Мирослав ТОДОРОВИЋ: (СВЕ)ПОЕЗИЈА ЉУБАВИ, БОЛА И ПЕВАЊА

 

СвеПоезија љубави,  бола  и певања

Читање поеме Ранка Павловића ПЈЕСМА КОЈУ НИКАДА НИСАМ НАПИСАО

 

Да се песма пише сама[1] и да је песник медиј преко кога се она саопштава потврђује поема ПЈЕСМА КОЈУ НИКАДА НИСАМ НАПИСАО песника Ранка Павловића. Изненадни одлазак животне сапутнице, бол  и сучавање с неминовношћу је еруптирао у поему. Поема  настала   да буде спомен,  да  казује о Супрузи Славици,отишлој у будућност... Испевана је  емоцијама што говоре универзалним језиком људског рода. Мировала у песниковој души та ненаписана песма се објављивала у свему што је песник писао и живео. Неименована у свему била, над свиме бдила.  Као стихови јаства и штаства које песник сплиће  у причу поеме коју је целог живота носио у себи да би је сад записао. Основа певања  је доживљено које обезбеђује својеврсну документарност,  „стављања  живота у стихове“,  казује о посебности теме и њене поетике.

Песник  је од 1. до 9. децембра провео на Очној клиници у Бањалуци.   Тамо су  настале песме насловљене као Записи из болесничке собе 351. Као што су Раичковићеви Записи о црном Владимиру написани у болничкој соби. Ове Павловићеве „личне“ песме имају „вредносне висине“ какве само песма од живота отета може да има. Која  суочава човека са страхом и  стрепњом од  исхода лечења. Потврђује да се песма не пише за столом. Већ се јавља изненада, и када она хоће. Песнику је дано да је   запише. Кроз душу пропусти, са искуствима живота и умећа певања.

Ове записне песме тематизују  песников поглед „Кроз болнички прозор“ у чијем опису „Чичак на бријегу“ насловљава песму. У погледу су сензације које боје тему са опомињућим „застрашаујућим опиљцима цивилизације“. Који ће се јављати у мислима и призорима, васкрсавати из сећања. Раскрилиће се асоцијације, чудо песме ће дочарати како  „У светачки ореол / одјену се руке  / које мијесе хљеб насушни.“

Упесмљен је излазак из болнице, са асоцијативним пропламсајима што богате тему,  садржајним  нитима које хилиндарско око  види. Хоће тај стих у  свијет је  битна чињеница Павловићеве песничке одисеје. Да песма као птица прхне  и нађе читаоце. Оригиналнсти настанка збирке допринели су и они   који су читањем на фејсбуку пратили настанак поеме. Значење је допуњавано искуствима читања које се утискивало у песму преко коментара.  Што је омогућило да има ауру читалачког даха.Утискивали су се у  прочитано као што је песник из свог бића истискивао све  што је вредело да се нађе у бићу песме. С осећањем за обликовање  песме, и песничком радошћу што као песма остаје да  траје.

Песниково унутрашње око  свет посматра  тако да се сушт виђеног  у стиху објављује. Kao Овидије овај песник  „све што заусти у стих спусти“.  Ни смрт супруге Славице, иако „није дан за поезију“ не спречава  да бол и тугу  изгрца у  песму „Расипање“. Све се слило у стихове:

Све се расуло, драги мој господине Професоре,
који си говорио да су најчвршћи зидови од књига,
а најтоплији од осмијеха укућана који се
у тјескоби сударају с другима, собом и својим сјенкама.
Све се расуло и све се још расипа, залудни му зидови;
за расипање они нису никаква брана.

Само знам да ће ми вечерима,
мјесечином обасјаним, Она што је данас отишла
причати шта се догађа тамо гдје ме чека.

 Песничка визура открива фреску живота који је прошао, са реминисценцијама што казују о животу, о ћеркама које су отишле у своје станове,   књигама које су нашле станиште у легатима, о супрузи отишлој у  будућност  да тамо чека свог животног сапутника и  песника. Ова поезија није за критичку рецепцију, већ  за  читање  које ће омогућити да значење песме  да читалац. Онај који ће разумети да је песма коју песник изнедрава  из душе намењена оној која је била његова песма. Као изказ изнутра, „као продукт имагинације, рефлексије, вербалне јаве и версификаторске вештине?“   Запитаности „како Пјесми може да се напише Пјесма./ Ти си била моја Пјесма./Ти си остала моја Пјесма.“

