Стојан Богдановић
ФУСНОТА МИЛИСАВА САВИЋА[1]
1.
Сматра се да је име (и презиме) једно од највећих цивилизацијских достигнућа. Замислите да човек не зна, ко је, ни одакле је, ни због чега је нити да има илузију да је неко. Замислите да сте нико. Мени то не би сметало, али ви који живите без илузије ви сте у проблему. Сазнање да сте нико и ништа вас неће смирити, али ако ми знамо да сте то ви, нас хоће. Зато ћемо вас крстити именом човека у славу Бога. Због тога прво правило (заповест) на почетку сваког писањања и читања би требало да је:
Не узимај узалуд име Бог(дановић)!
То би правило (заповест) моралo важити за сваког носиоца имена. Али има и незадовољних људи. Нарочито писаца, а има и других уметника који нису задовољни именом својим. Зато је човеку допуштено да то мења. Име се мења током живота. Неко буде пуније, моћније, неко нестане, неко васкрсне... Има и људи који су своје име учинили цењеним, а онда се почну измотавати, глумећи лажну скромност, па и незадовољство. Они су незадовољни својом биографијом. А биографија се деље од тврдог дрвета, успут се мора пазити да дрво не пукне. А ако је сирово, онда ће се искривити и направити празан простор кроз који ће ваздан дувати промаја. Као кроз празну тикву којој смо као клинци направили очи, уста, нос. Ни то није вечито, то траје док не наиђу свиње. Могу бити и домаће. Смрт није нешто пролазно, она је круна живота.
Лав Толстој је овако мислио: „Никад не заборављај, ти не живиш у овом свету, ти само пролазиш кроз њега.“ Значи, писци су по њему априори писци будућности. То ће важити само ако су стварно писци или ће бити садашњи, само садашњи.
2.
Борхесов излив жучи против комуниста, према Савићу, коштао га је Нобелове награде. Ових дана моја комшика, која је била фино попуњена, није била буцка, него онако, наклопала се четничке гибанице, од хељдиних кора, а те коре упијају зејтин као када у Војводини не пада киша неколико месеци, па се земља распукне тако да јој видиш срце, језгро, и одједанпут падне киша, и ништа, опет суво, и када једеш ту хељдину гибаницу натопљену зејтином, ти јој додајеш путерчић, или кајмак, ако имаш, док га донесу из Чачка, он постане опасан, и после пар сати излије се прави жуч, не онај Борхесов, и почнеш да бљујеш, да се козиш целе ноћи, чекајући да се све то изметаболише, родиш мечку. У свему томе онај мангуп, друг Тито, није имао никакву улогу.
3.
Када су Борхеса перонисти бриснули са места управника Националне библиотеке проблем је била Ева. Није се знало да ли она пуши и како ће на то реаговати Кодама. Које цигаре пуши? Једе ли гумене бомбоне? Да ли пишки изван лавора и како се односи према радничкој класи и фашистима. Борхес је нестао у свом лавиринту и појавио се у Швајцарској. Био је опседнут смрћу и она га је стигла чим су са Кодамом његови адвокати потписали уговор о њиховом веначању. Било је то венчање на даљину. Они су били људи из будућности. А што се нас тиче, то је садашњост. Кодама му је после читала песме о другу Титу, јер Борхес ни мртав није хтео да чује за Перона.
Прве две приче не садрже реч „фуснота“. Као да је писац ушао у тупик, као Борхес када је писао револуционарне песме. Борхесове песме се још нису појавиле код издавача. Као да се десио помор издавача, и то одмах пошто је он отишао на онај свет, све мислећи да ће му се тамо отворити очи, иначе зашто би потегао на толики пут?! Многи писци из његовог времена, он је имао своје време, а они су живели њему, плаћали су пристојну кирију и користили његове идеје, личили су на праве правцате постмодернисте. Само су личили. Борхесов лавиринт је био за њих велика загонетка. Не може се рећи да није било пикантерија из Борхесовог слепог веровања да ће идеје Перона временом исчилити, Борхес је слепо веровао у лавиринт као прави слепац. На крају лавиринта поклоницима је оставио мрак. Мислио је ако он не види, онда су они тотални слепци. Тако је и било. Људи никада нису открили како слепци спавају. Намерно или погрешно. Да ли жмигају на семафору, пре него уђу у књижевност? Има ту још питања, али морам понешто оставити за будуће писце. Још спавају.
