ФИЛИГРАНСКИ
ВЕЗ ЖИВОЈИНА ЋЕЛИЋА
Живојин Ћелић[1] је велики српски сликар, песник и композитор.
Ето шта све може да значи један велики човек, сликар, песник, композитор. Успео је да се
ухвати правих тема, да о њима сведочи и да се објави. Реч је о
истини. Сведочење о њој исто је као сведочење о Њему. Ћелићу је довољна само линија. Не мора да буде права, али и крива
може бити права.
Постоје такви простори, али он их није конструисао, није се трудио да буду
тачни, уносио је у њих своју душу. Ћелић је велемајстор који при коришћењу боја
суверено влада светлом. О њему се мало писало, није се по београдској чаршији
дизала никаква халабука око његовог имена, а он је сликао. Одговарала му је
тишина. Кад одложи сликање, лаћа се пера и пева, а зна и да засвира. Ренесансни
лик који се бави апстракцијама. Објавио се апстрактним сликарством, на својим
сликама филигрански везе и везује љубав и светосавље. О томе сам хтео да
напишем неколико речи. Заслужио је и бољег критичара, али то није у мојој моћи.
Уздајмо се у Бога!
Сведочити
истину значи сведочити о Богу. Али то могу само изабрани, срећници који су
својом мишљу и својим делом успели да му се приближе. Слике маестра Живојина
Ћелића су права сведочанства о томе. Јасно се види да се Ћелић приближио
истини, штавише он и лепота су у загрљју и заједно сведоче о Господу. Толико су
блиски да ми се каткад чини, гледајући слике, да су толико блиски да су на
„Ти“.
 |
| Крштење Господње |
Крштење Господње је сложена композиција којом нам тај чин Ћелић дочарава тако да
човек има утисак да и сам присуствује том узвишеном чину. Савршен вез. На
другој слици, која је само истакнут детаљ са слике Крштење Господње на коме се види рука Светог Јована Крститеља
положена на главу Исуса Христа, у лику Крститеља је уграђен крст, и то двоструки, данас
га зову патријаршијски, што човек и јесте по својој суштини. Сетимо се: „Тако
створи Бог човека по свом лику, по Божијем лику га створи.“ [2]
Човек је Крст. „Човек је земља која хода.“[3] Крст је апстрактан симбол једноставне конструкције,
Понад главе крст
У чуду
Шири руке.[4]
 |
| Духовни портрет Светог Саве |
Крст представља човека, најчешће, а може представљати
и мач. Човек је и мач. Крст представља и прозор. Кроз крст се види човек као
светлост, као кроз прозор чија су стакла малочас обрисана. Крст је велики и Ћелић
својим објавама то потврђује. На слици Духовни
портрет Светог Саве Ћелић је извезао крстове као да их је узео са
епитрахиља који је Свети Сава малочас одложио. А реч је о томе да је за аутора
ове слике, а и за аутора овога текста, Свети Сава, духовни отац Срба, сав саздан
од крста, од муке и од доброте.
Ћелић својим сликама доказује да је цртеж каријатида слике, а да се
бојама досликава душа уметника и истиче свечаност и тишина чиме се исписује
порука, Господ је лепота над лепотама,
којој се уметник приближио до интиме користећи свој изврсни таленат и неспорно
врхунску технику стварајући сопствену, препознатљиву текстуру филигранског
веза.
Да, да, он ствара текстуру.
Његов филигрански вез се базира на идеји коцентричних кругова који се
зависно од потребе, зависно од елемнта који се обрађује могу истовремено
развући, истегнути, искривити као свака линија при великој брзини. Идеја
изгледа једноставна. Као све велике идеје. Стрпљење се може наслутити на
Ћелићевим сликама, али се може видети и при којим космичким брзинама се креће
његова мисао, отуда је изникла и његова техника, његова реализација помоћу
концентричних линија. Само се великим брзинама мисли може стићи до Господа. А
ту способност, признали ми или не, нема свако.
Слике
су чисте. Потези су чисти. Чак и када су линије испрекидане оне творе пуну
слику, јер се идејом слике надомешта празнина која се у ствари попуњава у глави
гледаоца као ехо мисли сликара. У детаљима се концентричне линије појављују на
сликама Мунка, Кандинског.... Али то није то. Ћелићева слика је сва тако
саздана.
Теме су библијске, проверене, а израда потпуно нова. Може му се.
