ОЖИЉЦИ ТИШИНЕ МИЛИСАВА САВИЋА
Двадесетпетогодишњица књиге
Ожиљци тишине[1]
Милисава Савића,Награда Мирослављево јеванђеље, 1996.
Питања су живот, одговори су крај, смрт.
Милисав Савић
Милисав Савић прича за десетку. Дао бих му и више, али нема(м).
Стил му је препознатљив, фрагменти, али веома успешно склапа коцкице, тако да се за роман може рећи да је потпуно скоцкан.
Кад год треба да почнем са читањем нове књиге имам неки страх. По правилу, по неколико пута одлажем почетак читања. Бојим се да ме пријатељ не разочара. Рачунам да ми је писац пријатељ, али признајем има међу њима и гадних типова, али ја и њих рачунам у пријатеље, друго су њихове књиге, а књиге су пријатељи, осим када су одвратне, ту пре свега мислим на књиге пуне глупости, па и лоше, криминално, написане, а има и баш неписмених писаца, оних чије име се налази на корицама књиге, није тајна да су поједини такви типови, нисам написао личности, причали некоме писцу или новинару па је из те приче изашла књига са потписом тога и тога типа, а да он са писањем и нема много везе, али има писмених људи, а и они морају од нечега да живе. Најбоље је када је писац писмен и још предан послу и све провери по неколико пута, па и пита ако је потребно, и још свој рукопис повери лектору. Причала је у своје време београдска књижевна чаршија да је наш нобеловац Иво Андрић имао чак три лектора за сваку књигу. Мало је чаршија претеривала, али ако је и тако, могу да кажем да код Андрића није могуће померити слово, или запету, а да се не изгуби смисао. Све му је било тамо где треба. Неки су говорили да је био прави тесар, да није имао душу, да је све укалупио у мисао. Али, текст може бити мисаон и бездушан, но може бити осећајан а приглуп, најбоље је када је мисао из душе, али то је и најтеже, и по тој тежини се и разликују писци. То би требало да је мера дела, па и писца као писца.
0.
Обратите пажњу на питања, у Савићевој књизи има сијасет питања, и загонетке јесу питања, он их успут решава, неке и реши, тако да и они читаоци слабије концентрације оду на спавање задовољни. Ко је тај ко поставља (права) питања? Ако си у полицији или у суду, зна се. Ако си у скупштини, ту свако може да лупета шта му се прохте јер је законом заштићен (реч је о пропису, али га зову закон!). Питања типа, зашто се Земља врти и када је нико не дира, или зашто је Сунце врело, а Земља хладна и сл. неће бити разматрана. Кажу да свако питање садржи и пола одговора, ако је добро постављено, не кажу шта то значи добро постављено нити ко арбитрира. Није за свако питање одговор тишина, илити мук, али у књизи се срећу и таква питања. Питање може да буде и цео одговор. А може да буде и питање ради питања, а може да буде и реторичко. Питање и одговор чине (уређен) пар, осим када нема одговора. Одговор може бити разуман, оштар, млак, без везе, а може бити и кисео. Питање може бити круцијално, сувисло, несувисло... У роману су најважнија питања која је поставио писац, он може по својој (слободној) вољи да угура питање сваком лику романа, али да се не лажемо сва су питања његова.
„Питања:
1) Где писац боље пише: у земљи у којој има или нема слободе?
2) Да ли је лобода темељ сваког уметничког дела?
3) Да ли је првенствени задатак писца да се бори против неправде у свету, односно да исправља криве Дрине?
4) Колико писац може да помогне да истина тријумфује у овом свету?
5) Сме ли писац да се плаши (отпуштања с посла, прогонства, избацивања из стана, хапшења, физичке ликвидације)?
6) Да ли писац треба да објављује у часописима и листовима које идаје недемократски режим?
7) Да ли писац треба да прима признања и награде у недемократском систему?
8) Како се писац осећа који је мало или нимало писао о савременим темама?
9) Да ли је писац Прометеј или Нарцис?“[2]
Ова питања, која су упућена другу Андрићу, преписао сам овде да би евентуални писци-читаоци могли да размишљају о одговрима на њих.
Изван романа питања постављају и они који су читали и они који нису. Кад цитирају Горски вијенац људи приписују Његошу следеће речи: „Пучина је стока једна грдна.“ Нико не каже да су то речи из писма Селим везира. Наравно да су Његошеве. Ипак је најбоље да човек прво себи постави питање. Хм, шта кажете? Пробајте!
