Божји језик сликара Живковића
или универзални говор тишине
Сликар Драгослав, данас и за/увек
Mutum est pictura poema –
Слика је нема песма
Латинска изрека
Родио се у Књажевцу. Постао је синоним за место рођења, онако како је то Бора за Врање, Мокрањац за Неготин... И постао један од знамења Књажевца. Човек се мора негде родити", говорио је велики српски писац Иво Андрић.
Зашто доводим у везу ова два великана. Андрићева девиза је била "У ћутању је сигурност". Говорио је књигама, а Драгослав сликама, И Драгослав ће одћутати све похвале изречене у славу његовог дела. Посебно на придеве: Велики, значајан... Геније...
Драгослав Живковић је сликар. Они који познају његово дело рећи ће с правом НЕПОНОВЉИВ. Јединствени сликарски израз.
О њему најбоље говоре, и говориће, његове слике. Данас, и у временима будућим
„Најбољи начин апсолутног говора је ћутање“, гласи индијска пословица коју приписују Тагори. Овај сликар ћутање преображава у језик Тишине. Ћутање као симбол. И метафора.
„Тишина је божанска, још даље смирење, чувено хришћанско, аскетско смирење је тишина.“ (Јеротић).
За одгонетање Живковићевог сликарске поетике и филозофије кључ је његов аутопортрет.
Аутопортрет је лице и наличје ове дукат монографије[i]. Печат јаства сликареве личности, поетике, дискурса. Онај ко је осмислио корице зна због чека је исти аутопортрет њено лице и наличје. Да је целокупна азбука и језик цртежа у тачки из које су се настале цртице, линије. Из оног пећинског цртежа угарком што је у цртежу као Реч. Она беше у почетку у Бога. И истог су рода. Реч, и црта, цртеж. Као универзални језик овог света.
И сенци што су се из њих објавиле и прозбориле тишином. Оном с почетка, отуд у овим сликама језик којим говори Бог. Светлост, тама и космичка метафизика.
„... И виде Бог да је свјетлост добра; и растави Бог свјетлост од таме“[1].
И поново Андрић: „Гледаш и гледаш, и све је виђено а незнано, познато а ново...“
Као и ови аутопортрети. Прича унутрашњег збивања, монолог који је сликар водио, и води, са својим другим Jа. И јамачно ће и даље наставити са аутосликањем, са, како то каже, Рилке: Удубљивањем у себе.
И овде је ехо Рилкеових стихова „Ја волим свога бића полутмину што даје мојим чулима дубину; у њој се, као из писама старих, мој живот једном већ проживљен жари, ..“ .
Овај стих је мото мог, још незавршеног, огледа Драгослав Живковић, сликар видела и таме. Из тог текста наводим: „Живковићев цртеж повезује, постаје имовина линија и њихово сећање, постаје знано, срж и егзистенција, има властити траг у комуницирању са вечним у овом сликарском јеванђељу. Узнемирена душа је драматску самотност сублимисала са иночким миром места настајања. У Гавре Аничића 27.“О томе у изврсном огледу „Сликарски исихазам Драгослава Живковића“ пише Стојан Богдановић.
Назив циклуса слика АNIMA MEA сугерише сликареву поетику и „објашњава“ порекло слика. А оне су дослуху са аутопортретима.
У овој монографији аутопортрети, на стр. 108 (1986) акварел, стр. 109 (1986), стр. 186 (1996) - уље на платну - стр. 187 – уље на платну-, (1990), стр. 204. - акварел (2001), стр. 260 (1989) - уље на платну, подстичу размишљање. У њима је „скривена“ тајна, ехо и сушт збивања времена у којем су настајали. Они су израз сликареве индивидуалности, окретања „према себи, сликарског истраживања душе и тајне симболике потиснуте свести“ (Е. Милош). Велики сликари су у минулим временим кроз аутопортерт изражавали
сликарско вјерују, и тајну генија.
Да Винчијев портрет Мона Лизе је тајна која још траје.
