Странице

среда, 7. децембар 2022.

Мирослав ДУШАНИЋ: ИМАГИНАРНИ ДОМАШАЈИ

 

Мирослав Душанић (1961 -2017)


ИМАГИНАРНИ ДОМАШАЈИ
 
рецимо да ја и нисам пјесник
да само умишљам
како вране освајају небо
како га кљуновима цијепају
и развлаче као крпу
рецимо да сам огрезао у гријеху
да зјапи велика празнина
да сам изгубљен и тражим излаз
и самотњачки патим
да немам храбрости
да узмем жилет и повучем рез
рецимо да сам залутао
случајно се нашао у том страном
и поетизованом простору
(не и пронашао) те никако да се
смирим и смјестим
између „критичког дискурса
и поетског писма“…
 
ОДЛАЗАК
 
Одустао је од мисије и отишао
Листове хартије оставио празним
Није ми оспорио пјеснички таленат
Мој преиспитивачки осјећај
И меланхолични уздаси
Постали су му живи пијесак
 
ЉУБАВНА ПЈЕСМА
 
На небу се појавио облак
Имао је облик људске главе
Негдје око три поподне
Поред мене је прошла жена
Пројурила ватрогасна кола
И нестала без трага
Изгубио сам равнотежу
И видио обрисе њеног тијела
Била је то чиста умјетност
Најузвишенија поезија
Нисам запамтио име улице
У величанственом граду
Мислим да је имала звоник
Да је имала мост
Пјешачке стазе уздуж и попријеко
Људи су водили псе на узици
Са балкона махала су дјеца
Чула се музика
Од среће сам извадио оловку
Из унутрашњег џепа ред за вожњу
Забиљежио пар ријечи
Не размишљајући о форми
И схватио да сам пронашао излаз
И нарушио стерилан живот
 
КЊИГА
 
застанем испред излога
потражим
ту књигу са пјесмама
и чудим се зашто је нема
не могу да повјерујем очима
док ишчитавам непознате
наслове
зар је већ распродана
у њој су најљепши стихови
о потоцима
и уснама моје драге
одлучим да уђем у књижару
и само што сам заустио
да приупитам
пробудим се и скочим бунован
 
ПИЈАЦА
 
У суморним временима
Живот се одвија на пијаци
Као да се на њу сјате
Сва пљачкашка племена
Сваким учињеним кораком
Откривам трагове бившег
Сјаја и свјетлости
Добро очуване руске књиге
Часописи са балеринама
И црквеним хоровима
Ту су и копије колажа
У сецесионистичком стилу
Поред сточића од храстовине
Шарене се тегле с џемом
И покривачи скоро нови
Напуњени гушчијем перјем
И тешким сновима власника
Мало даље корпе од прућа
Грнчарија и албуми са старим
Фотографијама
Сат и електрични млин за кафу
Чавли у свим величинама
Суве траве за све болести
Травку против сиромаштва
Ни овог пута нисам пронашао
 
ПОЕЗИЈА СА СТРАНЕ
 
Пише ми пријатељ како му у књижари у Београду
понудили песме Радмиле Лазић
Наводно на крхотинама света зида палате
А сентименталност и патетику баца
У живо блато
Али ја не бих, каже он, урбано и постмодерну
Ја не волим конфузије
Радије бих неког песника са стране
Имамо дивно издање Џека Керуака
Јесте да је проза али писана као поема
За душе слободарског духа – за оне речју опијене
Занесене и заљубљене
Нисте ме разумели, каже он, не купујем илузије
И мојих ми је стварно превише
И не тражим никакве песнике стране
Хтио бих наше из унутрашњости Србије
А не не... такве не држимо господине
Са мало среће можете нешто да пронађете
У некој од антикварница
Или ако прошетате недељом до бувљака
 
ПЈЕСНИЦИ
 
Пјесници пишу пјесме
Они су опсједнути животом
Имају рецезенте
Критичаре и своје издаваче
Пјесници објављују књиге
С пјесмама
Они организују промоције
Гдје говоре те пјесме
Или их читају глумци
Плаћени рецитатори
Пјесници радо пишу посвете
И дају аутограме
За читаоце радознале
Понекад и интервјуе за штампу
Пјесници добијају награде
Јер су савјест човјечанства
И чланови удружења
Њихове пјесме се чују
На радију или изводе јавно
Поводом годишњица
И државних светковина
И све су антологијске
Зато их откупљују школе
И библиотеке
Пјесници су често виђени гости
На свим пријемима
Гдје се тапше по рамену
И излаже елита
Они су строго одабрани и знају
Сва правила
Ја не знам и нисам пјесник
 
СЛИКЕ
 
У сјећању свих нас су слике
из наше свакодневице
без сумње
и оне посебно отежавајуће...
Они који заташкавају кривицу
и бјеже од одговорности
знају да их не могу избрисати
зато свјесно митологизују
депонују на јавна ђубришта
пресвлаче слој по слој
новим измишљеним сликама
из дана у дан понављају
док не ухвате чврсте коријене
не постану њихова СЛОБОДА
а НАШ МИТ...
 
ОДЈЕЉЕЊЕ ЗА РАК
 
Као да је сваки сам за себе
само свјетлошћу лампе
испуњен
Са мирисом земље
у свом болу – у самом себи
А ноћ незаустављиво срља
у смрт
 
ИШЧЕКИВАЊУ ГЛАСНИКА
 
отац је умро од рака грла
мајка чупа срце из својих
груди, и сасвим је сигурно
умријеће од изнемоглости
и туге
ја сам у избјеглиштву
моја смрт се још одређује
О сликама
пејзаж с необрезаним чокотом
и пастиром у позадини
крушке чечавке, карамути и лубеничарке
забрањени богови у упокојеним очима
топли гуњеви, вунене чарапе и гумени опанци
мишоловке, окови, замке, збјегови
свеске са уским и широким линијама
исцртане боре на усахлим лицима мајки
шињели и кубуре за очеве и синове
за краља и отаџбину
гробови

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕХО ТРАГЕДИЈЕ

Стојан Богдановић     Овде неће бити речи о трагедији као књижевном делу, нити о њеној структури, нити о њеном историјском усавршавању и...