ИЗЕМЕЂУ ЛОГОСА И КОСМОСА
Песникиња Валентина Новковић
Валентина Новковић: НЕБОГЛЕДНИ ПЕВ, АСоглас, Зворник, 2022.
Збирка песама Небогледни пев потврђује да је наслов монограм садржине сугерише тематску вертикалу око које се роје песме уоквирене поетичком доследношћу саопштавања земаљског и небеског. „Ово није небо већ земљино огледало…“стих је Симовићев што указује метафизичку универзалност логоса и теме из које настаје поезија духа. Тема неба је од искона уткана у човеково биће и поимање судбине.
„Старинско веровање о Небу Оцу и Мајци Земљи присутно је и у поезији појединих српских песника. Небо представља Божји дом, Дом целога Света. Душе праведника према хришћанском веровању одлазе на небо, у Рај[1]“Оно што данашња наука зна логос поезије је знао на почетку. Као што је живот на земљу стигао из космоса и „знање долази из космоса, наш вид је његов најсавршенији пријемник. Имамо два ока: земаљско и духовно. Треба настојаи да она постану једно. Универзум је жив у свим својим манифестацијама, попут какве мислеће животиње. Камен је мисаоно и осећајно биће, као што су то биљке, звер и човек. Звезда која сија тражи да је гледамо, и да нисмо одвећ обузети собом разумели бисмо њен језик у поруке.“[2] Те поруке се находе у поезији Небогледног пева, комплексном с/певу песникиње Валентине Новковић. За чије читање су потребна знања која омогућују потпунији доживљај ове моћне поезије. Зато и ове уводне назнаке. Ова песникиња поред писања поезије води и објављије разговоре с песницима из земље и света, преводи и пише о поезији. Све то без сумње има утицаја на поезију коју ствара.
У основи њене поезије находи се цивилизацијско и лично искуство, оно што се у генима находи што се уз дубоко промишљање и песничку имагинацију вазноси у стихове духа и логоса. Та поезија је својеврсна верикала која почетке има у претку - пећинском човеку. Песник је, каже Перс постојао и у пећинском човеку, он ће постојати и у човеку атомског доба, јер је неодвојив део човека. Из поетске неопходности, спиритуалне неопходности, створене су чак и саме религије, и помоћу поетске лепоте (Захваљујући њој) искра божанског живота засвагда је у људском белутку.
Искра божанског живота је и у поезији ове троделне збирке чија реч светли на све стране. Њена светлост обасјава минуло, отвара прозоре будућег (небеског). Она призива мишљење да ниједан човек који је постојао није умро[3]. Претворио се у светлост и као такав постоји и даље. Архетипски симбол светлости у овој поезији има духовно значење објављује се у логосу који божанска промисао и песничка имагинација претварају у поезију моћне сликовитости и мотивско - тематског лука. Небогледног.
Тројство сазвежђа песама „Бразде милости божје“, „Ражане туге, преслана јутра“, и „Овоземје небу“ сплићу комплексну тканицу духа модерног поступка. Испред сваког циклуса је зналачки изабран мото који симболише улазна врата у храм с/пева. Кратка молитва А. Савина:
Господе,
дотакни се Срца мога
као очију слепог од рођења
да први
пут у животу
— прогледам!
уводи читаоца у духовне сфере првог сазвежђа (круга) певања. Флуиди молитвеног тона мелодом душе струје кроз певања у којима је ехо што од искона указује на потребу за спознајом земаљског, и вере у небеско. Отуда учење песмом чије је исходиште у молитвама, у меморији језика, речима и синтагмама. Чија трансценденталност омогућује да се испише „Ћуталиште“ да се „Душоловка“ сажме у стихове зреле густине који су изван знаних матрица, и задатог пева. Песме настале из духовне потребе у којима се искуство симблимише у теме што одсликавају пут спознања. И певања
„ Да би истинског себе спознао“.
