Странице

недеља, 18. јул 2021.

Стојан БОГДАНОВИЋ: РАСПОЛУЋЕНОСТ НА СЛИКАМА СЕРГЕЈА МУРАВЈЕВА


Сергеј Муравјев: Портрет писца, 2021.
На сликама Сергеја Муравјева су стилизовани ликови на чијим лицима се препознаје психологија. Забринутост. Располућеност личности. Ова идеја је убедљиво показана на слици човека чија је глава у облацима, коју је аутор поклопио чаплиновским шеширом,а на свакој њеној половини по два ока. Сигурно је, узимајући у обзир у каквом свету живимо, да уметник овом сликом шаље људима снажну поруку, Отварајте четворе очи!

Аутор је успео да у неколико потеза дочара причу. Могло би се рећи да на моменте главну реч има потез, да се ради о потезном сликарству, али слагање боја то демантује. Боје су најчешће у равни, без нијанси, или незнатно нијансиране, са својеврсном геометријом коју је формирао Сегеј Муравјев и која је препознатљива, његова. Могли бисмо мирне душе рећи да је том својом топологијом веома успешно решавао дочаравање психичких стања својих ликова. Артизам се такође примећује на његовим сликама, али он није ту случајно,  и он је у функцији изазивања повећане пажње. То је и била намера Муравјева коју је веома успешно остварио.

Располућеност личности се примећује на већини ликова, а понегде се чини као да им је Муравјев намерно ставио маску раполућености као на слици (тешко је коментарисати јер слике немају имена! а описивање сваке од њих би нас одвукло од суштине) на којој са леве стране слике у позадини располућени арлекин, а можда је и ђаво, котрља лопту, рекло би се Земљу. За то време на десној страни слике жена у белом се спрема да закорачи остављајући своју црну сенку. Дакле, пола бело, пола црно, иако се тај лик не распознаје његова се улога чита из контекста целе композиције на којој су сви актери упарени, бинарни, па и простор у коме они обитавају. Велика је моћ у онога ко успе да дочара себе, “ко открије себе, открио је цео свет”. Лепо, лепо… Изазивачки…

Контраст је основна алатка, али владати светлом није у моћи свакога, она подразумева суптилан осећај што се дискретно исказује на сликама Сергеја Муравјева. Многе слике су рађене комбиновањем пастела и темпере, па и акварела. Моје је мишљење да уметност зависи од уметника, а не од материјала којим је дело реализовано. И овај пут се то показало као тачно.

Куће на сликама Муравјева су на ивици, као на жици, на једној слици кућа се заједно са небом огледа у одсјају неба, чак баца сенку, на сенку неба. Небо и кућа су се удвојили. На другој слици небо и земља су раздвојени танком плавом линијом а небо и земља су прекривени истим бојама. Реч је о нераскидивој вези неба и земље. Силуета мушког субјекта који је на левој страни слике је природно загледана у женски субјект који је с десна, а повезује их дом, кућа у средишту слике. Да није уметник посадио једно зелено дрвце са десне стране мислили бисмо да се све дешава на небу. Небо и земљу повезује мисао, и то је та чврста веза која се показује и на сликама Сергеја Муравјева.

четвртак, 15. јул 2021.

Стојан БОГДАНОВИЋ: СЛИКА ЗА ЛИЧНУ КАРТУ

 

СЛИКА ЗА ЛИЧНУ КАРТУ

 

У Зрењанину је било књижевно вече. Дешавање је било негде на периферији. Било је више песника, међу њима и Брана Петровић. Организатори нису обезбедили превоз, али су обезбедили вечеру после књижевне вечери. Песници су завршили казивање поезије. Публика је била задовољна, па и организатори. Песници су кренули према локалној аутобуској станици. Требало је стићи у ресторан у центру, где је заказана вечера са неизбежним локалним политичарима. Већина нису ни били на књижевној вечери, нити они знају шта је то поезија, знају само да ждеру, пију и лажу. Песници су улазили у аутобус.  Један по један. Тумарали су по аутобусу тражећи слободно место да седну. Неки су и успели да нађу место. Брана је улазећи у аутобус, одмах ту, тик до врата, угледао једног ћелавог путника. Човек је мирно седео. Може се рећи да је дремуцкао. Брана је у рукама држо новине у којима је била вест да је добио неку књижевну награду, или да му је изашла из штампе нова књига. На средини странице била је велика Бранина слика, са обавезном цигаретом у устима. Када је угледао ону ћелаву главу, брана га је звекнуо по ћели. Ударио му је ланкер. Човек је негодовао, али је више кукао и запомагао. Направила се гужва. Људи су почели да негодују. Неко је позвао милицију. За тили час створили су се милицајци. Аутобус је заустављен. Почело је испитивање. Брани је милицајац затражио личну карту. Он је из задњег џепа извадио неку дрљотину, личило је на личну карту, али се на слици која је била сва изгужвана и исцепана није препознавао лик носиоца личне карте. Брана је тврдио да је то он на слици, да је то његова лична карта. После дужег убеђивања Брана је отворио новине које је држао у руци и рекао милицајцу, друже, ево, ово сам ја. Милицајац је погледао огромну Бранину слику у новинама, скоро пола стране, насмејао се и рекао му, у реду је друже, само залепите ту слику у личну карту.

 

 

 

 

 

 

 

среда, 14. јул 2021.