„Ње више нема – то је био звукˮ, каже Бранко у поеми Туга и опомена. У Ранковој поеми она је ту, прибрала је расуту породицу, подстакла песму. Са визијом у којој је Она птица која ће ући (бити) стих који слиједи. Песник говори, она ћути. „Најбољи начин апсолутног говора је ћутање“, гласи индијска пословица коју приписују Тагори. Песник чује кроз песму коју пише и кроз коју види истину спознаје да је виђено у жељи оног ко  гледа. Објавиће се у његовој песми и древне приче да  укажу  на магију песме,  и моћ песничке речи да их  прикаже као лични  доживљај („Шеиков лов“, „У козојој кожи“). „Љепота ни у старачком погледу / не губи младалачки глед“.   Песник чује глас оне која је  песма коју  пише. Отуда стихови:

      

            Хватам се пера. Нисмо ли остарјели за љубавну лирику?
            Љубав је увијек млада, одговараш самоувјерено.
             А негдје горе високо, нека небеска харфа,
             просипа нове акорде по осунчаним сазвјежђима.

        Акорди који су речи песама испеваних дахом у даху. Универзум и лично су се сплели у песму, са  значењем универзалног. Истина живота и истина певања  су се слили у песму, потврдила да љубав свему превасходи. Павловићево „Слово љубве“ надилази тему и поста-је метафора свеколиког певања о животу и  болу због изгубљене драге.Оне  која се обја-вљује као песма. Ту песму унутрашњег исказа допуњује  песников запис (21. 12. 2023).

„Јутрос, нешто прије 11 сати, када смо посјетили гроб супруге, мајке, баке Славице, да јој принесемо свијеће и испричамо новости које није чула, на сусједном споменику дочекала нас је једна једина птица – голубица прекрасне сиве боје, са бијелим линијама на крилима. Била је на сусједном споменику, гледала нас је мирно, нарочито мене.

Онда је настала мала драма. Долетјела је, загактала и голубицу хтјела да улови врана. Залудна јој је била намјера, и када се све завршило, голубица се вратила и слетјела на дио споменика изнад главе заспале наше Славице. Било нас је више тамо, али она се окренула према мени, у жељи да ми нешто саопшти, пренесе поруку (фотографија 1).

Дуго смо се тако гледали, „слушали“ једно друго, а ја ево још одгонетам и догонетам шта је хтјела да ми и од кога пренесе голубица...“

Стих „Ти си сада птица“  се појавио  у сцени која се збива на гробљу. Призива  друге теме, сугерише тајанство песничког чина  и неизрецивост коју ћутање  само посвећенима открива.  Које божанско и земаљско кроз стихове објављује. Због чега је  она о којој пева-ју постала песма.  О чему се може студиозније писати, дочим  ову поема треба гонетати у конетексту целокупног Павловићевог дела.
Оригиналности ове поеме  и садржајној пуноћи доприносе приношења: записи  и стихови посвећени  оној која је отишла да би постала песма.

 

 

Ниш, 29. 12. 2023.                                                                                                        

 

 

 

 

 

 

---

[1] Борхес

Мирослав ТОДОРОВИЋ: КОСМИЧКА ВЕЗА

 

ЧИТАЊЕ,  РАЗУМЕВАЊЕ И ДОЖИВЉАЈ 

  ПОЕЗИЈЕ   РИСТЕ ВАСИЛЕВСКОГ

 

                                           „Као слепац који с  времена на време застаје на друму  и    уздигнуте

 главе проверава правац, тако се и ја питам понекад:

 да ли сам ја у свом ходу окренут

 према животу или према смрти.“

И. Андрић

Мој сусрет са поезијом Ристе Василевског је био као сусрет  са старим знанцем. Оним којег нисам никада видео, а као  да сам га одувек знао. У презимену Василевски, у мом слуху,   чуло се васељенски.  Не сећам се када  сам га лично упознао, на Сајму књига  или Међународним сусретима писаца 2009.  Песник збирке „Храм, ипак храм“, био је и сам песнички храм. Фасцинирало је и то што је писао на српском и македонском. Нисам ни помишљао да пишем о доживљају његове поезије.  Знам да  је свако „отварање“ осиромашује,  имам на уму да   је Миљковић  желео да његова поезија „буде ослобођења сваке интерпретације, које увек песму осиромаше  и сувише је експлицирају“. Али оно библијско да свему има време потврди се и у мом  ставу према поезији Василевског. Нашао сам се у виру збирке „Срце круга“.  У поезији  што потврђује  мисли изречено кроз времена да се  поезија одреди.  Сва сазнања су била  „аура, док  je суштина остала недодирнута“.  Када је овај песник у питању најближе ми је Аристотелово  мишљење да је „поезија највише  филозофска од свих дела. Њен циљ је  истина која је сопствено сведочанство”. Као да се објавио у Василевском. Јер је овај песник поезију укоренио у филозофиију, а филозофију у  поезију. О чему се пише, и, о чему  ће се студиозније писати.