Ипак, да не бих закинуо мог омиљеног писца навешћу још нека питања, (има још!) из његовог писма господину Андрићу из 1974. године:
„Да ли сте заиста кукавица, како у кулоарима тврде неки људи, очито Вама ненаклоњени? Како то да нисте учествовали ни у једној књижевној полемици? Како сте од амбасадора Краљевине Југославије, који је у Берлину потписао – како се овде каже – срамни пакт са Хитлером, одмах по доласку Тита и комуниста на власт постали водећи југословенски писац, председник Савеза књижевника Југославије и народни посланик? Зашто сте у току Другог светског рата, који се у Југославији претворио у грађански, по монструозним злочинима невиђен, нисте изјаснили ни за једну од супротстављених страна: ни за комунисте, ни за њихове противнике монархисте (четнике)? Како сте могли да за време рата, док су пред Вашим носем Немци вешали родољубе и док су Савом – поред Калемегдана којим сте се, претпостављам, и даље у поподневним часовима, шетали – полако плутали поднадули лешеви Срба које је хрватски фашиста Анте Павелић слао из Загреба, из своје неовисне Хрватске, како сте могли да мирно пишете и завршавате своје најбоље романе, за које ћете касније добити Нобелову награду? Како нисте написали ни ред против појединаца из свог народа који су клали народ за који сте се определили? Како нисте бар једном изјавили да књижевност треба и мора да врши посао Богиње Правде?“
1.
Наратор је опседнут двојицом великих српских писаца, (пише „овог века“, као да је у претходним вековима било великих српских писаца, или као да је у будућим вековима било великих српских писаца, па су се сада сви они из прошлости и из будућности стекли овде у садашњост да им ми меримо реп!), и то му није први пут, прошли пут када сам читао ону његову изванредну књигу Пепео, пена, шапат, нађох да је та његова опседнутост прешла у посвећеност, а да је то резултирало одличним романом, шта ће сада испасти видећемо.
Наратор се бави проблемима приче, тога је било и у другим његовим књигама. Исто сам чино и ја, не видим ниједан разлог да то и овај пут не упражњавам. Да видимо шта је ново:
„Нема чврсте и целовите приче већ само наше жеље да се она - без класичног лика и јединственог приповедачког гласа, разломљена, са много почетака и завршетака, кошмарна, налик сну (више ружном него лепом), саткана од неартикулисанихкрикова и дубоке тишине – ухвати у свом првобитном и готово неизговорљивом облику.“ (стр. 9).
„свака уметничка лепота је крхка, као помразица, и никад не може да добије битку са стварношћу.“ (стр.15). Чудим се, има ли других лепота осим уметничких?
2.
„Само срећни и осуђени на смрт желе да зауставе време.“ (стр.15).
3.
„Већина људи не говори већ рециклира ђубре од речи, говорила је.“
4.
Код млађе јунакиње, С. засад је важна једино „обла и чврста гуза“. То се већ понавља. (стр. 18, 26). Могао је гузу и боље искористити да би допунио садржај романа, није садржај сиромашан, али могао је бити и пунији. С. се досад није мешала у садржај приче, у њену композицију, па ако хоћете ни у баналности.
5.
Друг Иво Андрић,
Нобеловац,
Поштовани друже Андрићу
Поштовани Господине Андрићу
?
Радован Поповић
Публициста листа Политика Београд
Поштовани господине Поповићу
6.
„Лаж је, велика лаж, да се велика књижевност ствара у оскудици и у јаду.“ (стр.27). Ово тврђење се налази и у digressio 30. на страни 238. у књизи Пепео, пена, шапат, а у моме тексту Дигресије Милисава Савића[3] био је и овакав коментар: „Сагласан сам, све је то лаж. Али, без илузије се не живи.“ Остајем при том тврђењу, и нећу се сматрати понављачем, као што неки говоре за Басару, када је поново добио НИН-ову награду и то потпуно без везе, од некомпетентног жирија, за одвратну књигу...
7.
Наш је писац своме јунаку запушио уста тако што му је гурнуо свој закључак „да је време мајстор свих прича. Само време трагедију може претворити у комедију, драму у фарсу, бол у пријатну успомену, мржњу у опроштај. Време у крајњем случају оживљава и усмрћује приче.“ (стр. 31).
