РОБИЈАМ, НИ КРИВ НИ
ДУЖАН!
(Други део)
 |
| Катарина Баћевић: Портрет песника Стојана Богдановића |
Ако ти је живот робија
Видим, она будала умислила да је Спаситељ!
Дивио сам се Франку
Базаљи, али параноидна
шизофренија није за улицу. Извини Франко, завела ме човечност.
Проклете биле српске бајке о чојству. Заробиле ми мозак још док сам био мали.
Никако да их се ослободим. Умрећу бедан и немоћан као и остали људи. Као Он.
Хвала, Господу, што ми сваког јутра отвара очи.
Робијам на
Земљи. Тако је суђено. Робијам туђу робију. Када одробијам биће све готово.
Неће брига остати другоме. Неће бити ни вируса. Кад нам поједу џигерице, почели
су од беле, прећи ће на суштину. Вируси су доказали целом свету да велике
битанге морају мислити и на мале. Од вируса би требало учити. И од комараца.
Лепо су Великобоњинчани смислили, и то одавно, Паметном човеку је и комарац
музика.
АКО ТИ ЈЕ ЖИВОТ РОБИЈА[1]
Када су људи убили бога у себи,
Остао им је ђаво.
Он је крив за све.
Тешко је живети с њим,
А тешко је и без њега.
Када њега нема,
Сам си крив,
За све и за свакога.
Ако ти је живот са ђаволом робија,
Требало би га се
ослободити.
Разлози
Људи су робијали зато што су некога убили, зато што су некога
опљачкали, што су пљачкали, цара, краља, кнеза, кмета, комшију, брата, што су
пљачкали државу. Ми Срби мислимо да државно није ничије. Ето шта смо наследили
од времена Турске. Као да су то добри разлози.
Многи су робијали
ни због чега. У време Информбироа људи у паланци су шапатом препричавали виц:
Разговарају двојица Голооточана. Питају се зашто је ко од њих доспео на Голи
оток. Један каже:
-
Ја сам овде ни због чега,
-
А колико си добио,
-
Две
године,
-
А не може, не може, за ништа се добијaју бар четири године.
Мене су заробиле
моје мисли. Комшија је због тога једнога дана стигао у Топоницу. Тамо су га
истоварили. Дочекао га је престолонаследник лично. Има још места.
Једна америчка
профукњача, новинарка Си-Ен-Ен-а, Кристијан Аманпур, која је водила пропагандну
кампању против Срба у току НАТО бомбардовања, упитала је Миливоја Ђорђевића,
управника КП дома у Нишу, Колики је капацитет КП дома, његов одговор био је,
Наши су капацитети неограничени!
Многе Нишлије су
заборавиле бомбе европских и америчких зликоваца 1999. и убиство оне труднице
поред Нишаве. Србију би требало почистити, али Срби се стиде метле, а не стиде
се да живе у брлогу. Вероватно ће заборавити, а не би требало, и да су
Европљани у време пандемије 2020. године забранили извоз лекова у Србију?! То
је робија. Робују својим мислима, својим прерасудама. Страшно!
Стратегија
Ако ћемо водити рат против вируса, против жгадије, морамо им најпре
изучити слабости и гађати их тамо где најмање очекују. Та је стратегија одавно
позната. А што бисмо се ми изнова правили паметним?!
Немојте
заборавити да је морал у сваком рату најважнија ставка са којом рачуна сваки
паметан официр. Кажу, официр се рађа. Ја пак мислим да би га требало направити.
Они са високим моралом ће добити рат и биће проглашени херојима, а они други ће
се обогатити.
Пошаст
Робијали су и цареви и краљеви. Познато
је да је цар Душан утамничио свога оца краља Стефана Дечанског који је у
тамници и скончао. Неки зналци мисле да је то разлог да цар Душан, звани Силни,
није проглашен за свеца. Што се мене тиче, бити цар је ропство. Али, власт је
пошаст посебне врсте. У народу кажу, лакше је испустити душу, него власт! Сада
у време Ковида-19. наш председник се непрестано измотава на телевизији.
Покушава да забави пензионере. Угасио сам телевизор, да се председник мало
одмори.
Од власти која је ваздан рђава, без обзира о којој држави је реч, људи
имају само штету. Власт је најгора пошаст. Могу човека отерати на робију, могу
да га пребију, могу да га убију. Могу да затворе читаву државу, једну, две три...
Могу да упропасте читав свет само да би задржали власт, а после цркну као
џукеле, али то људима ништа не значи. Тешко излазе на крај са Короном-19.