 Којенова  мисао да је поезија  пут до светова  који би нам без ње остали недоступни, који нам се постепено и не увек лако откривају док читамо и тумачимо поезију  била је   упутство за читање Ристове поезије.   

Прелиставао сам његове књиге, у разним расположењима читао. Носио сам Срце круга (Арка; Смедерево, 2018)[1]у торби по Грчкој, по Светој Гори. Била је са мном у Трешњевици. Читао сам је на обали Моравице, Рзава, у порти црве Светог Ахилија у Ариљу, у Клисури поред Моравице.   

У књизи су се нашла зрнца  морског песка која су памтила историју коју сам видео у блиставилу мора. Перце из тичијег крила које нађох на путељку код Светиње. Бележио сам доживљај читања и  разумевања, чекао да се све то сазри, уобличи у текст звани приказ књиге. Свако ново читање  и повратак књизи  био је нови  доживљај текста. Има књига које се стално читају као што је Ристова „Kључаоница“. У њој је и кључ за разумевање његове поетике, али то разумевање никако није коначно. Отуда и тајна поезије и језика. У коју се улази као у тамни вилајет. У Ристове књиге сам  улазио као храм.

 Име Ристо је у имену Христос, народски: РИСТО(С), (Х)РИСТОС што је давало ноту његовој поезији. Коју сам волео, и коју сам пажљиво читао.  И касније  писао.[i] Шта је то што ме је снажно привлачило његовој поезији открио сам, боље рећи приказало ми се  приликом посете  цркви Светог Ахилија у Ариљу.

Када год сам у Ариљу уђем у цркву Светог Ахилија,  погледом се обратим Арханђелу  Гаврилу.„доносиоцу благе вести, изабраног да Девици Марији и васколиком свету најави зачеће Христово: „...Окренут надесно благосиља Богородицу  лако испруженом десном руком, а у левој носи гласничку палицу...“

 „Ко тебе није видео тај не зна Себе,  ко тебе не види тај неће Никуда стићи, јер бескрајан је пут.“ Као да су се чули ови, Миљковићеви,  стихови  у пламињању свећа.

Историјска прича казује да  Самуил цар македонски (976-1014. год.), када освоји Тесалију, пренесе мошти светог Ахилија у Преспу, на острво у Преспанском језеру, које се прозва, а и данас зове, Ахил, или Аил. Да су избегли свештеници из Грчке у   манстир у Ариљу,  у другој половини 10. века, донели  мошти Светог Ахилија.  Острво у Преспанском језеру је пре ариљског станишта било боравиште свечево.

           Видим га са мог прозора у Преспи, каже Ристо Василевски. Кроз прозор родне куће у Трешњевице видим гробље где почивају моји родитељи. Где сам себи за земаљског живота подигао  вечну кућу.

Као да сам се просветлио, схватио  сам да ме  за Ристову поезију везује Свети Ахилије[2]. Tо је та копча, та космичка веза ? Која  кружи по безмерју космоса и све повезује по Божјем плану.

        Ристо Василевски је рођен у Наколецу (1943), Преспи, где су мошти Светог Ахилија биле похрањенеу, ја у Трешњевици (1946) код Ариља где су свечеве мошти пренете.

Годинама читам његову поезију и осећам како сам све више   у њеној просторности.  Где  налазим нешто своје. Давно заборављено, у стиховима његовим нађено. Као да ме нека невидљива снага ка њој призива, у дубину вуче, у паветнило воздиже.  Тајанство поезије.

Срећем у њој древне мислиоце, чујем свеце, видим безмерје Речи.

Бити у песми коју читам.

Осетити духовне пулсације, чути сушт што се јавља после прочитане песме. Која ме  призива сада. И увек. 

Преспа – Ариље, Николец – Трешњевица,  повезани духом Светог Ахилија.

3.

Осећање да си све и очевидност да си ништа.

