Мирослав ТОДОРОВИЋ: ПИСАЦ КОЈИ ЈЕ ПОСТАО КЊИГА

 

 ПИСАЦ КОЈИ ЈЕ ПОСТАО КЊИГA*

Милијан Деспотовић, књижевник

Милијан Деспотовић је незаобилазна чињеница српске књижевности.  Као свестрани стваралац и посленик културе  огледао се  у више књижевних жанрова: Поезија, проза, књижевна  критика, публицистика, афоризми... Поред књижевног рада уређивао је и  приређивао књиге, сакупљао народна казивања, установљавао књижевне награде, бавио издаваштвом,  био човек институција. Феномен Милијана Деспотовића је у библиотеци  књига  које  је написао,  приредио  и издао као и књига о којима је писао годинама   приказе у књижевним часописима, листовима  и књигама.

Богат и респектабилан опус Милијана Деспотовића потврђује његову посвећеност књижевности. За дивљење и респект према оствареном  чуђење да је све то остварио изван престонице,  у свом завичају, у Субјелу и Пожеги,  где се на књижевни рад - писање подозриво гледа.

Случај Деспотовић је парадигма са судбину писца у унутрашњости као што је и  случај потписника ових редова. Заборавља се чињеница да су писци унутрашњости створили, и стварају, нашу књижевност. Усуд лоше адресе су стоички подносили у писању налазили уточиште. Писање, као одбрадбени рефлекс, казивао је Добрило Ненадић. Или:  Мораш да будеш три пута  бољи да би им био једнак. Песник Владимир Јагличић се јадао како   писац у унутрашњости „мора урадити десет пута више од неког из београдског круга двојке, ако хоћеш да те схвате озбиљно." За Димитрија Николајевића провинција је „Затурено место“. Питао је „Шта би урадио Бранко Миљковић да је остао у Нишу? О јадима писаца у унутрашњости писао је истрајно и Иван Ивановић. Узалуд. Маћехински однос престонице   где се све одлучивало    према писцима у унутрашњости  постао је канон.

Шта би била данас српска књижевност без сазвежђа оних што  живе (који су живели) и стварају (који су стварали) у унутрашњости. Без оних што су за живота били на маргини а чија имена данас носе награде за књижевност. То блиставо сазвежђе  на небу српске поезије ће бити увек. Многе од њих критика није адекватно валоризовала, немају место које им по оствареном припада. То је усуд писаца са „лошом адресом“ који су као светионици у местима где стварају и живе. Један од тих светионика је и Милијан Деспотовић. Књижевник који је постао књига коју  пише.

Минуло је по столећа од  његове прве објављене књиге песама ( Кад у мртвој тишини, 1974). Дошло  време да се укориче критички осврти (Есеји, огледи  и прикази) на објављене књиге, да се критичарске  визуре окупе  на једном месту.

Наслов „Лексичка ватра језика“ сугерише поетику Деспотовићевог дела/ња  која се кроз  појам ватра симболички укорењује у праскозорје времена. О чему се могу писати читаве књиге и што је универзална тема свеколике уметности. У Библији пише да је језик ватра. Ватра је и књижевно дело Милијана Деспотовића која је подстакла бројне тумаче да своје читање и тумачење преточе у есеје и критичке приказе. Да сведоче о овом скромном великану који је испунио судбинуда остави дубок траг у свом времену, да његово дело постане  оставштина за будућност. Око лексичке ватре окупили су се бројни ствараоци да са стотину текстова кажу колико је Милијан Деспотовић значајан књижевник. Класик, што потврђује његов импозантан опус отворен за нова читања и тумачења. Међу  бројним тумачима  који су у минулим деценија писали о Деспотовићевом делу налазе се песници, водећи књижевни критичари, академици...

