ДАЛЕКИ, ДАЛЕКИ СУСРЕТ ВАСЕ ПАВКОВИЋА
Академска књига, Нови Сад, 2022.
Да почнем од корица. Биће све од корица до корица. На корицама је у првом плану једна по свој прилици женска особа, у шта никада не можете сигурати. Окренула вам је леђа. Можда она тако изгледа из даљине, из Далеког, далеког сусрета. Али! Срећом књига се може читати и без корица. Држим до тога да је Академска књига озбиљан издавач.
Писао сам већ о причама Васе Павковића. Он је постао велемајстор. Приче су му наизглед лагане, лако се читају, али су дубоке. Могло би се рећи да су животне. Многи писци заговарају писање на основу литературе, на основу читања, али чини се да су убедљивији писци који су текст покупили од људи, успут. Не спорим да је образовање, па и обавештеност важна за бављењем писањем, а то Васи Павковићу не мањка. Човек је екстра образован, начитан, обавештен, осећајан, тачан, мислим има тачну мисао, зна да артикулише. Онај коме није чисто у глави тај не може да артикулише мисао. Немојте ни покушавати да тога читате. Никада вам неће бити јасно шта је написао. Код Павковића је све то питко.
Прошлост вам је стално за петама. Једног момента она вас и стигне и ви постајете прошлост. О томе је Васа. Не могу вам све препричати. Морате нешто и прочитати. Када сам био мали, читао сам највећег песника Бору Станковића. Када сам мало порастао, читао сам највећег песника Душка Радовића, сада, се дружим са песницима, и са собом каткад, а читам Васу Павковића. Не мислите ваљда да се све може прочитати. Има ту доста аутобиографских елемената, али та моја опаска није од значаја. Важно је да се то може уопштити, да може постати модел, или бар репер, а за то је потребно да се писац сусретне са собом, што у овом случају уопште није спорно.
Сусрет са собом, иако је то далеки сусрет, а каткад се чини и немогућ, као и сви други догађаји се мора уклопити и у квантну механику. Мора се схватити да човек може бити на више места истовремено. А цео космос се може сместити у само једном делићу људске главе. Човек може да обгрли цео космос. А он му се за узврат може осветити.
Реч је о правим причама. Нису твитер приче, а није реч ни о роману. Мада има сваквих романа. Има и романа који нису романи.
I
1
Далеки, далеки сусрет. Упала ми је у очи реченица: - Види какве ноге има!... коју је изговорио отац. Чуо сам ову реченицу небројено пута и увек сам се чудио као и субјект из Васине приче шта то други виде у тим ногама.
Нисам много обраћао пажњу на ноге док ме моје нису почеле да издају. Онда сам се сетио и како је моја мати говорила: „Синко издају ме ноге.“ Почео сам да застакујем. Станем, наслоним се на штап, гледам около и почнем да примећујем како други имају добре ноге. Нарочито жене. И то оне млађе. Гледао сам их са жаљењем. Подбочим се и као одмарам и гледам како лагано ходају, како се њишу. Уживам све док се не сетим куда сам пошао. Убрзо ми буде криво што сам се сетио. Морам да се вратим на своје бангаве ноге.
Али, писац сада прави заокрет. Убацује у ватру мајку која каже: „Марко и ја сутра идемо у Београд!“ Дакле, прикачује сина мајци. Појачава драмаски део приче. Намешта изненадну појаву Иве Андрића кога дечак препознаје и саопштава мајци, а она му потврђује да га је и она препознала. То је био далеки сусрет (садашњег) писца са писцем.
Прича се завршава ламентом за пролазнишћу. Да не буде да сам без везе споменуо Бору Станковића. Иако је овде реч о урбаној причи. Није било расправе између мужа и жене. Мајка је разрешила причу: - Свако види само оно што жели!
Савремени критичари ретко када истичу поруке писца. Ваљда мисле да то није модерно, а заборављају да постоји нешто што је увек модерно, као што постоје писци који су савремени и писци који су увек модерни. Порука ове приче је да се живот састоји од малих ствари и да је то предмет приче која ће увек бити модерна. Улога будућности је ту само да поједе човеку живот.Све остало је у прошлости.
II
2
Мој први интервју. Прича друга је, такође, о прошлости. Из тога се не може закључити да је прошлост извеснија од будућности. Често се мора много копати, окопавати, прекопавати и окапавати да би се дошло до прошлости.