Иконописање има своје захтеве, углавном користи проверену подлогу. У сликарству
би се то звало копија, плагијат! Код Ћелића је реч о потпуно новиом уметничком
изразу, моделу концентричних линија које вас носе ка висинама као таласи и то
докле год досежу емоција и мисао којима се уметник објављује пред Богом. Концентричне
линије, кругови, елипсе, параболе, хиперболе замењују паралелне праве, као у
моделима нееуклидских геометрија Лобачевског. И слика на којој су ређане паралелне дужи у нијансама исте боје или у
различитим бојама би свакако била досадна да јој Ћелић није уметнуо прозор који
руши монотонију и ствара илузију код гледаоца да се нешто дешава тамо далеко.
Мајсторски.
Прозор је веома интересантан симбол и може имати разне облике. Може бити
обична рупа, а за миша може бити и рупица. Прозор значи светло. За сужња прозор
значи слободу. Не види се свет исто са обе стране прозора. Ћелића превасходно
интригира онострано. Ако човек хоће да живи мора да измисли свој свет. Мора да
отвори нови прозор. Да пусти да уђе свеж ваздух, свежа мисао. Ако не даје
одговоре, бар да постави питања. Слика је свакако прозор у свет. Као и књига. У
ствари, слика је отворена књига. Само треба читати и уживати. На радовима
Живојина Ћелића слика је прозор и у будућност и у прошлост.
Налазим да је потку за своје слике које
су апстрактне, али би боље било рећи стилизације, Ћелић налазио у српском
народном стваралаштву, у српском наслеђу, у српској традицији. Тако његове
апстракције указују на „крпаре“ које су се некада налазиле у српским кућама на поду, на ћилиме (мислим, пиротске), што
сада долази из подсвести аутора у којој су се од детињства таложиле чекајући
расположење (емоцију) мага (мађионичара) које ће их покренути да би им он
виртуозно окачио колајну звану илузија која опија и заводи гледаоца.
 |
| Духовни портрет Светог краља Стефана Дечанског |
Као
у сваком апстрактном сликарству и у сликарству Живојина Ћелића доминантни су
геометријски објекти: тачка, права и равана површ. Перпектива је искључена, али
ритам није. Ритам Ћелић убрзава или успорава „сецкањем“ линија, коришћењем дужи
рзличите дужине, али и валером. На великом броју његових слика уочљиво је
коришћење валара и светла као што је то урађено на Духовном портрету Светог краља Стефана Дечанског или на Духовном портрету Светог Саве, и
другде... На једној слици је по вертикали пут са којим се секу у истој тачки
још два пута, један са леве стране, други са десне, тако да човека слика
ненадано брзо повуче у даљину, до крстопутине, где се изнад хоризонта издже или
спуста чудо, дирижабл или нови свет! Ритам је својство емоције уметника.
Холандски сликар Мориц Корнелис Ешер (Мaurits
Cornelis Eshera 1892-1972), који је био наклоњен коришћењу математичких
објеката, чак из разних врста геометрија рекао је по питању ритма: „Оно што ми
је лепо желим да се понови, опет и опет.“ А велики српски књижевник Милош
Црњански (1893-1977) је говорећи о поезији рекао: „Ритам је екстаза.“[5]
Ова се мисао Црњанског може уопштити на сваку уметност, па и на сликарство.
Нема сумње да је на сликама Живојина Ћелића видљива екстаза. Видљиво је како он
влада светлом. Као прави мађионичар у стању је да слуди гледаоца, који после
пар тренутака мисли да може проћи кроз Ћелићеву прамиду као кроз светло у неком
лајт-шоу (light show). Маестрално! Чак и у цртежу Преображење Господње
који је начињен „тачкањем“ чини се да је Ћелић
у сваку тачку духнуо своју душу.
 |
| Преображење Господње |
Гледајући свеукупно стваралаштво Живојина Ћелића чини се да је свагда
имао намеру да обожи сваку површину коју додирне, а то се не може постићи без
улоге самога Бога који му је ту моћ и дао.
[1]
Живојин Ћелић (Ниш, 1954-
) је апстрактни сликар. Живео је двадесетак година у Холандији где је завршио
Академију ликовних уметности AKI-Enchede, сликање и цртање у класи професора Карса Персона и професора Сипкеа
Хаусмана. Познат је по својој оригиналној методи сликања названој Енергетске
слике. Његове слике се налазе у разним колекцијама широм света. Имао је бројне
самосталне изложбе у Холандији, Пољској, Сирији, Русији... Познати је српски
песник.
[3] Стојан Богдановић, Песник, Ниш, Наис-принт, 2017.
[4] Стојан Богдановић, Зид, Београд, Апостроф; Ниш, Наис-принт,
2015.