Они су жири што својом речју потврђују да се велика  књижевност ствара изван престонице, али по оној народној „Далеко од очију...“ остаје често у другом плану

Када су у питању тумачи Деспотовићевог дела ваља имати на уму  Коринћанима посланицу која каже: „Ма колико да је на свету врста гласова,  ниједан од њих није без значења.“ Сваки приказ је значајан  јер говори о делу из перспективе оног који о њој пише. Смисао књиге се не открива критиком, смисао књиге је у њој самој. Гетеовим речима казано Најбоље не постаје јасно кроз речи, него кроз дух који ради. Дух Деспотовићев и дух оних што су се у његовом делу огледали присутан је у овој „Лексичкој ватри језика“. То  ову ватру  одржава. Борхес каже  да читаоци богате књигу. Критичaри не само да богате књигу већ се у њу утискују. Узајамно се допуњују и настављају да живе у књизи. Као што су писци, аутори у овој књизи,  који су минули светом остали у њеној метафизичкој аури.  Деспотовић   о чијем су делу писали  je  писац који је постао књига.. Мото стихови: „Пјесник Милијан Деспотовић се пјесмом спасава пред земаљским, својим тјелесним, и свемирским звјерињем“  сугеришу универзално биће песничке филозофије из којег извире...и у које увире песничка Реч кружећи у лексичком космосу. 

Неколико фрагмената изабраних из књиге  приказа  сведоче  о значају Деспотовићевог дела, позивају на студизније читање и гонетаље.  С друге стране потврђују енергију коју дело еманира, позива и  подстиче ствараоце да о доживљају читања пишу.  Приказано дело  поново „живи према личној визури, укусу и обради,“ и у новој  верзији тумача. Као што и ови фрагменти на различите начине говоре о ИСТОМ, о песничком духу Милијана Деспотовића који се објавио као особени стваралац свог времена.

Хаџи Драган Тодоровић пише: У жижи Деспотовићевог певања налази се завичај, лични микрокосмос, са којим он комуницира као са животним саговорником...

Мома Димић:  Како било, Милијан Деспотовић је пронашао (или се за њ определио, свеједно) властити стил сажимања искустава и суштина, стил језика који се упевава у самој јари грла...

Мићо Цвијетић:  Деспотовић пева о човеку и његовој исконској везаности за свет око себе, о самотном огњишту и кући, о киши која је будна, о лептиру и маслачку. Има и више љубавних песама, сетних и давних слика, немира душе и срца; дивљења лепотама живота и света, понирања у ониричко и заумно.

Радомир Мићуновић: Вишеструк је његов улог и допринос. Нећемо претерати, ако кажемо да је он један до најмоболнијих и најсвестранијих стваралаца  не само у свом родном крају већ у земљи Србији.

Душан Стојковић: Деспотовић ју је складао с љубављу, срцем, и за срца и душе оних с којима је делио школске клупе, у знак неумрлог сећања на оне који су им преносили несебично знање и учинили све да постану оно што су постали и да многи од њих и остану не само у незабораву себи.

Посвећенички  и подвижнички Милијан Деспотовић, велики песник и велики посленик културе,  је  свој животни век у току, даровао књижевности, складао је с љубављу и срцем, и   сагледавао  прошлост и стварност  пишући хронику свог завичаја, бележио  и отимао од заборава, баштинио  на ползу отачаству. Као песник снажне имагинације  остварио је особену поетику указао на моћ језика  да се множи, и из себе ствара.  Његове кованице су дукати са  његовим дахом, јаством и мирисом завичајног тла што памти прошло и стоји  као отворена књига за будуће.  Бројни аутори су осликали својим пером Деспотовићев духовни портрет.   Из тих текстова (есеја, огледа, приказа)  изасјао је    наслов  Лексичка ватра језика.  Ватра која нас окупља, Реч која нас памти. Данас, и увек.

 

*Поговорни текст зборнику у припреми „Лексичка ватра језика.“ 

 

Мирослав ТОДОРОВИЋ: ИЗМЕЂУ ЛОГОСА И КОСМОСА

ИЗЕМЕЂУ ЛОГОСА И КОСМОСА  

Песникиња Валентина Новковић

Валентина Новковић: НЕБОГЛЕДНИ ПЕВ, АСоглас, Зворник, 2022.

Збирка песама Небогледни пев потврђује да је наслов  монограм садржине сугерише тематску вертикалу  око које се роје песме уоквирене поетичком доследношћу саопштавања земаљског и небеског. „Ово није небо већ земљино огледало…“стих је Симовићев  што указује метафизичку универзалност логоса и теме из које настаје поезија  духа. Тема неба је од искона уткана у човеково биће и поимање судбине.