Валери

27. 02. 2021. у амбуланти у Нишу  у коју сам се тог јутра с муком довукао,  установили су  да ме је зграбила ала звана Корона. Шта ми све није радила, млела, дробила, ломила.... и на крају вратила да још неке послове завршим. У свесци о тим данима, с ове и оне стране, прича „Дани у камену.“

 ...Када сам се , после три недеље лечка опоравио без намере да је узмем  у рукама ми се  нађе Ристова књига песама „Божанствени додири“. Сама се књига отворила на страни на којој је песма: „Отац бира место за гроб“.  Схватио сам   поруку, да  треба то  исто да учиним.

 Зовем  изјутра 14. марта  рођака у Завичају, кажем  да се постара да на Свеловини, када му јаве, ископа раку. Он говори  да ћу  ћу се извући из  канџи короне.  Понављам молбу,  с муком  говорим...

Мрмљам...  Шта је живот? помислим. Ништа. И то страшно Ништа  је ала што све гута. Ништа – јама без дна.

У бележници нађох: В. Десница: „Дјело настаје даље од писаћег стола“....

 „Баш као што се у дјетињству назиру акценти те некакве смрти, тако се и пред смрт осјећају акценти тог непреврелог дјетињства. То је једна интимна супротност која у нама латентно живи“. 

Да ли и у нама смрт „живи“, и чека  тренутак?

Читам по зна који пут песму „Отац бира место за гроб“. Шо је казао: „Сваку књигу коју вреди  поново прочитати написао је  Свети Дух“. Како је Ристо Василевски могао да напише ову песму. У огледу о књизи Божанствени додири („Бдење“, број. 63, Год XIX, јануар – март, 2020) сам се написао:

Али, може ли се речима изразити  оно што човек осећа  на  месту где му је вечна кућа? Може ли се  описати она  унутрашња тишина и мук гласнији од свега казаног? Када се у сопственом ћутању чује Глас Творца. Када се најдубље мисли, где се најгласније ћути.

 Баштини ова тема искуства што су кроз времена надахњивала уметнике, и остаје вазда отворена за нова певања.   И све је на почетку сушт(но) казано: … док се  не вратиш у земљу од које си узет.  Отац бира место за гроб, син је поред њега, песник у њему завршни чин очеве драме зване живот види  и као свој крај.  У тој сцени – драми судбоносног набоја на гробљу суочава се са  метафизиком и њеном вечном симболиком. И а оним, без речи,  унутрашњим дијалогом  са собом. „И у себи Богом“. А цела песма има универзалну меру  што одсликава живот земаљски од праскозорја  света. Метафизичка студ и прах праху... су јекнули у тишини после свега. Одуховљено и оваплоћено стиче ново значење.  И резонује  у песнику који пише  „Очеве сузе“ што потписник ових редова види  као песму споменик. 

И то је она ведрина која је утеха после свега. Она, о којој Светлана Велмар – Јанковић пише:

„... Моје најдубље уверење да до ведрине можете допрети само ако вас живот гурне до на   метафизичко дно постојања . Тада, ако вам Бог да снагу да изроните – изронили сте с ведрином јер сте наслутили светлост Смисла.“

 Василевски је спознао и изронио,  и зато су ове тамне песме „светлост смисла“ што казују о смислу постојања и певања…“

        У: Дневнику читања, белешка

       Прелиставајући књигу „Божанствени додири“, на обали Егејског мора, 4. jуна 2019.  (Вазнесење Господње - Спасовдан)  задржа  ме песма  „Отац бира место за гроб“. 

Штрецнух се од самог наслова, помислих читајући   колико је отац био смирен, свестан  да треба и тај посао да обави за земаљског живота, а песник син иде поред оца и  оно што  у себи осећа претаче у  у песму:  

 

Ја ни жив ни мртав,

пратим га и климам главом,

 као да ми је јасно,

  чак и оно што мене чека.

 

Самртно руво, Шкриња, Кључ од куће, дажбине,... метафоре су земаљског времена  судбине.  над којима се отварају стихови песникове имагинације. И оно што унуташње око види...

 

Али, дубоко у себи,

замишљам слику неког камена

који се на врху Планине

нагиње час ка једном,

час ка другом Језеру,

гледа право у небо,

и не дâ да нас нико искорени.

 

Тумачење ове песме отвара нове наративне  хоризонте, указује на бремениту симболику, као и на моћ песничког језика да причу живота која затвара књигу изрази речима што  памте. Датирана Наколец, 10. април 1995. говори   о месту догађања унутрашње  песникове драме, сина који прати оца док бира место за гроб и казује  му шта да ради када дође време за одлазак...

