НЕБЕСКЕ РИБЕ МИЛОРАДА СТЕПАНОВА
Милорад Степанов, сликар из
Кикинде, напада роде и рибе, упада у мочваре, у баре. Пеца, шета поред реке.
Понесе га матица, али он се увек искобеља, протресе се и настави пут ка циљу. А
циљ је слика. Она је прави победник. Роде хвата у лету. За рибама рони у дубине
својих мисли и боја. А има лаку руку.
Координација главе и руке се савршено види на сликама.
Мотиви Милорада Степанова су из природе у којој живи, коју воли и коју овековечује. Навикли смо да у барама влада мир и жабокречина, али Милорад Степанов нам открива живот и живост мртваја, бара и равничарских река.
И композицију слике чини се да је Степанову наметнула природа, јер и она је у складу са мотивима живота на води, у води, или изнад воде, или у њеној околини. Изгледа мирно, али ако загледате, видећете љубав према природи. А љубав није мир. Не кажу Лале случајно, Испод мире триста вире. Сав свет зна да тамо нема цунамија, ни тајфуна, али нам Степанов открива да и тамо у пишталини стално нешто пућка. Стално нешто мрда, а он је то хватао и смештао на своја платна. Елегантне роде, напете гавранове, који наизглед мирно мотре на све, рибе које се очас измигоље...
Али има и слика као што је „Риба изнад Теремијског канала“ за коју без колебања можемо рећи да је то Риба Небеска која плови небом изнад банатске равнице или која бдије над банатском равницом.
Да ли се може говорити о опседнутости Степанова рибама? Да ли је то осећај? Да ли је то интуиција? Зна се да риба није случајно доспела у Библију. Сигуран сам да она код овог сликара није дошла из Библије, из Јеванђеља по Матеју (4,19; 14,13-21; 15, 33-39), или из Јеванђеља по Марку (1,17) а што се са тиме поклапа то остаје за чуђење сваком ко се одлучи да анализира слике Милорада Степанова. Она је на слике Степанова ушла из околине, из природног сликаревог окружења, као што је природно ушла у живот Исусових следбеника, рибара, па и у живот самога Исуса, те је коначно постала и хришћански симбол по коме су се хришћани и препознавали.
Исус је од апостола начинио „рибаре људи“. Они би требало да лове људе, али лов на људе је од неких схваћен буквално, па су људе ловили и као животиње. А Исус је под тиме подразумевао да се придобију душе људи да би се ти људи преобразили у верујеуће, у оне који верују у Бога.
Степанов је ловио слике риба и њихова природна станишта у равници Баната и премештао их на своја платна. Налазио им је природна и за њих питома места на својим цртежима. Чак је риби дозволио да лети, да лебди, да бди над банатском равницом.
Исус је са само две рибице нахранио 5000 људи. Ја годинама гутам рибе Милорада Степанова и још нисам сит. Увек ме изненади неком новом идејом.
На једној слици разговарају риба и петао. У позадини је гуска, пази на младе, има међу њима и црних и дивљих патака. Риба и петао доминирају. Подсећају ме на мој сусрет и разговор са Господом. Али не сећам се да сам се тако кочоперио као Степановљев певац. Покушавао сам да се отмем, али нисам успео. Заспао сам и сањао сам гуску која брине о младима.
Не могу сада нашу гуску прогласити за лабуда да бих некима удовољио.
Гуска је наша.
Ако бисмо и лабуда прихватили, кочоперни певац не може бити Леда .
А риба је Божић.
Мада, Срби се сете за рибу само пред светог Николу. Изгубили су своја мора, и то неколико, али се ево још држе Небеске Рибе.
Степанов не посустаје и не попушта у трагањима. Јасно је свима да трагања нису само пуки спољашњи излети до неког канала у Банатској равници. Она су превасходно унутрашња. Слике Милорада Степанпова су доказ да се човек не може сакрити од себе. Степанов се њима објавио. Он је објавио и да уметност није безумност. Уметност је дело изузетног ума који доноси на свет нови свет саздан од емоције и мисли.
21.7.23.
