ПЕСМЕ ИЗ ТРЕШЊЕВИЦЕ
У ДРАГУТИНОВОЈ АРИЉСКОЈ ЦРКВИ СВЕТОГ АХИЛИЈА ИЗ
ЛАРИСЕНа
позив Мирослава Тодоровића, песника
из Трешњевице
поред
које се налази Ариље
Српски
краљеви су свеци
А
цар није.
Он
је Бог.
Размишљам
о плавом анђелу,
Његов
је поглед уперен према небу,
Гаврило
говори очима.
Доскора
сам га знао
Као
Миљковићевог анђела,
Сада
видим да је он Божји и наш.
Бранко
није био у арљској цркви Св. Ахилија
Зато
сам ја ту.
Увек
исправљам криву Дрину,
То
ми није у опису радног места,
Већ
у карактеру.
А и
такав сам стигао до Рзава и до Моравице,
Мој
брајко!
Гацам
после потопа
По
земљи од које је Господ умесио песнике,
Брану
и Миркана
И
није упрљо руке.
Целог
сам живота мислио
Гаврило
да је црн
Док
нисам стигао у Арље
И
видео светлост.
Само
она отвара слепцу очи.
У
том случају потврдило се,
Није
важно да ли си глув,
Него
да ли имаш слуха.
11.9.2020.
ИЗ ТРЕШЊЕВИЦЕ
Миркан и ја смо се попели на Градину,
Тамо су људи подигли цркву
у част Пророка Илије.
Понад цркве је крст
Бео као снег,
А под њим је звоно.
Каже ми човек да је био горе
Другог августа.
Чини се да сам закаснио,
Али, бар сам имао свет под собом.
И он мисли као ја,
Из Трешњевице се види цео свет.
Ви који нисте,
Не знате како то изгледа
Кад вас небо милује.
МАНАСТИР КЛИСУРА
Пред црквом која је посвећена
Светим архангелима Михајлу и Гаврилу,
Поразило ме сазнање
Да је локални комунистички кабадахија (*)
Силовао игуманију манастира Клисура.
Она је нестала
А њена душа живи у главама верника
Посетилаца манастира,
Док се силеџија башкари
У улици коју су му доделили
Његови верни другови
Усред Ариља.
Господе, помилуј нас!
Срби о томе ћуте,
А неће ништа да објаве
О томе ни ако је написано
Од стране песника из Трешњевице.
Поезија је космос,
Зато у њој има места за све,
Па и за битанге.
Нажалост!
12.9.2020.
ПОД НЕБОМ ИЗМЕЂУ
Између две смреке
Пред кућом Тодоровића
Читам Ехо Стојана Богдановића.
Књигу је овде под небом донео сам
Песник Мирослав Тодоровић
Да би му се нашла
Као лек
Кад од певачица не може
Да заспи
Трешњевица, 10.9.2020.
ТВОРАЦ МИРА И ТИШИНЕ
Штап од клеке,
А клека је зимзелено дрвце,
Који ми је даривао песник
Из Трешњевице,
Није обичан штап
Из кога се извија змија,
То је песничко жезло
Које спаја мисао
На њега се наслања рука Божја
Као на смисао.
***
У штап се свила музика векова.
Она избија отуд
Кад у штап пухнете
Или када поред манастирске цркве
Ударите штапом о штап.
Кажу,
Ако штапом ударите о камен
Потећиће вода.
Али,
Зна се,
Ако ударите по глави, никнуће чворуга.
У штапу су се гнездили векови
Њиме се утеривала мудрост.
Штап је творац мира и тишине.
Нема мира
ако је штап у рукама будале.
Увек ми је крив неки ђаво,
Али јутрос не могу да га нађем.
Маших се за штап,
Историја ће показати његову дужину.
Штапом су се вековима
Крстиле песме.
Сада видим,
Постоје и друга средства,
Али већ је пао мрак.
Штапина разара.
И промисао је штап.
На вратилу можете да скршите врат,
А можете и да вешате гаће.
Штапом се терају овце, говеда...
Штапом се васпитавају пси,
Енглези га третирају као васпитно средство...
На штап се и патаријарх наслања.
И Архимед је размишљао о штапу.
Фалио му је ослонац,
Зато што је наопако посматрао свет.
И жене знају колика је његова моћ.
Неке су се и саме у то увериле,
Неке су о њему слушале од комшике,
А неке само сањају о њему.
Поред штапа провуче се понекад и шаргарепа.
Време изгрбави штап као и човека.
Штап уме да се претвори у лозу.
Хартија је некад била штап.
Од штапа је постало и моје „Криво дрво“.
Штапом песници урезују стихове,
Деси се и да убоду песму.
Од памтивека људи су се пред штапом (с)клањали!
Штап није дрво,
Он је позив на бунт,
Позив на достојанство,
Позив на живот.
Требало је да добијем мотку,
А запао ми је штап.
Добро ме је служио,
Још увек се ослањам на њега!
16.9.20.
***
Господе, помилуј,
Господе, помилуј,
Господе, помилуј нас!
А ти, Миркане,
Као што милујеш свој
Хиландарски штап,
Помилуј понекад и своју берачицу малина,
Као што је то ваздан чинио
Велимир Каравелић са оном
Преко пута цркве Св. Ахилија,
Усред Ариља.
***
Хвала ти, Миркане,
За штап.
Ови су стихови доказ
Да клека не иде само у ракију.
Стојећи на Савином месту
Озго, преко зида, одгледасмо
С тугом празне прозоре
Добрила Ненадића
На његовој црвеној кући
Подно цркве Св. Ахилија
Сећајући се сведочења
Његове Петкане
Да му чизме никада нису биле чисте.
Зато су у ариљском крају
Расле најбоље малине на свету.
Мним, све је то било
Због „Доротеја“
А без њега, ни њега не би било.
Његове чизме од седам миља
Биле су страх и трепет
За ариљско блато
Које се после сваке кише
Очас разлегне
По ариљским малињацима
Кроз које је српски Балзак
Базао као Борхес кроз лавиринт.
А кад загусти,
Ходао је и по води.
Миркане,
Данас је петак,
Пијачни дан у Ариљу,
Кад сиђеш из Трешњевице,
Отпиј гутљај клеке
За душу нашег Добрила.
Амин!
МОЈ ПРИЈАТЕЉ МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ
мој пријатељ мирослав тодоровић
дописује извештај на трешњевици
чека зеца у заседи да му стави
зрно соли на реп
помно слуша трешња како цвета
зар је од цвета постао топ
чуди се свом снагом својом
свлачи лук час бели час црни
чупка му брадицу
глади га
отпије гутљај мученице
мези повремено
преко плота баца поглед где је отац
косио све под паском лепе јелене
е тај човечина тај је богме знао
и да зајебе да коси
мирослав да не чује нико
прогута горку пљувачку још једанпут
горки људи горке песме певају
обзрне се да га које псето наше не цапне
очас све то тури у песму
заметну белу главу ненадано хитро
оде с милим богом да лови плавог анђела
од њега се каже праве најбоље корице
за књигу песама
дабоме
причају они што су долазили са оне стране
виђали су га у околини ариља
база около са оним добрилом својим
одапиње своје песничке стреле
погађа центар непрестано
онако све певајући
----------------------------------
(*)
Чичкова
је село коме су променили име у Радошево по Радошу Бојовићу, комунисти који је
учествовао у нападу на манастир Клисура и силовању монахиња којом приликом је
његов друг Виктор Зевник заклао монахињу Ђенадију Ђорђевић.