4.
Још нисам наишао на реч „фуснота“, а прочитао сам пет прича. Да видимо шта сам занимљиво прочитао, наравно нећу овде наводити нити коментарисати оно што сам прочитао у другим Савићевим књигама. Чисто да не бих био досадан.
„Није ни чудо што су комунисти прогањали писце више и ревносније од најтежих криминалаца: отпуштали с посла, избацивали из станова, слали у луднице и затворе, па и убијали. У великој историји бешчашћа[2], коју је Борхес намеравао да напише, писцима припада посебно место. Пре свега као жртвама.“ (Стр. 16)
„Човеков живот има вредности и смисла само ако вам други, поготово паметнији, завиди на њему.“ (Стр.20)
„Поезији припада само мало парче наше коже, на челу или испод пушпка – готово да је свеједно.“ (Стр. 30)
Ово последње ме је заиста погодило. Не могу да замислим како би се Борхес понео према овој изјави. Борхес је надасве песник и то непоправљиви. Он је смислио да и кип може да кија, а тек флорентински сликар Хасан. Ја сам се о таквима изјаснио у једном памфлету[3] и не бих поново да давим, иначе ми се гаде овакве оцене о поезији, а пишу људи о песницима. Дакле, не интересује их поезија!!! Да не бих написао нешто недостојно писца, направићу једну малу дигресију. Када је онај мангуп, друг Тито, који је био „оскудног образовања (по занимању је био бравар)“ ишао у лов по Африци, а волео је да лови и да се слика са уловом, хватао је црнце за Покрет несврстаних. До Београда је дошла причица у коју нико није смео да верује. Црнци су ухватили неколико белаца. Поглавица је наредио да их скувају са кашом како би их појели. Али, капетан који је то требало да спроведе преклињао је поглавицу да му једнога остави. Поглавица зачуђен, упита у чему је проблем, а капетан му снисходљиво одговори, Па, са овим сам заједно студирао у Београду. Борхес је био гадљив на црнце. Не верујем да ће Борхес бити задовољан Савићем јер његови су преци, према записима Монтезуминих савременика, јели Индијанце.
Више волим два кила српске народне поезије, него сто кила Борхеса.
Иначе, бављење поезијом није исто што и клати вола, или спремати говеђи гулаш!
5.
Шта није књижевност? То је питање из наслова. На ово негативно питање потребни су негативни одговори, а у овом случају они би били позитивни. С тога мислим да би овде прикалдан био познати одговор: Ако ме питате, не знам, ако ме не питате, онда знам! Прочитао сам пажљиво, али нисам схватио чему такво питање нити коме је намењено.
Шта и како? „Велике књиге не остају у историји литературе по оном шта је у њима испричано већ како, не по својим значењским (филозофским, етичким и др) већ по наративно-стилским, мелодијским и сличним слојевима.“ (Стр. 46) Павић би додао и ко ће и како читати.
„Десница је покушавао да предочи да релевантно питање које треба поставити о уметничком делу није како, већ зашто. Дело настаје јер је стваралац потакнут, инспирисан. Стога, ако се питамо о стилу којим је дело писано, сазнаћемо о његовој архитектури, али тек ако се запитамо због чега је оно писано – разумећемо његову суштину.“[4]
Мислим, ШТА, КАКО и ЗАШТО + ко ће и како ЧИТАТИ.
Много је тога написано шта није књижевност, покушало се одредити и садржај књижевности. Просто речено, о свему се може писати. Али да ли је све што је написано књижевност, није, али и само питање је спорно. Књижевност је бунт. Али бунт није само књижевност. Да није било бунта у филозофији не би било нових праваца, тако је и у књижевности. У сликарству су се такође појављивали нови правци. Некада заједно са књижевношћу, а некада заједно са филозофијом. Дакле, било је бунта. И да се не лажемо, оно писање које нема своју филозофију, није бунт, и то није књижевност. Од 1952. године када се модерниста Владан Десница заложио за другачију класификацију књижевности, мало-мало, па се појави неки текстић који покушава о томе нешто рећи, али нешто озбиљно се није учинило. Навешћу овде део из Десничине приче из једног од записа из часописа Кругови тамо он говори о потреби успостављања примењене књижевности као посебног облика литературе:
„Аналогија с ликовним умјетностима порађа ми спасоносну идеју: као што су се тамо одијелили и добили своје посебно мјесто и положај огранци који имају практичне примјене, зашто да се то исто не спроведе и на подручју књижевности? Говорим без шале. Какви би се теоретски разлози томе противили? Престала би трвења и натезања, све би практичке, прагматистичке, утилитарне и сличне тенденције нашле своје задовољење; примијењеној књижевности могла би да се призна пуна важност, па чак и предност пред оном другом, а она друга добила би своје скромно али неоспоравано мјестанце под сунцем. Зашто не? Ја сам за примијењену књижевност.“
Било би добро да постмодерна каже нешто о бунту, а и о примењеној књижевности. Или ћемо чекати неке нове фусноте?! Увек је добро рашчистити рачуне на време. Једини проблем је то проклето време. Никада не знамо да ли је време. А јесте.
