КРИВО ДРВО
 |
| Стојан Богдановић |
I
Не знају људи шта је криво дрво.
Криво им је што не знају, али и не труде се.
Не предузимају ништа да поправе безнадежну
ситуацију.
Људи су то.
Уобичајено устајем, око пет сати,
Није ово проза морам да прескочим понешто,
Овде не могу да развлачим колико хоћу,
А да никога не повредим,
А камоли да некога убијем,
Могу да ликвидирам тога, дотичног,
Али то се неће сматрати убиством,
Једноставно, откачиш га са фејса.
II
Купатило, кафица, па се муваш лево десно и,
онда кад кренеш,
Смуваш текстове, и то прво оне за које имаш
обавезу, рецензије, часописи, по приоритету.
Потом зујуш, зујиш, као прави зујкан,
Док не слетиш на њу, на праву тему.
Ако то убодеш, онда си на Пегазу,
И јашеш, брате,
Јашеш и не попушташ,
Док ти се песма не укаже.
Гола.
III
Ако не иде, а хвала Богу, деси се да не иде,
Па један ли је дан,
А сваког дана сан,
А они хоће сваког дана нови текст,
Као да ја, да не кажем сада нешто грубо,
Као да ја, па нисам ни ја од гвожђа,
Нисам ни од дрвета,
Нисам ни од кривог дрвета.
Када, ако успем, а деси се,
Напишем неки добар текст,
Никако га не пустам одмах у јавност,
Не препуштам га урокљивим очима судбине,
То ти је као кад си сам са девојчицом,
Само се гледате.
Уживам у томе, у том тексту,
Замишљам када га пустим,
Како ће реаговати овај,
Како ће реаговати онај,
Брига ме за то,
Само нека мишљења ме занимају,
Остала могу и сам да произведем.
IV
Гледам да ли ми се неко смеје,
Мислим оно, иза леђа,
То највише мрзим,
Када то осетим, побесним и одмах кренем
према кривом дрвету,
Обесио бих тога,
Да, да, што се чудите,
Кажу ми пријатељи,
А када они тако мисле, можете мислити шта
мисле они други,
Мисле да то што ја хоћу јесте одурно,
А онај његов одвратни смех, као хијена
И то иза мојих леђа,
Тик поред ува, да бих чуо, наравно,
Други разлог и не постоји,
Само да ми кроз уво притисне живац, или мали
мозак,
То им не смета.
Ма пустио бих га тамо на кривом дрвету,
Изнад оних умрлица да ландара,
Људи да бар неку корист од њега имају,
да им пажњу скреће
На оне који су са дрвата сишли
И на оне који су на то фамозно криво дрво
залепљени.
И било би,
Али неће душа.
Ако те којим случајем спопадну бес и љубомора,
Као мене ономад,
Пут је лек.
(Дужина пута је управно сразмерна количини беса.)
А дрво је ту
Само песма да се чека.
V
Али није оно криво што је криво,
Богме, лепе тренутке сам ту доживео,
Нисам ни приметио да су на њему мртваци
окачени,
Дођем ту, мало постојим,
Гледам са које стране ће наићи песма,
Пролазници као пролазници, пролазе,
Сви некуда журе,
Нико не обраћа пажњу на мене,
Ту сам у тој гужви сâм,
Не видим их, ни они мене не виде,
Само ме очи са слика мртваца нетремице
посматрају,
Њихови уцвељени рођаци или пријатељи на
криво дрво су их попели,
Неке су прикачили рајснеглама,
Неке су залепили селотејпом,
А неке су само натакли на чвор.
Нису сви исти ни када су на дрвету,
Сећате се онога, њега су на крсту.
VI
Сваког дана су ту, а и ја,
Свако ради свој посао,
Они не раде ништа,
А ја песму чекам, ту поред кривог дрвета.
Ако се не појави до неког доба, чекам, чекам,
Па се мислим, на прозор да јој куцнем,
Али нећу да је препадам,
Песма је као срна,
Очас се преплаши
И штукне у густиш.
Нећу да је узнемиравам,
Нећу да је зовем,
Доћи ће она сама.
Требало би.
VII
Дође ми некада да урликнем,
Али нећу да се чуде људи око мене и баш од
мене.
Песма ако је права,
Није штета причекати,
А није ми ни криво,
Није ми ни криво дрво,
Ако је неко не дај Боже кривац,
То ће се открити, кад-тад,
А дрво је ту да се поред њега чека.