Мени се чини да је прошлост у будућности. Па кад запнем, кад се напрегнем, да докучим да ли је то стварно тако, онда ми се учини да је будућност у прошлости, или да се бар наслања на прошлост. Најчешће ми се све смути и не знам ни шта је прошлост ни шта је будућност.
Проблем је у времену. Нико не зна добро да дефинише време. Бар ја нисам наишао на неку добру дефиницију времена.
Често ми се чини да је време само тренутак. То је и Васа хватао. Као када хваташ ваздух. Као када остајеш без даха. Напрежеш се до краја да изађеш на крај са својом мишљу. Чак се чини и да понекад човек успе у томе. Мени се чини да други успевају, а ја не.
Павковић је у овој причи описао одвратност односа сина према оцу. Посведочио је томе. Можемо рећи да је прича одлична. Дубинска психолошка анализа изазива код читаоца одијум. Када слушамо радио ми не видимо новинара, само глас. Сада Павковић износи у јавност лик једног од њих, не из бекстејџа, из тоталне позадине, из стана у којем живи са оцем, који више, бар мене, шта ти је асоцијација!, подсећа на свињац. Том лику његов рођени отац каже: „Псето, псето једно!“
3
Спонзорски ручак. Прича је написана по доживљају Славољуба Марковића. Њему је и посвећена.Када се после једне седељке растурило друштво остала је Владислава (Врагослава) са наратором и одмах затражила да јој буде спонзор за ручак.... после обиласка маркета, пребирања по полицам, рафовима... распричавања, навођења читаоца, по изласку Врагославе и њеног спонзора писац прави велеобрт, свако иде на своју страну.
Прича је просто испредена ни око чега и подсећа на тзв. америчке бесадржајне приче из шездесетих година, с тим што су оне америчке биле краће, а и глупе, а о уметничкој обради није се ни могло говорити.
4
Тета Магин стан. Ово је друга прича коју је писцу неко испричао. Овај пут је то био глумац Љубиша Бачић. Глумац је наследио стан од своје тетке Магдалене – Маге. Годинама је одолагао продају стана и на наваљивање супруге одлучио је да да оглас, на који се после дужег времена јавио један потенцијални купац који је дошао са рашљама да погледа и прегледа стан. Није му се допао, али је глумцу на поласку рекао да би требало да оперише бубрег иначе ће брзо умрети. Што је овај и учинио. Питање без одговора је: „Како је рашљар знао за болест глумца?“ Глумац није знао одговор, писац такође, а не знам ни ја.
5
Догађај са малим псима. Наратор је снимао догађај који се збио на насипу где су се требале сусрести две групе паса, два мала и четири велика. Ишчекивања посматрача који је до танчина описао догађај нису се остварлила, тј. велики пси луталице нису напали мале. Додуше, један је напустио ринг, а другог је посматрач срео касније код Црвеног магазина. Почетак приче је из канцеларије из које је посматрач кренуо устукнувши пред пијаним газдом хвалисавцем, а крај је повратак у канцеларију. Најинтересантнији део приче, оно са псима, би требало да се може упоредити са оним догађајем у канцеларији. Али овај пут није тако.
Првих пет прича ништа не повезује, осим тога што су приче. Прва је издвојена у посебно поглавље. Има и разлог: сјајна прича.
6
У клубу штампе. Мучна ситуација коју износи главни уредник, човек алкохоличар пред разводом од друге жене, нестаје чим се кренуло на промоцију књиге „у свечану салу Дома штампе, полетни као дечаци и девојчице“. Књижевници остају без својих мука. Њихов лек је књига. То је и њихова дрога којом успевају да утрну бол, ма какав био и ма од чега долазио.
7
Шумарева кућа. Прича је о увек савременој теми, о бахатости људи на власти. Пролазећи поред кућице у којој је живео шумар са породицом наратор (читај, аутор!) затиче тишину. Пребирањем по мислима, креће у потрагу за некадашњим житељима кућице у Пешчари. Реконструкција је успела. Аутор нам открива да му је шумар скренуо пажњу на једну аферу.
- Ја сам уловио министра у криволову и нашао му убијеног јелена! Рече шумар, некако потиштено.
- Свака част! – рекох, трудећи се да ми глас буде миран.
- Е, зато ја плаћам дуг! Већ три године. Смањили су ми плату, нису ме унапредили, жену су ми отпустили из комбината... – набрајао је гледајући у земљу.