 Опомиње да не заборави  „Ни случајно наочаре, без којих не могу да видим...“

 Тамо, на оном свету...

 Ристову песму сам дуго носио у себи,  а онда су је догађаји, књиге, моји рукописи склонили у страну.  Песма је  је чекала своје време...

 Сада, после короне,  песму доживљавам другачије. Садржајнија је и даматичнија од  наслова, у њену причу као да се сплићу све приче овога света.  Као да ми отвара врата, као да улазим у њу. Лирски јунаци ове аутобиографске песме  Отац и син песник.

Отац Никола (1917 – 1999), песма датирана Наколец 10. април 1995. Отац тада има 78. година, син песник 52 године, ја  читалац 73 зиме. Загазио дубоко  у целац година. Кадар да разумем песму коју ћу   схватити тек када будем   на месту где ће бити моје суђено место...

Ево ме на Свеловини, седим на камену очевог гроба  поред којег ће би и моја вечна кућа. Време као да не постоји. Стврдло се у реч... Згуснуло у мук. Песма „Отац бира место за гроб“ сада је истина живота и времена. Видим њене лирске јунаке. песниковог оца како отвара шкрињу, а „бол болује, / због оног што се догодило, /више због оног што се није догодило“.  Казује сину шта треба да уради када за то дође врме. 

„Све је сређено, / струја и дажбине  су измирене, /тапије су уредно сложене...“  Син песник причу претаче у опоре  стихове   у којима се живот сумира у опоруку. Стихове што ћутање допуњују.  Читам. Ћутим. Одавде видим родну кућу. С прозора моје родне куће у Преспи видим острво Аил, каже Ристо.  С прозора моје родне куће видим место где сада седим наднет над понор Ристове песме. Ћутим. Најбољи начин  апсолутног говора је ћутање. Можда је то песма која после свега остаје.Спознаје и дослухује са Вишњим и његовим делима. Зашто жиће, чему човеково послање? И шумови које чујем: „Дани су човечији као трава; као цвет у пољу, тако цвета. Дуне ветар на њ, и нестане га, нити ће се више познати место његово.“[3]

Шум вечности у шуму траве.

***

Други део песме се догађа на гробљу. Отац бира место „...као да тражи кључеве / да отвори празне куће / у које се давно уселило време...“ „тражи место за свој вечни живот“. Песнику сину се јављају стихови:

Ја ни жив ни мртав,

пратим га и климам главом,

као да ми је јасно,

чак и оно што мене чека.

 

Али, дубоко у себи,

замишљам слику неког камена

који се на врху Планине

нагиње час ка једном,

час ка другом Језеру,

гледа право у небо,

и не дâ да нас нико искорени.

 

Наколец, 10. април 1995.

Песма се може разумети само  „дубоко у себи“, и у имагинацији.

Нашао сам се у „лирском јунаку“ песме, у оном који бира  место за свој вечни живот. Схватио да је само онај који остаје (син) могао (требао) да напише ову песму. Она не може ништа променити, јер поезија не мења она је у   сабраности да се живот  поднесе, схвати  и разуме  оно што  песма слути. Спрам пламичка свеће коју палим на гробу свог оца. Знајући што мене чека. Али, да ли  написана песма  осликава оно што осећа отац? Његова унутрашња збивања. Кажу да је Тагоре у самртном часу молио Господа да га остави у животу да напише песму коју је желео. Хиљаде   написаних песама биле су покушаји да се напише само једна песма, песма унутрашњег збивања. Песму „Отац бира место за гроб“ могао је да напише само отац. У себи, за себе.  Песму без речи... Док седим на гробљу у Свеловини осећам сугестивност песникове приче  у коју се сплићу и моје мисли о животу, о вечној кући....Слушам тишину која на гробљу има посебну боју.

3.

Дођем у родну Трешњевицу  с намером да  уредим место које ми је суђено. Оставила ме је корона, подстакла Ристова песма: „Отац бира место за гроб“. 

 Моје место је на Свеловини  где почивају родитељи. Распитујем се ко би могао да ми помогне да  овај посао   обавим.  У селу нема ко.

Чеслав Милош у мотоу приче Урушена тежина: пише: "Где су нестале све те године, сви ти људи..." Као да је боравио у Трешњевици. У којој је све мање људи...

Гракћу вране понад воћњака што у коров ураста...