Време је од вајкада занимљива тема. Навешћу овде један одломак из трактата о времену из књиге Ехо[4]:
„Време
I
Време је вероватно најпознатије као димензија. Ако је просто једнодимензионалан, онда време јесте и простор и време. Време се може сабити у тачку. Тачка нема димензију. У том случају не постоји време, или то време је димензије нула. То никога не занима. Нас занима време које је пуно као трешња, вишња, кајсија, као јабука кад је родна година. Нас занима оно време када су по земљи ходали људи џинови као што су Архимед, Лајбниц, Њутн, Његош, Ниче, Шекспир, Толстој, Достојевски, Пушкин, Тесла, Пупин, Лаоце, Исус, Мухамед, Буда... Мали народи могу имати своје џинове који се могу мерити са светским џиновима, али не морају. Људи џинови обележавају време. Без њих време у коме су живели, ако су живели, и не постоји. Такозвани историчари сматрају великим људима оне који су се истакли у ратовима, у убијањима људи. Та њихова историја је историја зликоваца. Занимљиво је да у нашим црквама постоје иконе светих ратника. То су они који су се оружјем борили за своју веру. Који су убијали за своју веру. Не постоји ниједан разлог да и њих не зовемо зликовцима. Срећом постоје и друге историје као што су историја филозофије, историја књижевности, историја музике, историја сликарства, историја математике... У њима су они људи џинови. Они људи који су обележили време. Без њих и не постоји време.
II
Време је врховни господар свег света. Оно све доведе у ред. Сваку ствар, сваку живуљку, све живо и мртво, стави тамо где је коме место. Време све посеје и просеје или развеје. Ето шта ради време које не постоји, кога нико није видео, кога нико није успео да ухвати, кога нико није успео да припитоми. Време се препознаје само по траговима – по борама. Време се препознаје по уметнику.“
Нема никаквог разлога да не кажемо да је мој омиљени писац Милисав Савић обележио своје време у српској књижевности и да је заузео високо место. Немојте ми сада постављати питање ко је најбољи јер ћу тада морати да показујем прстом. То питање ми неће постављати читаоци него злобници, а за разлику од њих ја имам кажипрст, а они имају само средњи.
***
Историчари не мере време као људи,
Они мере време од рата до рата.
Њихове брљотине вековима после
Други морају да чисте.
Филозофско време је од доктрине до доктрине,
Сви они нешто муљају по времену.
Најчешће не знају шта тамо траже,
Други знају, али неће да кажу,
Али упорно чекају нову доктрину.
Песнику није потребно време
Њему је довољна песма
Уби ме ово време![5]
***
Време мерим и овако,
Често стојим поред кривог дрвета,
Испред Економског факултета у Нишу.
М.Т. песника, чекам,
Књижевне новине да ми донесе.
А најчешће ту, баш на том месту,
Чекам песму.[6]
„Црњански је добро одмерио шта ће да исприча новинару: Енглеску и Енглезе није кудио, о емиграцији није реч рекао, а није се удварао ни властодршцима у Југославији.“ Углавном је користио тишину као моћно средство којим се покривају тајне и „ожиљци“. Био је ужаснут сазнањем „да се време, а то значи старење, не може зауставити. Сем у литератури, а литература није ништа друго него илузија.“[7]
8.
Усред Фиренце сазнах од једне Ане, није то она Ана Бране Петровића, није ни она Вера која се једне ноћи лажно представила као Ана само да би по сведочењу мог омиљеног писца Милисава Савића мало боље осетила Црњанског, ова је Нишлијка, докторка која ради у Пизи, личи помало, мислим физички, на С. отмена Српкиња, да у највећем центру за оперције штитне жлезде у Италији раде лапароскопски – кроз рупицу, нема касапљења, нема спорих доктора. Мало се зачудих. Загледах се у докторку, а она ми појасни, Оперција траје 28 минута. Код нас се на операцију чека месецима, па ко дочека, а колико траје то нико не зна. Ето шта код доктора у Италији значи време. Да ли је то трка са временом? Ја мислим да је та фрка због лове, али шта се кога тиче, шта ја мислим. А Црњански...
9.
Брзо сам набасао на његовог Милоша Церњанског. (стр.27). Писац није хтео да ми га представи, ухватио га је док је био на излету са дамом коју је случајно успут срео, то се код нас раније звало швалерација, па и курвање. Ко би рекао да онако мали човек зна то да ради. Значи, није га интересовала лепота, него моћ. Надмоћ. Додуше, и Наполеон је био мали. Ја сам га познао по шеширу, а Виду сам познао по луткама. Нису је хватале лутке, него се она забављала са луткама док је Милош „радио“, свршавао успут важне послове. Када би јој лутке досадиле продавала их је на велико и на мало. Чак су могли од зарађених цркавица каткад да купе и мало коњског меса.
Руска варијанта скаске гласи овако: На Кавказу, познато је, људи дуго живе, новинари су хтели да испитају тај феномен, радња је из времена СССР-а, и оду они тамо. Наиђу на неког Антонова који је имао 120 година и питају га као је успео да доживи такву старост, он им каже да је углавном јео млеко и млечне производе, а да има и брата који је старији од њега десетак година, али да је он пре педесет година отишао у неки други крај земље. Новинари упитају Антонова, да ли би волео да види свог брата, он потврди, али рече им да је то далеко, те да он нема средстава да био пошао на тако далек пут. Новинари му предложе да му они организују пут и сутра зором сви су кренули. Стигавши, новинари поређају десетак људи, а међу њима и старијег брата Антонова и доведу Антонова и чикају га да ли би могао да позна свога брата, овај је одмах показао на свог брата, а новинари згранути, питају како га је познао, а нису се видели педесет година, овај смирено одговори, По капуту.
