РАЗИГРАНИ КОЊИ И РАСПЕВАНЕ ПТИЧИЦЕ СРЕЋКА ЗДРАВКОВИЋА
Срећко Здравковић, сликар који живи у Параћину, али није параћински
сликар, рођен је у Доњем Душнику на Сувој планини, а каже да је из Личја.
Понекад ми неке његово слике личе као да на њима има далијевских потеза, али све надреалистичке слике имају далијевске потезе, међутим, на Здравковићевим сликама су мотиви други, што га наравно удаљава од свих других надреалистичких мајстора и чини га самосвојним ствараоцем на чијим ће сликама пажљиви гледалац наћи моравске мотиве, па и оне из Здравковићевог завичаја, са Суве планине. Ту пре свега мислим на коњића који је код нас симбол тешког живота брђана, а у моравском крају је коњић једнорог, а ти су, како тврди Софија Милорадовић: „... некада живели на обалама Мораве - онда када још није било зла у људима.“, као и оне из националних митова, о Краљевићу Марку, цару Лазару, Милици, Јефимији, Немањи... а среће се и вила Равијојла... Једнороги коњић би могао бити и шаховска фигура у неком васионском шаху Здравковића будући да његов рог показује пут ка небесима... Коњић симболизује упорност, али и снагу и лепоту... Двоструки коњић је на корицама једне књиге свакако је у улози Пегаза.
Ни на једној слици где се појављује ат Срећка Здравковића не личи ми на неког коња из ергеле Ота Вајнингера. Али, руку на срце на некој слици има благи и сетан поглед. То ваљда зависи од вилинског окружења. А можда Срећко, Вајнингер и ја немамо исте асоцијације када угледамо коња или када помислимо на њега. Ови Срећкови не бацају чивте, а они Вајнингерови нису једнороги, нити подсећају на вилинског коњица. Штавише, Вајнингеров коњ је скренуо, а сам Вајнингер је од муке извршио самоубиство.
Коњ је одавно био кандидат да постане човек, али временом је легао на руду. Дозволио је да га јашу. Дозволили су му и да тегли. За узврат је добио мало сена. Од тога је посенилио. Климао је главом ко да је имао паркинса. Редовно је добијао порцију по гузи, а понекад и преко носа. Свакодневно, плус улар и узде. Узде су биле гвоздене тако да може да жваће целог живота и да има шта и наследницима да остави. Грицка узде и пита си патку све док га не кастрирају. После боље тегли. А то је био пут у високо друштво. Могао је постати коњина. Вајнингер га је прогласио за лудака. Боље му је било да је то остао. Добио би лудачку кошуљу, и то као поклон, можда и од самог шефа државе. Али он не би био коњ да није спао на магарца.
Супротно Вајнингеру, коњима се могу приписати неке људске особине, карактери. На пример, ждребе се може описати као несташно, разиграно дете. Неки људи, пак, размишљају о кобилама као коњи. Само климају главом. Али, кобилу може да смири само добар пастув, а не коњина. Важи и обрат!
Срећков коњић је углавном у лепом друштву, не срди се, не баца чивте, мази се са дамама (Дама и коњ, акварел, 73 х 27, 1998; Велика љубав, уље на платну, 70 х 70, 2005), благог погледа (Лепа сећања, уље на платну, 55 х 70, 2014; На месечини, уље на платну, 60 х 50, 2008)), често је и заштитник (Судбина, црвена креда 50 х 70, 2017; Породица, уље на платну, 70 х 60, 2013) и наравно као сваки ждребац показује своју силину (Ждребац, црвена креда,50 х 35, 2010).
Птица, птичица, је такође чест гост на Здравковићевим сликама, не знам да ли је Врабац Поморавац или Заплањац, а појављује се у разним улогама и у разним бојама, па се може тумачити и као мешанац, али пре ће бити птица певачица, штиглица. Најављује јутро, песму и лет.
Разиграни коњи и распеване птичице обогаћују иначе веома садржајно богате слике Срећка Здравковића на којима се запажа и врхунско умеће без обзира о којој техници је реч, акварел, уље, креда...