6.
Чест је случај да се писцу замера, те ово, те оно... То раде озбиљни критичари, али и надобудни. Писац поставља питање да ли (у сваком случају) треба одговорити на критику и даје пример писца Данила Киша како је једном приликом игнорисао неког младог писца. Ми обично кренемо од Кулина Бана, а он је кренуо од Римљана. „Пошто им је досадило да на позорници, у трагедијама, гледају лажне смрти стварних или митолошких грчких јунака... смислили су арену са гладијаторским борбама...“ (Стр. 47) Пошто је незадовољног младог писца послао у рат, у арену, наш писац је дошао до: „А лепа литература или литература измишљотина бачена је у блато...“ Писао сам о Кишу, ено и Васовића[5], а он нас игнорише. Не знам за Небојшу, али Киш је мене зезнуо, зато сам одлучио да пишем о Савићу. Можда ће се он усудити да ми одговори. Макар тајно. Или пост фестум.
Ова прича под насловом Критика песништва или смрт литературе могла је да носи наслов и Одбрана писања, али онда бисмо дозволили да свако, па и Киш, Васовић и Савић, остане на својој позицији. И ја, наравно. Не знам да ли се то може подвести под књижевност јер Савић је набројао шта није. Ја сам, за!
Напомена. Књига Фуснота има три дела. У првом делу нема ниједне фусноте нити је игде у тексту споменута реч „фуснота“. Добро, на корицама пише да је(све) Фуснота.
7.
У
математици је постојао Фермаов проблем[6]
који је вековима решаван и многе су теорије прављене не би ли се тај гласовити
проблем решио. Теорије које су настале су и те како корисне и наставиле су да
се развијају, да живе и пошто је Ендрју Вајлс решио Фермаов проблем. Сада више
нико не спомиње Пјера Ферма. А веома ретко се спомиње и Вајс. Тако је и са
Андрићем. Да је Андрић оставио мало места за мањкавости у његовим делима, или у
свом понашању, онда бисмо имали посла са његовим наследницима. Не бисмо могли
од њих да живимо. Овако, остаје нам да се дивимо Андрићу, најдоследнијем
браниоцу књижевности и достајанства писца, његовом моралу: „забрањује да му се
било шта прештампава док је његов народ под окупацијом...“ „Бесмислу историје и
терору сурове стварности Андрић се супротставио оним што је најбоље умео да
ради – писањем.“
8.
Коментарска проза. Покушава се Црњански прогласити за претходника Данила Киша?! који се „попут многих писаца овог века (Витолд Гомбрович, на пример), бавио сложеним односом литературе и живота. Књига Фусноте је штампана 2012 године, а Гомбрович је умро 1969. Одговор Црњанског је садржан у следећој реченици:
„Живот ће увек бити нешто више од литературе.“[7]
Овде се први пут у књизи среће реч „фуснота“. „У ствари, Црњански два пута исписује свој живот: први пут у песмама, у најсавршенијој форми; други пут у коментарима већ написаног, приближавајући се тако постмодернистима који ће свој књижевни практикум свести на палимпсест, фусноту, варијанту и реинтерпретацију.“
„Лирика Итаке и коментари може се разматрати као једна и као две књиге. Ако бисмо парафразирали Милорада Павића (а њега не без разлога овде помињемо), она представља двополну књигу: женску (поезија) и мушку (проза).“ Дакле, две женске књиге!