Жена ми отела Савићеву књигу Ожиљци тишине, и то ону са посветом. Оде у другу собу и закључа се, ако мора да иде у ве-це, она носи књигу са собом. Ако је негде случајно сретнем када због нужде мења просторије, тражим да ми врати књигу. Јуче сам јој претио, рекох јој ако овако настави да ће проћи као Вида оног Савићевог Милоша, дружиће се са књигама, као Вида са луткама, на крају ће морати да их прода, ако не уме, онда ће их поделити, а то је и лакше и боље. Мислим на комшилук.
10.
Правим ове дигресије више него онај велики писац. Не верујем да ћу га надиграти, али то не значи да једнога дана нећу пробати. Сада изучавам његове књижевне марифетлуке са дигресијама. Дигресије су му све веће и веће. Не знам како ће читаоци примити моје дигресије. Његове су већ примили. Али, ја нисам он.
11.
Андрић је хладан, уштогљен, затворен, не одговара на писма. Шта је ту ново? Ново је виђење. Ја сам неколико пута слушао Андрића и ништа га нисам разумео, не зато што му је прича била тешка, филозофски дубока, уметнички недоступна... не, него зато што човек није умео да говори, да човек помисли да оно што је написао није он написао. Као да је имао Крочеов синдром[8]. Кад сам слушао Церњанског, он и није говорио, шкрипао је. А овде га видимо друкчије, али то не зависи од њега, него од нас, а понајвише од писца који га дотерује, шминка, облачи, пресвлачи, води... преводи... И мој омиљени писац није имун од тога.
12.
„Један од ефикаснијих и убитачнијих лекова против баналности били су иронија и пародија...“[9] Писац се стално вади на М. као рекла је ово, рекла је оно, то су стари гегови. Што се поменутих лекова тиче није се ништа променило. Једино се данас мора појачавати доза. Праг (не)осетљивости је подигнут. У неким ситуацијама он се аутоматски подигне. Ако ти лекови не поможу, онда би властима требало прочачкати уши, а за ту сврху најбоље чачкалице су мотке.
13.
Када посматрам причу видим да је власт у рукама наратора, императора, он вуче конце, а ми видимо само лутке, то не значи да нас хватају лутке, осим што их видимо, чујемо гласове из позадине, на нама је да их протумачимо, каткад то је веома тешко, јер, углавном, не зависи од нас него од писца. Видите, и овде, што се хијерархије тиче влада дијалектика Вука Караџића, и над попом има поп.
Ако писац хоће да га читалац поштује он мора да му га завуче, у први мах ће га можда и заболети, али после ће му се свиђати. Има писаца који само смишљају како да заврну читаоца, да га навуку, чекају га стално у заседи, чеку поставе обично на некој кривини где је видљивост слаба, ако нема кривине они је измисле, знају и да баце бомбу, увале читаоцу неку метафору па се он данима чуди и крсти. Наш омиљени писац то ради у рукавицама, хируршке, наравно, оставља простор између мисли, ту кроз тај празан улази читаоцу у главу, или му убацује бомбе и бомбице, чак и када овај заспи, а начешће му не да да заспи, и тера га да мисли, не попушта му, чак и ако неће он притиска, па се дешава да се читалац дигне из кревета да би поново нешто прочитао. Такав је, зато га волим.
Немојте мислити да постоји писац који пише за себе, то су глупости. Немојте мислити ни да то што је писац написао да је то рекао неко други, он је смислио да неки његов лик говори, а да он ћути. И треба да ћути, ако је добро написао то што је смислио. Али, углавном је овако, ако није добро написано, онда то није чисто писцу у глави. Сигуран сам у то и без Фројда.
Опасни су они писци који се читаоцу подвуку под кожу и непрестано тамо рију. Читаоцу се чини као да је шугав, сврби га, а ништа му није. Без чемерике тај свраб неће престати. А има и загуљених читаоца. Ух!
14.
