Стојан БОГДАНОВИЋ: ДОЂОШИ

 

Црква Св. Николаја, Вел. Боњинце

У свему најгоре је бити странац у Шведској и странац у својој отаџбини.

         Драгослав Милић, Велико Боњинце          

                Једна ме је Великобоњинчанка опоменула да Велико Боњинце није „пропало“ и још је додала: „Уживајте Ви тамо где живите и не брините за Боњинце.“ Благо њој, она воли мир, а може и да иде у Бабушницу кад јој се ћефне, бар неколико пута годишње. А наш протомајстор је послушао савет мога братанца и није хтео да остави децу у Великом Боњинцу, него их је преселио у Власотинце, како би деца, која нису крива за пропаст Великог Боњинца, могла да се школују. А могла су јадна деца да уживају у миру, и да у тишини расту потпуно неписмена, дигитално, али и буквално. Госпођи је најбоље када у Великом Боњинцу нема никога осим ње, када је потпун мир, а мир, зна се, родно је место жабокречине од које се не види суседна бара. Она тада може да замишља, а и да умишља, да је цело Велико Боњинце њено и да је оно цео свет. А шта да кажемо за Николу Теслу, Михајла Пупина, Доситеја, шта би од њих било да су остали у својим селима?

               Поштована госпођо, свиђало се Вама или не, све је ПРОПАЛО! Ниједно дете из Великог Боњинца не иде у обновљену школу, децу довозе комбијем из суседних села. ПРОПАСТ!!! Ниједан наставник/ учитељ не живи у Великом Боњинцу. ПРОПАСТ!!! Аутобус који је саобраћао на релацији Велико Боњинце – Београд и по коме је Велико Боњинце било препознатљиво не саобраћа, укинут је. ПРОПАСТ!!! Велико Боњинце је имало амбуланту, пошту, полицијску станицу, а мало раније је било и седиште општине... ИМАЛО ЈЕ. ПРОПАСТ. Имало је и кафану. Имало је и фабрику Балкан. Имало је и фарму оваца, са модерним становима за оне који би гајили овце, али овчара није било. Људи су тамо радили, па су и из суседних села долазили и ту се запошљавали. А сада шта имају? Имали су Задругу. ИМАЛИ СУ. Школа је обновљена захваљујући људима који не живе у Великом Боњинцу. Црква се обнавља највећма захваљујући људима који не живе у Великом Боњинцу. Кад би било по Вашем ни Ламартин не би смео ништа да напише о Ћеле кули јер није био из Ниша. А да није било њега нико за Ћеле кулу не би чуо. Можда би био бољи наслов мог кратког путописа: ПРОПАСТ ВЕЛИКОГ БОЊИНЦА УСРЕД ПРОПАЛЕ ДРЖАВЕ. Желим Вам све најбоље, један рођени Боњинчанин.

              Није могло проћи без ламента. Ни Црњански није издржао, па се нећемо чудити ни Браниславу Соломуну. Само ћемо се дивити стиховима из његове књиге „Прозрачност“ у издању КОВ-а и уживати, а, ево, и да их поделим са пријатељима.

 

„... Моји пријатељи сад живе далеко. У

Берлину, Прагу, Риму, Јерусалиму. Лети се враћају

накратко у родни град. Доносе скромне поклоне.

Сваке године изговарају све мање речи, мада им је

акценат и даље савршено београдски. Ходамо

улицама и све чешће ћутимо. Срећемо се при

ретким заједничким вечерима и разговарамо о

другачијим животима, срећи. Након неколико

недеља напуштају град и враћају се „кући“.

Навикнути на нове обичаје, нови начин исхране и

располагање новцем. Онда прође пар месеци док

не стигне прво писмо или позвони телефон. И

њима је понекад , кажу, хладно и мрачно у ноћи.

Данима се сећам наших разговора, поново станем

на место поред књига, уз прозор. Прашину би

требало обрисати. Времена за читање је све мање.