Ритам је екстаза. Црњански је писао да је најважнији ритам, Ритам је екстаза. То би значило да се све везује за доживљај, а да се ниподаштава идеја, конструкција и методе реализације, те да је све везано за провиђење, а то не стоји. А где је интелект, а где је садржај? Али када се све то сложи, још много штошта што излази из оквира ове приче, добијете песму. А слушалац или читалац ће је препознати, чак и ако није богзна како образован. Образовање наравно наравно није на одмет.
Ипак, дешавало се да чујете нешто први пут и да вас одмах „понесе“. Људи не иду у музичке школе да уче да слушају пој славуја, а сви одмах препознају „праву“ мелодију.
9.
Пекићево време. Увек су постојали људи, који су били далековиди. Нису то они који носе дебеле наочаре, јер немају новце да купе оне танке, пластичне, мулти-виза наочаре. Дефинитивно, нису то ти. То су они који су видели нешто што други нису или не могу да виде. А зашто не могу? Па зато што то, што они не виде, и не постоји. На пример, постоји ли време које су појели скакавци? Јасно је да не постоји, али постоји тортура и бол који је тортура изазвала. Отуда мисао, Године које су појели скакавци, јесте само једна мисао, тешка метафора, која би требало да служи као ознака, као симбол, за нешто што објективно не постоји, тј. постоји само као мисао. Не знам, зашто не би било згодно рећи, време које је појела та и та свиња. Ако већ постоје, година свиње, година мајмуна, година змије,… Или још боље, или још горе, постоје времена, гле абсурда, која носе имена зликоваца, а не постоји време онога који је измислио и написао, Године које су појели скакавци. Јер то што је написао, није спорно. Постоји.
да издржи до краја
управник установе за преваспитавање
у делиграду признао је да је радисав
станковић диса био врло бистар човек
мастиљавом оловком коју је претходно дуго шиљио
а врх је морао и да лизне
записао је при дну затворског досијеа
своју генијалну одлуку
да издржи до краја
забележено је такође да су
бора пекић и диса мушки издржали након много година бора је сам
нашао своје златно руно
драги никола не брини
сада власотиначки цигани
свирају небојши стојану и куму миловану
издржаћемо
пс
поздрави дису и бору[8]
10.
Да не бих Кишу направио неку штету, применићу његов метод који је Савић описао, а који сам спомињао у тачки 6.
11.
Са Тиквама[9] је процветала нова српска проза.
За време ручка у Нишлијској механи, у разговору са великим српским писцем Драгославом Михаиловићем, у присуству госпође Михајловић, а и Драгославу у личној карти пише Михајловић, није га мрзело да нам покаже личну карту, и нашег домаћина Ненада-Сенте Стефановића, Драгослав рече да Српски троугао чине Иво Андрић, Милош Црњански и Бора Станковић. Ја бих додао и Његоша. Шта фали Српском магичном квадрату?!
12.
Једне вечери у Књажевцу када ми је један мој пријатељ враћао Павићев Хазарски речник који је јуче позајмио од мене однекуд се створио један други мој пријатељ, Драган Ћоровић, педагог у Дому за незбринуту децу. Драган је чуо разговор и одмах је реаговао, Ћале, дај ми ту књигу, ја климнух одобравајући. Сутрадан, ево Драгана поново, каже, Ћале, нисам скоро имао у рукама овакву књигу, фантастична је. Ето, и Књажевац је имао свог првог читаоца Хазарског речника. У знак захвалности поклонио ми је Фуколово клатно Умберта Ека. А сада да видимо шта каже мој омиљени писац Милисав Савић, који је стварно, као уредник, био први читалац: „Павић је разорио фабулу, али она и таква, фрагментирана, разбијена, окренута наглавачке, поседује заводљивост и чаролију оне најкласичније.“ Павић је био предводник европске постмодерне. После Павића више се „не може писати на стари начин; читати се свакако не може!“.
„Павић и даље верује да је досада смрт модерне литературе.“ (Стр. 74)
Досаду текста објашњава Антал Дул. Он у поговору за Невидљиво збивање[10] пише: „Онај текст чији је степен субјективности низак, незанимљив је. Ако есеј није личан, он је досадан. А досада значи смрт есеја.“ Нема никакве дилеме да је досада смрт за сваки текст.
