СВЕТ(Л)ОСТ ИЗ ИСПОСНИЦА МИЛИЦЕ МИЛЕНКОВИЋ
Написах ове стихове у месту
Сврљигу
Потомцима у будућност
завичајну посланицу
Шаљем - благовесну књигу
Која слика последњу
испосницу
М. Миленковић
 |
| Милица Миленковић |
Милица Миленковић: Испоснице, Сремски Карловци- Нови Сад, Бранково коло, 2019.
На постојаним
темељима саградила је своју песничку испосницу овдашња, али неовдашња по делу,
песникиња Милица Миленковић. С искуством зрелог ствaраоца (прозаист,
песник, критичар, приређивач, уредник…) исписала је несвакидашњу књигу
поезије, посланицу што повезују времена
и отвара теме за нова певања.
Успостављена је духовна вертикала која потврђује моћ, и безвременост, песничке речи. Oстварен „суптилан и дубок вид комуникације“ са појањем из тмине минулог
времена. Са речју што памти и чува и оном речју што беше у почетку.
„Песници би
требало да пишу на сопственој кожи“ каже
Петер Слотердијк. Тако пише и
песникиња Милица Миленковић, по кожи
времена на којој се опевано
објављује у стихове моћног потенцијала и
симболике што поезији обезебећује
универзалност.
Мото, основа
првог сонетног венца су записи из минулог
времена, из „тмине појања“, који су у поезији ове песникиње добили нову духовну
димензију. Уткала их је тканицу својих промишљања, у сонете што формом сажимају и творе „књигу поетске суштине“, „На маргини
овог века…“ Испевала поезију што укорењена у
старе записе казује како се тада,
као и данас, и увек, права поезија пише
по Вишњем налогу. Колико је тегобно било
живети „ у она времена“ , како је свака
реч сведок, а запис
оставштина за будућност.
Стари песнички записи су кроз времена надахњивали
песнике да их својом речју и духом ововремене.
Настасијевић је
стиховима казивао: „Тихо и тише, /умин
из рана /оваплоти ме у реч.“
Оваплотила је у
реч и песникиња
теме на начин ововременог песника
из чијих се сонета – испосница чују граматици, и монаси. Они што су на маргинама листова остављали записе да сведоче. Да се чује оно
што и данас на овим просторима усудно постоји. Преписивач
Диоптре (1372 -1389) остави у наслеђе: „ О колика туга беше по земљи / за кнеза
Лазара доба“. Ехо тог записа и данас опомињуће одзвања.
Шта је време
између настанка старих појања и
данас оставило? Где је време што је
прошло? Песме са стиховима из минулих
времена поезији
Милице Миленковић дају посебну боју и звук. Време између је белина, метафизички дискурс уткан тако
да указује и на Елиотов аспект о времену, на мисао Св. Августина на тезу „о
читавој прошлости као присутној“ у духу поезије која о томе говори. Јер, у овим сонетима су цитирани песници и граматици чији глас
израња из таме и утапа се у поетесино певање. С друге стране, ови гласови и време између
казују о тегоби стварања ( „О, зла хартије, мрка ли си кад пишем“. Григоријаћанин).
Говоре о дубинском току који се попут
понорнице појављује у ововременом а што се у студиознијем проницању сонета може
рашчитавати. Садашњост – Прошлост. Шта је између у овој поезији, и не само
поезији? За њено читање и тумачење потребно
је познавање „из тмине појања“ које одзвања
у ововременим опомињући на речи
проповедникове: „Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће
се чинити, и нема ништа ново под сунцем“.
Mетафизика земаљског усуда као свод небески је над овим испосницама.
Песникиња „Сажима поетску слику у једно језгро – метафору“, казује „исписујем
ову књигу поетске суштине“. Да је песник
изабраник коме Свевишњи „слова у ухо дува“ чује се из
„испоснице“. За песникињу је песма коју пише испосница у
којој се она подвизује, и „ по налогу творца пише“ и „безимене предаје вечности
стихове ове / преузете из небеске књиге постања“.
