Душан СТОЈКОВИЋ: ВЕЛИКИ ПЕСНИК О ВЕЛИКОМ РОМАНСИЈЕРУ

 

ВЕЛИКИ ПЕСНИК О ВЕЛИКОМ РОМАНСИЈЕРУ[1]

Душан Стојковић, књижевник

          Мирослав Тодоровић, Добрило Ненадић неопозиво: Разговори, 1999–2013… (Ариље, Вигоште, Трешњевица, Ариље…), Библиотека Ариље, 2020.

         Дуго се чекала и најзад дочекала: књига великог песника о великом романсијеру. Као што је наша официјелна критика, иначе прилично инертна и махом „преписивачка“ у том смислу што се бави онима којима су се бавили и они који су се пре ње занимали за одређене писце и њихова дела, а притом понављајући углавном оно што су ти претходници већ записали – није у довољној мери уочила како је, и колико, Тодоровић значајан, и незаобилазан, српски песник, иста та критика је с муком, уз огромне резерве, прихватала како наша књижевност без Добрила Ненадића не може. Двојица писаца, са „лоше адресе“, радила су свој посао: писали су како су једино знали и остварили трајне опусе. Песник је проговорио о свом пријатељу романсијеру, тако што је сам прибележио шта о њему мисли, подастро нам писма која су размењивали, подсетио нас на неколике интервјуе које је са Ненадићем имао, донео његове беседе поводом награда које је заслужено стекао. Откривајући романсијерову поетику, не ретко, говорио је и о својој. Добили смо тако, најзад, двојицу великих писаца на длану, или – на оба длана. Омогућено нам је да завиримо у њихове књижевне радионице: ако су нам и досада били блиски (а такви су били за све, без разлике, који су било шта од њих прочитали, пошто је то читање било сусрет са правом, а не лажном – владајућом, не само на нашим просторима, већ диљем читавог света – , књижевношћу), од сада, након читања ове пажљиво исцизелиране, годинама стваране и слагане, књиге, постало још много ближи. Неопозиво, незаборавни.

Књижевно вече Мирослава Тодоровића.

          „Лошу адресу“ увео је у игру највећи српски прозни писац ван сваке сумње – Милош Црњански, универзални бездомник. Њени станари сви су они који се за престоницу нису ленгером привезали већ стварају ван ње, најчешће у свом родном крају у којем, захваљујући њима и сама литература станује. Ненадић није хтео да се придружи „провинцијалцима који су се усидрили у Престоницу“ (55).Тако у Ариљу и Вигошту, и једино тамо, Добрило Ненадић и може да се оствари као „српски Балзак“ (стр. 54), онај ко је, поред једне повести, написао осамнаест романа и постао, по свему судећи, најпродуктивнији српски романсијер уопште. Могли бисмо га назвати у том смислу и модерним Милованом Видаковићем, оним ко је, после, поред и више од њега – Атанасија Стојковића, и „родио“ српски роман. Но, у његовом случају, квантитет није прекрио/засенио квалитет. Ненадић је аутор више неспорно антологијских романа, иако се највише памти по првом који га је у међу велике писце и лансирао.  Доротеј, међутим, нипошто није лако угледао светлост дана и његов аутор, с разлогом, свој текст у којем о голготама његовог штампања збори насловљава „Ход по трњу“. Прихватили су га и објавили 1976. године на конкурсу Удружени издавачи који су у одабране за штампу уврстили, поред њега, још четири романа: Како упокојити вампира Борислава Пекића, Рат је био бољи Миодрага Булатовића, Смрт господина Голуже Бранимира Шћепановића и Касни ораси Славка Лебединског. Сви се памте, али, иако је конкуренција стварно жестока, Доротеј управо највише. Нимало случајно, постао је најчитанији наш савремени роман уопште. Мирослав Тодоровић је зато и могао да прибележи: „ … овом свету и људском роду увек ће бити потребан његов Доротеј“ (стр. 5).

          Но, то је, несумњиво, друге романе Ненадићеве задржало, не ретко, у незаслуженој сенци. Наш писац се није, као неки његови претходници, држао само историјског романа већ се указује као један од најразноврснијих тематски, ако не и стварно најразноврснији, српски романсијер. Предмет његовог тематског захвата простире се од пећинског доба до утопијске футурологије.

          Ненадић открива писце које радо чита и у извесном смислу за своје претече узима: Жил Верн, Карл Мај, Александар Дима отац, Хенрик Сјенкјевич, Сервантес, Зола, Балзак, Толстој, Достојевски, Кафка, Хемингвеј, Пруст, Пастернак, Џемс Џојс. Посебно, Данијел Дефо и његов Робинсон Крусо. Сматра како „Писање је одбрамбени рефлекс“ (11). Не прихвата здраво за готово оно што је постало опште место нашег (не)критичког мишљења. По овоме, Косовски бој је био битка над биткама наше историје. Ненадићу, међутим, „Смедерево је директна негација косовског мита“ (93) и зато се оно и прећуткује. Иако смо ми олако, и непоштено, пребрисали Обреновиће, посебно трагичног Александра и краљицу Драгу, Ненадић то не чини. Одужује им се ванредном романсијерском тетралогијом: Сабља грофа Вронског, Победници, Мрзовоља кнеза Бизмарка и Хермелин. Разликујући „прокишовце и антикишовце“ (24), не жели да пресуђује у спору Данило Киш – Драган Јеремић. У овоме и нема јагњета и вука, и најпоштеније и јесте заузети средњу позицију. Није само један писац, ма колико се огромна група кишобрана трудила тако да буде, био ђаво, а други анђео. По Ненадићу, „нико“ није у овом спору био у праву (23).

