 |
| Душан Стојковић |
Врсни математичар Стојан Богдановић објавио је досад шест песничких збирки: Биг бен (1977), Одлазим а остаје нејасно (1990), Зна се (1991), Црна рупа (2003; 2004), Господар (2004) и Човек песма (2007). Листа писаца који су одлично знали математику (многи од њих су је и дипломирали) нипошто није мала: Омер Хајам, Едгар Алан По, Хосе Ечегарај, Луис Керол, Андреј Бели, Михаило Петровић Алас, Павел Флоренски, Рејмон Кено, Јон Барбу, Адам Важик, Ив Бонфоа, Јуриј Мамлејев, Петер Естерхази, Ранко Рисојевић, Стеван Бошњак... Било би интересантно погледати има ли математика (По је тврдио, у „Филосогфији композиције“, како је унупред филигрански предвидео како ће складати свог чувеног „Гаврана“, Кено је творац потенцијалазма, књижевног правца који је највише био математичким постулатима освојен) удела у песничком стваралаштву споменутих писаца, и Стојана Богдановића међу њима. Но, зато је потребан математичар.
Паскал је разликовао дух нијансе и дух геометрије. Од песника би се очекивало да носе у себи и развијају први. За Стојана Богдановића могли бисмо припоменути да, ако поседује дух геометрије, он је итекако „коригован“ оним који је Паскал на други пол сместио.
Стојан Богдановић је изградио своју поетику. Елиминисао је велика слова и интерпункцијске знаке, свео је – посебно нападне – стилске фигуре на најмању меру, обилато се послужио наративном потком и опасно приближио песму мини причи, да би избегао потпуну прозаизацију певаног посегао је за честим опкорачењима, веома лукаво се окористио пооштреним поентама, пригрлио је најразличитија понављања, посебно лајтмотивске речи и слике.
Све три књиге о којима пишемо плод су ретко срећне сарадње песника и сјајног сликара Драгослава Живковића те читаоци морају озбиљно да се замисле пре него што покушају – неуспешно – да понуде одговор да ли су песме илустрације слика или је, почем, ситуација сасвим обрнута.
Црна рупа је породични мини спев, фрагментизован, лирски наративан. Он има јунаке: Николу и Драгињу, једнако као и јунаке из другог плана: црног Циганина, црну Циганку и црног ђавола. Но, његов главни јунак је црна рупа која се и у наслову обрела. Она је у спеву добила, и научно и хуморно, и црно хуморно и митолошко, и ђаволско и симболичко, значење, несумњиво сасвим амбивалентно. Песник је вешто прикрио цитатност, камуфлирао несумњиву ерудицију, разбокорио иронију, разиграо апсурд и оксиморон. Једном речју, (п)остао је свој. Препознатљив од прве. Искошеност песничких слика оно је што овај спев чини изузетно занимљивим а читаоце опомиње да никако не журе е да би га схватили и протумачили на прву лопту: у давна времена много пре смрти / драгиња и никола живели су срећно / и несрећно до краја („прилог за њихов биографију“); баба драгиња је волела да јаше / коња наравно у младости / ово од кад се упокојила / релативно је мирна („у младости драгиња и никола су волели“).
И Господар је књига која има персонализованог лирског јунака. И овај пут је то песников деда Никола (није само отац породице, већ се преметнуо у господара). И овај пут га прате исти они који су били део породичне поетски „испричане“ саге која је почела лирски, уз неколике реминисценције, да се одмотава почев од Првог светског рата. И овај пут је ту, симболичка и метафоричка, црна рупа / тај ђавољи бунар који нас све усисава, али који је и у нама. И овај пут су се јава и сан местимице поклопили тако што је прво улетело у друго, и обрнуто. И овај пут је језик максимално слободно и разгранато употребљаван: од локализама, преко шатровачких речи и вулгаризама, до особених језичких конструкција и хипокористика (нпр. када се злослутном гаврану надвитом над ђавољи бунар тепа тако што се он назива црним гашом). И овај пут су слике искошене онако и онолико колико песник сматра да је потребно е да бисмо и до местимице бурлескног, несумњиво филмски оствареног – резовима – , хумора пристигли: тако смо миц по миц сазнавали / господа у нама / болно до милине („тако смо миц по миц сазнавали“); бунар накривио капу („бунар и око њега“); боли ме време // а судбина весело маше ми / коњским репом („судбина“); отуда у јатима излећу / из те луцкасте главе / добро угојене црне песме („бринем шта би на то рекли“); полако престајем да постојим / господар мајсторски прецизно / претвара ме у песму („полако престајем да постојим...“); ко зна на ком је језику умро („на ком је језику умро“); сада поново спремам себе / да се попнем високо чак / на венерин брег („сада поново спремам себе“).
У песми „песник“ из збирке Господар Стојан Богдановић је прибележио: песник нема осим песме ништа, а у песми „господару сети се“ из исте збирке: песме певају се саме. Читава збирка Човек песма поетичка је збирка у којој он, откривајући своје поетичке ставове, показује како песма господари песником а да он притом мисли како је она његова слушкиња: свака песма има своју муку („постоје песме“); песма треба да уме да се њише / као јаблан на ветру поред тимока („песма треба да уме“); песма не сме да буде тесна (први стих ненасловљене песме); човек се познаје по песми / она је његова мера („мера човека“); песма када прогута праву слику / одмах добије на тежини („песма може све“); човек песма то је онај / што га превијеш на рану / коју имаш на души („човек песма“); поезија се сервира само ако је топла („поезија је густа чорба“). Песме се, хуморно, деле на: бљутаве, сладуњаве, киселе, мрачне, мазне, дебеле, мршаве, жалне, горке, љуте... У књизи је и неколико (крипто) хаикуа. Памтимо следећи: завршио се рат / наши су сада уместо лозе / садили крстове. Неколике песме, на пример, „праве песме“, могле би се наћи и у књизи песама за децу.
Најбоља Богдановићева песма, по нама, јесте „словенска прича“ коју наводимо исцела:
песма зна да бане изненада
да затекне човека у кревету
са другом песмом
у сну од тога човеку буде мука
израсту му рогови
то су ми испричали
стари словени једне недеље поподне
када сам код њих пио чај од босиљка
Она је довољна да покаже како у Стојану Богдановићу, човеку песми, имамо особеног песника којег неће прогутати песничка црна рупа.
( Ниш, UNUS MUNDUS, 41/2012, 165-167)