VIII
Ја чекам песму,
А други, гледам их како некуда журе,
Не чекају ништа,
Рећи ће вам када за то дође време.
Рећи ће вам и ако их као брадоњу закују,
Можда је то прави говор, тај закивак,
Можда је то прави знак, не знам,
Ја чекам,
Чекам песму, а не плач,
Песму чекам,
Чекам да ми се укаже.
IX
Од људи се тражи мир.
Мени то смета,
Замислите да се ништа не догађа,
Нећу да будем миран,
Нећу, нећу, нећу,
Нећу и готово!
Ко хоће да буде миран,
Нека се смироше, ја нећу,
Нећу, нећу, нећу,
Чекаћу песму да ми се укаже.
Некима се указао брадоња,
А некима Bloody Mary,
А ја песму чекам!
И не помишљам да се смирим,
Док ми се не укаже.
X
Он и ја живимо у различитим временима.
Тако, када сам ја чекао песма да ми се укаже,
Њему није било хладно, ни њој,
А ја сам се ту поред кривог дрвета смрзавао.
Он би све то посматрао одозго са висине,
Мртав ладан.
Али Он не мари ни за то ни за мене,
Њему су доктори теологије,
Од Арија на овамо прописивали такво и такво
понашање.
И он се придржава тога,
Иначе би они окрутни епископи,
Предвођени царем нашли другог Бога,
А мене би сви оставили на цедилу,
Да чекам без песме,
Да замишљам како песма и ја летимо,
А зна се и без њега,
Да човек и песма могу да лете,
Ако су заљубљени,
Ако су блесави,
Или ако су нашминкани.
Али нико није луд да лети сам,
Без песме човек је као птица без крила.
XI
Малог је оставио да се игра у песку,
Мора да прави људе,
Не децу, људе од блата.
Заиграо се у песку,
Правећи људе,
У заносу је направио неколико погрешних
потеза,
Није био баш пажљив,
Мали је, немоћан је,
Људи су му се отели,
Почело је размножавање невероватном
брзином.
За тај промашај није кажњен од Бога оца,
Нити је добио пацке од учитеља,
А није ни клечао у ћошку на, као мед жутом,
ацтечком кукурузу.
Децу могу да праве и будале,
А човека могу да праве само прави људи.
XII
За моју песму није марио,
Посве је заборавио,
А ја сам је чекао,
Само да ми се укаже!
Док се он измотавао,
Када је постао Бог,
Чак, почео је да се прави важан
И да редовно игра игре које су му епископи
прописивали,
Њему, а и њима,
Од сабора до сабора,
Некада заједно са царем, а најчешће сами.
Одједанпут, Њему је синуло,
Досетио се да је то уносно,
Да га епископи и цар злоупотребљавају,
Да, свако је радио свој посао.
Брадоња се успротивио,
Разапели су га и попели на дрво,
Потом су га једногласно прогласили за Бога,
А ја сам остао поред кривог дрвета,
Своју песму да чекам.
Мени фали дашчица,
Можете мислити колико је фалило Њему,
Што је човек већи, више му и фали,
Али мени не треба царство Његово,
Ја само хоћу песма да ми се укаже!
XIII
Човек не може да не верује,
Гледаш га како он верује,
Био сам наиван све сам му веровао,
Све док се моја душа није појавила као песма,
Он је нестао, кроз пијавицу се успео
Севало је, грмело је тако снажно и убедљиво
Запамтио сам то,
Цвеће у башти и на тераси потпуно је уништено.
Епископи су га убили и причу су наместили,
У великој књизи, отишао је да би дошао,
Није ли то исто као,
Иди ми, дођи ми,
Не бринем више за њега,
И мртав се сналази.
XIV
Бринем за моју песму,
Бринем да се неко из градског зеленила не
досети,
Да је криво дрво старо, да га треба одсећи,
Или да је дрво засађено на погрешном месту,
Или да је много криво,
Или да је криво насађено.
Кад помислим на песму, а ње нема,
Надолазе ми у великим таласима мучни снови,
Сањам о кривом дрвету.
Замишљам како га односе у деловима,
Како још крвари,
Поворка се отегла,
За камионом на коме је дрво,
Моја песма сва у црном.
За мене није ни важно,
А публика треба да зна,
Годинама треба додавати живот,
Оне нису ништа без живота,
А живот није ништа без песме.
XV
Од песме се човеку заврти мозак,
И ништа га не боли.
