или се човек (при)сећа разних дешавања и разних догодовштина из детињства, из младости, из протеклог, и тако прошлост постаје садашњост. Да ли је то пут до свести? Ако човек дође себи, то би значило да се освестио. Тада улази у простор савести. Кажу, прорадила је савест. И то се дешава. Мада, кажу и да има људи без савести, у шта је тешко поверовати. Но, да не продужавам причу која води у агонију трагања за суштином савести рећи ћу овде да савест може потпуно да изгризе човека. Да га обезглави. Да га уништи. Може и да побенави или да подетињи. Због ње човек може доспети у тешка психичка стања. Разрешење је да се то некако избаци, да се истресе из главе. А како се то може реализовати? То је тешко питање и сваки се случај решава посебно. Свако мора наћи себе. Свако ко жели да се спаси мора изаћи пред страшни суд (своје) савести.
И без живота будућност се никада не би вратила. Будућност поједе човеку сав живот.
Павловић наводи чега се човек све боји. Списак није коначан. Није га ни затворио нити некоме брани да наводи друге страхове. Ту сам погодност искористио па сам овде додао страх од самога себе. Тај страх уређује човечанство. И други су страхови у функцији уређивања односа међу људима. Томе смо сведоци свакодневно. Власт која руководи државом стално прети, утерује страх у кости, како би каналисала кретање друштва по својој вољи. Да се разумемо, власт није држава, а још мање је отаџбина. А савест је суштина, база, сваког цивилизованог живљења. Када постанемо свесни већа је шанса да ће прорадити савест.
„Свест о незнању приближава нас Богу.“[3]
„Сав човек је сабијен у то мало душе.“[4]
И наслови прве три приче из ове Павловићеве књиге: Духовник, Створитељ, Страшни суд, говоре о сећањима на давнашње, библијске догађаје, а приче говоре о томе да је прорадила савест, да су еруптирала сећања на родитеље, на браћу, на догађаје, на питања која траже од читаоца да заједно са аутором пронађу, ако не одговоре, онда бар утеху. Павловић смирује ситуацију. То излази из његове душе. Његова душевност се протеже диљем његових дела. Он говори да је онај Арапин „који је на позив заблудјелих и острашћених дошао у сасвим непознат крај да брани оно што ни сам није знао шта је...“. Павловић је Црном Арапину нашао и олакшавајуће околности, а и онима који су Арапина позвали, они су "заблудјели"... Још мало па би га Павловић и аболирао. Срећом ту су читаоци који са аутором и чине симбиозу која књигу одржава у животу. Без читаоца свака је књига мртвац. У ствари, Арапин је дошао да напада и да убија. А зашто? Погађате, због недостатка савести.
Богојављање, 2022. Ниш.
[1] Ранко Павловић, Страшни суд, Бања Лука, Удружење књижевника Републике Српске, 2021.
[2] Стр. 23.
[3] Стојан Богдановић, Бог је лудило, Ниш, Наис принт, 2018.
[4] Стр. 7.