Песникиња ствара свој свет из знаног повезујући умно и заумно, уобличујући песме које су својеврсне бројанице и бразде милости божје. Симболика и метафоричка страна речи бразде указује на тематску просторност, сугерише човекову потребу да остави траг. Песме - својеврсне посланице које алегоријским исказима воздиже и у сакралне сфере. Кад умине пев са реминисценцијама на хришћанске обреде са садржајним окосницама и семантичким вертикалама уоквирују тему песме. Њена лексика открива и место рађања песме. Восак. Тамјан. (Тамјаном сам ближње призивала...) Плашт. Новчићи. Река... потврђује језичку бриткост, луцидност, умеђе да се имагинативност уобличи у тему пева...да се асоцијативност изрази кроз призиве мотива што казују о прецима...То је оно што остаје Кад умине, када се искуство живота и певања сублимира у стихове:
И крик памти радост појања.
Кад утихне.
Све је у сагласју оног што остаје и што је било, слика, звук и реч. Алузија, евокација, и симбиоза наративне и поетске густине из које се оглашава дистих:
И бол има мати
Кад умине
Док пише ове стихове песникиња као да се налази у храму своје песме. Каже: „Грудва сам на длану / Господњем... „из чега одвија свитак песме великог семантичког, и симболичког, потенцијала отвореног за дубља рашчитавања.
Ако се на наличје виђеног изврнем
хоће ли ме по браздама, милост Божја
препознати?
Реч - тема бразда (е) се може схватити и као песма, траг који песник оставља. Валентинина песма је препознатљива, она се се рађа у промишљању земног, у служби Господу, густим сплетовима назнака са аутентичним везовима певања. Који казују о поетици ове особене песникиње: „Недовршено плетиво мустрама се опире, / како најежен у крајеве што с маслинама /древнују?“ Она је на свом путу, њена песма је храм и молитва који су фон и звон певања:
Ако си камен што друге спотиче,
Храмању се сопственом не чуди.
Шгргут ако си појању туђем, ниједна ти
свирала неће одјекнути.
Можда би у неком студиознијем урањању у ову поезији чули и глас Момчила Настасијевића. Из древности речи, настојања да се види онострано, искаже заумно, чује имагинарно. Стих „Небогледну имаће душу“ нит је поетике што метафизичко претаче у реч која је у дослуху са Речју у почетку. Није ли то Светлост која је симбол живота и љубави. У религиозном искуству човека ватра и светло представљају архетипске симболе. Као најнематеријалнија од свих појава, светлост се од давнина доводи у везу са појављивањем светог, материјализацијом божанског присуства.
Песникиња се позива на речи Николаја Велимировића које обсјавају њена певања, које су кључ за одгонетање подтекстуалног у садржајним оквирима песме
Песму наћи треба
коју ће срцем исписати онај
Ко те пре проговора озборио.
А тек си у назнакама времена сневао.
Себе заузврат не нудећи.
Песникиња успева да упесми поетику исписивања песме, да у знано удахне свој дух песнички, палимпсестном придода своје појање на путу спознаје. Она потврђује Беконово мишљење о божанству поезије, док се поезија све више објављује као космос. Сазвежђе песама овог с-ПЕВА ОВОЗЕМЈЕ - НЕБУ даје „одговоре“ утемељене на баштинском духу логоса, отвара нове просторе поетске космогоније, потребе да се дослути вечно и метафизичко. Мото: Зато је наша свакотренутна дужност: Пењати се ка небу, пузати ка небу, трчати ка небу, летети ка небу. (Св. Јустин Ћелијски.) Може се разумети као п „упутство за читање“ ове поезије духа логоса и космоса. Небо је од памтивека било човекова вера да је станиште вечног. Да је горе Бог. И одговор земаљском.
„Малармеовску теорију религије: ако Бог потиче из језика коме треба да се врати, тај језик је до те мере прочишћен и стога се с правом може тврдити да је он по себи последња религија. И песма је религија душе. „У Новоме завјету небо је симбол оностраности и духовнога јединства с Богом; краљевство небеско означује нове односе људи и Бога и истозначница је краљевству Божјем. Библијска духовна симболика појма неба преузета је у хришћанству“. Песничка реч је вишезначна она не нуди једну слику и један смисао: песничка је баш зато што је широм отворена
Валентина Новковић песму сплиће из унутрашњег промишљања, духовног доживљаја и поимања тема које имају универзална значења. Зна да речју отвори онострано, да истакне шифре које помажу да се разуме вишезначна библија песме. Која је отворена за за сваки дух и за различите доживљаје и сазнања.