У свом четвртом писму господину Андрићу, кога је писац од друга унапредио у господина (стр.73), пише: „...писцима – као водећим борцима за истину и правду – припада прво место.“ Раздвајамо писце од књижевности, ако је то уопште могуће, али бар декларативно, и наводимо речи писца из digressio 32[10]: „У стварном свету књижевност не може, и не треба, да врши посао Богиње правде. У свом да! И њена правда се, с правом назива песничка! Правда над правдама.“ А ипак је писац решио да господину Андрићу постави овакво питање: „Како нисте бар једном изјавили да књижевност треба и мора да врши посао Богиње Правде?“ Претпостављате, господин Андрић се правио мутав, није одговорио писцу, али нама је довољно питање, а Андрић ће и даље тишином из наслова књиге покривати ожиљке на телу изубијаног, изуједаног, обогаљеног, искасапљеног, измрцвареног народа. Ожиљци су детаљно евидентирани, списак је подугачак, али се и те како може још допуњавати. Списак представља узорак за пример будућим књиговођама, као да га је састављао неко ко се дуго бавио тим послом за који сви, па и лондонски књиговођа из обућарске радње, мисле да је веома досадан. Али досада за писца и досада за читаоца су две различите досаде. Но, о том, потом. Питања из писма су исправна, кошава и промаја су за блага проветравања, али да би се скинула прашина са писма потребна је велика катаклизма, оркански ветар, торнадо. Тек ако би се то десило, могло би да се разгрће, али ожиљци остају. Бар као опомена народу, а и као спомен карактеру који је могао све ово прећутати и прогутати. Није за дивљење, али јесте за чуђење. Људи се диве и свом незнању. Морам признати, нисам стигао ни до пола књиге, али ме је писац очарао познавањем историје и својим аутентичним сведочењем. Историја књижевности се не може једноставно одвојити, отцепити, од опште историје, она има и нешто више, она ће се бавити и књижевним идејама, поступцима, а користиће методе свих тзв. меких наука, психологије, социологије... па и статистике и информатике. Савић је веома успешно ушао у карактере главних јунака, најистакнутијих српских писаца, ломио је леденог Андрића, и скенирао је, дубински, страх Црњанског. Одавде гледано, Андрићева тишина је била већа и дебља, а није мања била ни Црњанског, само је фарба била мало другачија, као када неки непознати ветар донесе из далеке пустиње песак црвене боје који све прекрије, а србијански сељаци зину од чуда. Тако. Ожиљци на савести били су огромни и дубоки. Сијали су из мрака тишине. Не би ми се свидело да читалац сада из овог мог писанија закључи да се овде суди књижевности, а то нисам запазио ни на страницама одличне књиге Ожиљци тишине изврсног писца Милисава Савића. Писац је истакао питања, а у једном његовом писму мени, (дакле, није писао само леденом Андрићу!), пише ми у вези питања: „Питања су живот, одговори су крај, смрт.“ Одмах сам се сложио са њим по питању питања, али сам став учврстио читајући Ожиљке, разгрћући прашину са чињеница, са ожиљака. Његова књига ми је послужила као велики прахер који је скидао прашину-тишину, а није позлеђивао ожиљке. Можда нисам баш отворено поставио питање, али све се надам да сам бар подгрејао атмосферу како би и нова питања изашла на видело. А одговоре задржите за себе.
15.
„На свој живот Црњански је гледао као на литературу; писац и јунак, који су били иста особа, до сада су се добро слагали. Сада се Црњанском чинило да писцу измиче јунак, тачније да је он у рукама других.“
Први део тврђења важи и за писца романа Ожиљци тишине.
16.
„И кад су у ресторану делили столове, Енглези су били ћутљиви. Пањеви.“ Ово исто сам видео мали милион пута, а ово ми се исто толико пута десило: када сам се упознавао са Енглезом ја сам му пружио руку, а он ни репом да мрдне, само гледа кроз мене.
17.
Спопадну га повремено сећања на љубави. Када људи воде љубав они тада о њој не размишљају. То се обично дешава много касније, у самоћи, у Сибиру. Ваљда је томе разлог што „љубав у сећању има моћ поезије. У њој људи не старе. И не умиру.“
18.
Миц по миц, писац ће посред књиге бацити бомбу, атомску: пише писмо Управном одбору Андрићеве задужбине у коме открива да је Петар Богић (1925), човек који је личио на Андрића, умро у Соко Бањи од цирозе. Сумњу је бацио на Ива Андрића, а читаоцима је оставио да сами постављају питања. И сам се питам у каквој су вези Богић и нобеловац. Али ако се то открије, то свакако неће утицати на српску, а ни на светску књижевност. То је најузвишенији чин свакога доброг писца, а камоли одличног, да охрабри читаоца по питању питања. Само (се) ви питајте!
19.