„Старинско веровање о Небу Оцу и Мајци Земљи присутно је и у поезији појединих српских песника. Небо представља Божји дом, Дом целога Света. Душе праведника према хришћанском веровању одлазе на небо, у Рај[1]“Оно што данашња наука зна логос поезије је знао на почетку. Као што је живот на земљу стигао из космоса и „знање долази из космоса, наш вид је његов најсавршенији пријемник. Имамо два ока: земаљско и духовно. Треба настојаи да она постану једно. Универзум је жив у свим својим манифестацијама, попут какве мислеће животиње. Камен је мисаоно и осећајно биће, као што су то биљке, звер и човек. Звезда која сија тражи да је гледамо, и да нисмо одвећ обузети собом разумели бисмо њен језик у поруке.“[2] Те поруке се находе у поезији Небогледног пева,  комплексном с/певу песникиње  Валентине  Новковић.  За чије читање су потребна знања  која омогућују  потпунији доживљај ове моћне поезије.  Зато и ове уводне  назнаке. Ова песникиња   поред писања поезије води и  објављије  разговоре с песницима из земље и света, преводи и пише о поезији.  Све то без сумње има утицаја на поезију коју ствара.

У основи њене поезије находи се  цивилизацијско и  лично искуство,  оно што се у генима находи што се  уз дубоко промишљање и песничку имагинацију  вазноси у стихове духа и логоса. Та поезија је  својеврсна верикала која  почетке има у претку - пећинском човеку. Песник је, каже Перс постојао и у пећинском човеку, он ће постојати и у човеку атомског доба, јер је неодвојив део човека. Из поетске неопходности, спиритуалне неопходности, створене су чак и саме религије, и помоћу поетске лепоте (Захваљујући њој) искра божанског живота засвагда је у људском белутку.

 Искра божанског живота је и у поезији  ове троделне збирке чија реч светли на све стране. Њена светлост обасјава минуло, отвара прозоре будућег (небеског). Она призива мишљење да ниједан човек који је постојао није умро[3]. Претворио  се у светлост и као такав  постоји и даље. Архетипски симбол светлости у овој поезији има духовно значење објављује се у логосу који божанска промисао и песничка имагинација претварају у поезију моћне сликовитости и мотивско - тематског лука. Небогледног.

 Тројство сазвежђа песама „Бразде милости божје“,   „Ражане туге, преслана јутра“, и „Овоземје небу“  сплићу  комплексну  тканицу духа  модерног поступка. Испред сваког циклуса је  зналачки изабран мото који симболише улазна врата у храм с/пева.  Кратка молитва А. Савина: 

Господе,
дотакни се Срца мога
као очију слепог од рођења

да први пут  у животу
— прогледам!

 

уводи читаоца у духовне сфере првог сазвежђа (круга) певања. Флуиди молитвеног  тона мелодом душе  струје кроз певања у којима је ехо што од искона  указује на потребу за спознајом земаљског,  и вере у небеско. Отуда   учење песмом чије је исходиште  у молитвама, у меморији језика,   речима и синтагмама. Чија  трансценденталност омогућује да се  испише „Ћуталиште“ да се „Душоловка“  сажме у стихове зреле густине који су изван знаних матрица, и задатог пева. Песме настале из духовне потребе у којима се искуство симблимише  у теме што одсликавају  пут спознања. И певања

 „ Да би истинског себе спознао“.

Песникиња ствара свој свет из знаног повезујући умно и заумно, уобличујући песме које су својеврсне бројанице и бразде милости божје.  Симболика и метафоричка страна речи бразде указује на тематску просторност, сугерише човекову потребу да остави траг. Песме -  својеврсне посланице које алегоријским  исказима воздиже  и  у сакралне  сфере. Кад умине пев са реминисценцијама на хришћанске обреде са садржајним окосницама и семантичким вертикалама уоквирују тему песме.  Њена лексика     открива и место рађања песме. Восак. Тамјан.  (Тамјаном сам ближње призивала...) Плашт. Новчићи. Река... потврђује језичку бриткост, луцидност, умеђе да се  имагинативност уобличи у тему пева...да се асоцијативност изрази кроз призиве мотива што казују о прецима...То је оно што остаје Кад умине, када се искуство живота и певања сублимира у стихове:

               И крик памти радост појања.