Асоцијтивни призиви отварају нове слојевитости симболиком и метафориком проткане поезије.
Чује се „шум времена“, бруј звона, шапат
молитве из светлости Речи што говоре о нама и нашим судбинама универзалним језиком песме. О чему
„саможртвено“ пева песникиња Милица Миленковић. У њој се објављује Војсил Граматик који написа „књиге
свештенику Георгију, а званом Радославу, у граду Сврљигу, за владања цара
Иваила, и у време епископа нишког Никодима, године 6787 (тј. 1279)“ са поруком „читајте
исправљајући их“… А те књиге су
светлост испоснице у којој песникиња пева.
„Одломци
јеванђеља су настали у Сврљигу
1279. године, а писани су на пергаментским листовима… са белешком преписивача Војсила.“ У данашњем Сврљигу песникиња Милица
Миленковић исписује собом Војсилов
монолог. „Успела се до духовне метафоре“ и у есенцијалне стихове сублимирала
метафизику времена и збитија. А. Дероко је записао „ када човек држи ове смежуране
жуте пергаменте у руци, размак времена од
скоро осам стотина година одједном нестаје и давна историјска прошлост је ту
одједном блиска, скоро опипљива“.
Песникиња
стиховима суштанствено сумира: „ Али пре
тога, по један лепет крила, /по један лепет крила /вране остaвљам /између последњих /амин амин амин…“ Само велика поезија може сликовито, на овај начин, да дочара невидљиво што се оглашaва у лепету крила вране. Симболичка
линија кроз ову поезију испреда се из
предања, и из појања, и постаје
универзални знак поезије и усуда овог тла:
Овде се
историја из дана у дан понавља
нисам ни први ни последњи писар
нису ни први ни последњи освајачи
напила се земља крви преваре и лажи
и тек ће пити
Стихови су настали
– оживели из читања прошлости у садашњости, која на овом простору дуго траје, и што је песникиња кроз
Запис Војсила Граматика (1279)
видела и сплела у венац „Војсилово откровење“. У њему се находе писмена што прожимају време (историју), „што скривају кључ стиха и
слово“, који ће у стих сумирати како „Данас
беда опседа Сврљиг – град славни“, из чијих стихова ће се чути „И тихи лепет душе између последњих амен амен амен“ указујући на тројство са
мноштвом симболичких нити што посланицу боје
и свеопшту повезаност која „писмена даривана од Бога“ остварују.
Кроз песникињину
су проговорили гласови из тмине, својим гласом их је осветлила и исписала
„Потомцима у будућност завичајну посланицу…“
Чула је Глас
и вођења њиме спознала снагу речи и „у име стихова и целе васељене“ сплела
сонетне венце што плене духовном пуноћом, сугеришу симболичка значења
која казују о „неисцрпној дубини корена
којем припада“.
Песоа каже: „Свет припада оном ко је рођен да га освоји.
А не оном који сања да га може освојити, па макар и
био у праву“.
Милица Миленковић песникиња је рођена у Сврљигу да
оствари „Испоснице“ која нас светлошћу
својих стихова обасјавају. Амен. Амен. Амен. Док
овај приказ допуњују речи монаха
Јована (око 1656) „Пише Јован ове речи –
/који уме да их чита, /ко не уме да се чуди“.
Песник Бранко
Миљковић генерацијски друг песникиње Гордане Тодоровић чије је Сабране песме
песникиња Милилица Миленковић приредила је желео „да његова поезија буде
ослобођења сваке интерпретације које је
увек осиромаше и сувише је експлицирају“. Тако и ову поезију не треба рашчлањавати,
треба је у „личној испосници“ читати промишљати и на тај начин спознати светлост песничке
речи која душу воздиже понад свега.
„На обичне речи
више немам право“ нема
право ни песникиња ове збирке која „оставља неизбрисив траг о своме послању“.
Трешњевица, 8. октобар 2019.