Писац се домогао тајног дневника С. Још раније. Још увек се пита, зашто је био тајни. А сада је упао у гомилу питања С. питање је да ли ће се извући? Враћамо се Црњанском да још мало плашимо зеца. Емигрантске смицалице. Јевтино, али поједини читаоци мисле да када се у роману појаве шпијуни одмах све живне. Има и оних који реагују на женске особе, а има и оних других. Писац је ту да их све задовољи, бар привидно. Редовно обезбеђује женске ликове Црњанском. То нико не поставља као проблем да не би увредили Милоша Великог.
20.
Пођох на пошту да по договору пошаљем мом писцу Милисаву Савићу неколико мојих књига које сам пронашао по ћошковима. Напала их прашина, а испод ње „тишина“ са „ожиљцима“. Нема тога човека на овом свету, а верујем ни на оном, који нема ожиљке. Неко је зарадио ожиљке на коленима, неко на лактовима, некоме су остали на глави, а некоме у глави или на срцу. И ја их имам свакаквих. Ниједан од тих подсетника није ме никада обрадовао. Сви су били одвратни према мени. Чим погледам некога од њих одмах ме хвата нека мука. Подсећа ме како сам пао, како сам други пут пао, говори само о падовима. Упиљи се у мене и не мрда. Добро, нећу више о њима. Ђаво да их носи. На степеништу сретох комшику. Никада нисам крио да волим да је сретнем и да видим онај њен враголасти осмех и како јој се цакле очи. Чини ми се да ни она није равнодушна према мени. А можда ми се само чини. Померисмо се према стајалишту. Ја због година. Мало се чудим, хајде што је она остарила, али зашто ја?! Која коинциденција, ја баш обрађујем Милисава Савића, рвем се са Ожиљцима тишине, хоћу све да видим, свуда да забодем нос, али све гледам да не бркам у ожиљке, бојим се потећи ће крв, шикнуће гној, а тишина коју су Милисаву оставили Андрић и Црњански, прешла је на мене, подмукло, као корона, размичем је полако као баба Надичину тешку фиронгу у спаваћој соби, а комшика поче да ми се жали, али није јој глас плачљив, пре бих рекао да је задовољна, каже ми да синоћ није могла да заспи, има си она бриге као и она Савићева М. те је узела једну шљивку „Боњинку“, и опет ништа, морала је да узме нешто јаче. Машим се за Савићеву књигу, каже, и заборавим да сам пошла на спавање. После сам сањала да смо он и ја били у неком хотелу, да ли је био Рим, или Фиренца, а можда је био и Београд, није важно, и могу да Вам кажем, комшија драги, било ми је лепо, онај Ваш Савић баш ме је задовољио. Да је мој покојни муж знао тако добро да пише ко зна где би му био крај. У принципу нисам љубоморан, али овај пут ми је прекипело, поздарвих се са комшиком и одох да разгрћем Савићеву „тишину“.
21.
Савић је бриљантно дочарао живот емигранта. Параноја Црњанског сервирана је за оне који воле трилере као посластица из најбољих трилера:
„Од тог дана Црњански је предузео све мере предострожности: намирнице више није куповао у истој бакалници, па чак ни у бакалницама у близини сво стана, ретко је одлазио у ресторане и пабове, а и кад је одлазио – наравно никад сам – обично је наручивао иста јела која су и други поручивали и вино у затвореним флашама. Мењао је и подземне станице, и у одласку и на повратку, а воз је увек чекао леђима наслоњен уза зид (уопште, свуда на јавним местима, у вагону, ресторану, сали гледао је да му леђа буду заштићена). Врата стана ојачао је дуплим бравама и дебелим ланцима и отварао их је, чак и пред познатим лицима, са крајњом опрезношћу. И Вида и он престали су да се виђају са оно мало пријатеља које су имали. Црњански се дружио, на својим страницама, прозним и мемоарским, са ликовима своје младости, све фиктивнијим и фиктивнијим.“[11]
Ова параноја Црњанског, како ју је описао Савић, у ствари, била је стварност. Панику међу емигрантима су сејале све обавештајне службе, а међу југословенским емигрантима страх је изазивала реч УДБА. Да бих ово поткрепио навешћу још један инсерт из романа:
„Кад су једне суботе одлучили да оду на излет до Брајтона, Црњански је замолио Виду да добро запамти распоред папира и књига на писаћем столу, као и других предмета у њиховом малом стану, а при дну закључаних улазних врата оставио је усправно палидрвце – онако како је научио из Чендлеровог романа The lady in the lake, поново прочитаног тих дана.