               Кад утихне.

 

Све је у сагласју оног што остаје и што је било, слика, звук и реч. Алузија, евокација, и симбиоза наративне и поетске густине  из које се оглашава дистих:

            

             И бол има мати

             Кад умине

 

Док  пише ове стихове песникиња као да се налази у храму своје песме. Каже: „Грудва сам на  длану / Господњем... „из чега одвија свитак песме великог семантичког, и симболичког, потенцијала  отвореног за дубља рашчитавања.

 

Ако  се  на наличје виђеног изврнем  

хоће ли ме по браздама, милост Божја

препознати?

 

Реч - тема бразда (е) се може схватити и као песма, траг који песник оставља. Валентинина песма је препознатљива, она се се рађа у промишљању земног, у служби Господу, густим сплетовима назнака са  аутентичним везовима певања. Који казују о поетици ове особене песникиње: „Недовршено плетиво мустрама се опире, / како најежен у крајеве што с маслинама /древнују?“ Она је на свом путу, њена песма је храм и молитва који су фон и звон  певања:

 

Ако си камен што друге спотиче,

Храмању се сопственом не чуди.

Шгргут ако си појању туђем, ниједна ти

свирала неће одјекнути.

 

Можда би у неком студиознијем урањању у ову поезији  чули и глас Момчила Настасијевића. Из древности речи, настојања да се види онострано, искаже заумно, чује имагинарно. Стих  „Небогледну имаће душу“ нит је поетике што метафизичко претаче у реч  која је у дослуху са  Речју у почетку. Није ли то Светлост која је симбол живота и љубави.  У религиозном искуству човека ватра и светло представљају архетипске симболе. Као најнематеријалнија од свих појава, светлост се од давнина доводи у везу са појављивањем светог, материјализацијом божанског присуства.

Песникиња  се позива на  речи Николаја Велимировића које обсјавају  њена певања, које су кључ за одгонетање подтекстуалног у садржајним  оквирима песме  

 

Песму наћи треба

коју ће срцем исписати онај

Ко те пре проговора озборио.

А тек си у назнакама времена сневао.

Себе заузврат не нудећи.

Песникиња успева да упесми поетику исписивања песме, да у знано удахне свој дух песнички, палимпсестном придода своје појање на путу спознаје. Она потврђује Беконово мишљење о божанству поезије, док се поезија све више објављује као космос. Сазвежђе песама овог с-ПЕВА  ОВОЗЕМЈЕ - НЕБУ даје „одговоре“  утемељене на баштинском духу логоса, отвара нове просторе  поетске космогоније, потребе да се дослути вечно и метафизичко.   Мото:  Зато је наша свакотренутна дужност: Пењати се ка небу, пузати ка небу, трчати ка небу, летети ка небу. (Св. Јустин Ћелијски.) Може се разумети као п „упутство за читање“ ове поезије духа логоса и космоса. Небо је од памтивека било човекова вера да је станиште вечног. Да је горе Бог. И одговор земаљском. 

„Малармеовску теорију религије: ако Бог потиче из језика коме треба да се врати, тај језик је до те мере прочишћен и стога се с правом може тврдити да је он по себи последња религија. И песма је религија душе. „У Новоме завјету небо је симбол оностраности и духовнога јединства с Богом; краљевство небеско означује нове односе људи и Бога и истозначница је краљевству Божјем. Библијска духовна симболика појма неба преузета је у хришћанству“. Песничка реч је вишезначна она не нуди једну слику и један смисао: песничка је баш зато што је широм отворена

Валентина Новковић песму сплиће из унутрашњег промишљања, духовног доживљаја и поимања тема које имају универзална значења.  Зна да  речју отвори онострано, да истакне шифре које помажу  да се разуме вишезначна  библија песме. Која је отворена за за сваки дух и за различите доживљаје и сазнања.

Метафоре и алегорија карактеришу певања  са скривеним смислом  који се открива у студиознијем  гонетању песама.