Не могу а да не констатујем овде да у шуми људи које свакодневно срећем често сретнем Павковићевог шумара.
8
Несигурни сапутник. Црна прича. Из живота једне породице. Као и претходна прича и ова као да је изронила из црног таласа.
- А шта је са ћалцем? - намерно сам употребио ту реч.
Да је вратим њој и себи.
- Не брини – изрекла је кроз смех, чапкунски, скоро лакрдијашки радосно: - Умро је другог маја и сахранили смога, мама и ја. Не брини, са њим је готово.
Не би се ово могло подвести под иронију. Много је теже. А требало је да буде прича о сенилном оцу, о мајци за коју су сви мушкарци исти и без којих овај свет може. Потом, о наследници и њеном, очекивано новом приступу, али... Не брините, још није крај књиге!
9
Фантоми у свести моје мајке. „Куд ће веће бруке од старости?“ Да ли је старост тако гадна срамота? Да ли је Алцхајмер пошаст? Да ли је потребна Спарта или старачки домови? Да ли је епидемија Ковид бар делимично испунила очекивања оних да ће се човечанство проредити, те да је то један од главних циљева напредне интелигенције, не мора обавезно да буде вештачка. Зашто се неки плаше интелигенције? Ко су ти што се плаше? Шта је то што производи досаду при сусрету старих родитеља и деце? Да ли родитељи могу бити стари?
На несувисле приче мајке, писац овако одговара: „Шта да јој кажем? Како да јој одговорим?“ и наравно одустаје од одговора. Штавише, склања се и сакрива да га леђа жестоко боле. (67)
Ослањајући се на статистику поједини људи закључују да жене самице дуже живе него мушкарци самци. Али живот није статистика. Живот има своју мајку.
Крајње је време да се вратимо у будућност, а она је у прошлости.
III
10
Чудна жена. Прво сам помислио на неку чудесну жену, а онда ме дочека реч вектерница за коју за толике године мајања по Панчеву и околини никад нисам чуо. Кад је наратор (аутор) видео ону жену у црвеном и оног дугоњу одмах сам знао да ме је препознао. После сам установио да се он препознао, јер ја не бих гурнуо жену низ насип. Жену треба пригрлити, макар у сновима.
Чудна жена коју је партнер очито малтретирао, (сведок ми је аутор приче!) иако је све време обележена црвеном хаљином, а каткад и розе комплетом, на крају се појавила са модрицом испод ока.
Прича има одличну драматику, држи пажњу, а и наратора је стигла грижа савести. Ако шта овде недостаје то су оне жене из невладиних организација, али у том случају Павковић не би имао ову убедљиву причу.
Издавач је на корицама истакао: „Снажне, одлучне жене и слаби, колебљиви мушкарци главни су јунаци нове књиге прича Васе Павковића.“ Ова прича не доказује то. Жена је трпељива. Бојажљива. Устукнула је пред силеџијом. Једини слаб мушкарац у овој причи је наратор. Али, ако ћемо поштено, не би ни требало ваздан забадати нос у туђе ствари.
11
Госпођо, госпођице. Прича је о псима луталицама и о црвенокосој која је била час госпођа, час госпођица. Час је нападнута од стране паса, час није. Час је она нападала. Прича није закључана нити закључена. Зна Павковић врло добро да остави причу отворену.
12
Капи из чесме. Кад партнери почну да се не подносе, то се дешава и о томе је ова наизглед обична прича. Партнер често прижељкује да се веза прекине и када се то деси, када се нађе у потпуно празном стану, онда легне на патос и нада се да ће „чути макар да капље чесма. Али не! Није се чуло ништа осим шума апсолутне тишине. Као после потопа.“ (96)
Коме је потребно разјашњење као вода из покварене чесме, the question is now?
13Телефонирајући Тијани. „Не знам ништа, не знамо ништа.
Али и било шта да пожелим, или пожелимо – као своје сазнање, као наше сазнање – добијамо мање од пуког одговора...“ Не личи ми ова прича која говори о телефонским позивима, па и разговорима двоје бивших партнера, несуђених брачних, на подлогу за сократовску мисао. Пре бих ово могао превести као, шта очекујемо као одговор, или чиме смо заслужили да добијемо очекивани одговор. А када га не добијемо, онда је то пуки одговор. Не знам. 14Кључ. И у овој причи је реч о бившим партнерима.