Недавно на пијаци, сретох свог старог пријатеља, угледног књижевника и новинара, Тихомира Нешића, Нешу. Није се десило ништа ново, одмах је почео да се нешто жали, да боцка и заједљиво, и кисело, коментарише мој статус. Ја сам се са друге стране смешкао, вребајући прилику да га упитам, да ли би хтео да ми напише рецензију за књигу. А какву књигу, упита, Роман, кажем ја, смешкајући се и даље, Важи, али донеси ми рукопис што пре, треба то да прочитам, Донећу ових дана, само да ископирам, прочитаћеш брзо, није дугачак текст, око двеста страница, Јесте, али, ако је текст досадан, онда је он много дужи, насмеја се сада и Неша.
Није први пут да не разумем наслов Савића. Срећом, приче не зависе од наслова.
Не схватам још увек наслов књиге, Фуснота. Све мислим да писци о којима се пишу оде у књизи заслужују да и наслов буде у истом духу. Али, ако је реч о постмодерним писцима са њима никада ниси начисто. Чини ти се да блефирају. A оно, хоп, кец на столу. На Савића сам мислио, наравно.
13.
Покушао сам да се уденем (да нађем себе, а ко нађе себе нашао је цео свет!) у неку од 25 ставки које по Савићу одређују КО НИЈЕ писац. Нисам успео. Нисам могао да се определим ни за једну, а има их које ми се много свиђају. Већина.
14.
„Писање и храброст“
- Звони неко, иди отвори!
- Иди ти, ти си свашта писао!
15.
„Не бој се да ће те оптуживати за позајмице и крађе! Постмодерна је то питање одавно решила. Књижевност се добрим делом и састоји од крађа и позајмица. Што су невидљивије, то је и боља књижевност.“ (Стр. 108) Због оваквог става сам се разишао са Кишом. Он га није овако директно формулисао, али га је упражњавао. Дуга је то прича. Лепо је мени говорила мати, Отварај синке четворе очи!
16.
Требало бих да завршавам овај есеј. У ту сврху (зло)употребићу свој текст који сам објавио на Фејсбуку 10. априла 2019. године. Мислим да ће он бити одговарајући коментар на гомилу оних Савићевих закона о томе шта није и ко није. Више бих волео да сам оне његове законе сам откривао у неким његовим текстовима, а и тога је било, него да су ми овако лепо поређани, сјајни, блештави, копају ми очи, а не могу да изаберем ниједан, већ морам да глумим Буридановог магарца. На срећу, или намерно, али тако је, Савић је пре својих упутстава дао примере, мини есеје, изванредне портрете, или како их он овде зове фусноте о сјајним српским писцима: Црњански, Павић, Махиловић, Јосић Вишњић, Пекић, Андрић... Дакле, одговори, фусноте су ту. Остају само још моји коментари.
Ствари су све изврнуте, а неке су и уврнуте, и да бисте их видели онако како треба морали бисте да све видите наопако. Морате да уђете у кожу неког лудака, може да буде и постмодерниста.
Ако је реч о есеју, онда човек мора да избечи очи. Ако пак чита свој есеј, то је потпуно губљење времена, макар да су и други писали глупости. Боље је учити се на туђим мукама.
Есеј мора да је луцидан. Писац есеја би требало да буде бар мало луцкаст. А читалац есеја би требало да буде закерало, џенабет, тврд и загуљен. А пожељно би било и да буде образован. Мислим на обојицу.
Ако је писац образован, а читалац није, онда тиква одмах пукне. Али, може се наћи неки други читалац. Не треба журити. Ко жури пре добије боре. А и тешке мисли га савладају. Увек пред крај колабира.
Ако је писац необразован, а читалац јесте, онда читалац може кад је расположен да утиче на писца, али му неће написати дело. Најчешће читалац и не чита такве писце. Мада има поводљивих читаоца. Нарочито оних који читају само на плажи. За ту прилику потребне су лажи.
Веома је добра комбинација, необразовани и писац и читалац. Онда могу водити расправу до бесвести. Тако им и треба.
Одлична комбинација је неписмен писац и неписмен читалац. Читалац може бити неписмен, а да зна да чита. Неки знају да читају мисли. Тако се причало по селу. Нико нема за то доказе. И сада се прича. Мој деда је био писмен човек, а баба га је читала као буквар.