Има у Ариљу, каза ми Милић. Зна човека чији је  отац радио тај пос׳о целог живота.  Позовем. Каже да види место. Може.   Договоримо се  да га сачекам на Госпојину, на Дивљаци. Види терен,  стрмо. Мора да се копа. Чућемо се за цену. Нема вода, нема струја. Ја се забрину. Чекаћу.

. Мајстор Ђорђе каже да ће да уради, али крајем месеца....  Нема друге, чекаћу. Немам  ни сам куд, у Ниш ми се не иде, у Ариље сиђем петком. Корона поново плави... Читам. Пишем. Слушам тишину са грактањем врана, гледам веверице док  трче по авлији, јуре испод ораха... Пролазе дани, суша узима душу усевима, малина преврће лист, брани се тако што светлију страну листа окреће ка сунцу. Јабуке опадају, не могу да зру.  Земља пуца, у прашину се претвара.

 Код Чехова реченица: У свему се осећа  жеља да природа започне и кишном сузом растера тугу. Тужна је Моравица у Клисури, смањила се уз обалу приљубила, споро тече. Из извора, до пута, капље... Побегла вода у дубину, Побегла вода од људи. Све бежи од човека.

          Коначно, дође   мајстор Ђорђе.  Наоблачи се. Стиша ватра небеска. Поподне паде кишица. Све живну. Мајстор је без помоћника па  сам узео будак да копам себи темељ за вечну кућу.

Ристову песму дајем мајстору који поставља облогу на гробу да је, у предаху,  прочита. Божја воља, рече. И прекрсти се. Песник Валери је написао: . „Моји стихови имају оно значење које им читаоци дају.“ Ристову песму су на гробљу прихватили као Божју вољу. У којој се и глас проповедников чује. Док пламичак свеће трепери  као да доживљај песме „Отац бира место за гроб“ дописује.

Путем у та два дана прође  само тракториста Милован. Каже ми „Паметно што си то урадио.“ Сетих се речи мог земљака  казаних у Нишу. „Бог ме казнио што ћу на нишком гробљу почивати.“  Што не уредиш место на неком ћувику у Завичају? питам.

Породица, вели. У себи мислим како  не би имао мира  да будем на другом месту.

Трећег дана  путем прође нека жена у црнини.

И нико више. Нема ко сеоским путем више  да прође.

Лину и киша. Какав ми то знак небо шаље? На Свеловини бетонски  рам  за гроб. Гледам га као да се не тиче мене.

 Сада разумем песму Риста Василевског„Отац бира место за гроб“.  

Чујем,... гракће гавран.

 Врана која се  припитомила, па и на кућни праг дође,  гледа ме с гране  јабуке.  Мутни облаци плове небом, прамење магле  се  диже преко брда у небо.

И тако без врења,

за мном ће живот у трешње да се мења, записа  М. Црњанаски

 

Трешњевица, Ниш, нов. 2021 – 29. дец. 2023.

 

 

---

[1] Приказ:  У васколигој свет(л)лости логоса (Градина, 88/2019) је нотиран с местима настанка: Атос, Итака, Трешњевица, Ниш, мај –јан, (2018 (2019)

[2] Свети Ахил (грч. Άγιος Αχίλλειος Πρεσπών; Ајос Ахилеос) је језерско острво у Грчкој,  Преспа. Име му потиче од Светог Ахилија, епископа Ларисе из IV века, чије свете мошти је цар Самуило пренео на ово место и похранио у новосазидану базилику посвећену управо овом светитељу.

 

[3] Псалам 103,15-16).

---

[i]

У: САВРЕМЕНИК, 276 – 279/2019.

ПРИКАЗ књиге о којој се не може написати приказ. Ристо Васељенски = ОТИСЦИ СВЕСНОГ. Књига Библиотека. Књига за сваки дан, И ЗА СВА ВРЕМЕНА.

У: БДЕЊЕ, Број 63, годинаXIX,  јануар – март 2020.

Приказ: Божанствени додири, универзални оквири (Велики прасак Логоса Риста Василевског) Ристо Василевски: Божанствени додири, (Стихови из књига објављених намакедонском језику) Удружени издавачи Србије, Македоније. Црне Горе и БиХ, 2018)

У: НОВА СТВАРНОСТ, год. IV, Бања Лука,  јан. фебр. 2023, бр. 10-11. ПЛАНЕТА ВАСИЛЕВСКИ (Ристо Васелевски) : Кључаоница (Филозофеме, афоризми, цртице) Арка, Смедерево, 2021.