Стојан БОГДАНОВИЋ ( Ստոյան Բոգդանովիչ): ГРЧКА (ՀՈՒՆԱՍՏԱՆ)

Ստոյան Բոգդանովիչ  (Стојан Богдановић)

ՀՈՒՆԱՍՏԱՆ

* Ամբողջ քրիստոնեական աշխարհը 

(կաթոլիկները, ուղղափառները, բողոքականները)  

ունի ընդհանուր մի խարիսխ, որ Հունաստան է կոչվում: 

* Հունաստանը մեր սրտերում հուրհրացող  օլիմպիական ջահ է:

* Հունաստանը սերբական հոգու բաղկացուցիչն է:

* Թե Եվրոպան հրաժարվի Հունաստանից, 
կմնան միայն փշրված վահաններն ու ժանգոտված սրերը:

* Ծնվել ենք, որպես սերբեր, բայց ուղղորդվել ենք որպես հույներ:

* Հունաստանը հոգու այն մոլեկուլն է, որով ճանաչվում են սերբերը:

* Հունաստանը հավերժող մի հուր է:

* Թե հրկիզվի Հունաստանը, աշխարհը կմնա առանց հոգու:

* Ամեն անգամ երբ արտասվում է Հունաստանը, մայրիկիս եմ հիշում:

* Հունաստանը մեր վանքն է:

* Հունաստանը մի հսկա ասուպ է:

* Հունաստանը Սուրբ լեռ է:

* Հունաստանն իր ուսերին կրում է մի ամբողջ քաղաքակրթություն:

* Հունաստանը Պլատոն է:

* Հունաստանը երգ է, Հունաստանը ջղացնցում է, Հունաստանը ողբերգություն է:

* Հունաստանը Դիոնիս և Ապոլոն է:

(Превео Бабкен Симоњан)

 ГРЧКА

Сав хришћански свет, католици, православци, протестанти... има један исти темељ који се зове Грчка.

*

Грчка је олимпијска ватра која гори у нашим срцима.

*

Грчка је саставни део српске душе.

*

Ако би се Европа одрекла Грчке, остала би јој само поломљена копља и зарђали мачеви.

*

Родили смо се као Срби, а проходали смо као Грци.

*

Грчка је онај молекул душе по коме се препознају Срби.

*

Грчка је вечити пламен.

*

Ако Грчка изгори, свет ће остати без душе.

*

Кад год Грчка плаче сетим се своје мајке.

*

Грчка је наш манастир.

*

Грчка је Велики метеор.

*

Грчка је Света гора.

*

Грчка на својим леђима носи целу цивилизацију.

Грчка је Платон.

*

Грчка је песма,

Грчка је грч,

Грчка је трагедија.

Грчка је Дионис и Аполон.

  

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ДАНИЛА КИША 4.

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ДАНИЛА КИША

4

             Прича Легенда о спавачима ме је заиста дирнула. Изванредно је написана. Нема никаквих пукотина. Могла би се певати, само је потребан одговарајући простор. У цркви, рецимо, јер има некакав свечарски тон. За мото је Киш узео стихове из Корана:

Остадоше у шпиљи триста гдина

Којима треба додати још девет.

                                                                            Коран, XVIII, 25

            Кад сам по ко зна који пут прочитао причу реших да нешто о њој напишем. И не знам који ме је андрак терао да прочитам и Post scriptum. Тамо је Киш веома детаљно описао шта му је била основа приче, стр.158. За ову прилику навешћу један део: „Седам спавача, седам племенитих младића из Ефеса који су, по легенди, побегли пред Децијевим прогањањима (250. год.) у пећину на брду Целион. После 230 или, по неким другим верзијама, после 309 година, они су се пробудили али су убрзо умрли, а њихова су тела пренесена у Марсеј у великом каменом ковчегу који се налази у Цркви Виктор.“  Текст испред и иза овог који сам овде пренео читалац ће наћи у Кишовој књизи. Да напоменем овде још и ово, и ја мислим да сваки пут кад сам се пробудио да сам васкрсао, а „мељава вечности“ је већ у клепсидри. Ради.

            Ово пишем да бисмо поделили муку. Реч је о оригиналности приче, она ми ствара муку, јер је под сумњом. И не само ова Кишова прича. Није под сумњом чињеница да ми се прича много допала. Разлоге сам споменуо већ на почетку. Течна, богата, као поема. Можда би требало избацити ову реч „као“.

            Хоћу ли моћи да се извадим, да изађем са неком причом која ће ме оправдати пред собом, или ћу се осећати као саученик у крађи, у тешкој крађи, у разбојништву? А можда и нећу. Само ме лепота приче може ослободити терета који носим. Лепота је мој спасилац. Цело замешатељство ми личи на таписерију. Као да је Киш био велики мајстор за везење гоблена. Гоблен се везе према шеми (слика) на платну. Али, лепота гоблена зависи од конца, а не само од шеме, важне су нијансе боја. У нашем случају боје је бирао Киш, а он је и „вукао“ конце. Кад је гоблен извезао Киш је то све лепо урамио у луксузан рам, пажљиво је бирао тај рам, оквир приче, да не буде кичаст и да не угуши гоблен. Да није рама гоблен би био обична крпа. Али да није крпе, и рам би се прсио само својом празнином.

              Навешћу сада део  тачке 19. из Кишовог гоблена да бих са вама поделио и уживање кад смо већ делили муку:

         „Ах, коће омеђити сан од јаве, дан од ноћи, ноћ од свитања, успомене од тлапње?

            Ко ће ставити белегу јасну између сна и смрти?

            Ко ће, Господе, ставити међу и белегу јасну између садашњости, прошлости и будућности?

            Ко ће, Господе, оделити радост љубави од туге сећања?

            Благо онима, Господе, који имају надања својега, јер њихове ће се наде испунити.

          Благо онима, Господе, који знају шта је дан а шта је ноћ, јер ће се они науживати дана и науживати ноћи и починка ноћнога.

            Благо онима, Господе, којима је прошлост била, садашњост јесте а будућност биће, јер ће им живот протећи као вода.

             Благо онима који обноћ сањају а обдан се сећају сања својих, јер они ће се радовати.

             Благо онима, Господе, који обдан знају где обноћ иђаху, јер њихов је дан и њихова је ноћ.

             Благо онима, Господе, који се обдан не сећају ноћнога пута својега, јер њихова ће бити светлост дана.“