          Неколики поетички ставови Ненадићеви могли би се узети за кључне: „Све има своју цену, а слобода највећу. Највише се плаћа независност духа и то се најмање прашта“ (111); „главно оруђе“ романа је „парадокс“ (146); „Писао сам искључиво због тога што сам у томе уживао“ (167); већина писаца „преписује, у ствари, оно што види неким својим унутрашњим оком. Има ту неке магије…“ (94). За разлику од Михаила Лалића или Мирка Ковача, „не пада“ му „ни на крај памети да поправља(м) оно што је једном објављено“ (106). Своје писање, једнако као и живот, види као шуркање. И иначе, своја дела „снабдева“ изузетно великим језичким богатством и наши лингвисти и језикотворци имају шта да избунаре у његовим књигама. Спас, за човека и писца види „у дигитализацији“ (162). Иако не би волео да буде у обавезној школској лектири (48), није успео у намери да му се то не деси. Његов Доротеј је коначно и од просветних власти уочен као роман који итекако шта може да понуди школској омладини. Уз пут, он би могао да буде и увод у читање других пишчевих романа и надам се да ће се то, веома брзо, и десити.

          Колико се занима романима које пише, толико воли малине које гаји. Као и у своје романе, и у њих је, по Мирославу Тодоровићу, „уткао своју душу“ (9). Као што он без малина није могао, није могао без њих ни онај ко је о њему писао и остварио књигу о којој пишемо њему у част – Мирослав Тодоровић. Њено језгро разговори су који су водила ова двојица писаца (називају се међусобно Добрица, Доле, чича, Лорд Добрило, односно Миркан) и налик су на оне чувене које је Бранимир Ћосић давно водио са нашим писцима, на оне које Љубомир Јандрић са Ивом Андрићем уприличио или оне које је Предраг Матвејевић с Мирославом Крлежом имао. Наравно, и на оне који као да су и зачели овај жанр, најчувеније – Екерманове с великим Гетеом. На разговоре се надовезује избор из мејл преписке двојице наших писаца. Онај ко сјајно прича, не задовољава се причом, већ на роман, (да ли проширену причу?) јуриша, Ненадић, лепотом језика којим се служи као да нашу језичку земљу обделава. Онај ко га пажљиво слуша и умна му питања поставља, Тодоровић, не задовољава се улогом секретара/записничара. Он који своје лирско ни у прозним коментарима ове књиге не крије – навешћемо само један, упечатљив, пример: „Мирис јесени из пејзажа; шума запахнута дахом зрелине, рујно руно букове шуме са благим обрисима боје младе ватре, светли чудесно у тијом шапату сутона“ (37) –  Добрила Ненадића као своје друго Ја,  литерарног двојника доживљава. Открива нам се како би изгледао Тодоровићев роман под условом да се он лати да га створи. У књизи имамо не једног, већ двојицу „јунака“. Неопозиво!

          У књизи су и Ненадићеви цртежи. Она подсећа на чувену француску едицију која је била насловљена Писац њим самим. Овде самом писцу други писац који самог себе огледалски осликава, припомаже.

          Добрило Ненадић нам открива како је у стању, попут великог Борисава Станковића, да каже и оно што је прећутано.

          Француски историчар књижевности прибележио је како сваки велики писац има „књигу матицу“ која је у срцу свих осталих његових књига. Када је Ненадић у питању, то је, сумње нема, ипак (том „заградом“ се, на питање ко је најзначајнији песник француски уопште, послужио Андре Жид, опредељујући се за Виктора Игоа), Доротеј, нека врста наших Хадријанових мемоара. Ненадић је, међутим, једнако као што је своје наредне књиге палимпсестно писао преко свог романсијерског првенца, покушавао да се помало од те своје књиге удаљи. Мислио је да је то могуће и могуће да се није варао сасвим. Наша књижевна историографија, бар засад, не прихвата тај отклон.

          Мирослав Тодоровић учинио је све што било у његовој моћи да уобличи једну бесцену књигу. Успео је у томе. Успеће још више ако она, коначно, Добрила Ненадића, једног од најбољих романсијера које српска књижевност уопште има, приближи читаоцима више него што је то био случај. А то ће се збити само ако наша читалачка публика почне да чита и друге његове књиге исто онако како са великим и непомућеним задовољством Доротеја „гута“.    

 

                                                                                            

---

[1] Мирослав Тодоровић, Добрило Ненадић неопозиво: Разговори, 1999–2013… (Ариље, Вигоште, Трешњевица, Ариље…), Библиотека Ариље, 2020.