НЕОПОЗИВО И ЗАВЕШТАЈНО
Све што постоји има довољну сврху.
Добрило Ненадић
Никад започети разговори не бивају завршени. Они су отворена врата времена, које се са нашим животима игра скривалица. Но, увек има добрих саговорника, чак и са тишином, у једном миру неопозивом. Отуда и одјек на књиге које отварају душе писаца и њихових саговорника. Такву једну удушност донела је књига Мирослава Тодоровића,1 „Добрило Ненадић неопозиво“2 у којој је наш песник и есејиста, разговарао са Добрилом романописцем, под окриљем завичаја и језика.
 |
| Мирослав Тодоровић, Мићо Цвијетић и Милијан Деспотовић |
Запажена књига, сасвим. Али, она није имала простора да донесе све разговоре, да проговори оно прећутано или казано одразом лица, махом руке, чему је, пре свега Добрило био склон. Критичан толико да излети у ставу, али исто толико мудар да се уздржи, кад то треба.
Тодоровићева књига је кроз приказе отворила нове теме за светлоснике у животима ових саговорника из чега је настало и „Завештајно“3 сабиралиште виђења и мишљења, како о Ненадићу тако и о поезији Мирослава Тодоровића. Њих двојица су имали тих додирних тачкака мудости у формама које су неговали. Све то, на неки начин, провоцирало је њихове тумаче у покушају да опозову неопозиво или обрнуто. То је живот књиге и живот писца над књигом, или пак после њега. Трајање у језику, рекао бих.
Мирослав Тодоровић у ма којој књижевној форми се изражавао, он је нескривено по вокацији песник, то је и Добрило Ненадић, мада се херметичког израза у поезији4 клонио а баналног одрицао. Његове књиге углавном историјске тематике, а историја тражи чињенице ослоњене на „стварносну прозу“. Ипак, колико год се клели у књижевност као потребу, нисам сигуран да су људи данас после толико миленијума, достигли ту свест о чему говори овај дијалог:
Мирослав Тодоровић: „Која је улога књижевности и да ли она собом може да утиче на живот и изналажење смисла живота?“
Добрило Ненадић: „Књижевност може све и не може ништа. На сам квалитет живота имали су већи утицај изумитељи нанула, прашка против бува и шиваће игле од свих писаца који су икада живели, (...) а опет и без књижевности се не може, и она је због нечега важна мада ја заиста не могу да докучим због чега. Но она постоји.“ Можда и због самог „хода по мукама“, како писаца тако и њихових јунака, а муке се не одтурају, оне увек заскоче на плећа, највише немоћна. Тако је и са историјом и савременошћу.
Мирослав Тодоровић запиткује и оно о чему зна одговор, али лакше тако тумачи оно између редова што чини „смисао живота“ који је поменуо у свом питању. Због тог између редова, „жив у нашим срцима и својим романима“ је и књижевник Добрило Ненадић,4 јер писцу нема умрети. Открио је Тодоровић много чега што ће подстаћи његовог читаоца да придода књизи „Завештајно“ кроз есеје и приказе. Све то, на неки начин подстиче продуховљеног читаоца да неопозиво у књигама Мирослава Тодоровића потражи тај мисаоно дијалошки смисао живота, кога није могуће, у овој мери, остварити без уметности. Другачији начин општења постаје безизгледан.
Зато нам је књижевност неопходна. Она још увек уме да води трпељиве и безпоследичне разговоре. Добро је приметио др Мићо Цвијетић да „Мирослав Тодоровић, близу пола века страсно обликује песнички свет, у чему налази основни смисао свога битија“. Он је један од „племенитих калемаца“ језика, како то записује Цвијетић. Његова језичка искорачења прилог су дубинској структури лингвистике. Спуштајући се у та окна, сабраћа критичари књижевног дела Мирослава Тодоровића отворили су многе теме принципа певања особито оне рашчлањивости између језика и друштва, између природе и цивилизације. Никад се више није злоупотребљавао језик и природа, прво се извитоперава, покрштава а друго уништава. Увек из „нељудских разлога. Тако се подрива, гризе изнутра сама бит човека“ (по Сретену Марићу).
А шта је то све Мирослав Тодоровић завештао читатељству? Пре свега књиге и њихова тумачења у којима се поклапају светлост и љубав, умственик је то из сагласности са душом ствараоца а стварање је отварање тајни човеку намењених. Писцу Тодоровићу подршка су писци-читаоци-тумачи чије су креативне указнице нашле и овде своју завештајну потврду. Плејада угледних тумача дала је свој суд о стваралаштву овог ариљца, у више књига пре ове, и то је читав регистар имена од угледа и знања. Но, Тодоровићево стварање траје и још ће тога стићи у завештање од овог приносника нашој књижевној баштини.
У Субјелграду,
2. фебруара 2022.
________________
1) Мирослав Тодоровић (Трешњевица, код Ариља, 1946), песник, прозаиста, критичар, колумниста, објавио је скоро тридесет књига. Живи у Нишу и Трешњевици.
2) Мирослав Тодоровић: „Добрило Ненадић неопозиво“, Библиотека Ариље, 2020.
3) Мирослав Тодоровић: „Завештајно о књизи Добрило Ненадић Неопозиво и поезији Мирослава Тодоровића“, у рукопису.
4) Година је 2013. Радио сам припрему за штампу Добриловог романа „Доротеј“, двојезично, српско-енглеско издање (Библиотека „Антарес“), и заједно одлазимо у штампарију „Графос“ код Мирослава Мићовића у Пожеги. Добрило држи у руци књигу песама Јована Матовића и каже: „Хоћу овако добар повез али ми се у овој не свиђа садржај. Ја ти брате волим поезију коју не морам да преводим док читам. Ови млади пишу као да се боре да им нико књиге не чита.“
5) Како то у песми „Добрило Ненадић“ записа Љубивоје Ршумовић.