Стојан БОГДАНОВИЋ: НАЈЈЕВТИНИЈЕ

 

                                                       НАЈЈЕФТИНИЈЕ


Мој професор Светозар Милић и ја враћајући се из Новог Сада смо због гужве у возу кренули према бифеу воза, није било места за седење. Често смо путовали возом због рестрикција у продаји бензина, а у то време у нашој држави било је сваквих рестрикција, рестрикција струје, рестрикција меса, рестрикција млека... Воз је био много конфорнији од аутобуса, у аутобусу ако ниси на првом или на задњем седишту не можеш нигде да сместиш колена, тесно је,  као да су аутобуси прављени само за мале људе, за кикирезе. Но главни разлог нашег заједничког путовања је био тај да смо успут могли да размењујемо мишљења о разним математичким и филозофским проблемима, којима смо се професор Света и ја бавили. Често смо објављивали заједничке радове. Био сам млађи, амбициознији и вреднији, а професор искусан научник, образован, прави ерудита, онакав каког сам ја замишљао. Јасно да сам ја профитирао путујући са професором.

   У бифеу је било много људи, много се пушило, просецајући дим набасасмо на Брану и Ацу, познате српске песнике и београдске боеме, сви смо се обрадовали сусрету, било је грљења и љубљења, по српском – три пута, знали смо и ми и они да ће пут до Београда бити кратак. Згурасмо се поред шанка и поручисмо пиће. Уобичајено питања при таквим сусретима су одакле путујете, докле идете. Света и ја им рекосмо да се враћамо из Новог Сада где смо тада радили на ПМФу и узвратисмо питањем, А ви, они нам одговорише, Не идемо никуда, Како? Тако, ту смо ми од јутрос, овде је најјефтиније.  

 

 

уторак, 6. јул 2021.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ВРЕМЕ ЗА СМРТ

 

ВРЕМЕ ЗА СМРТ


             Гомила би била повелика ако бисмо све оне који су распредали о смрти, наравно неуспешно, покупили као лешине и натрпали на једном месту, не мора бити скровито, и не може, јер би то била планина, не брдашце, не ни брдо, масив.

             Нико још није успео да објасни смрт. Она је ту, напада све живо и мртво. Њен циљ је да дође до саставних делова, до елемната од којих је субјект/објект састављен. Смрт не разликује субјект од објекта. А можда и разликује, али о томе упорно ћути тако да су и тзв. научници збуњени, а неки су избезумљени, њушкају генерације, а ништа није изашло на видело. И њих је стигла смрт. Кажу да је то Господ удесио. Није му било довољно што је добио име Господ. Ни људима није доста што су постали људи из Библије. Они би на Небо, али спречава их извор живота, Сунце. Не кажу боњински сељаци тек тако, Сунце му Богово.

              Многи постављају питање времена смрти. Тим послом су се људи бавили одувек, од постанка. И Добрица Ћосић се бавио Временом смрти, али Постање, па и трајање није га интересовало, или је то била телећа глава. Далеко је Сунце. Углавном су то биле комесарске анализе. 

              Постоји време рађања, постоји радно време, постоји и оно истраћено време, време рата, време љубави, време када се праве деца, време када се чувају деца, време за удају, време за женидбу, време за војску, и време мемоара! и поред свег тог времена и даље касним. А сад кажу постоји и време за смрт.  Па да видимо шта је о томе забележила песничка душа:

 

ВРЕМЕ ЗА СМРТ[1]

 

Ооооом Јелоооо!

Зову моју мајку са Свеловине.

Ми вучемо плашће.

Озго јара туче као маљ.

-          Брат твој Љубо трећи дан у постељи лежи.

-          А што лежи, а овако леп дан?

 

-          Слаб је Јело, поручује да дођеш!

Изнад у зрењу шенице крили се глас.

-          Оће да мре, судњи вели стигао му час.

 

-          Иди кући, Душане, не дангуби.

Знам ја брата мога Љубу

Шта је навро, оће сад мрети

Домаћин је човек а ми нисмо докони

Шта извољева?

Није време за смрт љети...

 

              Сви знају шта је смрт, сви се нешто курче, а нико ништа не зна. Не знају ни шта је вирус, те ће знати шта је смрт. Боље је било да су (са)знали шта није смрт па да се на то баце. А они се ускопистили, хоће смрт. Па ко хоће добиће је. Брже ће је добити, преко реда, не мора да чека да га издају ноге испред неког диспанзера. Не мора никога да чека. Смрт чека свакога. Она никада не жури, као време, стигне свакога и престигне. Њу до данас није прешишао ниједан атлетичар, ниједан светски рекордер. Занимљиво је, и зачуђујуће да она стиже и оне који је не чекају. Раније су моји сељаци у Великом Боњинцу уз цујку Боњинку распредали приче о онима које је она испратила на Милков Дел. Сада сви ћуте. Разумем оне што су под земљом, катакомбе су испод Рима, ми имамо само земљу, уму, али не разумем оне који су отишли горе, шта им смета да се јаве, да зврцну, па у данашње време свака будала има мобилни телефон. 

 

3.6.21.



[1] Мирослав Тодоровић, Тамно и дубоко, Београд,  Апостроф, 2002, стр. 43.

 


Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕХО ТРАГЕДИЈЕ

Стојан Богдановић     Овде неће бити речи о трагедији као књижевном делу, нити о њеној структури, нити о њеном историјском усавршавању и...