Црњанскове сумње показале су се оправдане. По повратку из Брајтона, нашли су оборено дрвце...“
Емигранти су и сами били издељени и међусобно су се борили за превласт и за позиције код обавештајних служби разних држава, углавном великих сила. Рат међу њима је експлодирао деведесетих година прошлог века и они су се уз помоћ обавештајних служби на велика врата вратили у Југославију да би је растурали, још је растурају, прекомпоновање није завршено. Из цитата који су узети из Савићеве књиге види се да је Црњански био велики зец. А из оних писама другу господину Андрићу такође се може закључити да је и он био зекан. И то не плишани. Црњански је имао мање уши. Андрић је имао велике политичке уши. За њега није постојао зид који је толико дебео да он не би могао чути шта се тамо иза збива. То су биле последице добро изученог заната краљевског дипломате. Његов ђак, не баш најбољи, био је онај велики зец са малим ушима. Ледени Андрић се учланио у КП, кажу да је редовно долазио на партијске састанке и да је уредно плаћао чланарину, а да никада нико на тим састанцима није чуо његов глас. Кад је већ Савић испостављао онолика питања да поставим и ја једно, како то да тада ниједном критичару, књижевном посленику ни из земље ни из иностранства није пало на памет да друг господин Андрић није написао ни једно слово о неком савременом догађају, личности, ствари? Копао је и закопавао. Ни онај његов ђак, велики зекан са малим ушима, ни он не рече реч. Колико ја видим Савић ће имати још посла. Не би ме изненадило ни када би се зекани у време короне појавили насред теразија као делије, или бар као издајници. Овако је све отишло дођавола. Isn't it?
Сетих се великог руског писца Ивана Алексејевича Буњина, нобеловца који је био емигрант и скончао у емиграцији, њему је на првом и на последњем месту била Русија. А руску власт није волео нити јој се икад приклонио. Није ми намера да упоређујем. Једноставно, волим Буњина.
22.
Може се књига (по)сматрати као романсирана дуобиографија двојице најистакнутијих српских писаца, а собзиром на значајно учешће својим (ауто)биографским подацима наратора и писца овог романа, могла би се глатко књига прогласити као тројна биографија. Женски ликови су присутни, али је њихово појављивање у функцији појачавања драме, изазивања читалаца мекшег срца, осим лика М. којег је писац повремено оптеретио укључујући га у расправу о књижевности. Поступке главних ликова које је писац сјајно представио као и стање у срединама у којима су живели он је покушао да оправда, није их ни осуђивао, рачунајући да то није посао књижевности, што је и таксативно истакао у књизи говорећи о правди. Штавише, може се рећи да се осећа његова емпатија према главним ликовима. Ево како је правдао ћутање Андрића: „Нисмо ми кукавице зато што не можемо поднети сопствени бол и патњу већ бол и патњу наших најдражих, нарочито оних невиних и неспособних да се супротставе злу.“ Приметићу овде да има разних врста кукавица, неке је у Великој Хочи открио Хандке[12]. Ако бисмо Андрића морали прогласити за кукавицу, онда се морамо потрудити и да га сврстамо у праву групу, има и подгрупа. Али, кукавица је кукавица чак и када закасни са подметањем јаја, зар не?
„У последње време књиге памтим не по њиховим јунацима већ по онима који су их писали.“[13] И ја, али „ има и оних који уврте у главу да и кад остаре могу да играју све улоге.“[14]
23.
„Све крваве револуције и ратове зауставили су, ипак, дечји плач или осмех, свеједно.“[15] А песник је некада овако писао:
Само је први плач песма,
Све остало је само плач,
А то је друга песма.[16]
Ако је овде потребно питање, поставите га сами.
24.
У писмима Поповићу писац је износио своје политичке ставове, оне који су се испилили 1968. и који су одмах сахрањени. Ти су ставови иначе били одраз европских покрета студената, пре свега оних париских.
Када није добио никакав одговор од зеца са великим ушима, окренуо се према Поповићу. Непрестано му је писао. Одговора ниоткуда. Боље је било да се обратио Богу. И отуда не би добио одговор, то је бар знао унапред, али је веровао у Поповиће, а не у Бога.
Ручак је закаснио а ја сам ћутао к'о Иво Андрић.
У литератури Андрић и Црњански могу бити и невини. Не мора се увек директно поставити питање. Довољно је направити место за њега.
Савић је овде демонстрирао моћ да се књижевном лику увуче под кожу. Да. Да читаоцу дочара како лик мисли, какве навике има, каквог је карактера. Да буде он. Да се већ у следећој причици трансформише у неки други лик, или да инверзијом појача драму, и тако повуче читаоца који не може да одложи књигу ни на тренутак. Бриљантно.
25.