Метафоре и алегорија карактеришу певања са скривеним смислом који се открива у студиознијем гонетању песама.
Бол има спорост пословица
и брзину језика када се
у коштац са собом ухвати.
Песникиња сажима у стих мотиве на начин како настаје пословица кроз времена из причања. Суштина је у гномском уобличавању којим се тематско сублимише у симболику. Изазовна за тумачење је песма БЕЛИНА. Кључ разумевања у посвети деди Војиславу омогућава да се визија оваплоти у стихове. И призоре које „овдашњи, ретко умемо видети“. Привид се објавио у речима песме, у призорима који причају о кућној атмосфери. Речи: овоземје, подне, деда, ангели, шпорет, баба, баница... сплићу песму „јаве и сна“. Завршни стихови:
Све док зид и зрен дедина једно не
посташе у белини што сваког од нас,
у час незнани, тишином опогледи.
Два плана збитија што казују о овоземју и метафизичком доживљају обезбеђују снагу универзалног поимања и да, при томе, сама песма има препознатљиву реалност која се очитује у памтљивом призорима. У есеју „Херметична песма[4]“ песник каже „све је у самој песми, али тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, у њој неће наћи онај ко не уме да зарони...“
Како је доживљај дела индивидалан чин читалац ће кроз своја поимања разумети песму.
У понеким песмама песникиња оставља оЗнаке које су могући кључ читања. У песми „Трећи“ са мноштвом метафоричко- симболичких описа отворених за различита читања јавља се лик Аска. Призива знану причу „Асака и вук“ која „приказује вјечиту борбу између добра и зла, лијепог и ружног“ говори о луцидности песникње да својим певањем надопуни знано. Њене слике црпе из баштине кључне појмове који доприносе небогледном пев/ању и казују о свеопштој повезаности. О езотеричном, о слутњи, о унутрашњим оком виђеном, о доживљају који се објављује у стиховима песме „Без клијања“.
Како је скучено док се
лелујам у испарењима што
се даном називају, Аладин
Нисам ни наргила која опева
туге бресквиног цвета.
Реч Аладин призова знану причу и нека је врста кључаонице кроз коју се видно поље пева/ња приказује као позорница земаљског и небеског чија се универзална вредност очитује у асоцијативним испламсајима тематских кругова... Особевости Валентининог певања доприносе неологизми и синтагме. Она уме да сажме тему песме у реч, зна да личном обезбеди снагу универзалног, и да при томе песма у песми заокружи тематизовано. То су гномске песме суштинског набоја у којима је акумулирано искуство хроноса и логоса. Језгра у које се песма слива и из којег избија... са ореолом духовности што озарује светлошћу спознања. Ево примера: Очи невидилице... два слепа ока. Костури обећања. Небогледан душа. Панцири скамењених сећања. Венчић лечебни... о чему се може студиозније писати.
Озборило се метафизичко, објавило духовно, у песми из конкретне стварности под називом „Удови времена“. У мудроливном ткању песме је породична тема што казује о оцу, о мајци, о пролазности, o суочавању са старошћу, и забораву, јер и сећање , као у песми „Храмање“ постаје белина. Али „душа слепилом не обољева“ она је светлост што обасјава изнутра. Из које изасјава метафизичко биће песме што складно повезује квргаво јутро и сцену коју упесмљује. Проживљена, остварена је с осећањем за тему и теме које упесмљује сугерише биографски дискурс ове поезије као и духовне потребе да се на белини остави траг. Траг који ће небогледни пев опесмити божјом светлошћу логоса и гласом поетесине душе. Траг–путоказ који Небогледни пев оставља у наслеђе поезији, читаоцима и тумачима. И ниње и присно.
Трешњевица – Ниш, Сретење Господње, 2023.