Најсрећнији су они који не знају ни читају ни да пишу. Они су увек јебена странка у спору. Њих сви ј..у и преј..у! Њих се есеји и не сматрају.
Савићева Фуснота се може читати и као његова биографија. Али, то нека сам учини, можда ће видети како је било мени. Можда је живот људски само једна фуснота. Има их разних...
Сунце истерује живот на чистац.
Априла, 2021. Ниш
[1] Милисав Савић, Фуснота, Зрењанин: Агора, 2012.
[2] Х. Л. Борхес, Универзална историја бешчашћа, Београд, Паидеиа, 2009.
[3] Стојан Богдановић, О памфлету „Против песника“ Витолда Гомбровича, Београд, Савременик плус, 288-289-290/2020, 71-81.
[4] Данка Белошевић, Сусрети са Владаном Десницом: истина о уметности, Београд, РТС 12.8.2016.
[5] Небојша Васовић, Европски давитељи из нашег сокака, Београд, Стари Бановци, Бернар, 2016. Васовић је мишљења да је „Киш учинио велику услугу домаћим комунистима пошто је њихову стаљинистичку праксу (пре свега ону на Голом отоку) заобишао у свом делу.“(Стр. 51). „У једном интервјуу за Политику, Милисав Савић каже: „Неки писци сматрају да постоје важне и мање важне теме. Један наш познати писац рекао је да је онај ко није писао о два највећа зла двадесетог века – о фашизму и стаљинизму – и није писац. Додуше, тај свој став ревидирао је кад је схватио да његов омиљени писац Набоков није написао ни реч о сибирским логорима.“ („Идеје праве спискове за ликвидације“, Политика, 16..12.2010) „'Неки писац' о коме овде говори Милисав Савић је, наравно, Киш.“ (Стр. 63)
[6] Фермаова теорема тврди да не постоје три цела броја , a, b и c који задовољавају услов an + bn = cn , n > 2. Ово тврђење је Пјер Ферма (1607-1665), велики француски математичар и правник, први пут изнео 1637. године, али није оставио доказ. Теорему Ферма је доказао Енрју Вајлс (1953- ), енглески математичар, тек 1995. године. Доказ је на „свега“ 300 страница!
[7] У складу са овим мишљењем Црњанског да споменем, када сам по други пут дошао у Књажевац, у то време сви смо чекали Месију, а он никако да дође, локални интелектуалци су ме салетали тражећи књиге које сам донео. Био је ту и Хазарски речник. Коме год сам га дао, сутрадан ми га је вратио. Било је то тешко штиво за српски народ. Са колегом Павићем сам годинама путовао из Београда за Нови Сад. Држали смо предавања на Универзитету у Новом Саду. Војвођани су нам на почетку слали аутомобиле, а временом су нам укидали привилегије, на крају су нас са Студентског трга у Београду возили неким остацима мини-буса, шклопоција. Тај се обично поквари када падне већи снег, те смо колега Павић и ја са осталим професорима по наредби шофера гурали ту мрцину по расквашеним војвођанским њивама. Велики српски писац Павић био је академик, али за њега није било места у Београду. Био је члан Крунског савета. Велики писац за комунисте није значио ништа. После сам видео да и другде то важи. Једном сам га подсетио на наше путовање у Српску Атину, али он је пречуо моје подсећање. Не могу рећи да је био на трагу Данила Киша, јер никада то није био. Био је Милорад Павић. Био је песник. Чарлс Симић му је био преводилац. Не рече Савић што му је овде требао?! Али, Савићу припада велико хвала за изванредан текст који бљује провокације. Дивим се Савићевој тврдоглавости који тврди да је Лирика Итаке и коментари „ремек дело српске прозе“. И ја мислим.
[8] Песма је преузета из ауторове књиге Црна рупа, Ниш, МБ Графика, 2014, стр. 46.
борислав пекић (1930-1992) књижевник
златно руно роман борислава пекића
стојан богдановић (1944) унук николин
небојша богдановић (1959) праунук николин
милован станковић (1961) унук дисин
[9] Драгослав Михаиловић ( 1930- ). Роман Кад су цветале тикве је забрањиван од стране комунистичког режима да би потом доживео преко двадесет издања. Преведен је на тринаест језика.
[10] Антал Дул, Судбина и реч. У.- Бела Хамваш, Невидљиво збивање, Београд: Службени гласник, стр. 215.