  

  Бол има спорост пословица  

  и брзину језика када се

  у коштац са собом ухвати. 

 

Песникиња сажима у стих мотиве на начин како  настаје  пословица кроз времена из причања. Суштина је у гномском уобличавању којим се тематско сублимише  у симболику. Изазовна за тумачење  је песма БЕЛИНА. Кључ  разумевања  у посвети  деди Војиславу омогућава да се визија оваплоти у стихове. И призоре које „овдашњи, ретко умемо видети“. Привид се објавио у речима песме, у призорима који причају о кућној атмосфери. Речи:  овоземје, подне,  деда, ангели, шпорет, баба, баница... сплићу песму „јаве и сна“. Завршни стихови:

 

Све док зид и зрен дедина једно не

посташе у белини што сваког од нас,

у час незнани, тишином опогледи.

 

Два плана збитија што казују о овоземју и метафизичком доживљају обезбеђују снагу универзалног поимања и да, при томе, сама песма има препознатљиву реалност  која се очитује у памтљивом призорима. У есеју „Херметична песма[4]“ песник каже „све је у самој песми, али тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, у њој неће наћи онај ко не уме да зарони...“

 Како је доживљај дела  индивидалан чин читалац ће кроз своја поимања  разумети песму.

 У понеким песмама песникиња  оставља оЗнаке  које су могући кључ читања. У песми „Трећи“  са мноштвом метафоричко- симболичких описа отворених за различита читања јавља се  лик Аска. Призива  знану причу „Асака и вук“ која   „приказује вјечиту борбу између добра и зла, лијепог и ружног“ говори о луцидности песникње да својим певањем  надопуни знано. Њене слике  црпе из баштине кључне појмове који доприносе небогледном пев/ању  и казују о свеопштој повезаности. О езотеричном, о слутњи, о унутрашњим оком виђеном, о доживљају  који се објављује у стиховима песме „Без клијања“.

 

Како је скучено док се

лелујам у испарењима што

се даном називају, Аладин

Нисам ни наргила која опева

туге бресквиног цвета.

 

        Реч Аладин призова знану причу  и нека је врста кључаонице кроз коју се видно поље пева/ња приказује као позорница земаљског и небеског  чија се универзална вредност очитује у асоцијативним испламсајима  тематских кругова... Особевости  Валентининог  певања доприносе неологизми и синтагме. Она уме да сажме тему песме у реч, зна да личном обезбеди снагу универзалног, и да при томе песма у песми заокружи  тематизовано.   То су гномске песме суштинског набоја у којима је акумулирано искуство хроноса и логоса. Језгра у које се песма слива и из којег избија... са ореолом духовности што  озарује светлошћу спознања. Ево примера: Очи невидилице...  два слепа ока. Костури обећања. Небогледан душа. Панцири скамењених сећања. Венчић лечебни... о чему се може студиозније писати.

Озборило се метафизичко, објавило духовно, у песми  из конкретне стварности под називом  „Удови времена“. У мудроливном ткању песме је породична тема што казује о оцу, о мајци, о пролазности, o суочавању са старошћу, и забораву, јер и сећање , као у песми „Храмање“ постаје белина. Али „душа слепилом не обољева“ она је светлост што обасјава изнутра. Из које изасјава метафизичко биће песме што складно повезује квргаво јутро и сцену коју упесмљује. Проживљена, остварена је с осећањем за тему и теме које упесмљује сугерише биографски дискурс ове поезије као и духовне потребе да се на белини остави траг. Траг који ће небогледни пев опесмити божјом  светлошћу логоса и гласом поетесине душе. Траг–путоказ који Небогледни пев оставља у наслеђе поезији, читаоцима и тумачима. И ниње и присно.

 

 

Трешњевица – Ниш, Сретење Господње, 2023.

 

 

 

 

 

           

---

[1] Тиодор Росић ДОМИНАНТНЕ КОСМИЧКЕ ТЕМЕ У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ

[2] Никола Тесла

[3]  Тесла: Смрт не постоји, а самим тим сазнањем, нестаје и страх од исте. И запамтите: ниједан човек који је постојао није умро. Претворили су се у светлост и као такви постоје и даље.

 

 

 

 

[4] Бранко Миљковић