Иде тако шумоглав, замишљен, ништа не чује,
Не примећује, није ни уморан, уши усправне,
Као куче када шени, када очекује слаткиш,
Све му је лепо и само га то притиска,
То са песмом.
Али то му годи,
Зато почиње да дозива брадоњу,
Почиње да виче, да риче, да нариче,
Да тужи, да ружи,
Песму да му продужи.
Не живот, песму.
XVI
Киша почиње жешће да пада,
Пробија се кроз густе гране и још гушће лишће
кривог дрвета,
Гледам кроз прозор у даљину,
Чекам песма да се појави,
Обично долази са пролећем,
Обучена у хаљине ведрих боја,
Није уштогљена као Енглескиња,
Није ни тако пегава,
Није надмена,
Није.
XVII
На кривом дрвету студенти преко умрлица лепе
плакат,
Буне се против државе, хоће песму да им
узме.
Од брадоње су позајмили изанђале пароле,
Иако знају да ни Он ни Дарвин нису били у
праву,
Када су тврдили да се људи лако праве,
Деца можда, мада, и то питање је под сумњом,
Ипак су изабрали њега.
Студенти су то,
Рачунали су на миленијумска искуства лукавих
епископа,
Како би се иначе епископи одржали да којим
случајем то нису били.
Он ће их увести и у следећи миленијум,
А њихова једина обавеза требало би да буде,
Дрво да засаде,
И своју песму да чекају.
XVIII
Време се променило,
Тек негде-негде једва чује се,
Попови, лопови!
Ни Њега нема,
Појављује се на сахрани, па на сахрани,
Људи се крсте, шта ће он ту,
Неки се питају, да ли је то стварно Он,
Тај који је био разапет,
Који је нестао.
Сви они нестану када је густо.
А Њега ево!
Личи на Бога Оца,
Али није Он,
Он је, без сумње.
XIX
Сад је време да поделимо кривицу,
А она није мала,
Одмах ћу узети свој део,
Чекаћу своју песму.
Мало ли је?!
Не плач,
Не, не, не,
Нееееееееееее!
Само је први плач песма,
Све остало је само плач,
А то је друга песма.
XX
Довезли су два камиона,
У онај мањи су потоварили гране
На којима су чворци, вране, врапци, гугутке и
Покоја птица још, ваздан чучале
Ишчекујући да неком студенту испадне
Она последња, и најслађа, мрвица бурека,
Или да изненада почне са колегиницом да се
љуби, онако,
Као да их нико не види.
Као да свет не постоји.
А свет као свет, све више је окренут према
звездама.
У већој камиончини је утрпано дебло.
Ко би рекао да ће и њему неко време доакати,
А такорећи дојуче фијакеристи су за њега коње
везивали.
Некада, пак, много, много раније,
Под њим се оро вијало,
Седели су људи у хладовини,
Нико му није налазио ману, ни што је помало
криво, а ни то што није храст.
Свако је ту некога чекао,
Сви су се ту љубили, баш сви,
И они што су отишли у Америку и у Енглеску,
И ми који смо остали овде,
Ево, ја још увек чекам песма да ми се укаже.
И бесним што ми се ови камиони врзмају по
глави.
Као да нису могли нешто друго да одвезу,
Него баш наше дрвце.
А устао сам ноћас, био сам приправан, напет,
све струне затегнуте,
Широм врата да отворим,
Песма кад наиђе,
Ал' наиђоше проклети камиони.
XXI
Многи се у свету и код нас баве једним старим
математичким проблемом
Многи узалуд покушавају да открију,
Како им се то десило,
Како су се заљубили.
(Нисам им рекао да је то немогуће!)
Понашају се као дете,
Кад му даш сат,
Прислони га на уво,
Затим покушава да га отвори,
Да му истресе федерчиће, шрафчиће, полугице,
магнет.
Ја не, имам свој магнет,
Једноставно, не чачкам,
Да не бих покварио.
Наслоним се на зид фејса,
Посматрам криво дрво и
Чекам, песма да ми се укаже.
Уживам,
Хвалим Господа,
Сцена да потраје.
XXII
Драга моја,
Пред сам крај ове године
Страшно сам се разболео,
Од љубави.
Да, да,
Знам, нема ми лека.
Не зна се која је гора пошаст
Та или поезија!
Не брини за мене,
Волећу те до краја,
А после ћемо видети
Шта нам је чинити.