Ускоро ће многи, који остану живи, јести на плај бек. Ово ће нас отерати у
тоталну сиротињу, у комунисте. У битанге, рђе. Знамо да ово није српска радња.
Има дебелу позадину, коју идоти на власти у великим државама не могу да
разреше. Вратићемо се пред задругу, да чујемо вести, евентуално да попијемо
пиво. Живели!
Вируси не знају
за границе. Нису осетљиви на лову. Али су алави. Као политичари са
опсесивно-компулсивним поремећејем. Код оваквих, водећи узрок смрти јесте
самоубиство.
(Само)спознаја
Истакнути српски сликар, Нишевљанин, Перица Донков,
промишљајући о пошасти која је регистрована под именом Ковид-19. каже за РТС:
„Излаз је у самоспознаји.“ Има нешто у овој поруци. Али, није ми јасно коме је
упућена. Властима или људима?
Власт је глува и
слепа. Бескрупулозна, окрутна, љигава, одвратна, подмитљива... Власт је и сама
пошаст.
Људи су
збуњени. Изгубљени. Морали би прво да се
(с)нађу, па да се баце на самоспознају. Или би можда боље човеку рећи, Спознај,
на време, самога себе, да те неко не (пре)јебе!
Јован Златоусти
каже: „Најбоље познаје себе онај ко за себе мисли да је ништа.“ А замислите да
сте то за чим чезне Златоусти, па још да вам не дај боже то неко и каже?!
Изрека „Спознај
себе“ (γνωθι σεαυτόν) је натпис на улазу пророчишта у Делфима. Ја сам негда овако мислио: „Ко нађе себе, нашао је цео
свет.“[2]
Сада спадам у оне друге који тамо ништа не траже. На моју двоумицу Перица
Донков је одговорио: „Људима, који хоће да чују друге... ако хоће и могу.“ Овај одговор сам навео верујући да ће се у
њему неко наћи. Срећно! Мислим да би и она змија Питија овде ћутала чекајући да
олуја Ковид-19. протутњи.
Док се то не
деси, можда је занимљиво шта је о спознаји мислио Антони де Мело:
„Духовно трагање је као путовање у
месту. Одлази се тамо где се већ налазимо и где смо одувек били. То је пут од
незнања до спознаје, јер се све своди на то да први пут видимо оно што смо
одувек гледали. На крају крајева, духовно просветљење само је у томе да
постанемо оно што стварно јесмо.“[3]
Читање
Док робијам, ни крив ни дужан, читам језуиту. Као да тражим ђавола, а из њега искачу мисли
као вируси Короне. Нема спавања, али ми се врти у глави.
Сваком се некада
деси да док чита, само вози, а ништа не запамти. Кад је већ прешао на другу
страницу, тргне се, будан, а ништа. У ствари, у том стању човек спава и лута
својим сновима. Да би колико толико могао да прати текст потребно је да се
пробуди, да укључи своје критичке сензоре. Само критичко читање јесте читање.
Антони де Мело каже овако: „Сви ми
мрзимо оно што је ново.“ То апсолутно не могу да прихватим. Кад би тако било,
ми бисмо још живели у пећинама, не бисмо путовали на годишње одморе, на
екскурзије, не бисмо летели у Космос... Не би имали, књиге, компјутере, а можда
ни вирусе. Не бисмо писали нове песме, не би било нових теорема, нити нових
теорија. Можда би његово тврђење могло
да се подведе под сигурност. Велики број људи воли сигурност. Али већина никада
није доносила ништа ново, а ретко када и нешто добро. Дакле, не таласај! То
може само у бари, у жабокречини.
Велики српски
сликар Живојин Ћелић се ишчуђује: „Замисли тог памтњаковића који мрзи сваки
нови дан!“ Мислим
да и такви постоје. Људи доживе разне трауме и као што је познато, постоје
тренуци кад им није стало до живота. У неким државама је чак прописано да се
неким људима може "помоћи" да окончају свој живот... Најпознатији случај је Јуда, издао је свог
учитеља и са тим оптерећењем није могао више да носи свој живот –
свој крст. Срећом, или провиђењем, таквих је мало.
Нико не може сада
рећи да су нове теорије, нова средства, нове доктрине... пронађене сасвим
случајно, нетражењем. Али, морам да признам да је де Мело изванредан реторичар
и да су му излагања помоћу причица, примера, изванредна, заводљива, те вас лако
заведе у лавиринт из кога би по његовом, човек, слушалац, читалац, могао изаћи
само ако „слуша“, а то значи ако критички слуша, ако критички чита, и ту се он
и ја сада потпуно слажемо.
