Странице

четвртак, 4. новембар 2021.

Стојан БОГДАНОВИЋ: РЕЧ-ДВЕ О ЈЕДНОЈ ДРАМИ ЈЕЛЕНЕ РАДОВАНОВИЋ

 

РЕЧ-ДВЕ О ЈЕДНОЈ ДРАМИ 

ЈЕЛЕНЕ РАДОВАНОВИЋ

Јелена Радовановић, песникиња и преводилац
 

             Нарација није новост у поезији. То не значи да песници који то упражњавају не умеју друкчије, или да је то бекство од поезије. Да се разумемо, и у прози је најважнији онај поетски део који је густ, а не бесомучно разглабање. То се одлично види у песми Јелене Радовановић. Тема је класична, о родитељу, сећање, или боље речено заустављање точка времена.Тај апсурдни точак котрља се само напред и да није сећања помислили бисмо да је време једносмерно. Нико и не зна да добро дефинише време. Оно постоји и без нас, али у сваком човеку као космосу, време је друкчије. Тако је у песми Постхумно писмо оцу Јелене Радовановић откривено време у некадашњој  држави песникиње кроз приче ауторке и њене мајке. Песма је дубинска психолошка анализа, очито је иза свега снажан емотивни доживљај, породичних односа, прецизније, реч је о односима између мужа и жене, родитеља песникиње. Њоме је захваћен и амбијент у друштву у коме се живело, па чак и нека политичка дешавања. Савршено је искоришћена компарација негдашњег и садашњег живота у коме „влада пандемија усамљености и кукавичлука“ а „искреност је постала мутацијска грешка“. Песму је мајсторски завршила помирљивим  речима, „то је мој муж...“. Али није реч само о мајсторству, са искуством долази и мудрост.

               Ричард Вилбер[1] у једном свом интревју каже: „Могуће је написати добру песму у слободном стиху, какве већ постоје, али у поезији значајан ризик није питање форме, него и усаглашености мисли, тона, дикције, звучности, каденце и свега осталог што се примењује приликом настанка песме.“ Као да је Вилбер говорио о песми Јелене Радовановић.

           Има у песми обрта и велеобрта који наглашавају драматику песме, каткад се чини да прича личи на скеч, али све је то дубље и смисленије компоновано са високом хармонијом. На пример, када је у свађи супружника жена ударила мужа новом ташном, он је „викнуо одакле ти паре за нову ташну/ треба да отплаћујемо...“ питање „одакле...“ како је преломљен стих може код читаоца у први мах да га наведе на сумњу за неверство, а може да значи и бригу за домаћинство. Дакле, реч је о драми која је вишеслојна. Реч је о врхунској прозаиди, шекспировској драми, у којој су главни ликови отац  (краљ), мајка (краљица) и песникиња, са Титом као мирођијом и Виолетом, као запршком, коју је краљ тешио док је принц био. Ова узбудљива драма Јелене Радовановић је спакована као густо писано писмо и запечаћена у песму, а боцу са писмом таласи судбине су  је догурали до сладокусца поезије. Срећу ћу поделити са читаоцима:

 

Постхумно писмо оцу

 

Свет је, тата

прилично наказно место за живот

пуно нарциса и превараната

као што сам и сама

и понекад помислим, боже ме прости,

добро је што више не ходаш земљом

ионако ништа не би разумео

а мушкарци су, мада си то казао одавно,

лажљиве џукеле више него икад

жене су, међутим, исто такве

и, уопште узевши,

напољу је метеж пун таштине

влада пандемија усамљености и кукавичлука

искреност је постала мутацијска грешка

љубав микроелемент

живот се искрзао на рубовима

и нико више није као ти.

 

Опет фантазираш, каже мама,

и он је био исти као сви

јесте да је био наивна комуњара лака му земља

и да никад нисам могла да га уверим

колико се у предузећу краде

и да је Тито тешка швалерчина и белосветски хохштаплер

да нам је црвена багра схарчила целу земљу

и да нам олош спрема рат да настави пљачку

женска главо, говорио ми је, откуд ти то знаш,

па ваљда бих ја то први видео

 

и да ли знаш да је једном у студењаку отишао у собу

код оне плавушице Виолете са слике

да је теши зато што је његов најбољи друг оставио

а Виолета је била лепа као лутка

и толико је добро утешио

да су завршили у кревету

(било је то, додуше, пре него што је упознао мене)

и после ми је увек говорио просто је невероватно

колико сте ви жене ћурке

 

и да ли знаш да смо се потукли

кад сам осамдесет прве вратила партијску књижицу

рекао је упропастићеш нам деци будућност

на шта сам га ударила новом ташном по слепоочници

он ме гурнуо и викнуо одакле ти паре за нову ташну

треба да отплаћујемо кредит за стан на мору

а ја сам узела сатару из фиоке убићу те само ли ме пипнеш

заболе ме за стан рекла сам

ево ти га на тацни ионако не волим море

све ће ионако ускоро да оде дођавола

као што је и отишло

и толико сам га мрзела да сам две године

само о разводу и о љубавнику маштала

док ми нису извадили бубрег и материцу

а жена у кревету поред мене казала

погледај кроз прозор

има неки човек доле

сваког дана сатима џоња испред болнице

и чека да га пусте првог у посету

 

то је мој муж рекла сам 

 

4.11.21.



[1] Ричард Вилбер (1921-2017), амерички песник.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕХО ТРАГЕДИЈЕ

Стојан Богдановић     Овде неће бити речи о трагедији као књижевном делу, нити о њеној структури, нити о њеном историјском усавршавању и...