Има мишљења да је то његов портрет, што потврђује, „Компарација лика Мона Лизе и да Винчијевог аутопортрета.“ Подсетимо се на Диреров „Аутопортрет у кожуху“ који је „суштинска представа бола и патње“.
Или аутопортрет Фриде Кало “Сломљени стуб” који је „сведочење бола, што ју је пратио читав живот“.
И на Драгослављевим аутопортретима су представе, и симболи, времена у којем се настали. И оног што је пратило његов живот и стварање. Датирани казују језиком цртежа – слике. Они су, време и догађаје, преко линија и боја утиснули у ове аутопортрете. Представљају сликарев доживљај времена и онога што је пропустио кроз своју душу.
"Драма је у човеку"- написао је Чехов и у својим драмама, наоко сиромашним радњом, износио је као у неком калеидоскопу сву ону драму која се одвија унутар човека а која је тешко доступна оку некога ко посматра са стране.“
Драма нашег времена се очитује у аутопортретима и сликама Драгослављевим. Оне су његова биографија, и слика нашег доба.
„Када су питали Бернард Шоа да ли верује да је Свети Дух написао Библију. Он је одговорио: „Сваку књигу коју вреди поново прочитати написао је Свети Дух.“ Овај одговор може се односити и на Живковићево сликање, и цртање. На библијски дискурс његове сликарске поетике. И божји језик који је њему дат да прикаже невидљиво, да светлошћу и тамом представи метафизичко. Усудно. Космичко.
Излишно је питати сликара шта значи? У контексту питања подсетићу на причу о Лази Костићу. Када су га питали за значење делова у његовој драми, казао је: „Када сам писао знали смо Бог и ја. Шта сада значи зна само Бог“.
Треба се удубити, посматрати, „заронити у дубину и таму“ ових линија. И Боја. Треба посматрати све док се слика и посматрач не „претворе сe у јединствену енергију“. Посматрати, имати дара за посматрање, и антену за пријем виђеног. Посматрати толико дуго док нас оно што посматрамо прихвати. И схвати.
Гомбрих (Ернст Гомбрих) је писао о „уделу посматрача“. Није био заинтересован за уметника и које су његове намере биле; интересовало га је чиме ми као посматрачи доприносимо уметничком делу. Оно што пројектујемо на дело уметности зависи од наше нашег васпитања и образовања, искустава која смо имали, како обрађујемо информације, како посматрамо свет. Значење које приписујемо једној слици је филтрирано кроз све године живота које смо проживели.
Верујем Гомбровичу јер каже: „Посматрач је тај који употпуњује уметничко дело. Део значења уметничке творевине долази од онога ко је посматра.
Да би се добило што више из уметничког дела, треба да се проводи више времена испред њега и да се посматра заиста изблиза – јер ви сте једини критичар који је релевантан.”
Верујте овим речима, верујте свом доживљају слике коју посматрате. Јер. доживљавање уметничког дела је индивидуалан чин. Додао бих овде и мишљење (Борхес) да „Сваки пут када читамо једну књигу књига се променила, значење речи је другачије.. Читаоци богате књигу“.
И слика је као књига. Слика је књига. Такве су Драгослављеве слике. Нема поезија. Сушт што се оглашава из линија и боја...
Посматрач слику допуњује, и остаје на (у) слици коју посматра. Не треба да се сложимо са мишљењима историчара уметности, већ са собом и својим доживљајем слике. Она остаје у нама као што ми остајемо на слици коју посматрамо. И када нас више не буде бићемо на овим сликама.
И зато посматрајте и останите на њима. И, у њима.
Живи били!
О Васкрсу, 2021.
[i] Овој монографији су претходиле књиге песама у којима су објављени слике и цртежеи, међу којим се издвајају.
Књиге Стојана Богдановића
„Гоподар“, 2004; „Црна рупа“, 2004; „Човек песма“; 2007....
Књига „Венац творцу“ Обрена Ристића, 2009.
У 1. примерак књиге Мирослава Тодоровић „Судњи час“ 1991. руком сликара уметнутo je осам оригиналниx радова формата А 4. с потписом Драгослав 91.*
*Грешком (мојом) овај податак се не налази у Монографији