Овај пут бивши брачни. Партнерка је након разлаза отишла у Канаду. Партнер је као одбио да иде тамо и ето разлога рза развод. Партнерка је допутовала у Бг и пошто нема никога, она зове свог бившег да је таксира и да јој чини ситне услуге па му надмено, подцењивачки нуди и новац за то. Чак му неколико пута набија на нос, Знам да немаш? Са би неко закључио да је овде партнерка моћна, а партнер је неки шоња. Она је безобразна. А чест је случај да је на такво понашање болећиво понашање партнера прави одговор. А зашто је бивша оставила кључ од стана своје покојне мајке своме бившем заокружите тачан оговор ако знате који је. 15Код старе радио-даме. Кренули су на позив старе радио- даме
у Шид да виде Шумановићеву изложбу. Кад су тамо стигли Галерија је била затворена. Рекли бисмо путовање је било залудно. Месец дана после тога радио-дама је умрла. А Павковић је дошао до следећег: „Сав тај живот је само зато потребан и важан, због своје потпуне бесмислености.“ (121) Какав песимизам. Фантастично. Знао сам да је Павковић луцидан, али ово је патос. 16Последњи позив. Мајка је живела у Зрењанину, а син и снаха у Београду.
Мајка је волела да посећује Београд, али је водила рачуна да не досађује и да не буде на терет својој деци те је сама долазила у Београд и сама се враћала у град на Бегеју. Али живот је неумољиво цурио. Мајка се једном прилоком није јављала на телефон и син и снаха су кренули у потрагу за њом. Трагање вођено срцем се овако завршило: „Исцурила ми је батерија, сине, али знала сам да ћеш ме ти пронаћи!“ Срећом клепсидра овај пут није исцурила.
17
Вожња са мамом. Док је возио мајку по наочаре она је успут запазила
: „Све је то било и све је нестало!“ По преузимању наочара она га пита
да ли може да је врати истим путем.
„Мајка вади наочаре из јфтине пластичне футроле и ставља их на врх носа.
- Сад ћу боље све да видим! – каже и осмехује се, као прерано престарело дете.“ (140)
Шта је то што човека тера да се враћа у прошлост? Да ли је то илузија да ће тамо срести будућност. А можда и није илузија, јер, „све се повезује у мислима и стварности, истовремено.“ (134)
18
Посетитељка. Постоје и такве особе као што је посетитељка. Жена која без намере да заради посећује старије људе који су смештени у старачком дому. Бар у причи.
IV
19
Црни стуб дима. Два пута се сусрео са црним стубом дима са „ускличником наглог расула“. Ова је прича наставак прве приче из ове одличне Павковићеве књиге.
Занимљив је други део ове приче у коме се дочарава осећај мајке да нешто није у реду када је горела хала у фабрици у којој је отац радио, те сусрет и срећа када се отац појавио и када је подигао на рамена свог малишана.
Павковић није могао да прескочи ламент над тим периодом свога живота и наше државе: „...фабрика намештаја већ сутра продужила да ради те да није било никаквих последица по судбину радника. И моје породице.“ А ево како је затворио круг.
„Смањио сам брзину и убрзо скренуо с ауто-пута на стари пут ка Смедереву, који је био готово пуст, рецимо као сећање неког човека, који је цео живот провео у истом месту, а да ниједном у животу није трчао ка стубу дима или му возилом летео у сусрет.“(158)
Наравно да једном морамо смањити брзину. Да ли је нужно да морамо скренути с пута да бисмо то урадили, тај одговор је Васа Павковић оставио читаоцу. Могло би се рећи да та умешност да се прича, наизглед једноставна и која се не бави неким „историјским“, великим темама, остави отвореном за размишљање јесте главна вредност ове књиге. Павковић овде доказује да се пишући о обичним људима, ситним стварима, или успутним ситуацијама може достићи завидан уметнички ниво. Тема је велика ако је у рукама мајстора.
Прошлост је као сенка. Не пушта човека. Будућност је ваздан неизвесна и наш писац је описујући прошлост дочаравао тешкоће трагања за будућношћу. Прошлост је лавиринт.
Павковићеве приче су питоме, често интимне, али нису сладуњаве, нити су патетичне. Лако се човек нађе у њима јер су сугестивне. Он је у њих испустио своју душу.
 |
| Васа, Биљана, Душица, Стојан, 2023, Панчево |
21.6.2023. Ниш