Пријатељи ћуте.“

(„Август“, стр.84. )

 

            Можда су ми се ови стихови допали зато што сам ово доживео у Паризу, Хонг Конгу или Банкоку, па и у Књажевцу, Нишу, Панчеву... а ево сада и у Великом Боњинцу, мом месту рођења, где ових дана са мојим братанцем Небојшом реновирамо кућу у центру села, тик преко пута цркве.

Свуда сам био дођош. А ето поправљамо кућу зато што смо ту рођени, зато што смо ту одрасли, зато што то волимо, или како је говорио познати Боњинчанин проф. др Чеда Илић: „Зато што смо од те земље направљени.“ Он је чак мислио да ће човек боље и дуже живети ако жави у симбиози са земљом од које је створен. И ја мислим. Не могу да кажем да ме нису звали многи Боњинчани да гостујем код њих и да су многи охрабривали мог братанца и мене да кућу поправимо, сада видим да у Великом Боњинцу има и оних других. Сећам се да ме је мати често упозоравала говорећи ми: „Куј се с трице меша, поједу га свиње.“ Још нисам схватио на које трице је мислила Надица Керлина.

            Нажалост, пријатељи се све ређе оглашавају. Лондонска магла се уселила у душу. Али нисам усамљен.

           Јавио ми се пријатељ Драгослав Милић, Великобоњинчанин који живи Шведској. Он је уредио своју кућу у Великом Боњинцу и долаза тамо сваког лета. Но, каже ми: „Благо Вама бар не кажу као за мене „ене га стигал Хелмут“. Неки Великобоњинчани  су му уз име додали нови надимак, а могли су да га назову и Велики добротвор јер је значајно помогао обнову великобоњинске цркве. А учествовао је и у другим активностима везаних за наше село, па чак у помагању за штампање књига великобоњинских песника... Застрашујуће делује Драгослављева изјава која је истакнута као мото овог текста.

Стојан Богдановић и Драгослав Милић

           Од забавишта до краја гимназије сам живео у Књажевцу, и често сам тамо долазио. Волео сам то место и сада га волим. Тамо ми је живела мати. Тамо сам провео младост. А онда сам неко време због послова избивао из наше Србије и када сам се поново обрео у Књажевцу људи су говорили дошао неки из белог света. 

Завичајни музеј у Књажевцу

Стојан и Небојша, Вел. Боњинце, 2022

О феномену дођоша имамо и коментар великог песника Мирослава Тодоровића: „На овом свету смо дођоши. Занимљив ми је тај феномен. Не знам да ли је тако у свету, али знам да је код нас и те како присутан. Па и у малим местима на оне који су са стране гледају са стране. А између себе се гложе. Као у оној причици: Мало је наше место. Сви се познајемо, а нико ни с ким не говори.“  

Мирослав Тодоровић и Стојан Богдановић, Ариље,2020.

            Једног мог сестрића, који је рођени Београђанин,  почетком рата одвео је његов отац, иначе Хрват, у Загреб, из чисто националистичких разлога, али сестрић који је био дипломирани електроинжењер се после пар месеци вратио у Београд говорећи да тамо није могао да живи јер је он Београђанин. Отац је остао у Загребу, а дечко се после пар година обесио.

            Да подсетим на речи Бориса Тривана[1]: „Једног јутра деведесетих година, на зиду једне куће у мом родном граду освануо је графит: „Дођоши, марш напоље!” Неки мали херој је учинио да наредног јутра осване и графит испод: „Сви смо ми дођоши, а ти си будала“.“ Нећу крити да сам очекивао да се овако нешто појави и овде на овом зиду. Нажалост!

 

24.11.22.

 

 

 

 

---

[1] Борис Триван (Зрењанин 16. јануар 1979 – Берлин, 25. октобар 2018) био је српски археолог, новинар и колумниста.