Мирослав Тодоровић
Хиландарска лоза у Србији
Љубиша Бата Ђидић: Хиландарска лоза, Крушевачка епархија, 2020.
Прича казује а време причу потврђује. Оживљава и ожиљава да на тлу опстане. Када је Свети Сава 1208. године добио дозволу да мошти оца свога Симеона (Стефана Немање) пренесе у Србију, у Студеницу, хиландарски монаси су били у жалости. Светац се у сну јави игуману манастира Методију и каже му да ће из његовог гроба „изнићи винова лоза, као знак благослова над монасима која ће бездетним родитељима помагати да добију дете.“
Међу многим причама о чедотворној моћи лозе је и она коју слушају ходочасници, и туристи, у метоху Какову на Светој Гори. Oна казује да је Хиландар овај метох добио пре много векова, од тадашњег солунског паше, којем је грожђе са чудотворне лозе Светог Симеона помогло да добије мушког наследника.
Да ли се Свети Симеон јавио и барду Љубиши Ђидићу? И казао му да се хиландарска лоза пренесе у Србију. Да Србија оживи, да жене буду плодне, да се народ обожи и множи, да се не испуни пророштво како ће сви Срби под шљиву једну стати.
После преживљеног инфаркта 2014. и операције срца Бард Љубиша Ђидић је, у Крушевцу, месту скровитоме, запевао гласом другог живота. Испевао је збирку „Срчани удар“, и започео послове које треба још да обави. Један од тих послова послања, био је и доношење лозе из Хиландара. Јавио се барду Светац, као што се Господ „прво јави кроз поезију и онда народ почне да се усправља.“ (П. Пајић). Задатак да изврши, судбини испуни.
О томе у књизи Хиландарски лоза (Дневнички записи), штампана је страшне, ковидне, 2020. с благословом епископа крушевачке епархије Г. Давида. У исто време се у стоном Београду подиже споменик Стефану Немањи. Све је, дакле, повезано па и оно што мислимо да није. Књига казује како је хиландарска (чедотворна) лоза пренета, и засађена. Дневник је вођен од септембра 2016. до 24. маја 2018. у ритму збивања, договарања, ходочашћа у Хиландар, доношења лозе, калемљења, одређивања места, копања јаме у коју ће се обредно засадити света лоза.
У предговору књизи епископ крушевачки Давид пише: „Јер ми нисмо само слушаоци духовних изрека, но и више и даље - делатељи смо добрих дела: искуситељи тајанствених ствари које стижу до трећег неба… до деобе душе и духа.“
Делатељ бард Ђидић књигу започиње записом о манастиру Милентија. Био је вековима под наносом земље, која га је прекрила, и скрила, и ево у овом времену се поново рађа. Из земље устаје. Манастир Милентија. Света рана, пише песник. Окупила је братство хиландарске лозе.
Ту је засађен први калем ... Рашће заједно с обновом светиње. И кренуће на свети пут повратака у Србију. У Александровац, поред споменика Тежаку.
На света места, у порте намастирске... Све са благословом, и речима које као да кроз дневник ходе и узвикују: „Све је свето и честито било“. Зборе вероречи што су на белини за веке траг оставиле. Речи вере што памте. И призивају оне заборављене што се из тишине оглашавају. Из којих се звук звона чује. Око лозе хиландарске се свијају. И поју гласом што хиландарску молитву призива. Светим Духом обасјава. Све је безмерно дубоко, и високо. У дневнику су имена оних што су се старали да све честито буде. Изабраници за фреску о светој лози хиландарској.
Био је час да лоза у Студеницу дође. Приђе оном из чијег је гроба никла. Да расте, рађа. Да наздрави, напоји…
Исписана је посланица о доласку свете лозе. Да Мајка лоза има потомство у Србији, да се шири, живи, и множи да се српски народ не затре. Јер, веле, „шапућу у Хиландару да ће српски народ трајати колико чедотворна лоза буде рађала“. О томе песник Александар Б. Лаковић у књизи: „Хиландар – историја и мит.“
И заврши се послање. Казује дневнички запис 8. мај 2018: „Диљем Србије, засадили смо 49 калемова као дар Одбора за обнову манастира Милентија. Студеница, Жича, Љубостиња, Дренча, Каленић, Манасија, Раваница, Костолац… све до Храма Св. Саве.“ Какво сазвежђе грађевина, симбола српског народа. Као што симболика лозе датира ’иљадама година, као што ове грађевине трају. „Из симболике да је винова лоза божанство, духовни ствараоци су написали многе оде и похвале вину, да је у вину унутрашње сунце, садржај дубоке радости и да је вино симбол скривеног живота.“
Стога књигу ову допунише приношења записима и песмама о лози. Потврди се Борхесова мисао да се песма сама пише. Принета, завршна песма „Лоза, видик“ казује о лози која се обавила око напуштене куће. Кућа симбол Србије. Као да хоће да је сачува. За оне који ће се вратити. И сачуваће је, јер лоза је света као што је и ова књига… Икона.
Данима читам и прелиставам књигу „Хиландарска лоза“. Смутно је време. Пошаст, ововремени потоп, звана корона људски род је застрашила, у куће заточила.
Читам, листам и гледам књигу што је више од књиге. Записи. ФотоГрафије. Поезија. Као да се читајући и сам придружујем Братству хиландарске лозе у Србији. Осећам како ме плави блаженство светости, да се зебња због короне повлачи. Нестаје. Схватам да ова није обична књига, да вида као хиландарско грожђе што роду помаже. Као што реч песничка оплемењује и божанском светлошћу обасјава. О томе Хиландарска лоза. И бард који књигу ову написа Љубиша Ђидић.