Космос се може
пресликати на мањи космос и то бијективно, и онај већи се може разматрати ту,
не мора човек никуда да путује. Најчешће се ту мисли на духовно трагање, на
духовно путовање, и то у унутрашњост, у себе. Ради сазнавања себе. У тим
дубинама душе свашта се може наћи. Ту се ствари таложе и вољно и невољно. И
тамо се морају разматрати пажљиво и није пожељно њихово произвољно померање,
штавише, није сувисло нарушавати распоред, јер се при померању могу догодити
хаварије, ломљава, при чему су могуће непредвиђене експлозије које доводе до
тешких стања која притискају душу и изазивају депресије. Поновно успостављање
духовног мира је веома сложена операција, често и немогућа. А то ће ретко ко
признати. Најбоље би било, ако би се човек потрудио да буде оно што јесте.
Употребљена је реч
„мрзим“, а мислим да је реч о страху од непознатог. Политичари мрзе власт, само када нису на власти.
МРЗИМ...
(Судњи
дан четрнаести)
Мржњу нико није успео добро да дефинише.
Мрзим мржњу!
Вероватно је и други људе мрзе,
зато се нико не усуђује да је крсти.
Мрзим вирусе.
Мрзим реч "мржња".
Робијам, ни крив ни дужан!
Робијам, ни крив ни дужан!
Мрзим робију.
Мрзим и када други робијају.
Робија је то и заслужила.
Жалим оне који се крију иза вируса,
иза тог ситнежа могу се сакрити само ситни људи,
сподобе које до подне мрзе саме себе,
а од подне цео свет.
Робија је и оно кад се човек затвори у себе,
па неће да проговори ни реч,
кад се убаксузи.
Робија је кад пишеш роман, два, три...
Мрзим када не умем нешто да артикулишем,
мада тачно знам о чему се ради.
Неке ствари мрзим из дна душе.
Затвор, на пример!
Видео сам много пута,
људи
не разликују робију од затвора.
Мрзим кад је леп дан, а ја робијам.
Каткад робијам добровољно,
али ово је превршило сваку меру,
и сваку веру.
Ови вируси,
нисам их видео,
кажу да их има у Нишу.
Бувљак је затворен.
Затворили га вируси.
Не знам од чега људи живе?
Ваздух је нужан, али није довољан.
Није ми довољно само да се сећам.
Мрзим то што не могу ни кроз прозор да видим људе на улице.
Мрзим пусте улице.
Вируси су испразнили улице.
Мрзим телевизор.
Идиот један.
Само приказује мртве и политичаре.
Куд се дедоше онолики паметни људи?
Појављују се само утваре, вируси.
Мрзим то.
Мрзим што не могу да шетам поред Нишаве.
Мрзим што не могу са пријатељима,
да одемо на по једну.
Мрзим што су сад птице поред Нишаве без мене.
Нема ни голубова на симсу.
Ко их сада храни?
Нема их ни вране.
Мрзим што не могу да идем да купим хлеб, млеко и новине и да
видим комшику.
Неки моји пријатељи мисле
да ја и поред оволиких
вуруса
могу да извадим комшику из рукава!
А улица пуна распуштених керова.
Мрзим кад ми се пертла завеже у чвор.
Мрзим кад ми се каиш закачи,
увек се то деси кад се журим.
Мрзим
што мрзим.
Надам се да сада знате шта волим.
27.3.20.
Мрзим
Мрзим реч „мрзим“. Али, мрзим када обујем патике
и само што нисам кренуо сетим се да сам заборавио мобилни телефон па се
прошетам по целом стану да бих га нашао. И таман мислим да сам се извукао кад
видим жену како је зинула у моје патике број 47.
***
Има
ли вируса? Ја их нисам видео. Али, кажу да их у Нишу има. Преминула је и једна
докторка. Страх су увукао међу људе. Не верују властима. Боје се свега и
свакога. Беже од рођака, од комшија... Не јављају се ни љубавницима! лутају
споредним улицама, сновима.
***
Дошао ђаво по своје. Много се просипало. Стрвило се,
а сад не може да се сабере. Отекло.
Отишло у дубине и у висине.
Људи су
почели да верују у вирусе. А фајду ће имати само
белосветска фармацеутска мафија.
И комшика се извештила,
Уђе ми као вирус у главу,
И копа ли копа.
