ПОСЛЕДЊА ЗАПИС ПЕСМА
 | |||
| Песници у Трешњевици |
За Стојана Богдановића
СТИЖЕМ у родно селу Све гласније тишина и празнина
Видим: Летње се боје смирују и светлост је све тиша
Предвече небо прекрише облаци
Слушам:
Гракћу вране, ветар понад мутног пејзажа хуји
На стабло смреке коју сам с оцем пре пô столећа посадио
Под којим је сто за којим седим
Закуцах ексер и обесих стару торбу за грану повраз везах
Годинама сам је носио била је већ део мене
Где све нисмо били: …Црно, Егејско, Јонско море…
Света Гора, и друге планине, градови, урвине,…
Кише, снегови, мећаве…
Све је то видела за зрачак песме који се још не указа
Изкрзала се моја торба путујућа
Остарила мамила погледе сажаљења
„Овај стари ни торбу какву треба нема“
Оних што нису слутили да ја та торба са мном
Путеве многе у ожиљке сећања за песму свила
Шта је све носила? Књиге. Свеске.
Празне и оне са отисцима ненаписаниих стихова .
Хук таласа, поглед на пределе први пут виђене
Каменчиће са Црног мора чудесно пробушене
Од којих направих „Црноморску огрлицу“ што виси на
Тераси станишта у Нишу и у Поморје поново узаман призива
Љуштуре шкољки из којих каткад слушам шум мора
Неугледна је, казивали су, купи нову
Ни слутили нису да је ова торба као човек жива песма
За коју не требају речи јер шта ће песми речи
Јер нема речи за торбу коју окачих на
Стабло смреке коју сам с оцем пре пô столећа засадио
Под којим је сто за којим седим и
Медитирам животне рачуне у празнину загледан пребирам
Оставих торбу на стаблу
К’о што се неки народи на дрвећу остављали своје умрле
Да стоји да чека да поново кренемо на пут
Али тај пут је сада у њеној прегради
У коју ставих и збирку понАД рукОписа
Да на стаблу смреке
Чекају да у песми о томе нађу коначно станиште
С мојим гласом што се у тишини овог записа
У јесен позну преобраћа и пита:
Ко је то кога у торби с торбом на рамену носио
Питам и Ја из торбе коју сам на стабло смреке оставио.
И знам да о томе за песму нема речи
7-8. септ. 2019. Трешњевица