Има људи који се не боје да поставе питање, али се боје да не буде глупо. Има и оних који се ничега не боје. Свакаквих будала има. Најтежа су питања која се тичу оних најтежих ожиљака, а то су ожиљци на савести. Ти се ожиљци не могу уклонити, нити испеглати пластичном хирургијом. Ту су потребни дубински захвати, а резултат је увек неизвестан, јер данашња технологија није способна да произведе одговарајући алат. Нож, алкохол, дрога, метак све су то гадни алати којима се ништа не решава, чак ни љубав, па ни кајање, не решава проблем. То потврђује и случај Јуде. Питања која су у књизи Савића остала без одговора тичу се баш ожиљака на савести које је Андрић затворио заувек, а Црњански је одлучио: „Књижевност је као љубав. Ником није ускраћена.“[17] А на чијој је страни књижевност? То је једно од оних вечитих питања, оно је упућено књижевницима, а одговре ће давати, углавном, они други.
Питања што се тиче Андрићевог ћутања не могу заобићи потпитања која су везана за његову акредитацију од стране Хитлера. Ако су нацистичке обавештајне службе оцениле Андрића као особу која је наклоњена њима и предложиле фиреру да прими његове акредитиве, због чега бисмо ми сумњали? То се није могло сакрити. А Црњански он је био зец, али када је требало био је у Берлину уз Андрића, а уз то био је и тврдоглава прзница.
Андрићу и Црњанском ће се још дуго судити, они су својим великим делима то и заслужили. А а судиће се и овима који о њима распредају. Најгоре је ако их нико не спомиње. То је као пресуда за најтеже (не)дело!
26.
У последњем писму господину Поповићу пише: „Можда писци и могу да пију кафу са својим ликовима, али ликови са писцима – чини ми се – никако.“ Мислим да је хтео мало да се огради. Ето, шта му се чини. Ма, и без кафе разговарам са њима по цео дан и целу ноћ. Али, он је хтео да каже, сваки покушај да се било које име или догађај из ове приче повежу, са, тамо, неким лицем или стварним догађајем, биће од стране аутора протумачен као злонамерна инсинуација. А ја ћу рећи, ако тога не буде било, сматраћу да је, што се приче тиче, ствар пропала.
Андрића смо вазда волели због његове мудрости. Не мислите ваљда да се може бити мудар и притом вазда лапрдати?! А Црњански он је до њега. Понекад се истрчи, али ту је. А највећи српски песник, поред Његоша, је Бора Станковић.
27.
Пред сам крај наиђох на следећу реченицу: „Смрт, ипак, живи свој живот. Независан и од нас и од литературе.“ Књига је сва саздана од живота и од смрти.
Драги Мићо, најлакше се поднесе сопствена смрт. Туђа смрт је гадна работа. О њој се распреда надугачко и нашироко. А о сопственој смрти ни а. Понекад и смрт је решење, а да ли је свако решење добро? Живот је оно што садржи смрт, и обратно. Смрт је оно што даје највећу драж животу. Смрт је главни садржај живота. Врхунац и крај. Шта хоћете више? А прошлост је само ожиљак.
18.3.21. Ниш
[1] Милисав Савић, Ожиљци тишине, Зрењанин: Сезам Бук, 2020.
[2] Види [1], стр. 38.
[3] Стојан Богадновић, Дигресије Милисава Савића, Сврљиг, Бдење, 2021.
[4] Стојан Богдановић, Ехо, Ниш, НКЦ, 2019, стр.67.
[5] Стојан Богдановић, Криво дрво, Књажевац: Народна библиотека „Његош“; Уметничка академија „Исток“, 2014, стр. 40.
[6] Исто, стр. 32.
[7] Стр. 110.
[8] Бенедето Кроче (1866-1952), велики италијански естетичар, требало је да одржи приступни говор у Француској академији, правило је било да беседа буде усмена. Али, после прве реченице, Кроче је почео да замуцкује, извадио је из џепа говор и наставио да чита. Академици су били запрепашћени, али Кроче је био први чија је беседа прихваћена, а да је прочитана. Да ме човек пита где сам сада ово ископао, не бих знао да одговорим, а и нисам сада копао, сада је то однекуд изникло од онога што сам некада копао и садио. Остаје да ми верујете да је тако било јер ме сада мрзи да тражим извор. Ако ми баш и не верујете, и не морате.
[9] Стр. 56.
[10] Милисав Савић, Пепео, прах, шапат, Београд, Лагуна, 2020, стр. 260.
[11] Стр.107.
[12] Петер Хандке, Кукавице из Велике Хоче, Нови Сад, Прометеј, 2020, с немачког превео Јан Красни,стр. 58-61.
[13] Стр. 113.
[14] Стр. 114.
[15] Стр.120.
[16] Стојан Богдановић, Криво дрво, Књажевац: Народна библиотека „Његош“: Уметничка акдемија „Исток“, 2014, стр. 16.
[17] Стр. 222.
