ЛИРИКА ЈЕСЕЊЕ
СВЕТЛОСТИ
(Мирослав
Тодоровић: ПонАД рукОписа, Ревнитељ, Ниш, 2019)
 |
| Мирко Иконић, песник |
У
богатом песничком опусу (од двадесетак књига) има Мирослав Тодоровић једну
збирку под насловом Божја визура из 2015, која је по нашем мишљењу кључ за
разумевање његове сложене поетике, нарочито њене духовне стране, каја једно
богато животно и стваралачко искуство, синтетизује на меру јасног лирског
говора, у којој су језик, биће песника и природа кључни знаци поезије коју
ствара овај песник. Та пренаглашена веза Творца и песника, оваплоћена је у
јединству рефлексивног и емотивног, која стваралачку магију обзнањује као
лирски говор, једноставан и допадљив, чини онај стваралачки ефекат који је
нарочито битан за уметнички доживљај првог реда. Дакако, реч је о зрелој и
раскошној поетици која поменути доживљај
лако и убедљиво преводи у сфере одмереног и трајног, где је намерно избрисана
граница између свесног и несвесног, стварности и илузије, а занос и усхићење
лако успостављају везу са давно доживљеним и проживљеним, па управо тај искон живота и света дају његовој поезији
онај неодољиви шарм и лепоту битну и неопходну за лирски доживљај, односно
песму, која попут кристала зрачи у свим правцима, како то ваљана уметност зна и
уме.
Ове
неколике напомене биле су неопходне као увод у критички осврт на најновијуТодоровићеву
књигу понАД рукОписа која је
објављена крајем прошле године, а која као да је надградња Божје визуре, нарочито у стваралачком смислу, са јасном и прецизном
естетском концепцијом, којој је светлост, односно просветљење, један од
наглашених циљева, а његова значења и
зрачења могу се схватити и дубокои широко, управо онако како добра поезија и
треба да буде схваћена. То значи да је реч о самосвојном и аутентичном песнику,
који се нашао на сигурном стваралачком путу, односно да су лутања и странпутице
одавно завршене, и да су креативни захвати сигурни и целовити у смислу
стваралачке зрелости, где су идеје и науми успешно транспоновани у песничке
рукописе, понад којих песник, свеједно, и даље стваралачки бдије. Зато наслов
његове нове књиге треба схватити не само као стваралачку бригу, већ пре као
наглашену везу са оном „божјом визуром“, заправо као својеврсни креационизсм,
чија су духовна и материјална исходишта, како завичајни крајолици, тако и она
„златна тишина“ коју лирски субјекат успешно супроставља „виделу јаве“.
Први
циклус у књизи је насловљен тако (Видело јаве), наравно и једна песма у њему, у
чијој је основи она већ поменута светлост која исијава најчешће из завичајних
крајолика (Манастир у Клисури, усамљено дрво
у врлети, Малич, брдо, скулптура од крошње старе јабуке, ветрови понад
завичајних гора и др.), а песник је изричит и поред тмуше и свих временских
неприлика, да је само „песма видело“ и да „божја визура“ шаље ту светлост,
која, уосталом, упркос свему, омогућује живот, бар онако и онолико колико „песниково перо отвори“. Већина ових песама
првог циклуса настала је у родној Трешњевици код Ариља, о чему сведоче напомене
„понад“ песме, а ти „завичајни пејзажи ових стихова“ нипошто нису књишки декор, већ знаци и значења универзалне
спзнаје природе и бића, где је „дах светлости“ кључни знак или метафора нашег
времена, у коме неспокојни песник пева своју песму , час горку и тужну, час
пркосно јаку, као „ветар понад гора“, а све са „имагинацијом смисла“ из кога и
натаје „песма искона“.
Песник иде и даље, као на пример, у
сјајној песмо „О новцу што звечи“ или у“Стихови о штапвима што у златној тишини
старе куће чекају мој повратак“ где „метафорама земаљских истина“ фиксира и нас
и наше време које се могу схватити и као историја, или макар као ретроспектива и перспектива, онако прецизно и
уверљиво, како то већ снага песничке рречи уме и може.
И
наредни циклус „Заустављена светлост“ је, као што се јасно види, у знаку
светлости која је овде конкретнија усмерена на појединце (сликар Ђуро Радоњић,
песник Адам Пуслојић, песник Мирослав Душанић, књижевник Мирослав Лукић, песник
Томислав Мијовић, сликар Видоје Романдић) са којим Тодоровић настоји да
дешифрује „универзалну тишину о животној песми“ Управо, та универзална тишина и
светлост искона добар су фон на коме је песник запевао снажно и моћно као у
изванредној песми „Јесен у Трешњевици, јесен у мени“, где је све речено: и дах
и уздах, и ветар и голо грање, и облак који видик заклања, и живот „спрам давно
угашене лампе“. Елегично-баладични тонови нису пука поза времешног песника,
него је то пре сетни глас животног и песничког искуства које се у стремљењу ка
универзалном приближава свом неумитном станишту,
уверен да је вечна тишина, баш као и светлост,
у знаку оне већ речен „божје визуре“ која превазилази време и простор, а
захваљујући песниковој имагинацији и даље зрачи и значи снагом моћног лирског
говора. Зато кад песник напише „прошао живот...пропао живот“ не треба схватити
као вапај за прошлим, него пре као пут ка тој „заустављеној светлости“,
нарочито у етичком смислу (да смо живели како тако), па онда и естетичком
одређењу времена и простора и песниковог бића у њему.
Трећи
цилус збирке насловљен је „После свега“,
као и једна ранија књига из 2005, је нека врста песникове стваралачке
ретроспективе („у зимском дану прегледање фасцикле“, „сређујући полице са
књигама и размишљање о „песми коју никад нико није написао“, а та песма за једну стваралачку биографију требала
би да буде „песма унутрашњег збивања“, без обзира што је одавно знано „да све што ће бити већ
је било“).
У
збирци понАД
рукОписа Мирослава
Тодоровића има неколико антологијских песама („Скулптура од крошње старе
јабуке“, „О новцу што звечи“, „Стихови о штаповима...“, „Јесен у Трешњевици,
јесен у мени“, „Песма коју никад нико није написао), али и оне друге, које
нисмо овде поменули представљају озбиљан лирски говор који треба чути и коме
треба веровати.
Уместо
закључка навешћемо неколико стихова из завршне песме „Док сунце залази“ који, можда,
најбоље и најпрецизније одређују ову поезију, и наравно, песника, њиме самим:
„Нађе се песник
на судњој стази
У
милости светлости залазеће
Просветли
усудном песмом
Док сунце
залази“.
У
Прибоју, 16. фебруара 2020.
Мирко ИКОНИЋ
